PLIVANJE PO PRAŠINI
Odlomci iz romana*

24.

Sjedio sam i čekao. Da dođe Đole, bilo ko drugi, da zazvoni telefon, da mi padne nešto pametno, da smislim nešto, da se prisjetim nečega, da zaboravim ono čega sam se prisjetio, da uspijem da zaboravim bilo šta, da se podsjetim šta sam htio da zaboravim, da napišem pismo slušajući muziku, da slušam muziku pod uslov da neko prevrne ploču, da zađe sunce, da izađe mjesečina da bih vidio da li je puna i da se opustim, da se opustim kao što teče neka jaka široka rijeka, kao zalazak sunca, takva neka stvar...
Do pola ispušena cigareta, stavljena preko njenog filtera, do nje prazan metak, do njega pun metak (neki veliki kalibar) i do njega pepeo cigarete. Bili smo u jednoj prostoriji, tri muškarca i jedna žena ( ne znam koja, ali sam bio blizak s njom), jedan momak i ja. Sjedeli smo u toj sobi danima, kao da čekamo nešto... Ja sam, s vremena na vrijeme, izlazio. Okretao sam telefone, susretao s nekim ljudima. Javili su mi se neki problemi s govorom, nikako nijesam uspijevao da im kažem šta treba da urade. Vrijeme je bilo kratko, vrijeme je isticalo. Potom sam shvatio da sam ponovo pomiješao kalendar i da imam vremena da sredim poslove... I opet sam se vraćao u san. Ponekad u sobi, ponekad u zbrci oko vremena. Poslednji put kad sam bio u sobi, vidio sam dvije puške i dva revolvera. Djevojka je imala jedan, jedan od muškaraca imao je drugi, kraj jednog od muškaraca jedna puška je ležala do njega, na krevetu, cela situacija bila je napeta do daske, i ne znam kako – druga se puška našla kod mene. Uperio sam je u onog s revolverom, on podiže revolver prema meni i škljocnu. Revolver je bio prazan, ali škljocnuh i ja, jer je sve bilo tako brzo. « Hahaha, trebao si da uključiš pušku!» nasmija se onaj s praznim revolverom, i tada sam primjetio da na pušci ima nekakvih dugmadi, i jedno od njih je nekakav elektronski prekidač. Bio sam zadovoljan što ga nijesam ubio, i on se smijao, i ja se osmijehnuh, priđoh mu i zagrlih ga. « Bilo bi glupo da se ispoubijamo ovdje, poslije toliko druženja... Ali valjda razumijete da mi moramo da odemo « dodadoh kad sam se udaljio. Da, reče on. « Bejb», rekoh ženi, « izlazite odavde, ja ću doći za vama». «Oružje ću vam ostaviti na putu « rekoh čovjeku. Ona nestaje sa onim momkom, zatim ja izlazim iz sobe. Stepenice koje vode dolje već su mi poznate, i brzo ih prelazim, već vidim vrata koja vode u dvorište, ali odjedamput mi pada na pamet da sam nešto zaboravio gore... Krećem gore, polako kao da me vreba opasnost. Zaboravio sam jaknu. Kožnu. Ulazim u jednu prostoriju i krećem prema vratima sobe. Kvaka pod mojim rukama glatko popušta i ulazim unutra. U sobi nema nikoga. Hvata me strah. Razmišljam da su ona trojica negdje u kući; vrebaju me da me ubiju. Zbog puške. Na podu vidim cigaretu, metke i pepeo. Soba je prazna i provetrena. Sređena. To je soba moje babe i djeda. To je njihova kuća. Idem prema vratima. Otvaram ih i zastajem ispod njih. To je stara kuća, visokih tavanica, širokih svodova ponad vrata. Nalazim se u velikom predsoblju. Spram mene se nalazi ogledalo. Ogledam se u njemu, i pada mi na pamet da neko od njih može da me vidi, pa ću najebati. Na desnom zidu je još jedno. I u njemu se ogledam. Znam da se ne mogu sakriti od tih ogledala, i već nisam tako uplašen; držim pušku i čekam da se neko pojavi. Torzo mi je golo, kosa kratka, dopadam se samome sebi kako izgledam, i dok stojim ispod zasvođenih vrata znam da znam raspored svih prostorija u kući. To me čini da se osjećam sigurnim, i krećem prema izlaznim vratima. Stjepenici su tamni, stari, kao da su zemljani, i silazak nalikuje na lebdjenje, na padanje, osjećam se tako lakim i slobodnim i sigurnim. Kod izlaznih vrata, gledam lijevo i desno, držim pušku za cijev, ako krenem da se branim. Bilo bi glupo da ubijem nekog na kraju. Napolju je svetlo, i krećem prema ulici, kroz malo dvorište. Na ulici stoje kola moje tetke, ona žena je iza volana, ona i momak me čekaju, on sjedi do nje, ulazim na zadnja vrata, vozi, kažem joj, i vidim da momak sjedi do mene, ne mogu da mu vidim lik ali biće da je to onaj isti momak, a naprijed sjedim ja, u kožnoj jakni. Žena se okreće prema Ja Koji Sjedi Nazad, i pita me gdje sam se zadržao, da li je bilo problema, ja joj pričam o jakni, ona mi kaže da je jakna na meni, i gleda u Ja Koji Sjedi Napred, kola kreću, ali ne putem po kome sam mislio da ćemo krenuti, i kažem sebi da i ne moram da im vratim oružje. Uzimam revolver od žene, on je obična plastična igračka... Ali je poslužio... Zatim, u snu nekome pričam momenat oko cigarete, metaka i pepela. To je djevojka, meni se čini da smo se tek upoznali...

78.

Bilo je oko dest kad smo seli u Dubravki. Imali smo sasvim malo novca. Već sam ispio pola od karte.
- Kiko?
- Si?
- Na koju adresu bi mogli ovdje da mi pošalju novac?
- Non lo so. Questo vilaggio, nemas imena na ulica. Nema ulica, vafanculo!
- Hm. Loša stvar.
- Pitas neki drugi. Ne racumem u te poslovi.
- Aha. Vjerovatno će znati Dragana?
- Ha, nesto mnogo motas Dragana?
- Mhm.
- Vidi... Ona je cudna ragazza...
- ?
- Pa, ne videlo da ima neko do sada
- Šta, niko joj ne prilazi?
- Takvo ima mnogo, niko ne uspela.
- Hm. Šta ima tu da se uspije? Djevojka je, nije tvrđava.
- Tvrdzava, hahaha!
- Postoji samo jedan način da provjerimo.
- Ti video to. Mene je annoiato od tih stvari.
- Da poručimo još jednu?
- Aha.
Ispijali smo votke i pušili. Muzika je bila relativno podnošljiva. Dubravka je bila puna. Istim ljudima koje sam viđao poslednjih nekoliko dana. Prilazili su našem stolu i pozdravljali se sa Kikom. Sa mnom ne. Nisam pokušavao da otkrijem razlog. Pio sam votku i gledao u grane bora ili jelke ili šta je već bilo to zimzeleno iznad moje glave. Lijepo je mirisalo, u svakom slučaju. Za razliku od moje stare kožne jakne. Janko mi je poklonio. Pomislio sam na njega. Zapitao sam se gdje je i šta radi. Potražiću ga kad dođem u Skoplje. Ako on bude u Skoplju tada. Mi smo razletjeli atomi koji hitaju prema jezgru. A jezgro je zaštićeno sa devet gora i devet mora. Nisam znao koliko sam mora do sada prešao, ali vjerovao sam da me manje od devet dijeli od cilja. Mada ni cilj nisam znao baš najtačnije, ali sam bio siguran da ću ga prepoznati kad ga sretnem. Jer, nešto mora da se dogodi. A to nešto će smijeniti ritam. Nesumnjivo.
U tom momentu ritam je bio podnošljiv. Nisam osjećao veće napade od potrebe za samoćom, što je bilo u redu.
Ništa me nije začuđivalo preko mjere. Sve što se događalo izgledalo je prihvatljivo logično. Odnosno, najveći dio onog što se događalo. Kopkala me je Susanne. Mnogo. Imamo sam strašnu potrebu da joj se podam. Ili, da je zaboravim. Ništa od mi od toga nije uspijevalo i to me dovodilo do agresivnog ludila. I mučenja sopstvenog tijela. I velike lucidnosti u razmišljanju. I žeđi za što više pređenih kilometara. U neodlučnosti za čime da se opredijelim, lutao sam u krugu koji sam sam stvorio. Nisam mogao da je zaboravim, nisam htio da je zaboravim. A nisam ni mogao da joj zakucam na vrata. Plašio sam se da me ne dočeka neko ružno iznenađenje. Kad je čovjek ispunjen strahom, izmišlja nemoguće stvari i povezuje ih u jednu celinu, inače tešku za povezivanje. Od toga je Borhes napravio karijeru. Ali, koliko god da sam bio srećniji od Borhesa u tom momentu, nisam nalazio rešenje za sebe. Odlučio sam da će biti dobro ako joj se javim. I da rasčistimo neke nejasnoće. Preko telefona?! Bože, kakva ružna glupost! Ne, ne, nisam bio pripremljen da razrešavam bilo šta dok mi nekoliko hiljada kilometara krcka u uho. A sjetio sam se da mi je tako i rekla da ne može više. Upravo preko telefona. Iako je poslije toga dodala da me još uvijek voli i da niko neće biti kao ja, i na kraju sam čuo kako joj suze kaplju tri hiljade kilometara od mene, a ja nisam mogao da učinim ništa da bije utešio. Ona je odlučila da ne budemo više zajedno. Odlučila je da je to dobro za oboje. Odlučila je da ne možemo da nađemo treći svijet koji će biti na sredini između naša dva, toliko različita svijeta. A ja sam samo mogao da joj poželim sreću, dobro zdravlje i sva sranja koja idu uz to. I da dreždim sa slušalicom u ruci i da se ubjeđujem da je sve to samo loš san. I da ne bih sanjao loše, trebalo bi manje da pijem. Ali, bio sam budan i bio sam trezan. I boljelo me, a nisam mogao da plačem. Vjerovatno zbog toga što sam znao da suzama ništa neću riješiti, jer suze ne mogu da pomognu. Jer sam znao: boleće mnogo i boleće dugo.
Uspeo sam da iscijedim samo jedno dođavola i zdrobim telefon.
I to je bilo nešto za početak.
Potom sam počeo da putujem.
Beograd, Kikinda, Novi Sad, Zagreb, Beograd, Skoplje, Zagreb, Virovitica, i sve tako dovdje, do ove šašave Maslenice.
I ko zna gdje poslije. Opsovao sam se kad shvatio da i od samog sebe bježim, i riješih da nešto mora da se promijeni. I da moram još malo da sačekam dok mi se ne pojavi želja da se vratim u Skoplje. U onoj sobi gdje mi je s njom bilo toliko lijepo. A u međuvremenu, riješio sam da dišem duboko i da se smijem kad god mi dođe smijeh. Moj problem je što razmišljam preko osjećaja. Preko instikta. I sve što radim ima duboku etičku opravdanost, u meni. Svijetu je to čudno. Zato što i ja i Svijet osječamo drugačije. Različito. Na sreću.

79.

- Možda možemo da odemo do Zadra zajedno? – upitah Draganu.
- Da, zašto da ne. Imaš nekog posla?
- Pa, misli da se javim mojima u Skoplje, od tebe, da mi pošalju novac. Treba mi adresa.
- Aha, kužim. Otići ćemo kad budeš htio.
- Šta misliš, sutra?
- Okej. Sutra mi je rođendan.
- Ozbiljno?!
- Aha. 20.
- Hoćeš li praviti neku proslavu?
- Pa, proslaviću ga s tobom, kako mi se čini.
- Onda, možda hoćeš da odemo prekosjutra.
- Ne, ići ćemo sjutra. Ionako ga ne bih slavila ovdje, kuš.
- Kum.

82.

Čekala me je na izlazu iz Maslenice. Ne sjećam se da smo se bili dogovorili da se nađemo baš tamo. Ali, bila je već tu, čekala me je, i sve mi je izgledalo da je u redu. Bilo je vrijeme da krenemo.
- Idemo?
- Da, nije daleko.
Krenuli smo asfaltnim putem, naprijed. Već je bilo mnogo toplo.
- Očekuje da imaš nešto ispod farmerica?, reče.
Ovo je baš dvosmisleno, rekoh sebi.
- Svakako da imam.
- Bazen je prekrasan kad nema nikoga. Ovo bi trebalo da bude jedan od tih dana.
- Koji bazen?
- Onaj gdje idemo.
Ništa mi nije bilo jasno, svakako. Blijedo sam je pogledao.
- Ima bazen u Zadru? ( I mi ćemo baš tamo da idemo?)
- Ne, već gore, u motelu.
- Dobro, rekoh, i uhvatih je za ruku. Nije je povukla, kao što je inače radila. Privi me uza se, kao da vodi neko dijetence na plažu.
Ispod farmerica nisam nosio ništa.

83.

Bazen je bio lijep: bistra voda koja je u njegovom koritu bila plava. Svježa i hladna voda, mirna i van od svega. Sjeli smo na jednu plastičnu ležaljku i gledali u vodu. Njeni su se odbljesci prelamali na zidovima motela. Nije bilo nikoga naokolo.
-Nemam ništa ispod farmercica, rekoh.
- Znala sam!
- Imaš li ti nešto?
- Imam, ali nije za tebe.
- Tako sam i mislio.
- Hahaha!
- Za kupanje, to sam mislio...
- Da, znam.
I opet se nasmijala.
- Idem da ti donesem nešto.
- ?
- Sigurno imaš neke gaće za kupanje u torbi.
- Imam, ali...
- Brzo ću se vratiti. Čekaj me ovdje, molim te.

84.

Sjedio sam na ležaljci i gledao u vodu.
Dugo vremena sam sjedio i slušao tišinu u svojoj glavi.
Voda se nježno talasala.
Bio je neki nježni vjetar. Odnekud.
Bilo je potpuno tiho.
Nebo je bilo plavo, široko, čisto.
Zidovi su bili išarani vodom. Zidovi motela. Vodom iz bazena.
Farmerice su mi bile prilično prljave, to sam sad mogao da vidim. Kao da su skupile celu usputnu prašinu.
Da li ćeš, Isakovski, ako nekad postaneš majstor riječi, ostati ovakav kakav si: čist u duši, bistar u glavi i prljavih farmerica?
Šta je pisanje, dragi moj, ako ne prljava sujeta, u poređenju s kojim tvoje farmerice izgledaju čisto kao nebo nad tobom...
Tišina u mojoj glavi polako poče da se povlači. Počeh da slušam meke udare vode o zidove bazena.
Potom shvatih da oko mene ima milion čvrčaka: cvrči-peče, cvrči-peče, cvrči-peče...
S lijeve obrve kapnu mi kapljica znoja na zglob srednjeg prsta lijeve ruke.
Izuo sam cipele. Gledao sam u palce. I stopala su mi bila prljava. Moje nasleđe iz usputne prašine. I nisam imao nikakvih reči za sve to, ni bilo kakvu misao o bilo čemu, osim o vodi koja je bleskala po zidovima. bio sam ovdje, pokraj jednog običnog, do ludila običnog bazena, koji je bio van svega, van bliskog mosta, van bliskog mora, van borova i ostale zimzeleni, van mene, nesvjestan i nezainteresiran za mene, za moje prljavštine i moju uznemirenu glavu, potpuno daleko od moje duše, što god da je to bilo u tom momentu.

85.

- Imaš pozdrav od Kikove majke.
Ima li ta žena ime, dođavola?
-Evo ih, sad možeš da se okupaš.
Svukao sam se pred njom, najprije majicu, zatim i farmerice, ostao sam nag za trenutak, potom sam navukao gaće. Ona me je gledala, na licu nije imala nikakav izraz. Lice joj je bilo prazno, lišeno svake komunikacije. Da li me mrzi?, upitao sam se. Ne možeš da misliš da te neko mrzi ako je prije toga pešačio kroz topli ljetnji dan ne bi li ti donio gaće za kupanje. Ali, upitah se. Ko sam pa ja i kako mogu tek-tako da ulazim u tuđe živote, da ih mijenjam kao sam igračka, da budem sasvim miran zbog toga, kao da je riječ o nečemu potpunom... uobičajenom? Što imam ja što oni nemaju, što me to čini toliko posebnim dođavola? Svjesnost o razičitosti ne daje mi nikakvo pravo da im remetim svakodnevicu. Konačno, koliko si i oni ne-različiti? Pa zar nije svaki čovjek različit od drugih ljudi? Odakle meni pravo da generalizujem? Da ih ukalupljujem? Iako sam sve njih prihvatao onakvi kakvi jesu, ja sam se svaki put izdvajao od njih. Kao da su mi oni neke usputne stanice, a ja jedini putnik. Jedini vredni putnik? A zbog čega ne i prevozno sredstvo? Zašto nisam običan kamion, veliki tovarni kamion, sa svim svojim prašnjavim osovinama i točkovima i zabrektanim ali glupim motorom... Sa nedovoljno sigurnim točkovima...
Je sam li ja reptil sa promenljivom, stalno promenjljivom kožom? Umjesto samog sebe da mijenjam, ja njima ljuljam dan, skraćujem im dah dok razmišljaju kako da se sprave sa mnom, kako da me protumače. I, zbog čega bi neko bio zainteresovan za moje promjene, dođavola. Kome ja nešto treba da značim, u ovim kratkim životima koje imamo? Zar i od mene ima većih budala, te se čini da su spremni vrat da slome samo da me razotkriju? Da mi uđu u um, moj kašasti, zbrkani, zdrkani, neodređeni, do boli neusredsrijeđeni um...
Od vode smo stvoreni, u vodu da uđemo: fluidnost našu da otelotvorimo.
- Znaš...
- Da?
- Ja sam jedna velika skitnica.
Trebalo jeda kažem nešto drugo.
- Znam, Igore, znam...
- Ne smeta ti? Uopšte?
- Ne... Samo me ponekad boli.
- Ali ne baš često, nadam se. Malo vremena smo zajedno.
- ... ( Šta znaš ti o vremenu?)

86.

Unutra u vodi, ona beše poizdignuta iznad mene, zidovi su bili visočiji, odbljesci behu jasniji. Držao sam glavu iznad vode, polako mrdao rukama, nogama, šmrkao kroz nos. On se pojavio odjedanput. Ona se uplašila. Mnogo se uplašila. Pas je bio crn kao najdublja noć, oči su mu sjajile, živo su mu bljeskale beonjače, divlje sijali njegovi bijeli zubi... Veliki crni pas. Sa velikim bijelim zubima. Dragana ne reče ništa. Disala je duboko, silno uznemirena.
- Diši pribrano, rekoh joj najpribranije što sam mogao.
- Da, evo, tako dišem.
I, zaista, već je disala mirno.
- Kuc, kuc, rekoh ja.
Pas se okrenuo prema meni, kao da me je tek tada vidio. Nakrivio je veliku glavu na jednu stranu, potom na drugu, dobro me odmerio.
- Kuc, kuc, rekog opet, i šljapnuh po vodi.
Njegov skok bio je brz, munjevit. Nađe se u vodi, odmah do mene. Pomazio sam mu glavu. Veliku crnu glavu. Pod njegovom kožom sam osjetio kost lobanje. Pas borac. Čuvar. Ili ubica. Prekrasan pas. Tek tada se setih da je Dragana kriknula kad je on poleteo prema meni u vodi. Sve je bilo u redu.
- U redu je, rekoh joj.
- Pazi se, molim te.
- Neka on pazi, hahaha!
Pas mi se približio potpuno. Liznuo me po obrazu. Sprijateljili smo se.
Stavio mi je ogromne šape na ramena. Osjetio sam da sam jak. Stamen. Opet sam ga pomazio. Zapretao je zadnjim nogama. Prednjim šapama dobro me izgrebao. Nije bilo važno. Uzeh mu glavu između dlanova, dok sam se nogama održavao u vodi, i snažmo ga poljubih između očiju. Pas me pogledao, dubokim, dugim pogledom, potom se okrenu i otpliva prema rubu bazena.
Trebalo mu je više od dva-tri pokušaja da bi se popeo na suvo. Težina mu je domagala.
- Moj crni pas, rekoh Dragani.
Ona je sjedila na ležaljci i zabezeknuto me gledala.
- Zar svaki put riješavaš strah preko poljupca?, reče.
Hteo sam da joj kažem da nisam bio uplašen od psa. Ali, ona nije ni spomenula psa. Spomenula je strah.
Njen rođendan je bio slijedećeg dana.