PITAGORA POLIKRATU

Pitagora pozdravlja Polikrata, želi mu dobro zdravlje i brzu smrt a narodu Samosa vladavinu aristokrata.
Pitaš me Polikrate, zašto se ne vratim na Samos među svoje. Moje telo jeste na Samosu rođeno ali moja duša ne potiče odatle. Tvoju tiraniju moje bi telo možda i podnelo, ali moja duša je gledala i veće tirane i jadnije narode. Ništa novo na tvom dvoru ne bih video. Da sam u ovom životu rođen u otmenoj porodici kao ti što si, možda bih ti bio dostojan protivnik. Ovako, nismo iz iste Sfere, dragi Polikrate.
Mnogo je vremena prošlo od onda kada sam Zemljom prvi put hodao i kada mi je Hermes, kao svom sinu ponudio da biram koji god dar želim osim besmrtnosti. Izmolio sam ga da i u životu i u smrti sačuvam sećanje na sve što sam doživeo. Po tome se, dragi Polikrate, razlikuju tvoja i moja duša. Ja znam kada sam bio Etalid, kada sam bio Euforb koga je ranio veliki Menelaj, sećam se kada sam živeo kao Hermotim koji je prepoznao Menelajev štit kojeg je na povratku iz Troje posvetio Apolonu u njegovom hramu u Branhidi, sećam se kako sam kao delski ribar Pir lovio ne samo morske ribe, već i šarane za gospodske trpeze, svega se sećam i nisam zbog toga srećniji.
Ti Polikrate imaš tu sreću da ne znaš šta si bio, ni šta ćeš biti, pa ti je lako da vladaš Samosom i da tvrdiš da je to najbolja vladavina od kada je sveta. Zato što tvoja duša ne poseduje sećanje, ti i možeš tako olako da tražiš od mene da se vratim na tvoj dvor i da te uvedem u nebeska znanja i misterije. Veruj mi, za takav život za koji si se opredelio dovoljan ti je i zdrav razum koji u pismu tvrdiš da poseduješ. Ne jedi srce svoje Polikrate, ne upropašćuj taj svoj jedini život mukama i patnjama, doći će iza njega novi životi a bogovi su se već potrudili da na Zemlji uvek bude više muke i neznanja no što otmena duša može da podnese.

POLIKRAT PITAGORI

Polikrat pozdravlja Mnesarhovog sina, Pitagoru, želi mu dug život, toliko dug da uveća svoja znanja kako nijedan čovek nikada nije i neće.
Kada bih bio siguran da je sve istina što mi pišeš i sam bih sebi poželeo brzu smrt, nestrpljiv da se ponovo rodim u nekom srećnijem vremenu. Čak i da ti poverujem u svaku reč, šta da radi duša koja ne poseduje sećanje, kao tvoja?

PITAGORA POLIKRATU

Pitagora pozdravlja Polikrata i divi mu se na nespokoju koji sam kod sebe izaziva.
Svaka duša poseduje sećanje, dragi Polikrate, samo što je ono nemušto, kao što je nemušt razum neprosvećenih dok gledaju oko sebe najveće tajne brojeva.
Mnogo puta ćeš imati osećaj, kao da si već doživeo ono što ti se upravo događa. Mnogo puta ćeš svoj usud u snu predvideti. Mnogo puta ćeš poverovati u sopstvene nadnaravne moći a neće ti pasti na pamet da je tvoja duša sve to već preživela, da se seća svega i da bi htela da kaže svoje sećanje, ali nema kome.

POLIKRAT PITAGORI

Polikrat pozdravlja Najumnijeg ljubitelja mudrosti i pita: - šta je sa dušom u vremenima kada nije u telu? Gde se skriva?

PITAGORA POLIKRATU

Pitagora pozdravlja Polikrata, zbunjen činjenicom da jedan tiranin više brine o duši nego o telu. Ili si ti izabrao pogrešno zanimanje ili je zanimanje izabralo pogrešnog čoveka.
Duša ima svoje Ja samo dok je u telu. Ona luta između Ja jednog tela i Ja drugog tela. Između ta dva Ja nalaze se Nigde i Ništa.
Plašim se Polikrate za tebe. Plašim se da će te ubuduće progoniti duša isto toliko surovo kao što ti sada progoniš nju.