To je kao kad neko lupi vratima, i ode ...
Početkom osamdesetih imao sam na Radio Šestici tri emisije.U emisiji Egzit, nedeljom popodne, od 15-16 puštao sam najnovije pank albume. U emisiji koja se emitovala utorkom u 22 časa radio sam Top listu Šestice, gde sam puštao singlove britanske i američke pop produkcije, uz po neki primerak domaće. Najviše sam, međutim, voleo emiciju Slobodni prostor, u kojoj sam petkom, od 8 uveče pa do deset razgovarao sa arhitektama, umetnicima, političarima iz našeg malog grada o njegovoj urbanističkoj budućnosti. Budući da sam tada bio na trećoj godini arhitekture, u Beogradu, ponekad bih doveo u program i nekog od svojih profesora ili asistenata, pa bismo razvlačili žvaku o trgovima, ulicama, parkovima, keju kraj reke, o zgradama zaštićenim zakonom, o dobrotvorima, o duhu grada, o srednjoj Evropi ... Naravno, i tu sam puštao najnovije muzičke materijale, između blokova razgovora sa gostom. Emisija je postala popularna, stizalo je poneko pismo, kada sam bio raspoložen, nudili bismo moj tonac i ja telofonski broj Radio Šestice, na koji su slušaoci emisije mogli da postavljaju pitanja gostu ili meni. Od početka emisije, od momenta kada je krenula, sa mnom je radio isti tonac - Rade. Od njega sam čuo rečenicu: -To je kao kad neko lupi vratima, i ode...
Čudan svat bio je Rade. Prvo, imao je bezbroj imena. Svaki od novinara, muzičkih urednika, spikera, čak i gostiju, zvao ga je na drugi način. Raja, Rale, Rača, Raško, Ralče, Radeta, Raki i Raka behu samo neki od njegovih nadimaka, pri čemu kršteno ime ovog štrkljastog benevolenta niko nije koristio. A verujem ni znao. Sa svojih dva metra visine i džinsom koji nije skidao, sa kariranim košuljama, kakve u filmovima nose kanadske drvoseče, sa čizmetinama koje je nosio i u proleće, i u leto, konačno sa bledim, dugolikim licem, gotovo ćosavim, na kojem se isturao bukanirski nos, sa sitnim, ali toplim, modrim očima, nisko ošišan, on se fizički, figurom koliko i likom izdvajao iz gomile saradnika, honoraraca, ljudi iz marketinga, sprikera i najavljivača, urednika i gostiju koji su neprekidno cirkulisali uskim, prevrelim prostorom Radio Šestice. Nešto u njegovom telesnom stavu, ne znam šta, ulivalo je ljudima poverenje i otkako sam prvi put seo s druge strane stakla, u jedinom studiju Radio Šestice, a on me pogledao, klimnuo glavom pa tasterom aktivirao ton i crvenu, upozoravajuću svetiljku, međusobno poverenje je strujilo kroz to staklo, a mi funkcionisali kao uigran tim. Razgovarajući sa kolegama, saznadoh da i drugi dobro rade s njim, da je solidan, ne kasni i ne frfulji, da hoće da sasluša, prihvati ideju, da je ljubazan i nenapadno predusretljiv. Emisije koje je tonski realizovao imale su nekakvu mirnoću, uobičajena neurotičnost trke s vremenom i borbe sa zastarelom opremom Radio Šestice nisu prodirale u etar, do naših dragih slušalaca. I valjda je i široko slušateljstvo to „primilo˝ - pa je moj Prostor, kao i druge emisije drugih urednika koje je tonski kreirao Rade, povećavao slušanost.
Pola godine pošto je Prostor počeo da živi, petkom od 2o časova, opazio sam da je Radetovo lice posivelo, a spuštajući pogled sa tog lica opazio sam crnu kragnu njegove košulje. Njegove duge ruke, to želim da istaknem, i dalje su elegantno plesale iznad tabli sa reglerima, a njegov pogled i klimaj glave signalizirali bi ono što će doći - ulivajući sigurnost ne samo meni nego i gostu. Ipak, kao da se nešto urušilo u Radetovoj unutrašnjost, kao da mu je grudi, recimo, priljubilo uz kičmu, a glavu spustilo bradom niže. Završio se Prostor u 22, već je spikerka čitala vesti, ispratio sam svog gosta, lokalnog političarskog moćnika do izlaza iz Radija, i vratio se u stanicu. Muzika je išla s trake, iz tonske, kroz staklo mahnuh Tamari, voditeljki emisije Muvi, i upitah Radeta: - Ratko, nešto nije u redu?
Budući da je gledao u mene, on klimnu i tiho dodade: -Umro mi je otac.
Obično prolazimo pored tuđe tuge bez zadržavanja. Tu i tamo izrazimo saučešće, kažemo utešnu frazu, ali u suštini tuđe nas nesreće samo okrzavaju. Rekoh: -Stvarno mi je žao.
Radetovog oca nikada nisam video, ne znam ni danas ništa o njemu, kao ni o Radetovoj majci. Ni sa drugim ljudima, sa kojima radim ili se družim nije drugačije. I ona ostaju za mene tajna, ponekad tek čujem ili načujem ponešto o njima. Ali tada čuh kako Rade izgovara, više za sebe nego meni, tu rečenicu:
-To je kao kad neko lupi vratima ... I ode.

Zbog nje sam upamtio momenat. Sledećeg petka ponovo smo radili Prostor, diskutujući u studiju i sa slušaocima o budućnosti našeg grada. Profesor Fink, moj profesor urbanizma, obrazlagao je izgled i funkcije gradova budućnosti. Rade je bio u svom obaveznom džinsu, sa crnom košuljom, ispod džinsa. Kroz staklo studija gledao sam njegove ruke, onaj sigurni ples nad tablom. Klimnuo bi glavom i uključivao crvenu svetiljku. Rekao bih, recimo: -Dragi slušaoci, sada je 20 časova i 36 minuta, na satu Vršačkih vinograda, spoznora naše emisije. Sa nama je profesor Branimir Fink, razgovaramo o budućnosti našeg grada. Ako ste zainteresovani za ovu problematiku: kako ćemo živeti narednih decenija, kako u trećem milenijumu, javite se na poznati telefon 322-442, profesor Fink i ja trudićemo se da odgovorimo na svako vaše pitanje...
Tačno u minut pre deset odjavio sam Prostor i isprativši profesora do automobila koji ga je dovezao iz Beograda, vratih se u stanicu. Već se vrtela Tamarina filmska muzika, u Muviju, pa je Rade stojao oslonjen plećkama i stopalom desne noge o zid, pušeći. Stao sam pored njega i povukavši dim upitao: - Kako je, druže? On reče: -Ništa ne valja.
Verujem da je ona rečenica, rečenica o vratima, bila uzrok što sam ga upitao: -Opet problemi? - mada je ton pitanja, više delovao kao konstatacija. Kažem, nešto iz njegove krupne pojave, nešto iz stava koji je zauzimao dalo mi je signal nesreće. -Majka mi je bolesna- reče i opet zaćuta, gledajući u patos, ustvari izderani okerasti itison. -Nije valjda opasno? - Rade je podigao glavu i potvrdno klimajući glavom dodao: -Lekari kažu na smrt.
Potom je u tri duga koraka ušao u studio, manipulisao dugmadima i, kada je muzika ponovo počela, vratio se. Ne znam zašto se vratio, - možda je osetio moju naklonost, ili mu se činilo da ga slušam i razumem, ali reče: - Nema joj spasa, rak...
Nije prošlo pola meseca od očeve smrti, a moj tonac se već suočavao sa pretnjom majčinog nestanka. -Baš si baksuz!- bubnuo sam, kao što mi se dešavalo da bubnem u životu, ali i u emisiji. Ima onih koji tvrde da su emisije koje sam vodio baš zbog tih iskliznuća dobijale na popularnosti. No bilo kako mu drago, Rade stisnu usne, neko vreme je mirovao u tom malom telesnom grču, ukočen, pa kaza:
-Ustvari, to je kao kad neko lupi vratima... I ode.

Samo posle dve nedelje od našeg razgovora, majka mu je preminula. Sa nekim drugim ljudima iz Radio Šestice otišao sam na sahranu. Tu sam saznao da je Rade jedinac i da je sad posle naglih smrti roditelja ostao praktično sam, ako ne računamo njegovog strica i tetku, vrlo, vrlo stare ljude. Ostao je, kako su mi pričali kolege sa radija, sam u prostranoj kućerini u jezgru starog dela grada, baš onog gradskog dela oko kojega su se u mojoj emisiji, ali i na mnogo presudnijim mestima, lomila koplja - da li da se konzervira i čuva ili sruši i pretvori u tržni centar.
Tri emisije koje sam radio pre odlaska na godišnji odmor, krajem juna i početkom jula 1984. godine radio je tonac Ridli, panker purpurne kreste, neopisani ludak, jer je Rade otišao na odmor. Kako reče glodur Šestice, na „ukopno odsustvo˝. Mada je emisija čuvala svoju koncepciju, gost plus priča plus moderna muzika plus telefonski razgovori sa slušaocima, osećao sam kako to više nije onaj Prostor, kako se i moj glas i nastup suzio, kako su moji gosti nekako spečeni, bez dinamike. Postoje ljudi koji su tvrdili da mi se sve to samo čini, da je sve ostalo kao pre... Ni sam nisam načisto.
Kada sam se prvog petka u avgustu našao u studiju, s radošću sam video kako za ton pultom sedi najkrupnija pojava našeg radija - Rale, Raća, Rajkan, Raša ili već kako ga sve svi mi i ja nismo zvali. Rukovali smo se - ispod njegovo džinsa se crvenela nova košulja, reče mi da će cele emisije puštati nove Strenglerse. Tako je to krenulo i ja sam krajem avgusta, te daleke 1984. sedeći u jedinom studiju našeg lokalnog radija, osećao da se vraća ritam, slušanost i moj tonus diže. I osećao sam da sami učesnici, moji sagovornici, nekako življe, duhovitije, ako već ne pametnije govore o budućnosti grada, zemlje.
Dok sam sa Radetom ispijao kaficu, on reče tiho, kao da mi se poverava: -Upoznao si mog strica. -Na sahrani- rekoh sa neprijatnim osećajem u želucu. -Umro je ... - reče, ali kao s namerom da prenebregne dalje okapanje razgovora oko smrti koje su ga snašle, te orvelovske godine, pa reče, brzo, želeći svakako da prekine moje saučesničke frazetine: - Ma nije važno, to je kao kad neko...

Priznajem da ga nisam saslušao do kraja. Ni danas ne znam da li je završio tu svoju tipičnu rečenicu. Neprijatno poletno je nastavio da govori, ali ne o smrti oca i majke, ni o smrti strica, a odnekud sam osećao i da mu je tetka umrla ili će umreti ovih dana. Počeo je da priča o promenama u programskoj šemi i novoj montaži, koju su tih dana tonci useljavali u stanicu. Govorio je o novim pločama, o grupi Seints iz Australije, koja se pojavila prošle godine na britanskoj listi i „Stvarno je haos˝, upotrebio je tu rečenicu, moju omiljenu rečenicu, koju sam bar dva ili tri puta izgovarao u emisiji Prostor, koju sam radio uz njegovu tonsku pomoć.

Do decembra smo uradili dvanaest emisija. Pre svake od njih smo se dogovarali o muzici, o uključivanju slušalaca i o drugim stvarima u vezi realizacije. Za emisije koje je Rade radio, nije, naime, bio potreban muzički saradnik, radeći taj posao, on je zarađivao i neki bod pride, odnosno neki dinar više. Ja sam ponovo sa uživanjem gledao kako stavlja ploče, namešta igle, kako spretno montira trake i, kako mi zadovoljno maše glavom kad odjavim Prostor a on uključi špicu, pre vesti u 22 sata.
Za dan Radio Šestice u prvoj nedelji decembra dobio sam nagradu svoje Radio stanice kao autor najbolje emisije. -To je prijatno iznenađenje- govorio sam na koktelu koji je povodom dana Radija organizovao glodur Đorđević. -To je prijatno iznenađenje, smatram da se bez razgovora o budućnosti, pa čak i vrlo udaljenoj, ne može razumeti naša sadašnjost- izjavio sam mladoj novinarki Miki, za emisiju Gradske paralele, gde je emitovan prilog o meni i mom Prostoru. -Dodao bih da Prostora ne bi bilo i on ne bi bio ovako cenjen i slušan od šire publike i stručnjaka, da ne sarađujem sa ton majstorom Radetom, koji radi tonski deo sa velikom ljubavlju - završio sam izjavu.
U prvoj polovini 1985. nastavio sam s Prostorom, petkom u 20. I dalje pričajući o trećem milenijumu i njegovom skorašnjem dolasku. Rade je svoj posao radi profesionalno, ali čini mi se, bez svežine i upornosti njegovog ranijeg angažmana. Kada bih stojao pored njega, pre ili posle emisije, nisam primećivao promenu na tom meni dragom licu, ali kada bih ga gledao kroz staklo studija, opažao sam da je ostario, da se usušio u sebi.
Verujem, baš zbog tog pogleda kroz staklo režije, da nisam bio preterano iznenađen, kada je u maju 1986. nađen mrtav u roditeljskoj kući. Obesio se, veselnik.
Emisiju Prostor sam radio do septembra te godine, kada sam je odjavio zauvek. Od oktobra počeh da radim Vreme promena, emisiju koja se bavila medijskom situacijom u Jugoslaviji. Ponekad bih se, kao sada, setio Radeta. Ponekad prolazeći kroz stari deo grada, čak i docnije kada su ga do temelja srušili a na njegovom mestu podigli trgovački centar. Tončev nestajući lik, vratila bi za kratko samo rečenica koju je davno izgovorio, tešeći obojicu:
-To je kao kad neko lupi vratima ... I ode.