ČUDESAN DAN

Autobus je vozio pored parka. Veće je čudo bilo što si u autobusu nego što si živ, u kom gradu stanuješ, šta u njemu radiš, da li si oženjen, imaš li decu, prijatelje…
Autobus je vozio pored parka, putnici su bezbrižno čavrljali, uživali u letu, vožnji koja ih je vodila na obližnje gradsko kupalište… Sjedinjeni tim trenutkom: deca, žene, muškarci…
Autobus je vozio pored parka, prozori su bili otvoreni i vreo avgustovski dan je ulazio u vozilo, milovao obraze putnika, kretao se po prašnjavom podu, zavlačio ispod sedišta… Kako je moguće da postoje takvi dani, izmaknu kontroli i pojave se, ukorače u živote ljudi? Stari, šareni autobus koji umesto da truli na gradskom otpadu leprša kao leptirić ulicama grada. Dan sličan snu. Trista šezdeset i četiri bezvrednih dana u godini da bi došao jedan vredan.
I ti u autobusu imaš svoje mesto. Niko ne zahteva da ustaneš i ustupiš ga nekoj starijoj gospo|i, invalidu… Bezbrižno sediš na sedištu i gledaš oko sebe, uživaš u nepoznatim licima koje prvi put vidiš i nikada više nećeš videti. Lica mladih majki, njihove dečurlije, mladića i devojaka: sva su za tebe nepoznata.
Smeješ se zajedno sa njima kao da im pripadaš. Želiš da im pripadaš, da oni veruju da im pripadaš i da celoga leta sa njima odlaziš na gradsko kupalište. Da im se učini da te ipak znaju, da su te oduvek znali:
- Ma, da to je onaj…

Dok žuto lišće prekriva ulice i trgove Lisabona ti se krećeš K-om. Pešice, kao i uvek. Nikakav javni prevoz, sopstveni auto, pozajmljeni bicikl. K-om se kreće pešice. Dok hodaš trudiš se da ne zastaješ. Sam hodaš. Ne znaš, ne osećaš, šta ti je na nogama. Verovatno patike. Blackstone bež-boje. Patike koje nisu kupljene u K-u. U njima si došao u K.
Ništa što je na tebi nije kupljeno u K-u. Nekada sve što si nosio, bilo je u njemu kupljeno. Koja drastična razlika! Tvoje nepostojanje u gradu je potpuno. Da umreš od muke, besa, koliko nisi deo grada! A svi ti obični smrtnici što pored tebe prolaze jesu njegov deo. Bez njih on ne bi mogao da postoji. Počeo bi da se ruinira, obrasta u korov, ptice i zverke bi ga naselile. Kakvo bi to sablasno mesto bilo! Ne bi smeo u njega da uđeš.
Hodaš, ne zaustavljaš se. Vatrogasni dom! Hodaj dalje. Manjež, menza, nekad bila. Sada, omladinska zadruga.
Skver. Sve te na njemu zanima. Dovoljno je prepoznatljiv - kiosk sa štampom, poslastičarnica, kafana. Apoteka na uglu. Dugo bi se zadržao na skveru. Ispitivao ga, upoređivao sa njegovim ranijim izgledom. Dugo, vrlo dugo da ne moraš da hodaš. Hodanje kao osuda. Ne postoji mesto u gradu gde možeš, smeš, da se zaustaviš. Ništa u tom gradu ne smeš. Sve ti je zabranjeno. Jedva smeš da dišeš. Samo očekuješ da neko od prolaznika drekne: “Ne diši!” Zato dišeš isprekidano, na mahove. Tek kada se mimoiđeš sa prolaznicima.

Šta treba poneti kada kreneš na put? Uveče, pre nego što se uputiš na spavanje, šta treba spakovati?
Odlaziš u kupatilo po četkicu za zube i kalodont. To treba poneti! Mašinicu za brijanje, četkicu, penu za brijanje i losion posle brijanja ćeš preskočiti. Nedelju dana koje ćeš provesti van grada nećeš se ni brijati. Gde, u koju torbu, spakovati te sitnice? Sve su pune do vrha i zatvorene. Tvoja žena i kćerke su bile vrednije od tebe.
Još jedno putovanje je pred tobom i nedovoljno hrabrosti da na njega kreneš. Ko će tih sedam dana da hrani vodene puževe u staklenoj tegli, zaliva bosiljak na terasi?
Kako mirno, bez nervoze, da se uputiš na spavanje? A ujutru, pred put, treba oprati zube. Dakle, četkicu za zube i kalodont tek sledećeg jutra a ne te večeri možeš da spakuješ u putnu torbu.
Kako si samo postao konfuzan, nepraktičan, za putovanja! Nesposoban da i na nedelju dana napustiš grad u kome živiš.
Tim pre što te putovanja više ne asociraju na nešto lepo i uzbudljivo već na smrt. A ko pametan njoj hrli u susret?

Kretati se ulicama K-a, pevušiti pesmicu "I remember Elvis Presley", šutirati kamenčiće koji se nađu na putu, penjati se strmim ulicama...
Nikoga nema, nikoga ne sreće... Grad je napušten. Kako se Nepoznati našao u gradu, i da li je u gradu? Kako možeš biti u gradu u kome nikoga nema! Grad ne postoj, on ne postoji (bar ne na ulicama K-a), kamenčići ne postoje.
Zašto ništa ne postoji, ko ničemu ne da, ne dozvoljava, da postoji? K ne postoji, ne može da postoji! Kada bi postojao, kada bi ga bilo, Nepoznati bi u njemu bio.
Ako za nečim žali, to je žal za K-om koji više ne postoji. Sedi za računarom, skroluje točkić na mouse-u i kreće se ulicama K-a: nema nikakvih kamenčića. Samo ravne, besprekorne površine k-ih ulica...
Samo ravne, besprekorne površine ničega.

Hodati držeći drugu osobu za ruku isprepletenih prstiju. Gledati ispred sebe, ne skretati pogled. Koračati ravnomernim hodom i nikako ne skretati pogled. I stalno i uvek iznova prelaziti istih desetak metara. Ne moći, ne želeti, da nastaviš taj put. Samo hodati tih desetak metara držeći drugu osobu za ruku. Naravno, suprotnog pola.
Ta se sekvenca neprestano ponavlja: zakorači se na betonsku stazu (one što, na primer, oivičavaju stambene zgrade), vas dvoje se držite za ruke, vaši prsti su isprepleteni; to ste videli u nekom filmu, to ste uradili nesvesno… Svejedno – oboje gledate pravo ispred sebe i onda jedno od vas dvoje krene, zakorači, i povuče ono drugo. To hodanje od deset-petnaest metara traje pet-šest sekundi, onda se scena prekida i ponovo kreće od početne pozicije. Ne zna se, nejasno je, da li se sve vreme ponavlja ista scena ili je to svaki put nov događaj sa malim, neznatnim varijacijama. Na kraju betonske staze vas dvoje kao da propadate kroz neku vremensko-prostornu rupu i ponovo se nađete na početku. Ponovo pružate ruke jedno prema drugom, ti desnu, a ona levu, vaši prsti se mešaju, spajaju, i, trenutak kasnije, ti zakoračiš levom nogom, a ona poslušno krene za tobom.