1. Samo svila, vuna, pamuk i lan

Prala je veš već više od deset sati. Ćutala je, prala veš i povremeno bi prošla kroz kuću da bi ga iznela na terasu da se suši. Ostavljala je kapljice za sobom i mokre otiske pravilnih stopala. Šuštala je voda. Poslednji put kad sam je ugledao pre deset minuta kako se sa terase vraća u kupatilo zapazio sam da su joj ruke crvene i mokre i da joj je haljina mokra i da su joj noge bose. Gledao sam sportsku subotu. Ništa nisam mislio ni o čemu. Komentatori su mislili o svemu pa su se pesnički izražavali. Nepodnošljva lakoća davanja golova, između ostalog. Prala je veš ceo dan jer je htela da razmišlja. Nije bila zadovoljna. Morala je da razmisli. To mi je rekla sinoć – da mora da razmisli. A pre nekoliko godina sam naučio da je mogla da razmišlja samo kada je sama, a sama (a ne i usamljena) je samo kada nešto radi. Tu se onda niko i ništa ne meša u misli. I voda šušti.

Možda bi i ja trebalo da razmislim o svemu. Ni ja nisam sasvim zadovoljan kako stvari stoje. Ne znam doduše o čemu treba da razmislim.Možda će ona smisliti nešto pametno i veliko i umesto mene.

Verovatno više nije bilo šta da se pere. Sela je na pod pored mene drhtureći kao preplašeni zec. Nije se opirala kad sam joj skinuo mokru haljinu i ogrnuo je ćebetom. Upravo su emitovali izveštaj sa norveškog spusta. To me nije zanimalo.

Curbrigen je najkompletniji skijaš, rekla je ozbiljno i tiho.

Da. Zbunio sam se. Nisam znao otkud joj to. A i ime mu je nekako, rekao sam.

Pirmin, rekla je.

Uličica se mogla lako preskočiti.

2. Slobodan izbor

U pet i trideset zvoni sat. Istovremeno pokušavam da dovršim i zapamtim san i da se izvučem iz kreveta. Čekam da voda provri, gledam kroz prozor, ne shvatam zašto ptice cvrkuću i zašto je nebo plavo. Ne znam da li da odnesem kafu u kupatilo ili u krevet. Ne znam da li da pustim radio. Ne znam šta da obučem. Umivam se, pijem kafu, oblačim se. Uživam dok vozim. Od sedam do tri sam na poslu. Uvek je grozno. Dolazim smlaćena kući. Plačem. Spavam. Pokušavam da izbrišem sve zlo prljavo smrdljivo. Budim se sa mučninom. Dugo se tuširam. Uživam, voda me mazi. Otvaram prozore, pijem kafu, pušim hašiš, strašno sam žedna, misli mi vrludaju. Osvajam u mislima najsmelije želje. Tonem u san. U pet i trideset zvoni sat. Istovremeno pokušavam da dovršim i zapamtim san i da se izvučem iz kreveta

Ne shvatam zašto
ptice cvrkuću i
zašto je nebo
plavo.

 

 

 

3. Šta tražite?

Ja sam kopnena životinja. Imam noge da hodam i ruke da diram i nos da njuškam i oči da gledam i kosu da leprša i još što-šta i sve mi to treba.

Ova soba je čitav tvoj svet.

4. Početak proleća

Večeras, dvadesetog marta hiljadudevetstodeve- desete, u 22.19, po proračunima astronoma, po srednjeevropskom zimskom satu, stiže proleće; iako je ravnodnevnica već iza nas: dan, tj. obdanica, danas je za, čini mi se, sedam minuta duža od noći. Sunce prelazi sa južne na severnu hemisferu (Zemlje, naravno). Sunce prelazi ekvator. Veoma je toplo i, iako ima vetra, imam utisak da vruć vazduh u velikoj količini sedi u mojoj sobi i vrlo me pritiska. Ono što mi je potrebno nemam. Ono što mi je potrebno je neko da me miluje i grli i da za nešto makar šta što uradim kaže da je dobro (ustvari i nije mi neki gušt da mi neko kaže to – ne bar kad su u pitanju vanilice ili tako nešto.) Nad područjem Jugoslavije i dalje je anticiklon ali u slabljenju jer nailazi hladan talas sa severa. Još tri dana predviđaju sunčano vreme. Kada nema nikog da me voli (a nikad nema) najbolje podnosim samoću. Nema ko da me nervira što mi ne daje ono što mi treba? Ili su izmišljeni prijatelji nežniji? Nije ni važno zašto.

Nad područjem Jugoslavije i dalje je anticiklon.

5. Pitanja i odgovori

A kada bi se poseklo drveće, da li bi i onda bilo vetra?, pitala je Ćoba kad je bila mala svoju baku. Nikada se ne bi moglo poseći svo drveće, rekla joj je baka.

Imate li dugačke krevete za košarkaše? Da, kaže čovek iz «Palasa», to imamo. Doajen, kaže, Veljko Bulajić, tu gostuje redovno.

Doajen, pazi, molim te.

Ne znam ni koji je datum, nedelja je i noćas smo «prešli» na letnje vreme.

Ono po čemu će vas pamtiti zavisi isključivo od vas, kaže reklamerka. Dalija kozmetika, kaže reklama.

Ono po čemu će vas pamtiti zavisi isključivo od vas.

6. Psihologija ubistva[1]

Pazi, u stručnoj literaturi kaže se psihologija ubistva a ne ubice!

Svako ubistvo je jedinstveno, neponovljivo, nepredvidivo i otuda teškoće prevencije, nužno je pomno preispitivanje. Postoje i ubistva koja društva odobravaju (smrtna kazna, rat, ritualna ubistva)!!!, i ona koja društva ne odobravaju. Psihopatologija je kad se na smrt gleda kao da je u službi života. Psihologija posebno objašnjava direktno i indirektno ubistvo, posebno ono u samoodbrani, slučajno ili instrumentalno. Naravno, kao i obično, u igri su osobine ličnosti, sredina i okolnosti (motivi). Psihologija ubistva je najbolje proučena u krimi-umetnosti (roman, film), a manje u psihologiji, gde je, pak, više objašnjavano u psihijatriji, psihopatologiji, a to objašnjenje je polifaktorsko. Ipak, šta je u osnovi? Agresija? Nagomilani potisnuti bes?

Postoje ličnosti koje traže uzbuđenje, rizik, avanturu i stimulaciju gde god mogu da je nađu ili stvore, kako na fizičkom tako i na mentalnom planu. Neko u toj potrazi stigne do izvanredne kreativnosti, a neko do krajnje destruktivnog, čak kriminalnog ponašanja. Verovatno je da je sklonost ka potrazi za dodatnim uzbuđenjima urođena, a načini na koji se uzbuđenje pronalazi se uče u uslovima sredine u kojoj se ličnost razvija.

Činjenice kažu da se tzv. zločin iz strasti dešava tako retko da je ustvari mit. Češće je ubistvo muža/žene poslednji čin u seriji napada i psihičkog zlostavljanja koji su tokom vremena postajali sve češći i ozbiljniji. Žene koje su ubile muževe su uglavnom bile žrtve njihovog zlostavljanja. Uglavnom su ubistva «u porodici» kulminirajući događaj u nizu međusobnih zlostavljanja, mržnje i nasilja. U velikom broju slučajeva nasilje proizilazi iz potrebe muškarca za moći i kontrolom nad vezom – to su vrlo posesivni i vrlo vrlo nesigurni muškarci.

Postoje i ubistva koja društva odobravaju

7. Lovcima je dosadno

Iz Fromove «Anatomije ljudske destruktivnosti» čitam o tezi koja je još na probi: što je čovek primitivniji, to je agresivniji. Antropolog Washburn kaže da su koreni čovekove agresivnosti u «čoveku-lovcu», jer je 99% svoje istorije čovek živeo kao lovac. Psihologija čoveka-lovca je psihologija čoveka-zveri. On, osim radoznalosti i težnje za dominacijom, ima i zversku znatiželju i agresiju. Zverska psihologija podrazumeva ubilački nagon i uživanje u ubijanju i okrutnosti. Pitam se kako znatiželja može biti zverska. From kaže da je sadizam češći kod frustriranih ljudi i u nemoćnim ili ugroženim društvenim klasama. U prilog složenosti problema, odnosno koliko ima neverovatnih psihologija ubistva – pa čak i krajnja, patološka, depresivna dosada kao motiv ubistva...Tu je motiv «nepodnošljiv osećaj dosade i nemoći i potreba doživljaja da postoji netko tko će reagirati, netko na koga se može djelovati, neko djelo koje će okončati monotoniju svakodnevnog iskustva. Ubijanje je način doživljavanja da se BUDE i da se može nešto učiniti nekom drugom biću.» U suštini, «nedestruktivna» je strast za prolivanjem krvi.

«Nedestruktivna» je strast za prolivanjem krvi.

8. Ko nedostaje?

Zašto se pre primeti «višak» nego manjak – da je neko došao a ne da je neko otišao (dok odeš po pivo ili da piškiš) ili da je neki komad nameštaja, ukras, unet u sobu, a ne da je nešto odneto iz nje? I, zašto to primećivanje «manjka» izaziva (da li i drugima? meni – da!) nelagodnost. Na primer, Denis nije primetio da mu je neko iz sobe izneo madrac sve dok mu nije bio potreban, misli da je višak poremećeni red.

Malo su se zagrlili, onako, idilično, kao na goblenu...Posle doručka - mortadela i četvrt leba - pored puta za Grožnjan. To nam je ispričala Ana.

Tmurno jutro. Radoznalost je ubila mačku ali je rodila nauku, misao.

Šta u njoj ima privlačno!?, pitala sam, više se ne sećam za koga. U svakom čoveku ima nešto privlačno, rekla je Ana. Da, lepo mi je to rekla. To možda i znam, ali trebalo bi da toga uvek budem svesna.

Jelena koju vidim pošto je tri godine živela u Njujorku i došla na odmor, kaže: Volim da gledam prljavo u tanjiru, bre! Pošto tamo, čin spustiš escajg, odnesu ti tanjir. Toliko su fini da ne možeš čak ni da ih ogovaraš.

U svakom čoveku ima nešto privlačno

9. Dan kao izmišljen

«Kad dođu deca iz igre kuća zamiriše na ruzmarin», kaže Draginja – i to je raduje.

«Nije život što i poljem preći», nije rekla moja mama nego Boris Pasternak.

Večerali smo u Marea kafani pored Umaga – mol, zalazak sunca, pogled na zvonik (i izoranu njivu), pa veče uz sveće, gitare i pesme Zemuna...Dan je bio sasvim izmišljen, sasvim čist, vetar, sunce i plemenito more.. Noćas je pun Mjesec.

«Eto meni jeda za sutra» kaže Branka.

Kad dođu deca iz igre kuća zamiriše na ruzmarin

9. Učim da zastanem

Ana zaustavi auto da pored druma ubere cveće i da slika Završje.

Posle ja zaustavim auto da gledamo kako se otac i sin kupaju u zalivu u suton.

Juče mi se napunilo srce...Vozila sam se po Istri,vijali su se kiša i sunce a uveče je bio pun Mjesec iza oblaka i munje i gromovi i pljusak i Kolundžija u Bazilici i belo vino i tiramisu i...

Puštali su zmaja pod ukrštenim dugama u Oprtalju

Stazica kojom se ide po sir stazica do izvora i do napuštenih kuća koje se ne vide od šume stazica do starog kamenoresca.

Ana zaustavi auto da ubere cveće i slika Završje.

Otvaram se

Zatvram se

Da li se otvaram

Da li se zatvram

Ni kao prozor

Ni kao vrata

Ni kao školjka

10. Povratak

Subota je bila najlepši dan na svetu, mama i ja smo putovale kroz prelepu sliku. - raskošan zalazak sunca i roze livade i čisto i bistro i jasno i divno. Isplakala sam se kad sam se (konačno) sudarila sa stvarnošću. Sinoć su mi došli prijatelji i pili smo kacavidu (votka i gusti sok). Volim moje drugove. Napila sam se i čavrljala, pa sam otišla svom tajnom ljubavniku.

Htela sam tamo (pazi: «tamo»!) da napišem nešto kao «otvaram se...», ali sam se zbunila i nisam znala da li se otvaram, zatvaram ili šta.

Zaboravila sam noćas da objasnim svom tajnom ljubavniku da sam na njega mislila i u tom kontekstu – otvorila sam se i družila sa novim ljudima, a on mi je pred put rekao (kao primedbu) da sam zatvorena.

Pijana samo mogu da tražim ljubav, objasnila sam mu. Želela sam da se držimo za ruke i da mi miluje lice, tamo, u tom stanu iznad auto-puta a, on je drhtao drhtao kao ozebli ptić (kao ja nekad što umem) i to me je iznenadilo i to mi je laskalo. Plašio se da ga uzimam za sebe, a Beograd je kao neki ogroman brod zalutali koji tone u maglu smoga.

Otišla sam (na more) sa pojačanim osećanjem za «ništa», usput ga ostavila. Vraćala se sa pojačanim osećanjem za «sve». Da li je tu?

Mišima piše: «...Smatrao sam da ću priznati svoj poraz ako se pomirim s tim okolnostima, odnosno ako živim pomiren s njima...». I ja sam mislila da je mirenje s okolnostima poraz; ali, zar nije mogućnost prilagođavanja (razgraniči, ustvari pomiriti se i prilagoditi se), dobra, vredna i znači pobedu (života)? I u evoluciji i u razvoju jedinke (uglavnom su alternative, je li, ludilo i smrt).

Kaplje mašna (zaista). Puštam Kolundžiju. Sitničarim tražeći stvarima lepo mesto. Mislim na Kizinu priču o plemenu koje obesi poglavicu naglavačke kad treba da reši neki problem.

Obesi poglavicu naglavačke kad treba da reši neki problem.

[1] Jedan drug koji je studirao pravo spremao je neki rad pa me je molio da mu pomognem u delu koji se odnosio na psihologiju ubistva. Pa sam to malo proučavala, ne sluteći…

Što se tiče izraza «jednostavnost» - SU, on bukvalno znači «sirova svila». Ona je simbol «neopisive» prirode «taoa». (Čueh Šeng)

Kretati se samo onda kada je kretanje neizbežno predstavlja pravu moć. (Čuang-Ce)

...nasilje je suprotno taou...

(Ji Tao Ce Jen Ču)

Od samog početka uređenog sveta, mogućnost odmora je ulivala ljudima sigurnost. (Tao Čhang Vu Ming)

Šta to znači, pitam se ja.

Izvanredni učitelji drevni, prefinjeni, tajnoviti, mistični i ispravni, isuviše su duboki za svoje vreme bili. Pošto onda shvaćeni bili nisu, bolje da ih opišemo kako su izgledali:

Kao ljudi koji prelaze potok u zimu, oprezni su bili!

Kao da im odasvud preti opasnost, budni su uvek bili.

Kao led kad počinje da se topi, zaboravljali na sebe.

Kao drvo nedodirnuto sekirom, prirodni su bili!

Kao dolina koja iščekuje posetioca, otvoreni su bili!

Kao bujica koja juri hitri su bili!

Zašto: Čuvaj se čulnih uživanja bezvrednih sitnica... i zašto trpi...muku ne žudeći za promenom?

Ko je onaj, što ispira svu prljavštinu i izlazi čist?

Ko je taj, koji spokojan kreće druge ka lepoti života?

To je čovek, koji sledi Put, odbacuje pohlepu,

Trpi dosadu i muku ne žudeći za promenom. (Ku Ši Šan)

A, što se onih tiče, što ceo svet bi da okrpe prema svom nahođenju, primećujem da im u tome uspeh izostaje, jer svet je božanska posuda koju ljudi izmeniti ne mogu. Krpljenje će ga pokvariti, za kotlokrpe biće izgubljen zauvek.

Jer, odista, ima stvari

koje gurati treba,

dok ima drugih, kojima mirovanje prija,

nekih, kojima treba toplota,

drugih, pak, koje žude za hladnim,

ima ih, koje su jake,

i onih koje su slabe,

ima stvari koje su žilave,

i stvari neotpornih.

Stoga, Mudar čovek odbacuje

Priklanjanje krajnostima

On ne donosi prebrze sudove

I živi držeći se srednjeg puta.

(Čjang Ju Čhu)

Kretanje Puta sastoji se u povratku, slabost je njegova najveća vrlina. Iz onoga što jeste, ceo svet je stvoren ali ono što - jeste, stvoreno je iz onoga što – nije. (Fan Če Tao Či Tung)

Iz komentara:
«Povratak» kao» povratak u sebe», gde bi eventualno bilo moguće susresti veliku tajnu postojanja.

Kada za Put saznaju najbolji ljudi, oni se založe da ispijaju njegovu dužinu, osrednje ličnosti za njega čuju, krenu njime, pa se zaustave. Oni najprostoji, kada se o njemu obaveste, nasmeju se glasno, ali da se ne nasmeju Put, kao takav, ne bi ni postojao.

Stoga, postoji poslovica:

«Kada odlazak liči na povratak, najjasniji put izgleda mračan.»

Danas, Put koji je lak tegobnim se čini,

A prijatna vrlina muci je nalik;

Najčistija nedužnost liči na sramotu,

Najjača moć izgleda mala,

Ustanovljena dobrota na nitkovluk liči,

A golema vrednost na nesigurnu struju.

Veliko prostranstvo ne poznaje uglove,

Velika moć dolazi polako,

Velika muzika je ona, tihog zvuka,

Neizmeran oblik – oblika nema.

Put je maglovit i bezimen,

Ipak, onaj ko za njim uporno traga

Postaće gospodar uspeha.

Komentar:

Najveća moć dolazi polako...kada je general velike Han dinastije, po imenu Ma Juan, bio mlad, bio je veoma zabrinut činjenicom da ne može ni da razume, ni da uživa u «Knjizi oda», već je glavno zadovoljstvo nalazio u lovu. «Siguran sam», reče mu njegov brat, «da poseduješ velike kvalitete koji će se tek kasnije razviti.» Dobar zanatlija ne pokazuje svoj rad dok je još u procesu. Najbolje čovek postupi ako, u nemogućnosti da učini nešto drugo, odmori se i zabavi koliko mu srce ište.

(Šang Ši Ven Tao)

...Biti sam, zapostavljen i u nestašici, ovih se osećanja čovek najviše pribojava i kloni

Pa ipak, pred ušima javnosti kralj i plemstvo govore da se osećaju tako stoga i iz gubitka, ponekad, čovek izvlači korist, a dobitak, ponekad, predstavlja nesreću...

Komentar:

...Ovde nailazimo na trijadu – na svet stvari, na ono što se o njemu može reći i kao treće, ono što nismo u mogućnosti o njemu da kažemo. (Tao Šeng Ji)

Učenik uči tako što svakoga dana uvećava svoje znanje. Put se osvaja tako što se ponešto izgubi svakoga dana, gubitak kad sledi gubitak, na kraju donosi mir.

Kad se čovek opusti, sve stvari se odvijaju same, svet osvajaju nehajni ljudi, ali, ako neprestano pokušavamo da ga osvojimo sve će izmicati pred nama. (Vei Sjue Jih Ji)[1]

svet
osvajaju
nehajni
ljudi

Ali stvarnost koja čeka na mene više nije ona sveža stvarnost..

Moja osećanja se nikada nisu ispoljavala na vreme. Stoga mi se činilo kao da su smrt mog oca i moja tuga dve odvojene stvari, koje nemaju nikakve veze i nimalo ne utiču jedna na drugu. I najmanja razlika u vremenu, malo zakašnjenje u doživljavanju, nepobitno su vraćali osećanja i događaje koje sam doživeo u njihova nepovezana stanja, a ona su, što se mene tiče, verovatno bila njihova osnovna stanja. Kada sam bivao tužan, tuga bi me iznenada obuzimala, verovatno bez veze s nekim događajem i bez ikakvog razloga; nije bilo nikakvog uzroka ili motiva...

U Kjotu ima mnogo

šintoističkih svetilišta i budističkih hramova

u koje ljudi, u ovakvim prilikama,

mogu da odu i da se isplaču.

...Reč je bila o jednom službeniku odgovornom za neku fabriku, koji je, neposredno po završetku rata, natovario pun kamion stvari i odvezao ih svojoj kući, objasnivši to sasvim otvoreno: 'Od sada ću da se bavim crnom berzom.'

Zamišljao sam tog smelog, surovog čoveka, oštra pogleda, kako stoji spreman da se bezglavo otisne na put zla. Put kojim je nameravao da krene u svojim poluvisokim vojničkim cokulama imao je ono isto svojstvo koje ima i smrt na bojnom polju ; bilo je u tome nekakve uzbune, što me je podsećalo na skrletni sjaj zore. Kad je krenuo, beli svileni šal mu je, verovatno, lepršao na vratu, dok su mu obrazi bili izloženi hladnom noćnom vetru koji je postepeno jenjavao u ranom jutru. Sigurno se natovario i iščezao neočekivanom brzinom, leđa povijenih pod teretom ukradenih stvari. Ali negde u daljini, jedva čujno, do ušiju mi je doprlo zvono koje je sa kule zvonilo na uzbunu.

Osećali
smo se kao
da nas je
začarala
lisica.

...Nekada sam verovao da žene nikada ne bi mogle da me zavole. Kao što, verovatno, i sam znaš, takvo uverenje je pogodnije i spokojnije nego što većina ljudi može i da zamisli

...Utonuo sam u snove o ljubavi u čvrstom uverenju da ne mogu biti voljen, ali u završnici sam zamenuo ljubav strašću i osetio neku vrstu olakšanja. Na kraju sam shvatio da je i radi zadovoljenja strasti potrebno da zaboravim na uslove u kojima sam živeo i da moram napustiti ono što je za mene predstavljalo jedinu prepreku u ljubavi – naime, uverenje da neću moći da budem voljen. Uvek sam strast zamišljao kao nešto mnogo jasnije nego šeo u stvarnosti jeste, i nisam shvatio da i strast zahteva da ljudi sagledaju sebe na pomalo sanjalački, nestvaran način.

...I shvatio sam – problem nije u tome da pokušavam da smanjim rastojanje između sebe i svog objekta, nego da održim to rastojanje, tako da objekt može da ostane objekt.

...Naposletku sam shvatio da je moje ubeđenje – da nikada neću moći biti voljen – samo po sebi osnovno stanje ljudskog postojanja.

...Pre svega, zar nemir zbog sopstvenog postojanja ne potiče upravo iz nekog luksuznog nezadovoljstva na pomisao da čovek možda ne živi pravim životom?»[2]

I strast zahteva da ljudi sagledaju sebe na

pomalo sanjalački,
nestvaran način

Tell it to the sailor on a horse![3]

[1] Svi citati iz Lao Ce “Knjiga o putu”

[2] Svi citati iz Jukio Mišima “Zlatni paviljon”

[3] engleska izreka