DA LI JE SMAJLI MISTER PRAVI

1.
Ponovo sam bila sama. Prošlo je šest meseci otkako sam raskinula vezu ispunjenu emotivnim potresima nemerljive jačine, u skali od fatalne privlačnosti, preko najromantičnijih nežnosti i nemilosrdnih povređivanja, do anestezirane otupelosti. Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja da pobegnem od čoveka kog volim i u kog sam bila smrtno zaljubljena, uspela sam da ga nateram da sam ode iz mog života; da nestane, dok ga nekako, a znaj ga kako, ne izbacim iz svog srca. Pouzdala sam se jedino u vreme. A njega sam mogla da ubrzam samo ako sve misli zaokupim nečim drugim, nečim novim, ma šta to bilo, i ako na to usmerim svu preostalu snagu. Skoro nemoguća misija, jer bez njega ništa nije imalo smisla.
Igrom slučaja, to «nešto» čekalo je od ranije da dođe na red - bila je to moja druga knjiga, zbirka priča koja je trebalo da izađe iz štampe svaki dan. Posle desetogodišnje pauze u pisanju, ponovno objavljivanje predstavljalo je i moj povratak na književnu scenu. Jedini problem je bio što to meni nije značilo ništa - meni, koja sam se oduševljavala kada sastavim rečenicu kojom sam potpuno zadovoljna; koja sam krala vreme od sna da bih posle posla i društvenih obaveza makar doradila to što sam napisala; koja sam padala u stanje manične egzaltacije kada stavim poslednju tačku u priči i svom računaru zadam komadu "print"!? Umesto da mi taj uspeh kamuflira provaliju u duši, moja depresija samo se produbila. Šta mi znači i sva sreća ovoga sveta, ako sam u njoj sama?
Imala sam prijatelje, iskrene prijatelje koji su se mom uspehu radovali neuporedivo više od mene. Zbog njih sam i počela da se pretvaram da pravim planove o promociji, da razmišljam kako da najbolje plasiram knjigu, da već pripremam i sledeći rukopis. A nisam radila ništa od toga. Uredno sam zaboravljala da pozovem svog urednika i saznam dokle su stigle pripreme za štampanje. Govorila sam sebi da još nije vreme da potražim svoje nekadašnje kolege sa studija i poznanike koji su radili kao novinari, voditelji ili urednici u medijima. Ravnodušno sam prihvatila odbijanje generalnog direktora kompanije u kojoj sam zaposlena da mi odobri sponzorstvo za organizovanje promocije, što je bio predlog koji je pokrenuo moj pretpostavljeni menadžer, a ne ja. I, naravno, nisam pisala ništa.
Kada mi je urednik, po običaju koji važi za sve "mlade" pisce, predao sto primeraka moje knjige umesto autorskog honorara, umalo mu nisam predložila da ih vrati u magacin, na neodređeno vreme. Trebalo mi je možda deset knjiga za prijatelje i deset za ono malo rodbine što je još bila u životu. Ostatak je valjalo razdeliti namenski, a to je značilo krenuti u obilaske novinskih i televizijskih redakcija, u posete bivšim profesorima sa Filološkog fakulteta, a što da ne i u obilaske uticajnih poslovnih klijenata, sa kojima sam godinama sarađivala kao njihov savetnik za osiguranja. Znala sam šta bi sve trebalo, ali nije mi se ni prstom mrdalo da išta od toga i uradim. Ipak, smestila sam lepo upakovan paket - od sto minus dvadeset primeraka - u prtljažnik svojih kola, da mi uvek bude pri ruci, pa kad se namesti...
Sa prijateljima sam se viđala često, a još češće otkako mi je trebalo svako raspoloživo rame za plakanje, te sam im brzo razdelila njihove primerke. Davala sam im knjige bez posvete, samo bih nažvrljala njihovo ime, napisala "Beograd, 2005", i u potpisu svoj nadimak. Najradije bih i to preskočila, ali očekivali su nešto, a takav je bio i red. Sa rodbinom ne bi išlo tako lako, budući da sam ih retko zvala, a i oni mene, dok smo se posećivali možda jednom u nekoliko godina. Da bih izbegla mrske mi pozive telefonom i još mrskija vanredna viđanja, pribegla sam solomonskom rešenju i razaslala im knjige poštom. Kada sam to uradila, osetila sam istinsko olakšanje. Barem neko vreme niko neće ništa očekivati od mene u vezi knjige. Mogla sam da na miru ponovo uronim u svoju apatiju, dok ne dođe neki drugi, mnogo jači podsticaj, koji će me izvući iz nje. Ako ništa, sada sam makar znala da to ne može da bude «nešto», već samo «neko».
Da li zbog straha da taj drugi nikada neće naići, ili nepisanog pravila o amplitudama u periodu post-ljubavnog oporavka, tek, uhvatila me je ozbiljna kriza. Osetila sam kako mi se primiče u sred one akcije popunjavanja upitnika za preporučeno slanje. Najpre je bila crv u vidu pitanja da li Bivši zna da mi je izašla knjiga? Potom miš koji mi u mozgu iskopava suludu ideju da je red da ga obavestim, tako što ću mu je poslati. Naposletku škorpion-samoubica u pošiljci bez ijednog slova, upućenoj na adresu koju sam zaobilazila u prečniku od nekoliko kilometara.
Možda sam sebe lagala, ali nisam želela da ga čujem, a još manje vidim. Ni u primisli mi nije bilo da ponovo pokušam nešto sa njim. Da je bar bio čitalac, nego ni to. Ako je čitao slogane na bilbordima dok u kolima čeka na semaforu i, ponekad, uputstva na kesicama supe, i to je sve. Moje priče nisu ga interesovale ni dok su nastajale. Uvek bi ćutke saslušao kada bih mu neku prepričala, ali čim bih završila, on bi se sa puno strasti upustio u - ljubavnu predigru; nikada ni reči o priči. Otkuda mi onda ideja da mu šaljem knjigu? Osim ženske pakosti što će morati da gleda moju fotografiju na poleđini zbirke, fotografiju koju je on usnimio, moji motivi bili su mi nejasni.
Javio se čim ju je dobio, da se zahvali i pozove se «na kafu».
- A priče?
- Pa već si mi ih ispričala.
- Zanima me kako ti se dopadaju.
- Više mi se dopada fotka. Radije bih spisateljicu, ako može.
- E pa, spisateljica je završila tu priču. I sad traži novu.
- U redu, ako si tako odlučila. Ali ako nekad poželiš da se malo podsetiš...
- ...hvala na ponudi.
Brojala sam dovoljno ljubavnih brodoloma da bih znala kako fizički raskid ne znači i stvarni kraj veze. Voljena osoba ostaje još neko vreme prisutna u našim mislima i srcu, uprkos osećanju povređenosti, besa ili mržnje. Kraj se samo desi u jednom trenutku, nekom običnom, neprimetnom trenutku, kakvih je dotle bilo sijaset. Ali nakon njega ništa više nije isto. Odjedanput je sve kao obrisano, kao rukom odneto. Upravo to sam osetila posle našeg razgovora. Nešto se u meni prekinulo, zauvek i nepovratno. Napokon sam se otisnula ka pučini.
U naletu novog poleta, počela sam da ozbiljno planiram promociju, da razmatram čije prikaze bih volela da vidim u novinama, da mozgam kako da stignem do gostovanja u televizijskim programima, da osmišljavam svoj nastup i reklamu za knjigu. Međutim, kako su godišnji odmori bili u punom jeku, morala sam da sve ostavim za jesen.
U međuvremenu, razmišljala sam o novoj knjizi i novoj priči za sebe. Htela sam da govorim o ljubavi i žudela da je ponovo doživim. Nije me privlačila ideja da pišem o Bivšem, da tu priču započinjem iznova, da je još jednom proživljavam od prvih trenutaka, da se bilo čega prisećam. Odbijala me je koliko i pomisao o vaskrsavanju naše veze. Ako ću da pišem o ljubavi, biće to na drugačiji način. Ako ću da volim, biće to neko drugi. Spojiću priču i život, preplešću ih tako čvrsto, da neće postojati ni moći jedno bez drugog. Pisaću priču koju ću ujedno živeti. Ali može li se istovremeno živeti stvaran život i biti lik u priči?
Reality show-story?

2.

Na Internetu nema dana ni noći, nema vremenskih ni prostornih ograničenja, sve je samo brzina protoka kodova. Čudovišna Mreža živi uporedo sa nama, budna je uvek i prisutna svugde. Barem jedanput dnevno, u pauzi od posla, uđem u virtualni svet, među milione surfera koji po njemu krstare non-stop.
U jednom od tih krstarenja, otkrila sam nekoliko sajtova posvećenih književnosti srpskog, hrvatskog i bosanskog govornog područja. Odmah mi se dopalo što mladi pisci mogu da tu postave svoje prozne, poetske i druge radove, da ih posetioci pročitaju, i onda javno komentarišu. Kada sam im se pridružila, nadala sam se dobrom odzivu, i u tome se nisam prevarila - do kraja radnog vremena stigao mi je veliki broj komentara sa svih sajtova na koje sam «okačila» priče. U nepunih osam sati, saznala sam više otvorenih mišljenja mojih čitalaca, nego da sam nedelju dana gostovala na književnim večerima.
Uveče sam osetila prve simptome zavisnosti od Net-foruma. Kada sam nakon posla i treninga u teretani otišla u posetu prijateljici, bazmalo sam sa vrata pojurila ka njenom računaru. Pootvarala sam sve one sajtove, ali ni na jednom nije bilo novog komentara. Nemoguće! Učinilo mi se da su me izneverili svi umreženi čitatelji ekavice i njoj srodnih dijalekata - prevarili su me, zatrpavši me danas onolikim utiscima, a onda odjednom zaćutavši. Već jutros sam shvatila da su ta mesta poput kafića: imaju svoje stalne goste, one što povremeno navrate i one koji slučajno zalutaju. A gde postoje «ekipe koje redovno dolaze», tu verovatno postoje i načini inicijacije novih članova. Možda im je test uvođenja igra toplo-hladno, pa novajliju srdačno dočekaju i ukažu mu svu pažnju, a onda ga kolektivno odbace i ignorišu, da vide kako će postupiti – da nije to? Tada se setih statistika prema kojima većina korisnika surfuje u radno vreme, sa posla, jer u privatnom životu nemaju za to vremena ili, poput mene, nemaju kućni računar. Reših da budem strpljiva, kao što nisam, i sačekam do sutra. Ali ni ujutru nije bilo nijednog novog komentara, te se sasvim razočarana zarekoh u sebi da više neću ni ići među njih. Dođoh, videh, odoh...
Ali u mom sandučetu na privatnoj adresi čekao me je mejl od nepoznatog pošiljaoca, koji mi je stigao noćas.

From: emir60@SoftHome.net
Subject: Povodom prica
Date: Wen, 24 Aug 2005 05:13:29 GMT
To: sanja_011_sanja@yahoo.com

Cao,
nadjoh tvoje pricice na Netu i dopadose mi se jako... pises lako, citljivo, zanimljivo... zainteresovah se za osobu iza tih redaka... pa ako te ne mrzi...
Emir

Naravno da me ne mrzi, živnula sam odmah, polaskana i kao spisateljica i kao žena. Istog trena zaboravila sam i na svoje razočarenje i na zakletvu; jaka stvar - kako se razočarala tako se očarala, zarekla se pa porekla. Željna pre svega novog poznanstva, čekala sam samo na pravi podsticaj, a povod nije mogao biti lepši od ovoga. S jakim predosećajem da bi iz dopisivanja s muškarcem kome sam se dopala kroz moje pisanje moglo da se izrodi štošta, otpisah Emiru da ću mu odgovoriti na sve što ga zanima.

From: sanja_011_sanja@yahoo.com
Subject: Re: Povodom prica
Date: Wen, 24 Aug 2005 09:11:49 GMT
To: emir60@SoftHome.net

Cao,
hvala ti na pohvalama :)
Ne mrzi me, ali sta?
Pitaj slobodno, necu ti nista :0
Pozdrav,
Sanja

Toga dana sam češće nego inače proveravala poštu, ali zalud. Tek sutradan me je sačekalo novo pismo. Kao i prethodno, bilo je poslato u kasnim noćnim satima, pa sam uzgred primetila da Emir i ja imamo sasvim drugačije životne ritmove, ili da živimo u različitim vremenskim zonama.

From: emir60@SoftHome.net
Subject: Re:Re: Povodom prica
Date: Thu, 25 Aug 2005 03:56:19 GMT
To: sanja_011_sanja@yahoo.com

Pa ne znam sto da te pitam, a da ne budem obican i banalan, ko si, sto si, cime se bavis, koji su ti interesi osim pisanja, gdje zivis...
Moji bezazleni uradci su isto na Netu, uglavnom pisem ono sto mislim i sto mi se dogadja, pa mozes vidjeti i mene tamo, a za vise pitaj...
Ma bezveze, kreni od bilo cega... pricaj sto hoces...
Pozdrav, E

Pričaću sigurno, ali najpre sam morala da pročitam šta je on to pisao, o čemu, kako...
Pronašla sam četiri njegove pesme, sasvim kratke i više nalik na brzalice za logopedske vežbe. Očito se dobro zabavljao kada ih je sklapao. Izgovorih naglas jednu od njih, proveravajući svoje «č», koje mi je oduvek pravilo problem.

«Čitav čokot čudo čini
čiste čari, čiste čini
čvrkni čašu, čovo časni
čekaj četo, čile časti!»

- Ha!, čestitah sama sebi, i otvorih Emirovu pripovetku sa intrigantnim naslovom: «Optužena za ljubav». Ponadala sam se da ću u njoj sigurno otkriti nešto o autoru, kad ono - nigde priče, samo uvodna rečenica:

«Svaka naša ljubav nastaje iz nade, raspaljuje se na iluzijama o voljenoj osobi, dok večito patmo zbog neostvarene ljubavi prema samima sebi».

Lepo kazana, tačna i nadasve mudra misao, ali gde je priča? Pročitala sam sve komentare koje je dobio od čitalaca, i svi su jasno upućivali na to da je postajala integralna verzija. Izgleda da je bila prilično dugačka, ali i vrlo zanimljiva, jer se dopala većini, a posebno čitateljkama. Zašto ju je sklonio? I zašto je onda nije celu obrisao? Je li time hteo da izazove interesovanje ne samo za priču, nego i za sebe? Nije mi bilo teško da zamislim radoznale i usamljene čitateljke u pokušaju da zavire iza priče, u piščevo srce. Ili mu samo ja pripisujem tako romantične pobude, u koje projektujem svoje potajne želje? Sve je bilo moguće, a samo jedno za sada sigurno - da me jeste zainteresovao. A to je bio dovoljan razlog da svojski potrudim i što zanimljivije mu predstavim sebe.

From: sanja_011_sanja@yahoo.com
Date: Thu, 25 Aug 2005 12:37:05 GMT
Subject: Pokloni se i pocni
To: emir60@SoftHome.net

Ime: - Ne zovu me, stvorim se sama... i kad treba a jos cesce kad ne treba...
Godiste: - Decenija i godina jednake su mojim kilogramima, iz cega sledi da zalim sto nisam teska kategorija... :(
Zivi: - Jassta nego zivim... negde na preseku 44o 49’14” S.G.S. i 20o 27’ 44” I.G.D... udisem punim plucima na 116,75 metara nadmorske visine... ili izdisem do 13-og sprata kad je lift u kvaru.
Zanimanje: - Ne priznaju ga u zahtevima za kredite, razlog: pripadnost kasti purija (profesorskoj, prim.prev.)
Posao: - Halo, Bing, ovde brat, jel’ treba polica zivotnog osiguranja, cijena - prava sitnica :)
Status: - Sest meseci vrtim single plocu...
Pisanje: - Neizlecivo sam prozaicna... objavila dve knjige, obe tanke, iz straha da cu imati manje citalaca nego napisanih stranica.
Interesovanja: - Sve sto vole mladi, a i stariji... skupljam knjige, filmove i CeDeJe... clan sam biblioteke.... kulturno se uzdizem i spustam... bildujem zbog samoodbrane i zastite... uzivam nikotin i domacu agrokulturu...volim sex i rado ga se secam... :)

U očekivanju Emirovog odgovora, malo sam se zamislila. Nisam ranije imala iskustva sa Internet poznanstvima, ali sam o njima dosta slušala. Većina priča koje sam čula tvrdile su isto: da iza monitora sede samo usamljeni ili nesrećni, ili oni koji su i jedno i drugo, da se u stvarnom životu takva poznanstva završavaju razočarenjima, da razočarane po pravilu budu žene... Ali nisam li i ja bila usamljena, a do pre neki dan i nesrećna? Šta je tu za osudu? Uostalom, ovo nije obično Internet upoznavanje, preko nekog sajta za usamljene. A ni Emir mi nije delovao «obično», ni po svojim «uradcima», ni po onome što mi je otkrio o sebi u sledećem mejlu.

From: emir60@SoftHome.net
Date: Thu, 25 Aug 2005 20:50:14 GMT
Subject: Re: Pokloni se i pocni
To: sanja_011_sanja@yahoo.com

Zanimljivo si opisala svoj lik i djelo...:)
Ja cu riskirati da budem dosadan u predstavljanju sebe.
Zivim u USA zadnjih sedam godina. Dodjoh u ovaj polujebeni Kentucky, jer su mi roditelji tu vec bili izbjeglice, a na proputovanju za Chicago, sto je bio prvobitni plan.
Ali planovi se izjalovise i ja ostadoh ovdje gdje sam...
Inace sam iz Goražda, pa zivjeh u Zagrebu 15 godina gdje studirah, ozenih se, razvedoh, imam 13-godisnjeg sina, a onda se preselih ovdje.
Radio sam svasta i tamo i ovdje, a sad sam psihoterapeut u nekom Centru za mentalno zdravlje, zajebavam se s Amerima, a pogotovo s Crncima i njihovim mentalno emotivnim sklopovima i sve je to u redu ali je na engleskom, pa sve ne razumijem :) ...
Upravo me zovu, klijent je u cekaonici... nastavak slijedi...

Pročitala sam pismo u dahu. Privuklo me je sve što je napisao o sebi, a bio mi je blizak i njegov smisao za humor; evo čoveka koji bi mogao da mi odgovara! Ali ono što je imalo najveće dejstvo, nije bilo ni u kakvoj neposrednoj vezi sa njim. U neverici, vratila sam se na prvu, pa na poslednju rečenicu, jednom, i drugi put, i ponovo, iščtavajući delove koji su me sasvim opčinili: - «...opisala svoj lik...», «...nastavak slijedi...». Lepila sam oči za reči «lik» i «nastavak», i šaptala ih zaneseno, kao da tepam ljubavniku iza monitora:
- Lik...
- ...nastavak...
- ...lik...
- ...nastavak...
Pa ovo je priča!, nisam mogla da poverujem kako sam je lako našla.

3.

Ne znam šta se tačno desilo samnom u trenutku kada sam shvatila da naša prepiska može da se doživi kao priča, da ona i jeste priča koja upravo nastaje, koju ispisujemo malo uporedo, malo naizmenično, ali se ipak najviše piše sama, vođena našim željama. Šta se uopšte dešava kada pisac u nečemu otkrije priču? I kada se žena ponada da je tamo negde čeka ljubav? U mom slučaju, pozove se Kuma.
«Ko je stekao jednog pravog prijatelja za ceo život, taj je srećan čovek», kaže stara izreka, koju potvrđujem sa svih dvadeset godina mog i Kuminog prijateljstva. Rekla sam joj u dve rečenice: - Imam priču, i: - Emir mi je jako zanimljiv, i ona je nepogrešivo znala da je vreme za uzbunu, jer mi se usijalo u glavi i srcu.
- Uspori malo, devojko, stani, koči!
- A?!
- Priberi se, kud si pojurila? Ok, piši tu priču...
- ...neću je pisati ja, u stvari, priča je sve što on i ja pišemo u mejlovima. A kroz tu priču, mi gradimo i našu vezu. I što smo više u priči, to je više živimo kao stvarnost, možda na kraju postane i stvarnija od same stvarnosti. Razumeš?
- A do sad ste u mejlovima napisali po jedan «Rat i mir», pa si se toliko oduševila što imaš epohalno delo, a zahvaljujući njemu i čoveka svog života?! A još ne znaš ni kako taj čovek izgleda. I ne znaš o njemu skoro ništa. Ali si zato već iskonstruisala celu priču, i to ljubavnu priču sa duplim happy-endom - u životu i literaturi! A šta ćeš ako ispadne duplo golo?
- Ma nisam... ali... da, u pravu si, ovo je sve ništa, još uvek... ali bi moglo da...
Staroj izreci dodala bih da je onaj, ko ima jednog iskrenog prijatelja, neuporedivo razumniji nego da je sam, barem je samnom tako. U zanosu zbog nagoveštene mogućnosti da mi se želje ostvare, sasvim sam smetnula sa uma da priče, a ni romanse, sigurno neće biti ukoliko se Emir i ja ne budemo dopali jedno drugom i fizički. Stoga je trebalo da što pre razmenimo fotografije, ali nikako mi nije polazilo za rukom – i tastaturom - da taj predlog stavim van konteksta koji ga prati, podrazumevajućeg konteksta da mi je izgled bitan. Mogla sam da napišem jednostavno: «Hajde pošalji mi neku svoju fotku, evo tebi moja», i tu rečenicu sam otkucala više puta, ali bih u produžetku, kao da se pravdam, odmah dodavala da nemam određeni tip muškarca. Tako sam se vrtela u vrzinom kolu, pišući i brišući, nesvesna da problem nije u rečenicama i kontekstima, nego u meni. Nisam želela da Emir pomisli da ću odustati ako mi se ne dopadne. A odustala bih. Dakle, pokušavala sam da uteknem od iskrenosti. Dobro je da sam najzad shvatila! A shvatila sam i sledeće: bez iskrenosti se možda i može ispisati neka priča, ali onakva kakvu ja zamišljam - nikada.
Ne dvoumeći se više ni sekundu, otkucah Emiru mejl.

From: sanja_011_sanja@yahoo.com
Date: Fri, 26 Aug 2005 13:22:31 GMT
Subject: Fontana zelja
To: emir60@SoftHome.net

Cao E,

Dopalo mi se sve sto si napisao o sebi, al’ imala bih dve “muzicke zelje”... :)
Prva je da mi posaljes neku svoju fotku, uzvraticu istom merom, ako treba i vise (sujeta je moja pregolema, poslacu ti ceo album fotografija).
Druga je da mi attach-ujes onu pricu sa Neta, jako me zanima da je procitam.
Nadam se da ne trazim previse?

Poz,
S.

P.s. Strasno mi je interesantan tvoj posao, u gimnaziji sam razmisljala da i ja postanem cika-Sigi, al' se u pubertetu zanesoh romanima, umesto ljudima i, evo, i dan-danas ispastam zbog toga... Sto rece Fata (u nekom vicu): *ebo knjige, daj ziva coveka! :)

Znala sam da odgovor može stići tek noćas, ali svejedno sam bila sva napeta. Po prvi put zažalih što ne koristim Internet od kuće. Iznosila sam službeni lap-top kad god sam planirala da nešto pišem, ali nisam mogla da se povežem na Mrežu van radnog mesta, zbog zaštite baze podataka. Počeh da ozbiljno razmišljam o ideji da napokon kupim sebi računar, obavezno sa modemom. Sada sam imala dobar razlog da se bacim u taj trošak, jer ako se priča sa Emirom bude nastavila onako kako želim, i kompjuter i Mreža mogu mi zatrebati u svako doba. Noćas umalo nisam ustala iz kreveta u gluvo doba oko tri sata, sela u auto i odvezla se do kancelarije, ne bih li što pre videla kako on izgleda. Dok me nesanica žvakala i mrljavila samnom po jastucima, ugovorih sa sobom da ću koliko sutra podneti zahtev za namenski kredit, samo ako mi se Emir bude svideo.
Do tada, jedina dobra stvar je što nisam kasnila na posao, štaviše, stizala sam i po pola sata ranije, kao jutros. Pokrenuh računar, prekrstih se i učitah Emirovu fotografiju, koju je nazvao «Moj pokušaj da ličim na Bred Pita». - Kakav Bred Pit, ni ne očekujem da si lepotan, samo da iole ličiš na čoveka, - odgovorih glasno monitoru, pošto nije imao ko drugi da me čuje. Onda se ponovo pomolih i otvorih je. Nikada nisam išla na blind-date, ali sada sam razumela kako se osete i žena i muškarac kada prvi put ugledaju ono drugo i ne budu razočarani – ne budu baš sasvim. Najpre odahnu što nisu videli nakazu i zahvale se bogovima što su za toliko milostivi, a onda prihvate da je dobitak i petica na lotu. Upravo su mi tim redom dolazile misli, dok sam proučavala Emirovu fotografiju, koju sam povećala trista puta.
Slikao se u svojoj kancelariji, pod svetlom neonki, koje mu je padalo ravno na teme, pa mu je zbog tog blještavila lice ispalo kao retuširano, bez ijedne bore. Kakav lisac! No svejedno, ono što me je zanimalo videlo se i ovako: ni lepa ni ružna, nego ponajpre pametna i prijatna fizionomija; kratko podšišana proseda kosa i brada, guste veđe, muški nos; oči, koje su me najviše interesovale, ostale su u senci, a jedino se vidi da su tamne. Sve u svemu, izgledao je sasvim obično, ili možda nije bio dovoljno fotogeničan, kao što ni ja nisam. Daleko od toga da sam ispadala ružna ili neugledna, ali nekako to nikada nisam bila prava ja. Kamera me nije volela, jer kamera ne voli ljude koji nisu opušteni, kako mi je jednom prilikom objasnio neki fotograf. A ja sam čak i u snu nehotično stezala vilicu i škrgutala zubima. Čini mi se da sam nešto slično uočila i na Emirovom licu, neku unutrašnju napetost, koja spolja deluje kao ukočenost. Ali čak i da nije tako, da ga fotografija sasvim verno dočarava, prošao je na mom «testu» fizičkog izgleda.
Pošto mi nije napisao nikakav propratni tekst u mejlu, uzvratih mu na isti način, šaljući mu samo moje upakovane fotografije – tri za sada. A onda odštampah priču iz njegovog drugog priloga, i uzeh da je čitam.

4.

Nikada nisam bila bolnije svesna koliko sam revnosno sticala znanja tokom fakulteta, nego sada, dok mi je u glavi bučalo od horske vike-dreke-cike mojih nekadašnjih profesora, koji su me podsećali-opominjali-upozoravali: - Biografski pristup književnom delu je progrešan!
- Z n a m!, dreknuh i ja njima, ali u pogrešnom trenutku, baš kada je moj Kolega ušao u kancelariju. Dođavola! Pokupih odštampane papire, uputih mu svoj najljupkiji osmeh, promrmljah: - Dešava se, i - Žurim na teren, te pobegoh u svoja kola, da tamo pročitam.
Ali dobra mentalna dresura s godinama preraste u prisilnu naviku, pa sam tako i nehotice gutala Emirovu priču, više vodeći računa o fabuli, načinu građenja likova, kompoziciji i raznim drugim književno-teoretskim činiocima dela, nego o ličnosti samog pripovedača. A ona me je jedino interesovala. Nije bilo druge, nego da čitam dva puta, drugi put sa olovkom u ruci, podvlačeći svaku rečenicu u kojoj pisac progovara nešto o sebi. Kada sam to uradila, vratih se u kancelariju – kratak ti nešto taj teren, reče Kolegin pogled – te stadoh da u novom dokumentu na računaru izdvajam sve podvučene delove. Tek tako poređane, Emirove rečenice počele su da ga otkrivaju i kao osobu.
Zanimljivo je šta se sve može doznati na ovakav način.