ARONIJA

U decenijskom stražarenju uz plot
I ljubopitljivost susedstva,
Zazivala je brigu motike
I plaćala je letnjim izobiljem,
Dok jednom ne dozre i žudnja
Da joj u biografiju zavirim
I odgonetnem narav žbunastu.

Na prvom mestu, maših se plodova:
Mrkih bobica što u prezrevanju kopne,
Venu i zasušuju sok, ali odbijaju trulež.
Kao nepoznato (a voleo bih da dodam:
I ponižavajuće) stanje.

Takva je to biljka: iz ruskog obilja
Prispela u naše krajeve, manje besciljne
I manje snežne, u neko svoje toplo iugnanstvo.
Postojbina joj je Sibir, beleži priručnik,
I dodaje: Ukusom opora, ali bogata vitaminima
raznim,
Dok je u mineralima – nenadmašna.

Lekovitost joj je okušavana na krvnim
Sudovima i bolestima srca,
Skraćuje priču škrto naučno štivo.

Beše li na pomen Sibira odmah jasno
Zašto se u njenim plodovima ne zače trulež,
Zašto, tako skrunjena, ne sledi baštensku nemoć?

Prirodno je slutiti da se u njenom prtljagu
Našlo i to pamćenje na dane bez milosti
I naširoko opisivan surov zagrljaj zime
(Na okućnici koju možemo zamišljati
I kao nestvarni primer životarenja,
U snegu do iznad opasača… i više).

U dozrevajućoj smušenosti,
Još neobrani grozdići aronije
Ledili su se i pre nego što su stizali
Do trošnog cilja: do otiskivanja u slatku kašu,
U nemo propadanje.

Ona to pamti, i ko zna šta još sve čuva
U svojoj zaostavštini ispod kore:
Potrebna, takva, i sebi i drugima.