| |
Shake
Nismo smeli da dobijemo nož, zato se Anete služila noktima da
ostruže crnu žvakaću gumu sa asfalta gde je ležala i ličila na
grudvu otopljene gume od bicikla i obrazovala meko neprimetno
uzvišenje. Ona je strugala jer je bila najbolja, i dok sam stajala
nagnuta nad njom, ''pomeri se, zaklanjaš mi sunce'', ili sam se
bacala na topli asfalt pored nje i pazila na automobile, da nas
ne pregaze pa posle da nas neko ne struže. Bela nije valjala,
posivela je od upotrebe, ni svetlocrne žvake nisu bile dobre,
gubile su previše boje, izgledale su tako sažvakane, ali crne,
Shake, zadržavale su boju, možda su štaviše postajale još crnje
od upotrebe. Ona olabavi grudvicu duž čitave ivice, i možda je
odjednom odlepi sa afsalta, ili je morala da kopa i oslobađa dugačke
niti. Tamo gde se nit odvajala od grudvice, zabelelo se od protesta
(žvaka se nije davala tako lako), i svaki otkinuti deo ispuštala
je u moju šaku. Išla je tik uz mene oko mog ručnog zgloba da bi
bolje mogla da upravlja mojom rukom. Zatim je očistila nokte koji
su već bili crni od zemlje ili slinaca, i istresla raspadnutu
prljavštinu na gomilu, koju sam pažljivo prenela u njenu ruku,
i ona stade da gomilicu pritiska i mesi. Na kraju držala je poduži
pravougaonik između dva prsta i iz džepa je izvukla jedan žuti
i jedan crni Shake-papir, i dok sam pažljivo držala žvakaću gumu,
glačala je papir preko kolena, ali je uvek ostajalo sitnih pukotina,
s kojima se ništa nije moglo učiniti, kao što nije bilo pomoći
zbog toša što je guma mirisala na amonijak i mi ustadosmo i pođosmo
unaokolo po stambenim blokovima da nađemo neko dete, ''vidi šta
ćeš da dobiješ''.
Neretva
Rolne u Ilumu od žutih crvenih oranž crnih somotskih traka različite
širine, i traka sa cvećem ili leptirima da se vežu za kraj pletenica
i na vrhu repića, i da se sakrije lastiš oko mog konjskog repića,
tračice, koje su odgovarale mnogim haljinama koje smo upravo kupili
za mene u drugom od odeljenja velike robne kuće, po jedna haljina
za svaki dan letovanja (skoro). «Ohh», reče moja majka i pokaza,
«moramo da imamo i jedan metar od ovoga – i jesi li samo videla
tu oranž, ovome ne možeš odoleti, zar ne?», i prodavac klimnu,
izmeri i iseče. Te trake, od kojih smo hteli da koristimo po metar
od svake, namotavao je oko lakta i rezao – hvat otprilike –urolao
ih i spuštao u papirnu kesu, i nekoliko dana kasnije sedeli smo
s grupom turista u autobusu na putu preko mosta u Mostaru, odakle
su dečaci skakali u reku, i njihova tela, koja su bila otprilike
moje visine i težine, pravila su kolutove u vazduhu istovremeno
dok bi obrglili kolena.
Možda je to bila ista reka, Neretva, pored koje mo stali, tamo,
gde je izvirala iz jedne planine. Sedela sam u sivoj haljinici,
koju su sedište autobusa i toplota već izgužvali, i izula cipele
da bih umočila skuvane i izmučene prste u ledeno hladnu vodu od
koje je koža bridela, mama se sagnula, zahvatila vodu šakom i
pila, nikad nije okusila tako hladnu vodu, a ja sam mogla da držim
vrhove prstiju u istoj vodi samo nekoliko sekundi bez prekida,
kada je jedan dečak iz kraja pošeo da gaca po vodi. Tako je gacajući
ušao u reku, dok mu voda skoro nije bila do grudi, sve do virova,
pene, stenja, bućnuo se snažnim rukama u vodu i kraulom zaplivao
ka drugoj obali, ali je voda počela da ga nosi nadole, niz struju,
on okrete glavu i nasmeja nam se, voda se penušala, kovitlala,
iz planine su se s leđa pojavila deca iz kraja i okružila nas
i pružila mi mlohavo cveće i okretali su dlanove k nama, mama
je pokazala da su joj džepovi prazni, kao i njena tašna, ali ona
izvuče flašicu s parfemom Madam Rochas, i poprska ih iza ušiju
i po rukama, duboki tamni miris pogodi sunčev sjaj, i tako je
dečak došao do cilja a da ga nisam dobro videla, i sedeo je na
obali zadihan, videla sam da mu se rebra polagano pomeraju, poput
talasa, on krenu nazad, ali autobus je krenuo i ostavio ga tamo.
|
|
