Dragi prijatelji i kolege,

Zovem se Danijela Kambasković-Sawers. Neki od vas su možda primetili moje kratko i neupadljivo ime u BKG-u, gde opsesivno objavljujem razne stvari – pesme, priče i prevode raznih pesnika, modernih Australijanaca i starih Rimljana. A neki nisu. Nema veze.

Želela sam da budem sa vama veceras, ali to nije bilo moguće iz geografskih, finansijskih i bebećih razloga. Trenutno se nalazim u Canberri, glavnom malom gradu Australije. Javljam vam se zato kroz svog počasnog medijuma Dušana, koji ce mi pozajmiti naočari.
A dugu kosu i ostalo ćete morati da zamislite.

Ovakav način javljanja je, simbolično, i najbolji, budući da već dugo na svojim prostorima postojim samo putem pisane reči. Upravo tog postojanja i tiče se tema mog večerašnjeg pisma: rekla bih nekoliko reči o onome što BKG znači za nekoga kao što sam ja— pisca i čitaoca u emigraciji.

Kažem svojim prostorima, jer sam odrasla u Beogradu (za vreme školske godine) kao i u Slavoniji i na otoku Cresu (leti); Srbija i Hrvatska dale su po jednog od mojih roditelja. Otišla sam 1997, kao jedan od Slobinih odlivenih mozgova. Iako sam emigrant, u mom slučaju, dakle, nije ključno samo to što nisam “tu” – mada je i to, samo po sebi, to dovoljno kompleksno – već i to, što se moje “tu” može raznoliko definisati. I što ga ni povratkom ne bih vratila.

Rat će, za svakoga od nas, sigurno ostati najveća tragedija koja se dogodila u našem životnom veku. U poređenju sa svime što je on značio, gubitak jedinstvenog kulturnog prostora neko bi mogao okarakterisati kao jedan od minornih aspekata te tragedije. Ali za mene je on ipak predstavljao veliki i nepremostivi gubitak, nevoljnu amputaciju pojedinih aspekata identiteta.

Kada sam prvi put pročitala jedan broj BKG-a, a to je bilo u martu 2006, osetila sam da bi povratak jednog delića tog kulturnog prostora možda i bio moguć.

Kao čitaoca, veoma me je obradovala pomisao da ću moći da čitam šta pišu ljudi u mom rodnom Beogradu, kao i u mojoj Istri, Dalmaciji, Slavoniji, Makedoniji. A bogami, zanimalo me i šta se piše u malo manje ‘mojim’ delovima Balkana. Kao vampir, želela sam da posisam sveže informacije o tome šta se trenutno radi i piše i koje su teme ključne u savremenom stvaralaštvu.

A drugo, priznajem, ja sam zahtevan i cepidlačan čitalac. Mrzim loše pisanje. Mrzim dosadno pisanje. Ono što moj bratić iz Zagreba zove “preserans”. Uživam u BKG-u ne samo zato što je informativan, vec i zato što je izbor pisanja u njemu uvek izuzetno kvalitetan. U okviru te kategorije “izuzetnog kvaliteta”, neki su tekstovi manje izuzetno kvalitetni, neki više; ali su uvek tu negde. Priznajem, ponekad me zabole oči od ekrana. Onda štampam i nosim u krevet.

Kao čitalac, obradovala sam se i tome što samo postojanje ovakvog glasila znači da ima još ovakvih ljudi (opšte je poznato da je identifikacija stub književnosti); onih, kojima je podjednako važna i informacija i kvalitet.

I mada je unakrsno oplođivanje veoma teško kvantitativno izmeriti, uverena sam da će dostupnost ovakvih informacija grupi visoko kreativnih ljudi imati dalekosežne posledice.

Ono što se može kvantitativno izmeriti, međutim, svakako je broj “udaraca” na sajt svakog meseca. A on je takav, da se od njega vrti u glavi. 150.000. Prelom udaraca pokazuje da se radi o ljudima koji BKG čitaju sa prostora Balkana, ali i širom sveta, gde god ima dijaspore. Kao piscu, ovo mi zaista puno znači. Moja knjiga poezije — mada od dobrog izdavača, i mada ju je zaista lepo držati u ruci ili na polici, ne mož’ se kasti — izašla je u 500 primeraka, od kojih su 50 dobili rođaci i prijatelji. Ali ja zato znam da moj napis na BKG-u pogleda barem deset-petnaest puta toliko ljudi. Piscu koji i porodično živi, i profesionalno piše na tuđem jeziku — a gladan je postojanja na svom — ovo odista mnogo znači.

Pored toga, svest o tome da prisustvo čitalaca iz drugih oblasti Balkana piscu daje piscu i određenu disciplinu, kao i odredjeni zamah. Dakle, kad pišem Beogradske priče, znam da ih nece čitati samo Beograđani, kojima bi one nekad možda mogle da izgledaju kao “zapisivanje stvarnosti”, ili kao preblizu prineseno ogledalo. Ali neko iz sasvim drugih krajeva — ili pak neko ko je iz Beograda otisao u inostranstvo — možda će imati drugačiji doživljaj.

Postojanje u BKG-u omogućilo mi je, takođe, da, na sasvim konkretan i nesimboličan način postojim na “svojim” prostorima. Prilikom jedne književne večeri u Beogradu, koga sam nakratko posetila u junu 2006, prišla sam Danici Pavlović koja je čitala svoju poeziju i rekla joj, “Čestitam, sviđa mi se to što radiš”. Na šta mi je ona odgovorila: “Hvala Danijela, i meni se sviđa to što ti radiš.”
Umalo nisam pala u nesvest.
Zaprepašćenoj, objasnila mi je da me je čitala na BKG-u i prepoznala sa fotografije.
Slična stvar se desila i prilikom posete Zagrebu u julu 2006. Rade Jarak i ja smo pili kafu; on mi je rekao da je pred dolazak na sastanak samnom pogledao moju poeziju na BKG-u, da stekne uvid o onome što sam nedavno radila. BKG, tako, ima i važnu istraživačku funkciju: funkcioniše kao brza i jednostavna referenca za nekog koga ne čitamo stalno.

Broj “udaraca – jedinstvenih poseta Glasniku” pokazuje da se ni jedan književni časopis u regionu trenutno ne može meriti sa popularnošću koncepcije BKG-a, što samo sebi već dovoljno govori o onome što je ljudima bilo potrebno.

Međutim, BKG teško dobija novac od zvaničnih vlasti. I to, na neki način, mnogo govori. Izgleda da još nije dozrelo vreme da se (novcem) prizna da ovakvo interesovanje postoji. Carevo novo odelo, očito, još je uvek prekrasno.

Doći će, valjda, vreme i onih, koji govore istinu o carevoj goloj guzi.

Svima koji ste ovde, puno srdačnih pozdrava iz jesenje Canberre,

Aprila meseca 2007. godine.
Danijela Kambasković - Sawers