Beograd je jedna čudna čaršija: ako ste željni informacija, ne kupujete novine (osim ako ne želite da vam vire, presavijene iz džepa sakoa – i to je neka vrsta stava, zar ne?), već odlazite „na jutarnju kafu i konjak“ u omiljeni lokal sa prijateljima. Dobro, konjak može biti viski, loza, vinjak, šljiva – ali nikad gemišt ili pivo. Tek da se zna.

Naravno, zna se čiji „prijatelji“ gde piju jutarnju kafu: ko sedi u Mažestiku, ko u Maderi, ko u Znaku pitanja, Obiliću, u jednom od kafića u Njegoševoj ili ulici Strahinjića bana, ko sedi u restoranima na Trgu Republike – Kod konja, Gradskoj kafani, Beoizlogu, ko je u Ekscelzioru, a ko u Malom Ekscelzioru preko puta. Naročito su interesantni gosti bifea Brioni (do skoro je i pisalo ćirilicom: Буффет Бриони, ali sad su i oni, na žalost „renovirani“, i prilično „fensi“, ipak, navika je navika: ostali su kockasti stolnjaci, besplatna friško barena jaja na svakom stolu, "slađa" kafa koja stiže čim ste seli za sto, čak i ako je niste naručili...), koji je preko puta nekadašnje poslednje beogradske krčme – Boke, sada srušene. Nema više ni čuvenog „beogradskog bermudskog trougla“ – Šumatovca, Grmeča i kafane Pod lipom između Radio Beograda, Politike i nekadašnje zgrade Radija B92; ne postoji Orač, Prešernova klet kod nekadašnje Borbine zgrade, u kojoj su dane i godine ostavili Branko Miljković i Slobodan Marković – Libero Markoni: ona je postala italijanski kafe... Ostala je Srpska kafana, pored Ateljea 212, ali i tu se društvo promenilo. Pomrlo, ili se kalcifikovalo, kao „beli prsluci“ iz „Zlatnog teleta“ Iljfa i Petrova.

Posebna fela su Beograđani koji od ranog jutra sede u Skadarliji. O njima, i živima i mrtvima, valja pisati čitav, ozbiljan esej (trebalo bih da to znam, jer sam bukvalno odrastao u toj ulici).

Moj lični izbor je kafe restoran hotela Moskva na Terazijama, treći astal od klavira, uz prozor. Sasvim slučajno – ili ne – to je sto za kojim su sedeli saradnici redakcije Pandurovićeve „Misli“, pa Tin Ujević, Stanislav Vinaver, Crnjanski sa članovima redakcije „Dana“, bili su tu još i Sibe Miličić, Todor Manojlović, Branko Popović – (Bogdan Popović se tad još uvek krio u Parizu)... docnije Vlado Dedijer, Oskar Davičo, Ribnikar i Branko Ćopić; Andrić je, kažu, dolazio samo četvrtkom popodne, oko pola pet. Vele mi da je i pokojna Desanka dolazila tu, povremeno, na kafu sa šlagom. Pa onda svi, glupavo, poustaju, i stojeći gledaju kako velika pesnikinja pije svoju kaficu. To je sto za koji su beogradski nadrealisti dovodili francuske, kad su bili u gostima, to je sto na koji se, pripit, popeo Apis 1903. godine i vikao „Živeo kralj Petar I“ – iako je kralj Aleksandar Obrenović još uvek bio zdrav i čitav, i sedeo u Dvoru sa svojom suprugom, Dragom Mašin.

Do desetak izjutra, kad se pojavim u Moskvi, već imam osnovne informacije, zahvaljujući računaru i kablovskom internetu. Redovno ustajem rano, oko pet (metabolizam naviknut na rad u jutarnjem programu Radio Beograda, šta ćete), prvo proveravam privatnu poštu (onu službenu, za Glasnik, rešavam malo docnije, oko jedanaest), i potom čitam kulturne stranice u dnevnim i nedeljnim novinama, i to sledećim redosledom: „Politika“, „Danas“, „Bllic“, „Glas javnosti“, „Večernje novosti“, „Borba“, „Vjesnik“, „Večernji list“, „Jutarnji list“, „Slobodna dalmacija“, „Novi list“, „Delo“, „Oslobođenje“ (obe verzije), „Dnevni avaz“, „Vijesti“, „Pobjeda“, „Nova Makedonija“, „24 časa“, „NIN“, „Vreme“, „Nacional“, „Start“, "Dani", „Mladina“, itd, itd...
Jasno, „protrčim“ i kroz agencijske vesti: Tanjug, Beta, Hina, Srna, i ostale skraćenice.

I – svi pišu isto. Identično. Čak ni red reči u rečenici najčešće ne promene. Iskreno, nema više onog istraživačkog i komentatorskog novinarstva kojem su nas učili krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka. Danas svi prežvakavaju iste, već odavno dosadne stvari. U „kulturne rubrike“ ulaze i bizarne vesti tipa koliko koja manekenka ima kilograma više ili manje, koji je pevač kupio koliko dugi ploveći falusni simbol sa bilijarskom kabinom...
Skoro niko ne piše o knjigama. Dobrim knjigama, ne o onim koje je objavio kao sopstveno „kiosk izdanje“. O koncertima. O izložbama. O operskim i baletskim premijerama. A o pozorištu i filmu se piše samo kad je neko drpio lovu i pobegao. Ili javno lupio šamar primadoni, ili izveo belog konja, ružičastog slona ili džip na pozornicu.

Zato smo, na kraju krajeva, i osnovali „Dnevni glasnik“ - internet novine kojima bar ne prljate ruke (ni na koji način), a koje vam donose književne vesti iz čitavog regiona. Više ne morate rano izjutra nositi doma dva kilograma roto papira pod rukom, i loš duvan u preskupom (ali izuzetno fino dizajniranom) paketiću. Samo kliknete na „Dnevni glasnik“ – i sve novosti su pred vama.
Osim, ako vas, jasno, ne zanimaju i političke vesti.
Ali, toliko poludeo još nisam.

Naše jutarnje ispijanje kafe u Moskvi danas se svodi na gledanje kroz izlog, ćutanje, povremeni uzdah: svi već znaju sve. I vesti, i tračeve, čak i ono što će tek sutra biti tračevi.

Pričao mi je pokojni Žika Živulović – Serafim, za kratko novinar Borbe, a docnije najbolji reporter Politike „kako ga je privodilo“ u OZNU. Naime, vozio se sa prijateljem, takođe jednom „perjanicom“ jugoslovenskog novinarstva (bolje da ime ne pominjem, još je, bogu hvala živ) gradskim prevozom po Novom Beogradu, pored tadašnjeg gradilišta Saveznog izvršnog veća. Kako je u trolejbusu (tad su još uvek Novim Beogradom vozili trolejbusi) bila gužva, on po nesnosnoj toploti, preko svih onih putnika upita svog prijatelja: „Znaš li šta se ovde gradi?“ Ovaj, jasno, odgovori da ne zna – iako su svi putnici u troli bili svesni da će ta zgrada biti vlada Jugoslavije i najznačajnija ekonomska institucija u zemlji.
– „Škola učenika u privredi“.
Sutra, Serafima privedu kod „Tri kostura“. To je zgrada pokraj Tanjuga, na uglu Obilićevog venca i Zmaj Jovine ulice, u kojoj je danas studentska menza, a nekad je bila OZNA, za vreme rata Abwer, pre rata, 1927. godine je sagrađena „za tehničke potrebe Uprave grada Beograda“ – kao bordelj, kažu. Tu je svojevremeno, na četvrtom spratu dograđenom 1946. nalogom novih vlasti, ležao i Bora Pekić.
Čeka Serafim u hodniku. Satima. Nigde stolice.
Čeka, dakle, Serafim u hodniku. Satima. I dalje nigde stolice.
Na kraju, pozovu ga kod istražitelja. Lep, mlad potporučnik sa plavim epoletama, izbrijan "dva milimetra ispod kože". Opet nigde stolice:
Osim one na kojoj sedi „odgovorno lice“, jasna stvar.
Pred golobradim junakom oslobodilačkog rata čipendejl astal, stolica bidermajer, ali, ko na takve sitnice još obraća pažnju, na stolu gomila fascikli: podobar dosije od nekih sedam kilograma. Pita on Serafima: znaš li ti šta je ovo, bando izdajnička?
- Ne znam.
- To je tvoj dosije. Sve znamo o tebi. I gde ideš, i sa kim se družiš i nalaziš, šta sa njima pričaš, sve, bre znamo. Sa kime piješ, sa kime ne. Čiju ženu mrčiš, čiju ne. Znamo i kad ti se diže, i kad ti se ne diže. Sve znamo. Znamo i da pričaš viceve o budućoj zgradi Vlade na Novom Beogradu.
Izgrdi potporučnik Serafima, i – pusti ga. Uz ukor. Ozbiljan ukor.
Serafim krene stepeništem ka izlazu, i sretne prijatelja iz Prve proleterske brigade (obojica su rat proveli u toj vojnoj jedinici). Prijatelj ga pozove u podrum, u internu menzu, na piće, jer – dugo se nisu videli. Pa jedan vinjak, drugi vinjak, treći vinjak... I, siroti Serafim - zaboravi gde je.

I počne da priča viceve. Ali, ne onako bezazlene. Ovaj put ozbiljne. Pola OZNE što je tad bilo u menzi okupilo se oko njihovog stola da sluša fazone i da se smeje.
Na kraju tog druženja, kaže Serafimu prijatelj: „Slušaj, dragi moj, ovo je sve lepo i krasno. Ali, ako ponovo osetiš želju da pričaš političke viceve, dođi ovde. Ovo je jedino sigurno mesto u gradu gde to možeš činiti bez posledica“.

Danas se više ni vic ne može čuti, a kamoli ispričati. O kome? O čemu? Sve je već postalo beskrajno dosadno i tužno.
Tako, sedimo i gledamo kroz izlog Moskve u Terazijski plato, hotele Balkan i Kasinu preko puta, Palatu Albanija, prolećnu kišu kako rominja, i lepe Beograđanke kako nabadaju štiklama uz i niz ulicu.
Ćutimo.

***

E, zato postoje blogovi – kao alternativni izvor informacija. Pouzdanih, polupouzdanih, nepouzdanih – to vam je kao i sve drugo na ovom svetu.
I tu imam redosled čitanja (koji mi ne pada na pamet da vam otkrijem: polovina blogera bi se uvredila). Taj redosled se skoro nikad ne menja, osim ako se iznenadno ne pojavi novi, veoma interesantan autor, koji dodaje malo boje ovom sivkastom životu.
Priznajmo, većina blogova je čisto smeće. U prevodu na beogradski srpskohrvatski idiom – đubre.
Tinejdžersko, domaćičko, frustrirano gubljenje vremena u stilu „doma me nitko ne sluša, hajde, bar će se netko nevidljiv naći da me trpi, a možda da i prokomentarira moja pisanija“.
Za to postoje neuropsihijatri, ali, oni koštaju. I novčano i emotivno.
A blog je džabe. Naročito ako se piše u toku radnog vremena, dok gazda ne gleda.
Bilo bi mnogo mandatnih kazni i mnogo hapšenja da se naši novi (prepisani evropski) zakoni o zaštiti autorskih prava na mreži sprovode. Ovako, prinuđeni smo da trpimo sve i svašta. Za sad.

Ipak – zbog čega sve ovo pišem: Balkanski književni glasnik ne bi bio ono što jeste da, evo, priznajem, glavni i odgovorni urednik ne „juri fanatično“ talentovane blogere po netu.

Oh, da, većina tekstova koje objavljujemo u BKG uredništvo naručuje od već afirmisanih pisaca, ili od onih koji će po proceni redakcije Glasnika to uskoro biti.

Dobar deo, pedesetak priloga dnevno (brojka nije ni malo preterana) – nam pošalju čitaoci – diletanti koji bi sve dali da svoje ime i prezime vide na ekranu kompjutera ili na štampanoj hartiji, pod već čuvenim papirnatim brodićem – zaštitnim znakom BKG. U većini slučajeva to su, u najboljem smislu te reči, koncepti za pismene zadatke iz maternjeg jezika za, maksimum, peti razred osnovne škole. Znam o čemu govorim: moja starija ćerka je u šestom osnovne. Piše bolje.
Dakle, proza je još tako – tako; podnošljiva. Naravno, sve uz osnovno nepoznavanje jezika, gramatike, pravopisa...
Na to se čovek, verovatno navikne, vremenom, i uz velike količine nečega što na etiketi ima naziv Absinthe, Jack Daniel's, Glenfiddich, Remy Martin, Hennesy, Corvousier ili Martell.
Ali poezija, poezija koja stiže sa ove, diletantske strane, zaista izaziva digestivne tegobe.

Neću da grešim dušu. Ima i tu dobrog „štofa“. Momenata kad mi se čini da će od nečijeg „blogovanja“ ispasti literarno „blagovanje“, dakle, da će od nekog nešto biti, pa autora pažljivo posavetujem – idite u ovom, ili onom smeru – i, na kraju, BKG dobije sasvim prihvatljiv tekst. Istina, to je veoma retko. Ljudi ne vole savete, naročito kad se radi o savetima koje dajete „književnim veličinama“. A većina tih koji se nama javljaju su već sad, unapred, „književne veličine“. „Književna veličina“ je i svako ko je član bilo kakvog književničkog udruženja – a takvih ima, u ovoj zemlji (čitaj: u ovim zemljama) mnogo. Veoma mnogo.

Ili da kažem, jednostavno: čitajte poeziju, bar ovu koju objavljuje BKG. Izaberite jednu jedinu pesmu (sve su manje - više dobre, garantujem). Posle prvog čitanja, prošetajte pet minuta, i pokušajte nakon toga da se setite jedne reči, jedne fraze ili, čak, čitavog stiha koji vam je ostao u pamćenju.

Ponovno pročitajte pesmu. Ponovo prošetajte. Nakon pet minuta, pokušajte da imenujete ili bar predočite sebi sliku koju pročitana pesma u vama stvara.

Posle trećeg čitanja i šetnje, probajte da reagujete na pročitanu pesmu u celini: definišite je, u jednoj, dve, tri, trideset rečenica.

Potom, uzmite jednu svoju pesmu i ponovite čitav postupak.
Ali, budite iskreni, i prema pesmi, i prema sebi.
Rezultati će biti više nego zanimljivi.

Jednom u dve nedelje naletim na blogera koji me zaista zainteresuje. Onda pratim svakodnevno šta postavlja na blog. Ako kvalitet ne opada – javim mu se, predložim saradnju sa BKG. Neko pristane na to, neko ne. Oni koji ne pristaju da pišu za Balkanski književni glasnik obavezno pitaju koliki će im biti honorar. A toga kod nas, kao što znate, nema.
Ima i onih drugih, koji u životu ne bi pisali za list koji izlazi i latinicom i ćirilicom, paralelno. Ali, i takvih je, na sreću, sve manje.

Dobar deo stalnih saradnika, i to onih najboljih saradnika BKG koje redovno čitate u našem časopisu su blogeri, ali ih poznajete pod drugim (pravim) imenima.
Neću ih otkrivati. Nije red.

U poslednje vreme blogeri štampaju i knjige.
I to je dobro. Izuzetno dobro.
Ne morate ići u Frankfurt, Pariz, Lajpcig, na Beogradski sajam knjiga ili Interliber da bi videli koliko toga se godišnje štampa, a koliko je tona i tona tog papirnatog materijala dobro i korisno samo za reciklažu za jeftin toalet papir, sirotinjske tapete, kartonske kutije za cipele...
Možda će blogerske knjige (ne sve, priznajem), smanjiti kvotu hartije unapred predviđene za reciklažu, a povećati onaj procenat štampanih stvari koje valja pročitati, čuvati u kući, posuđivati ili poklanjati prijateljima.

I dalje pišite blogove, i dalje čitajte Balkanski književni glasnik.

Dušan Gojkov

Izgovoreno na Petom ReForumu, u lounge baru "Indigo", u okviru okruglog stola o blogerskoj književnosti
u Rijeci, u petak, 13. aprila 2007. godine.

PS.
Maja Hrgović je u najnovijem broju „Zareza“ (IX / 204, 18. travnja 2007.) pod naslovom „Festival blog književnosti“ napisala mnogo informativniji članak na ovu temu. Obratite pažnju, na njega (str. 4, desni stubac) ako vam „Zarez“ dođe do ruku.
To je samo 12kn, 2,5km, ili 120din. A vredi.