Na beogradskom aerodromu čekiram karte zajedno sa tri lepe, mlade žene, skromno obučene, ali sa vidno izranjavljenim rukama, ogrubelim od stalnog rada.
Vraćaju se u Nemačku, na svoja radna mesta. Dve rade u fabrici automobila (priča se da će i tu tvornicu zatvoriti, i premestiti na Daleki istok).
Jedna je pomoćna radnica u kuhinji bavarskog nacionalnog restorana (znači, kao i obično – Blaukraut, Bratwurst, Glühwein, Hackbraten, Jägerschnitzel, Kartoffeln, Kartoffelknödel, a posebno Knödel, ili Klöße, Krautsalat, Sauerkraut, Leberwurst, Rindfleisch, Schlachtplatte, Schweinsbraten, Spätzle, Weißwurst za doručak, Wurst za ručak, a Wurstsalat predveče: dodatak – Zwiebeln, sečen tanko na mašini za meso... Loše, kiselo vino, ali, sasvim fino pivo. Ipak, Česi to mnogo bolje rade.)
Na putu ka Skandinaviji, samo prolazim kroz Nemačku.
Espreso u, još uvek našoj bescarinskoj zoni, pokloni za prijatelje (ma, popićemo mi sve te boce zajedno, znam već).
Avion mali, holandski, sa dečjim crtežom na sebi. Interesantno izgleda.
Već mešam jezike. (Već mi se jezici mešaju.)
Čitam „Politiku“ i „The Guardian“, ćutim. Gledam povremeno kroz prozor, dosadno mi je do besvesti.
Putnik do mene se očigledno bavi knjigovodstvom. Nizovi brojki na ekranu njegovog laptop računara. Razmišljam o poeziji. Jednom mi je, pripit, nakon treće partije šaha koju sam od njega izgubio, jedan univerzitetski profesor matematike objašnjavao kako se „verbalna poezija“ ne može ni porediti sa „uzvišenom poezijom matematike“.
Poverovao sam mu. Ali, avaj – ovo ću reći s tužnim patosom – taj jezik ne poznajem, a još se nije našao niko ko bi tu, „matematičku poeziju“ preveo u nešto meni razumljivo. U meni je problem, jasno. Meni je bilo teško da i kroz Hokinga prođem, a kamoli nešto ozbiljnije i ne-popularnije pisano..
Krišom posmatram kompjuter saputnika pokraj sebe. Prsti jedne ruke mu, „na slepo“ lete nad onim brojčanim delom tastature, desno. Možda je i to nekakva poezija?

Na diseldorfskom aerodromu problem: pušenje je svuda zabranjeno. I čaša obične vode košta nešto manje od dva evra.
No, dobro.

Sreća, sunčan je dan, bar kad se gleda kroz prozor aviona. Pilot kaže da tamo, negde, dole, duboko ispod nas, pada kiša.
Istina, i iz Beograda me je ispratila topla, sitna, ali dosadna kiša, u Diseldorfu je baš fino padalo, a – evo, kako čujem od stjuardese – u Kopenhagenu pljušti.

Danci takvu sivu, hladnu i dosadnu kišu zovu proleće. Ili leto, zavisno od kalendara. Kad sam upitao svog domaćina, pesnika, dramskog pisca i reditelja Aleksandra Šajina „pobogu, da li ova kopenhagenska kiša ikad prestaje?“ – odgovorio je – „naravno, čim počne da pada sneg“.

Hrana u Kopenhagenu je instant. Svuda. Sve je „to take away“. Kao da niko nema ni pola sata vremena da stoji nad šporetom u kuhinji. Kažu mi da je i jeftinije tako – ako kuvaš sam, od svojih sastojaka, ispadne tri, četiri puta skuplje.
Pada mi na pamet skadarlijski gulaš, i on je za „to take away“. Kakva razlika.

Danski jezik je meni, trenutno nenaviknutom na germanske jezike uopšte, trenutno veoma neobičan. Ali, nije ni čudo: kako im je nebo dozlaboga sivo, kako jezik da im bude melodičan?
Preterujem. Slušao sam u jednoj crkvi hor bakica koje su pevale religiozne (docnije mi je rečeno, narodne verske) pesme.
Valja slušati strani jezik samo u pesmi, ili u šaputanju ljubavnika. Nipošto dok govornik naređuje vojsci, drži politički govor, propoved...

Sa terase (jedino mesto u stanu gde mi je pušenje, nevoljko, dopušteno) gledam fudbalsku utakmicu u dvorištu: dečaci različitih nacionalnosti, boja kose i kože, pikaju loptu po livadi, dovikujući se na danskom, dok ih devojčice gledaju sa strane.
Niko ne nosi ni kišnu kabanicu, ni kapu, kamoli kišobran.
A kiša pada, bez prestanka.
Verujem da bih, da me stave pod ovo beskonačno kapljanje, poludeo, i priznao da sam lično ubio Mustafu Golubića aprila 1941, iako je bio venčani kum mog dede po ocu, Goluba Gojkova. Možda upravo zato, šta znam? Kakav NKVD, o tome nemam pojma. Ali, uz ovu kišu, i to bih priznao. I da sam preveo Kratki kurs istorije SKP(b), i lično rasturao primerke po partijskim ćelijama, ako treba.

Prolazimo pored jednog velikog groblja.
Ograđenog.
Lepog.
Uređenog.
Kažu mi, kad naiđu oni retki „sunčani dani“ (što je oko 13 stepeni Celzijusa, po mojim pretpostavkama), tu dolaze ljudi da se sunčaju.

"Formalizovane misli"

Pokraj jedine pravoslavne crkve u Kopenhagenu, sićušne crkvice sa ruskim lukovičastim kupolama, velika zgrada od potamnele cigle. „Ovde je najveća kolekcija mozgova na svetu“ – reče Aleksandar. Automatski mi pada na pamet Akademija nauka, ili neka slična institucija danskog, ili, čak, međunarodnog tipa.
Ne. To je Fiziološki institut, u kojem su beskonačno duge i visoke police, stelaže sa teglama u kojima su, u formalinu, sačuvani mozgovi beskućnika koji su umirali po ulicama u toku surovih danskih zima, stolećima.
Sad je problem kako te mozgove vratiti porodicama (kojim porodicama?) da se dostojno sahrane. O tome se raspravlja u novinama, na radiju, preko televizije. To je značajno. Mozgovi u formalinu.

Kuće u Kopenhagenu su ženstvene. Naizgled fragilne (poznajem par takvih žena, jedna je čak izuzetno dobra pesnikinja, šekspirolog i regionalni urednik BKG), a zapravo solidne, veoma stamene. Izdržavaju oštre severnjačke zime, nama potpuno nezamislive vetrove... Većina njih čak nema ni dvostruke prozore, ni škure, što bi kod nas, na Mediteranu, bilo neverovatno.

Kopenhagen, Tivoli. Copyright © by Erik Pontoppidan

Urednost. Republika Srpska je čistija od Srbije. Federacija Bosne i Hercegovine je čistija od Republike Srpske. Hrvatska je čistija i od Srbije i od Bosne. Slovenija je čistija od Hrvatske. Austrija je čistija od Slovenije... i tako dalje, i tako dalje.
Ali, u Skandinaviji se čovek prosto oseća neprirodno – kao da u tom gradu niko ne živi, ili kao da se nalazi u sterilnoj sobi za operacije (istina, izuzetno lepo uređenoj operacionoj sali, ali, ipak...) Skandinavci su čisti ne zato što „tako mora“, nego zato što žele da to budu.

Ono na šta se mora paziti su pešački prelazi. Ulica pusta. Automobila nigde, kilometrima na vidiku. I tako satima, čini mi se. Nama, pešacima je crveno. No, ne mari. Čekamo. Uključiće se i nama jednog dana to zeleno – i potrajaće petnaest sekundi, sve uz zvučni signal. Za to vreme mi ćemo gledati prvo levo (pazi: uspostavi vizuelni kontakt sa vozačem), pa desno (takođe: uspostavi vizuelni kontakt sa vozačem). Sve to „za svaki slučaj“. I ne zato što „tako mora“. Već zato što je to skandinavski način života.
Moram da priznam, crk'o sam od smeha posmatrajući Aleksandra Šajina, čoveka rođenog u Jugoslaviji, kako sa zen-budističkom mirnoćom stoji po kiši na pustom pešačkom prelazu.

Novi, „amerikanizovani“ ili tzv. „evropski“ običaji, u pravom smislu te reči, u Danskoj još nisu zaživeli. Sreća. Ovde su svi pristojni, ali zato što su, jednostavno, takvi. Pristojni.

Stranci, kao ja, se uvek prepoznaju. Gledaju na gore, u arhitekturu, dive se širokim kopenhagenskim jezercima i mostovima, pomno posmatraju spomenike, zapisuju u blokčiće... Japanci - to je već opšte mesto - škljocaju fotoaparatima.

Plavuše, predivne i zanosne plavuše, za kojima se ovde niko ne okreće. I onih nekoliko „fatalnih brineta“ koje širom otvorenih očiju gledaju svi – i muškarci i žene. To baš upada u oči.
A. mi kaže – videćeš kako ovdašnje devojke reaguju na naš, mediteranski tip muškarca. Ne videh, do kraja svog boravka, kad smo već kod toga.
U Kopenhagenu sam, osim supruge svog prijatelja koju ja, iz raznih razloga zovem Princeza - pravo ime joj je Cecilija, i nekoliko više-nego-sredovečnih dama upoznao jako malo žena, a od toga samo dve divne plavuše koje su par – naime, žive u ozbiljnoj vezi već godinama. Jedna od njih, mlađa, me je strahovito podsetila na moju bivšu, šestu ženu. Veoma su slične građe, i sličnih crta lica. Prosto me je uplašila kad sam je video, na momenat.
A možda ja i nisam mediteranski tip, kad smo već kod toga?

Veoma visok fabrički dimnjak obrastao prekrasnom puzavicom. To je bila najluđa paleta boja koju sam video u Skandinaviji. Garantovano.
Taj impresionistički, moneovski dimnjak je zapravo umetničko delo – raznobojni stub "najčuvenije tvornice danskog kraljevskog porculana". Naravno da sam joj odmah zaboravio ime – istog časa. Ali, taj dimnjak, boje i nijanse lišća na njemu, nikad neću zaboraviti.

Inače, slike danskih slikara, bar ove novije, su izuzetno drečavih boja. Jarkih.
Pastelnih, tamnih tonova gotovo i da nema. Kao da, željni sunca, Danci bacaju čistu svetlost na platno.

Skulpture (obišao sam skoro sve izložbe koje su bile otvorene, što i nije teško, na kraju krajeva, Kopenhagen i nije toliko veliki kako izgleda) su u najmanju ruku čudne. Ima tu svega: od Brâncuşija (to je najčešće), do nekakvog nežnog Meštrovića – ako bi tako nešto uopšte moglo da postoji: mišićavo, a krhko.

Video radovi su česti, surovi, i skoro uvek besomučno dosadni. Puni krvi i ljudske prljavštine. Sreća, pa jezik ne razumem. Počeo sam da shvatam malo, ali hvala bogu nedovoljno. No, eto tu i kvake: sve to dobijate prevedeno na tri svetska jezika u katalogu! Hvala lepo. Na ruskom nemate? Šteta.

Møstings Hus, Copyright © by Aleksandar Šajin

Møstings Hus, kuća koja je iz nekog suludog urbanističkog razloga ciglu po ciglu rastavljena i prebačena 250m ulevo, pored jezerca u kojem plivaju patke (jedan patak vrlo besno izbacuje iz vode sve plovke, koje su valjda tu zalutale. Plovke su za nijansu manje, a šarenije su i meni simpatičnije; priznajem: malčice su lepše od pataka.)

Na travnjaku ispred veliki – mnogo veći galeb od ovih kod nas na rekama, ili na Mediteranu, skakuće i iz trave i zemlje lagano izvlači dugačku, dugačku glistu. Svi aplaudiraju: „stiglo je proleće“.
Umotavam se malo bolje u svoj 'famous blue rain coat'. Nije poderan na ramenu, nije kraj decembra, nisam u Njujorku, i istina, jutros kad sam se pogledao u ogledalo ponovo sam sebi izgledao mnogo starije, dugo nisam od žalosti, bola ili rezignacije sâm čekao po kolodvorima vozove koji dolaze, ispraćao one koji odlaze, dugo nisam pokušao da izbrišem tugu iz nečijih očiju, ili brige sa nečijeg čela, nežno, rukom...
Ali, proleće je tu.
No.
Videli smo: velika ptičurina proždire glistu.
Razlog za veselje, zar ne.
Sirota glista.

Ovde, u Møstings Husu će biti književno veče. Predstavljanje sarajevskog časopisa Album – kojeg nažalost više nema, i Balkanskog književnog glasnika – koji, evo, još uvek životari.

U sali gde će biti književno popodne – veče (ne znam već, časovnik ili izgleda ne pokazuje tačno vreme, ili smo već previše na severu) polukoncertni, veoma blago raštimovani Shigeru Kawai. Pred njim ergonomski oblikovana stolica za pijanistu. Na klaviru nalepnica: Der må ikke stilles glas på flyglet (što bi značilo - zabranjeno je stavljati vlažne čaše na polituru klavira).
Inače, stolica za pijanistu jeste ergonomska, ali je i neopisivo neudobna.

Čekamo književno veče. Objašnjavam Shadi kako će izgovarati neke moje stihove, koji su i u originalu – pa i u prevodu na danski – napisane na francuskom, ili nemačkom. To sve ide, ali kad dođemo do jednog jedinog ruskog izraza, sve zaškripi.

Terebinthos Gordona Walmsleya

Upoznajem Gordona Walmsleya.
Američki pesnik sa Juga, divnog, toplog izraza lica i nežnog glasa. Poklanja mi svoju knjigu. Prelistavam – i odmah naletim na stihove koji me smire i zagreju, tu, negde, duboko, u ovoj sićušnoj dušici koju stalno nosim sa sobom.

Razmišljam, koliko ja uopšte znam o danskoj književnosti (naime, od mene se očekuje da večeras govorim o književnosti Balkana, ali, iz pozicije nekoga ko zna gde je,u kakvu je književnu sredinu došao).
Dakle: naravno da znam za Saksa Gramatikusa (prelistavao jedan raskupusan primerak u Odeljenju za klasične nauke Filozofskog fakulteta i, što je čudno, još uvek se sećam početka, makar otprilike: „Cum ceterae nationes rerum suarum titulis gloriari voluptatemque ex maiorum recordatione percipere soleant, Danorum maximus pontifex Absalon patriam nostram, cuius illustrandae maxima semper cupiditate flagrabat, eo claritatis...” – i priznajem, dalje ne mogu da se setim. Ipak, toliko su nas terali da biflamo i prorađujemo stare tekstove da je ponešto od toga u ovoj tintari, srećom, i ostalo), potom Svenda Gruntviga, Kristijena Pedersena, Andersa Areba, Tomasa Kinga, Kristinu Ulfelt (ona je bila prava princeza, znate?) Hansa Kristijana Andersena – naravno, za njega znaju svi; Henrika Pontopiddana i Sigrid Undset – oboje su u svoje vreme dobili Nobelovu nagradu, na kraju krajeva, čak mi se Pontopiddanova „Obećana zemlja“ u nekim mladim godinama dopadala.
No, o Undsetovoj ne znam puno, osim da je ona, kao i ja, mrzela naciste svake fele iz dna duše. I da negde u fijokama čuvam njenu, već od starosti potamnelu i požutelu dagerotipiju iz mladosti... Sliku jedne lepe žene, oble, pametne i mirne glave, plemenitog lica.


Sigrid Undset

Od „friškijih“ Danaca, zahvaljujući onome što BKG objavljuje u rubrici „Transversala“ koju sjajno vodi Aleksandar Šajin, znam za Neksea, Jensena, Kaja Munka, Kleja Abela, Nisa Petersena, Raula Lakura, Tove Ditlevsena, Vilija Serensena, Henrika Nordbranda, Ben Kvist Holma, Dana Turella, ... I, naravno, pazim da ih ne pomešam sa ostalim Skandinavcima koje BKG objavljuje.
To je, otprilike to. Sumnjam da bih baš prošao na ispitu.

Ali, šta govoriti o balkanskoj literaturi Skandinavcima? O našim predratnim piscima (o kom to balkanskom ratu Vi, gospodine, uopšte govorite?), romantičarima, klasicistima, neoklasicistima (pa i da deklamujem naizust Skerlića, Bogdana Popovića ili Gojka Tešića, ovde me niko ne bi provalio), posleratnoj moderni, socijalnim piscima, „sukobu na književnoj ljevici“. socrealistima, Krležinom govoru na Plenumu u Ljubljani 1952, te o piscima stvarnosne proze, pravoslavnim, katoličkim ili islamskim „tradicionalistima“ u literaturi, postmodernistima, post-postmodernistima... „Izme“ ne bih ni pominjao, tu je tek tarapana velika i, na momente, veoma neozbiljna. Ako pomenem blogersku književnost ljudima koji kompjuter koriste svakog dana da izračunaju koliko novca troše za supermarket, zaglaviću se „kao mladi neohegelijanac do kolena u živi pesak“.
U prevodu: džaba, Dušane. Džaba.
O književnim sukobima Beograd – Zagreb – Sarajevo? O Ljubljani, Skopju i Podgorici koji su uvek jedni drugima „kibicovali preko ramena“ – povremeno predlažući potez koji vodi u pat poziciju, ako ne baš u šah-mat?
Koga staviti gde?
U koju ladicu?
Fijočicu?
U koji tor?
U koji obor?
Za kog pisca argumentovano kazati da je srpski, za kog da je hrvatski, kome prilepiti etiketu da je bosanskohercegovački, bosanski, hercegovački, bošnjački, bošnjačko-sandžački, raško-srpski, kosovski, dukljansko crnogorski, dalmatinski, bodulski – a ovde sve o piscima samo jednog jezika govorim, dakle trenutno se ne bavim Slovencima, Makedoncima, Albancima, Grcima, Turcima, Bugarima, Rumunima, Mađarima, Romima, Slovacima, Rusinima, Bunjevcima (uuu, tek su oni problematični, di njih da turimo)... i inim Balkancima.
Zar od toga nije prijatnije, recimo, igrati bilijar sa damama nego raspravljati o balkanskoj književnosti? (Uz dubok dekolte, molim. I, molim, "sram ga bilo ko politički nekorektno primisli". – Ja, jednostavno, volim žene. I to ne krijem. To zna čak i I., moja sopstvena žena. I, ako ćemo iskreno, mislim da joj se to malo i dopada.)

Kao i obično, stvar se rešila sama od sebe. Na večeri u Møstings Husu, na kojoj su prisustvovali i danski i inostrani pesnici – nisam baš legitimisao svakog, ali sam po mnogim jezicima i narečjima koje sam imao prilike da čujem, shvatio da je tu bilo i nekoliko naših, izbeglih ljudi.

Trivento-Shiraz-Malbec

Potpomognut divnim vinom „Trivento–Shiraz–Malbec, Argentina“, (što bi u mom "slobodnom" prevodu značilo „Tri vetra što naizmence obgrljuju vinograde, negde, na argentinskim suncem obasjanim brežuljcima“): sjajnog bouqueta gustog skoro-pa-merloa (ovo vino nije predviđeno da se pije uz nekakvu hranu, svakako), obogaćenog mirisom crvenkastog i tamnog egzotičnog voća – kao kod južnoafričkih vina sa njihovih visoravni: vanile, čokolade u tragovima i, meni se učinilo – a možda tu i grešim, priznajem – ukusa vrlo, vrlo malo guste moke, publici sam rekao:

„Moj maternji jezik je srpskohrvatski. Njime je govorila većina Jugoslovena. Pošto Jugoslavije više nema, ni Jugoslovena više nema, ni srpskohrvatski jezik više ne postoji. Dakle, ovo vam je, verovatno, prva, jedina i poslednja šansa da čujete nekoga kako govori jezikom kojeg više nema. Večeras ću ja govoriti na srpskohrvatskom, a moj prijatelj će sve prevoditi na danski.“

Naravno, nakon nekoliko minuta, i ja sam prešao na jezik razumljiviji svima (iz puko praktičnih razloga), ali, verujem da je slušaocima makar na kratko ostala u uhu bar melodija jezika kojeg sam naučio u detinjstvu, jezika kojim pišem poeziju. Jezika na kom pokatkad i sanjam. Uz nekakav neopisiv mir, čitao sam svoje pesme, u prevodu A. Šajina, a nadahnuto ih je, mnogo agresivnije, na danskom interpretirala Shadi Angelina – još jedan potpuno asimilovani danski imigrant, koji je došao iz Irana. Taj, uporedni prevod može da se pogleda i na stranici jednog od starih brojeva BKG.

Uostalom, čemu poezija? Ovo je ozbiljno pitanje. Jedna Japanka je 1945, u vreme najžešćih američkih vazdušnih napada i nestašica svega i svačega, zube prala pepelom od spaljenih knjiga poezije. Govorila je „od pesničkog pepela nastaje najbolji prašak za pranje i beljenje zuba“.

Kopenhagenska "luka za turiste"

Sutra, šetam do luke. Drvene ribarice, nekako tužne, tako stare. Da nisu živopisno obojene, kazao bih da su pitoresque. Ovako, deluju više kao turistički eksponati. Ali, ribari u njima svakako jesu pravi. Sedimo zajedno, pijemo neko čudno piće iz plehanih lončića (liči na kafu, ali je alkoholno).



"Kopenhagenski" duvan za zavijanje

Nudim ih svojim duvanom za zavijanje, kupljenim ovde: na kutiji piše da je kopenhagenski. Smeju mi se – to je američki duvan koji tu, u Skandinaviji kupuju samo turisti. Ribari puše uobičajene cigarete, istina, ne mnogo, jer su ovde one veoma skupe.

"Balkanski" duvan za lulu

Jedan pušač lule vadi kutiju svog duvana, pokazuje mi je: „Šta misliš, da ovo vi proizvodite? Možda i jeste, nekad davno. Sad je to engleska kompanija – pa nikome ne smeta. Evropa.“
Miris njegovog "Balkan Sobranie" duvana me podseća na staru, nekad davno proizvođenu mostarsku „Hercegovinu“, koja se otvarala kao crveno-zlatna tabakera. Ni tih cigareta verovatno više nema.

Na povratku, lagano, pokraj starog, ogromnog lengera „usađenog“ u rivu luke, sa obrisima nove, kažu najsavremenije i najskuplje Opere na svetu iza sebe, sve uz zvuke Ditriha Bukstehudea u pozadini, u glavi, i ovaj vetar koji nikako da prestane, razmišljam o Milošu, Isidori, Vidi.
Pa ne može to biti mnogo drugojačije.

Ali, kad pogledam malo bolje - i jeste.
Mnogo, mnogo drugačije.

Ovde svi, osim stranaca, koje sam prestao da razumem iz inata, govore istim, novogrčkim jezikom. (Meni su još na početku studija ulili u glavu: postoji grčki, novozavetni grčki srednjegrčki, novogrčki – i to u dve varijante: katarevusa i dimotiki. Danas se govori samo dimotiki. I Kavafiju, i Revoluciji zahvaljujući, na kraju krajeva.)

Trebalo mi je neko vreme da se ponovo naviknem na tu melodiju. Da shvatim koliko sam toga pozaboravljao od 1984, kad sam ovde prvi put došao kao izveštač Radio Beograda.

I izgledaju mi drugačije, Grci.

Kod nas sve fizionomije koje vidite na ulici – za razliku od onih koje posmatrate ovde – liče jedna na drugu; ili bar svi imamo istovetan, zgađen izraz lica – što Ištvan Erkenji kaže „lice na kojem se vidi: hladno mi je, gladan sam, žedan sam, piški mi se“. Ja bih za Beograđane dodao i „jutros sam slušao vesti na radiju, ili prelistao novine“.

Na ulicama Beograda čuje se, redovno, bar pet – šest jezika, kao i dvanaestak dijalekata jednog (novim Ustavom će biti i službenog), najčešće korišćenog. Mislim da se to stručno zove poliglosija ili polidijalektologija, ali me nemojte držati za reč. Te, razlike u narečjima pokatkad vode ka potpunom nerazumevanju sagovornika i ozbiljnim nesporazumima.

Džaba nama Radio Beograd, „Politika“, Akademija nauka, Filološki fakultet... Svako naš jezik koristi onako kako mu odgovara. I izvrće ga kako mu paše. Na taj način dolazimo do interesantne situacije: kôd, koji bi trebalo da bude sredstvo komunikacije i razumevanja postaje imidž, attitude, način raspoznavanja u klasnom, a bogami, i u skoro-pa-kastinskom društvu koje se polagano pojavljuje u mojoj zemlji.

O kombinacijama raznih tipova azbuke (od najstarijih do tehnološki najusavršenijih), alfabeta, latiničnih pisama, uglaste ili oble glagoljice i bosančice ne treba ni govoriti. Ono čuveno pravilo pretvorilo se u: „piši kako želiš, čitaj ako si sposoban da dešifruješ sopstveni rukopis“.

A mi, „drugi“ – za nas još uvek postoji tipografija.
Tipografija i nepismeni štamparski radnici. Ma, šta pričam: stari štamparski radnici – sećam se ja i ručnih slovoslagača, i mašinskih slovoslagača, i radnika na stereotipiji, bili su oni najbolji lektori i kritičari teksta. Najbolji. Meteri – to se tada tako zvalo, i izgovaralo sa poštovanjem. Danas, to su priučene daktilografkinje koje jedva čekaju im prođe vreme uz kaficu, i da najzad odu doma, da viču na muževe.

Internet – a o internetskoj književnosti i govorim u Solunu – je posebna priča. Tu ima slova bez dijakritičkih znakova, mešavina ćirilice i latinice, pučkoškolskih pravopisnih i gramatičkih grešaka – na sve se to može naleteti na „književnim portalima“ ili „književnim blogovima“. Kao pristrasna osoba, tu izuzimam internetske književne časopise. Ali, njih ima malo.

Dakle, na simpozijumu govorim o ovim, za nas, kako izgleda, značajnim, a veoma posebnim problemima. Vidim – niko živi me ne razume, osim jednog „brata Bugarina“, koji ima sličan problem: kombinaciju bugarskog, romskog i turskog, na istoj internet stranici. Pa se ti snađi.

Predlaže mi da svi uvedemo Unicode (UTF-8), i onda će nam svima biti lakše. Iskreno, nemam pojma o čemu govori, ali ću se raspitati, obećavam.

Ipak, na stranicama BKG je, uz, nažalost, retke izuzetke, za sada, najčešće jedan jezik (zovite ga vi kako hoćete), u dvadesetak različitih varijanti. Promenićemo mi to, uskoro.

No, da se vratimo Grčkoj. Kažu da se svi Grci – a i ovde ima emigranata, naturalizovanih, koji sebe takođe smatraju Grcima, savršeno međusobno razumeju. (Osim neonacista, kao što su skinhedsi, koji nigde nikog ne razumeju, jer to jednostavno ne žele.)

Čuju se, na ulici, istina – to čak i moje, još uvek nenaviknuto uvo može da razlikuje – sićušne razlike u akcentuaciji i dužinama vokala, ali je idiomatika novogrčkog generalno ista.
I prija mi.

Za razliku od Kopenhagena, gde je jedna jabuka koštala kao pola džaka možda i lepših, većih i zdravijih jabuka u Beogradu, ovde čitav kamion jabuka košta koliko kilogram u našoj zemlji. Na gajbicama piše „Made in Yugoslavia“. Ta zemlja, očigledno, još uvek postoji, makar i na ovim drvenim gajbicama, samo da se ne bi videlo da je voće makedonsko. Makedoniju Grci ne priznaju, nego je zovu Republika Skopje, ili Bivša jugoslovenska republika Makedonija. Ipak, svi su potpuno svesni da voće dolazi iz Makedonije. Pa nikom ništa.

Jedemo sladoled, prvi ove godine, potpuno bezukusan. Ne znam čak ni od čega je. Od nečeg belog i nečeg zelenkastog.

Ali doručak, oh, taj doručak – prava grčka kafica (pazite, to se veoma razlikuje od naše kafe – ma šta to značilo: čak je i različitog ukusa), dupli uzo, velika čaša hladne vode, i meze: dzaziki salatica, iseckane viršle, malo senfa i kiselih krastavčića, jedna ljuta papričica, koju ne diram. Sve ulazi u cenu.
Gledamo u more, ćutimo i uživamo, u talasima i povetarcu.
Ma kakav kongres pisaca? Kome to treba?
Nas tamo ionako niko ne razume.

Uveče, po nekoj modi, svi piju pastis, francuski, pored tako dobrog domaćeg uza. Ne razumem.

Ipak, jedna stvar povezuje jug i sever, otkako su svi u Evropi: subotom, iako je ovde već sezona, nema treznih ljudi ni na ulicama, ni po restoranima. Osim policajaca, ako su na dužnosti. Turisti, ako nisu Englezi ili Skandinavci, generalno i nisu toliko pijani kao domaći, Grci.
Nakon tuluma, svi sedaju u taksije. Automobile i motore ostavljaju parkirane pred restoranima – sigurnije je. A i jeftinije. Kazne za vožnju u pijanom stanju su velike.

Pokazujem I. svoja omiljena mesta po gradu. Mali ouzeri gde sam godinama doručkovao i ručao svakog jutra (kuvarica me se odmah setila „a, kirie Stefane...“, i odmah odvela iza, da mi pokaže kako divan frišak gulaš sprema danas), tamo smo popili kafu i gledali svađu galebova i golubova na našem malom, mermernom stočiću.
To se samo meni dešava – da se ptice prepiru na mom stolu. Bar da dočekaju dok popijem piće, pa da se mlate. Ni mahanje rukom pred njima ne vredi.

Promenada Pobede u Solunu - nekada, pre vojne intervencije, Riva Nj.V. Kralja Ðorđa i Bela kula (jugoistočni deo rive)

Sa leve strane Bela kula, sa desne Srpska luka. Pravo ispred nas usidreni ogromi prekookeanski brodovi. Zastave ne vidim, daleko su. Iza nas put za Konstantinopolj. Oko nas miris, koji ja volim već dugo, dugo.

Crkve, nekad u nivou ulice, koje nakon svih ovih vekova izgledaju kao ukopane u zemlju. Ponešto objašnjavam, ali se trudim da ne budem previše dosadan.
Via Egnatia (Εγνατία Οδός) i dalje deluje kao bilo koji njujorški, londonski ili pariski bulevar. Preskupo i za Grke, i za nas. Ali, interesantno je bar pogledati.



Solunska pijaca

Ipak, šetamo pijacom, to me uvek razgali. I. nije ni znala koliko vrsta maslina postoji. Iskreno, nisam ni ja.

Pored svih razlika koje donosi novo, evropsko uređenje, Grčka je i dalje naša zemlja. Moja zemlja.

Uzeli smo stan kraj mora, klasičan grčki: plavo-belo okrečen, sa divnom kuhinjom (odmah sa zadovoljstvom i strašću isprobavam novokupljene lokalne začine), ali, pred stanom imamo i jedan neobičan detalj: pravu englesku baštu ispred, sa pravom engleskom travom, gredicama tulipana i ruža pred kućom, engleskom tišinom, i „engleskim“ baštovanom. Tu je i bazenčić, ali, kako vidim, samo za malu decu, ili ukrasa radi – more je nekih pedesetak metara niže, i lepo se vidi iz moje omiljene jutarnje stolice.

"Engleska bašta" na Mediteranu

Pošto redovno rano ustajem, još pre izlaska sunca, baštovan mi svako jutro donosi kafu u džezvicama i dva sićušna turska fildžana, ratluk, „da podelimo jutro“; dve čaše uza – svežu vodu sipam ja, iz još sinoć pripremljene boce – i svoje, već prelistane novine (čita neki sportski list, ali ni to nije loše za trening); zabrađena baka u crnini kod koje smo uzeli sobu mi poželi dobro jutro, svi se osmehuju, pitaju za zdravlje, šale se...

Danas sam video grožđe koje bi kod nas izazvalo senzaciju. Ne preterujem, ali i samo jedno zrno je kao loptica za ping pong.

Sirota I. se stalno brine za još nerođenu bebu koju nosi. Preteruje, mislim.
Lepšu i zdraviju trudnicu nikad nisam video.

A i beba se „fino ponaša“. Pomera se kad treba, spava kad treba, pliva u moru zajedno sa mamom... Mislim da uživa u ovom neplaniranom „letovanju“.
Naravno, i ja sam prepadnut, užasnut, kao nikad do sada, iako mi ovo čak i nije prvo dete, ali to ne smem da pokažem. Ni njoj, ni okolini, ni sebi.

„Prvi javni sastanak redakcije“ Balkanskog književnog glasnika. Iskoristili smo što sutradan počinje Sajam knjiga, i pozvali sve koji su mogli i želeli da dođu.

Dragana Nikolić

Čitalo je, na jednom mestu skupljeno, „pola Evrope“ – sve pisci, inače rasuti po svetu: Bojan Bosiljčić, Gordon Walmsley, Aleksandar Šajin, Bratislav R. Milanović, Dragana Nikolić (na slici), Milan Fošner, Vladan Radoman, Zoran Bognar, Zorica Sentić, Željko Perović i ja.

Zapravo, ja uopšte nisam ni čitao – više sam pričao o Glasniku. O ideji časopisa, koji bi trebalo da spoji nespojivo, i to, kako izgleda, efikasno radi već godinu dana.

Nakon toga, čaša belog vina Kod putujućeg glumca, jer su Tri šešira odmah pored prepuni i prebučni. Verovatno i preskupi. A u Ima dana, otkako nema Monokla više niko ne ide.

Publika je bila relativno zainteresovana, mi svi neopisivo umorni - neko od putovanja, neko od svadbe, ali - prošlo je. Važno je da smo, najzad, uspostavili i prava poznanstva i prava prijateljstva – licem u lice – sa ljudima sa kojima smo se inače samo dopisivali elektronskom poštom.

Iznenađuje da neko, koga upoznate preko interneta, uopšte ne deluje mnogo drugojačije od onoga koga zamišljate kad mu izjutra, uz kafu, pišete pismo. Ili čiji tekst lektorišete za Glasnik.

Sve je, zapravo, onako kako i treba da bude.

Mene je jedino bilo stid od uobičajeno prljavog Beograda. Kako izgleda, mi smo na to i prestali da obraćamo pažnju. Ali, hteo – ne hteo, primećujem strance, kako začuđeno gledaju ljude koji preturaju po kontejnerima i skupljaju stari hleb iz njih. Iz kontejnera, postavljenim pored najskupljih kafea u gradu. Gledam ih, kako posmatraju decu koja bez griže savesti papirić od žvake bacaju na ulicu, konzervu nekog „energetskog“ pića, ili narod koji paketić cigareta, tek kupljen u trafici odmotava i odmah tu, pored kioska, baca celofan sa paklice, koji vetar posle nosi po krošnjama.

Bilo me je sramota i onog pijanog seoskog vašara na Sajmu knjiga.
Ali, o tome mi je dosadno da pišem.

Hotel Moskva, Beograd

Cafe machiato kod „Moskve“ sa bugarskim romskim piscem Savčom Savčevim.
Dakle, još uvek u Beogradu. Konobar širom otvori oči, pogleda na sat (prošlo je podne):
- „Ne čašu belog vina, gospodine Gojkov? Kafu? Stvarno? Sa mlekom?"
Savčo i ja uživamo u terazijskom suncu. Lepotice za stolovima pored nas. Umiljate mačke oko nogu.

Znam koliko me posla čeka u toku današnjeg i sledećih dana, ali ipak – sam sebi dozvoljavam ovo. Ne bi valjalo – a ne bih ni mogao – da se zaključavam u „kabinet“ i bacim ključ kroz prozor, mislim. Bar ne ovih dana.

Kalemegdan, pogled s jugoistočne strane

Šetnja gradom. Palata Albanija, Knez Mihailova, Kalemegdan. Savčo škljoca fotoaparatom svakih petnaestak sekundi. Uobičajeno, dosađujem gostu svojom „skraćenom turističkom turom“. Ko je podigao koju zgradu, kad, za koga, ko je tu živeo sa porodicom, ko držao metresu, ko se tu sakrivao u garsonjeru od familije, da piše knjige...

Sarajevske sveske

Na povratku svraćamo u Francusku 7, gde on upoznaje kolege iz Srpskog književnog društva, i gde se, srećom, upravo održava promocija Sarajevskih svezaka, časopisa koji neodoljivo podseća na BKG – ili na koji BKG neodoljivo podseća. Nismo mi konkurencija: na istom smo ratnom i radnom zadatku, kako se ono kaže. Uostalom, Sarajevske sveske su mnogo ranije osnovane - ali, mi, zahvaljujući kompjuterskoj tehnologiji, iimamo "malo više" čitalaca.

Natovaren časopisima iz Bugarske i Bosne i Hercegovine, idem šesnaesticom do Karaburme. Sparina. Pravim neku laku užinu, valjalo bi da je odnesem mojoj najstarijoj ćerki, Sari, koju ću danas, nažalost, videti samo na pola sata, pred njen čas engleskog jezika.

Dok je čekam, kiša. I to ona ozbiljna, skoro letnja, krupnih kapi. Neka mirna kiša. Skoro kao banatska, blagotvorna. Valjalo bi se skloniti negde, pod trem, biću sav mokar.
Ali, prija mi.

Žena mi pakuje dve velike torbe, kao da putujem za Timbuktu na čitavu godinu, a ne u Zagreb, samo na tri dana. No dobro, većina tog prtljaga su stvarčice koje umesto ptt-a nosim prijateljima.

Već primećujem koliko sam umoran. Desi mi se da zaspim u sred rečenice. Sopstvene.

***

Očigledno da je proleće ipak stiglo. Čak je i drveće uz prugu olistalo. Na stanici (do devet instrumenata je ansambl, iznad tog broja je već orkestar) – dvanaest lipa, muzikalno šušti lišćem.
Lipe, potom, zamenjuju jablanovi.
Docnije, pred Slavoniju, počinju drvoredi procvalih divljih kestenova. Visokih. Snažnih.
Padaju mi na pamet Velikićevi i Bajčevi „metafizički“ vozovi. I Krležin Mister Vu San Pei.
Ja samo sedim u fantastično modernom kupeu, lepšem i udobnijem od avionske kabine, i gledam oko sebe. Svoju zemlju. I, glupo će zvučati, dopada mi se takva kakva je.
Interesantno, kad god kažem „svoje“ ili „ovde, kod nas“, ovako – ili onako – uvek mislim na čitav Balkan. Znači: i kod nas u Sofiji, i kod nas u Stambolu, i kod nas u Nikšiću, Temišvaru, Beogradu, Splitu, Skopju, Maglaju, Mariboru, Krku, Korčuli... Kod nas.
Ali, u ovom trenutku zaista nemam pojma gde sam. Ne piše na zgradi ove sićušne železničke stanice pored koje stojimo. Vozovođe govore na mom jeziku – ali to, takođe, ništa ne znači. Ipak, oznake na uniformama su neznatno drugačije, za nijansu šarenije: dakle, u drugoj državi sam.
Negde.
Svugde.

Iz torbe vadim gomilu knjiga i beležnica – zašto gubiti vreme?

(Moja opsesija literaturom, vidim to, sve više i više postaje jedna tužna perverzija, 'obučena u crno, u skladu sa svojom melanholijom'.)

Pokatkad se iskreno zapitam – pa kome to, uopšte treba? Od ovog posla novca nema, i najverovatnije ga nikad neće ni biti, to je jasno. Dobra literatura se traži, to je očigledno, ali se i ne plaća. Ta čuvena „internet statistika“ Balkanskog književnog glasnika jeste akuratna, ali, ipak, to su samo brojke i grafikoni, IP adrese nekih računara, rasutih po svetu. Nisu to živi ljudi. Bar ne za mene. Ko li sedi iza tih ekrana i tastatura? Iko?
Zato i putujem, povremeno.
Da vidim ljudsko lice. Lice osobe koja čita.

Ponekad, kad vraćam knjigu posuđenu iz biblioteke, ostavim u noj neki trag, nekakvu sitnicu (ne žvrljam po knjizi, pravim „magareće uši“ ili cepam listove, ako ste na to mislili) – za tog, nevidljivog i neznanog budućeg čitaoca iste knjige. Papirić sa beleškom, fotografiju pisca, isečak iz novina sa prikazom te knjige, čak pokatkad samo markicu sa kesice čaja koji sam pio dok sam čitao knjigu... Nešto, što će uspostaviti komunikaciju između mene – čitaoca i njega (ili nje) – čitaoca. Ostavljam za sobom nekakvu „buduću knjišku arheologiju“, sve u nadi da će sledeća osoba koja uzme tu knjigu u ruke razumeti.

Zagreb.
Hladno mi je, nakon neprospavane noći. (Nema ničega što dobra kupka i fina šolja čaja ne mogu popraviti, govorila je moja prijateljica u Londonu). Uskoro, grane sunce. Žvrljam, sedeći u bašti (sa moje leve strane, kako izgleda, neki šimšir, ali sa bolesno belim flekama po lišću.) Grehota.

Fošnerova bašta u Jelenovcu

Kraj grada se zove Jelenovac, i zaista podseća na neku kombinaciju beogradskog Košutnjaka, Topčidera i Neimara, bar po šumi koja ga okružuje i arhitekturi porodičnih zgrada. Sedim sa pesnikom, Milanom Fošnerom koji me je, takođe smrznut, zajedno sa svojom devojkom dočekao u pet izjutra na zagrebačkoj Železničkoj stanici (OK, na Kolodvoru). Kad je granulo sunce, između ostalog, uz male raspre druge prirode, da bih prekinuo temu koja mi nije odgovarala pokušavam da razglabam, neobavezno, i o slam poeziji, (Milan, kako mi se čini, spada u tu vrstu pesnika – uostalom, to je lako proceniti: njegove poezije ima i u nekoliko brojeva BKG, a za ovaj broj je dao i intervju Ireni Pušnik) – dakle, o slamu, fenomenu koji u svetu postoji već dvadesetak godina. Ali, što je čudno, kod nas je to živo u izmenjenom obliku, kombinaciji pravog slama i već skoro zaboravljene bitničke i ine poezije Čarlsa Bukovskog, Džeka Keruaka, Alena Ginzberga, Viljema Berouza, Lorensa Ferlingetija... (Kako ono beše u Knjizi Propovjednikovoj: [1:8-10]...)



Eduard Pranger i glavni i odgovorni urednik BKG

Oko podneva ručak na Sljemenu, sa proznim piscem Eduardom Prangerom, pesnikom Kemalom–Kemom Mujičićem Artnamom, i jednom izrazito šarmatnom damom (kojoj ime, iz jasnih razloga – discrétion noble) neću otkrivati.

Iskreno, to je, u poslednjih osam godina – otkako sam naglo, verovatno nakon nekakvog stresa, dobio izrazitu akrofobiju (ne smem ni na stolicu da se popnem, da dohvatim neku knjigu sa police, a kamoli na merdevine), najviši vrh do kojeg sam došao, svojom voljom.

akrofobija (grč. ákros, phobáomai) - strah od visine

Čak sam dopustio i da me dovuku da priđem ogradi da bi me fotografisali (u prvom planu moje užasnuto lice, u pozadini Zagorje, i „europski pejzaž u magli“). No, od svega toga bitnija je ova zelena priroda, ovaj zaista čisti vazduh, štrukli, koje nažalost nisam probao, i juha od graha.
Masne kobasice, restani krumpir i minijaturne ćevapčiće iz čiste pristojnosti neću pominjati.
Na povratku vidimo gde izviru potoci (pokazali su mi i Kraljičin zdenac, pa smo razgovarali koja bi to kraljica mogla biti, i na kraju se, po arhitekturi, složili da bi najverovatnije mogla biti Marija Karađorđević – ali, to je svakako greška. Mora biti da je neka druga kraljica u pitanju.)

Popodne u šetnji gradom. Tražimo mesto gde bi trebalo da ostavimo moj prtljag, i, privremeno, PR Managera Balkanskog književnog glasnika, Branka Živkovića, koji je, između ostalih, zaslužan za našu ovoliku čitanost.

Ukleta zgrada. Nigde je nema. Obilazimo jedan studentski hotel, drugi, treći... Kao da je to mesto smešteno u zagrebačkoj ulici Franje Hochmana – gde zaista postoji šest, sedam kuća – ali u kojoj nema nijednog broja. Svi ulazi u zgrade su u okolnim ulicama.

Mirna Bačun

U zagrebačkom SC-u dočekuje nas Mirna Bačun, voditeljica književnog programa (molim, dugouzlazni naglasak na „u“), inače diplomirana novinarka (ma šta to u današnje vreme značilo), a zapravo, prevashodno dobra književnica, jedna od urednica H-Altera, članica Eventualista – iako je ni to ne određuje u potpunosti, autorica sjajnih priča „status: dostupna“, „brada djeda mraza“, „balkanski etno“, „12000 u dahu“ koje se mogu pročitati u Zborniku eventualizma „nagni se kroz prozor“. (Meni lično se najviše dopada „12000 u dahu“). O sebi zvanično kaže da je "...rođena 1982. godine u Zagrebu. Ne pije kavu, ne nosi sunčane naočale i ne skida se u javnosti. Pjeva pod tušem i dok kuha. Voli kravate, šljokice, školjkice i ribu. Ne zna se dosađivati jer joj je to previše dosadno, ali voli spavati, dremuckati i ubijati oko".
Ipak, ona je mnogo više od toga (ovim ću je, možda, čak i uvrediti): jedna od najsimpatičnijih i najmilijih osoba koje sam u životu upoznao. A upoznao sam ih... mnogo.
Iskreno se nadam da će mi, jednog dana, ponuditi svoju poeziju i prozu za BKG. Stalno je molim, ali, nikako da to i učini.

A sama promocija BKG? Kao i svaka druga, u našim krajevima. Kažu mi, za zagrebačke uslove, čak i vrlo posećena. Imali smo „predgrupu“ – band Radost, koji je svirao i u pauzama razgovora, nismo čitali ništa od priloga iz BKG, jer bi to zaista bio preglomazan i predosadan poduhvat, već smo samo govorili o projektu, i pročitali pisma koje su, zbog udaljenosti, Zagrebu uputile regionalne urednice Danijela Kambasković Sawers iz Australije i Danijela Jovanović, iz Sjedinjenih Država.


Sanja Kvastek i Branko Živković

Malo je govorio i naš PR Manager, Branko Živković, ali te stručne ljude sumnjam da iko zaista razume, pa smo samo pristojno odsedeli na svojim stolicama dok je on pričao.

Naravno, najviše sam govorio ja (volim, brate, mikrofon) i prosto „umlatio“ gledaoce svojom pričom o Balkanskom književnom glasniku. Ipak, kako izgleda, nije bilo ozbiljno povređenih.

Na kraju krajeva, priznajem, meni se čitava stvar dopala: delovala je na mene kao jedna dobra injekcija serotonina.

Samo, moram da priznajem da me je sve to fizički iscplo. (Neću sad o svojim godinama i zdravstvenom stanju, evo, obećavam.)

Mirna Bačun, Dušan Gojkov, Sanja Kvastek i Eduard Pranger, za šankom.

Na malom tulumu nakon svega, sa svojom dugogodišnjom prijateljicom Sanjom Kvastek, Radetom Jarkom, Mirnom Bačun – i još jednom devojkom čijeg se imena ne sećam – malo je falilo da zaspim za stolom, pa smo otišli kući, na spavanje. (Eh, ti zagrebački tramvaji)...



Cvjetni trg - radnim danom

Sutradan – ono što najviše volim: Cvjetni trg (ah, da, i ja sam protiv novog čelično-staklenog tržnog centra – tek da se zna), i bukinisti. Pronašao sam Književne časove Luja Vojnovića (godišta 1890 – 1905.), u sasvim dobrom stanju, i nakon malo cenjkanja, dobio ih za samo 10kn. Taman mi je to izdanje nedostajalo. Potpisao sam i nekoliko peticija – za vegetarijance, grinpis, čuvare šuma, čuvare delfina... itd. I sve to ćirilicom. Namerno, da se vidi da i mi, „inozemci“, „istočnjaci“ podržavamo humane akcije. Uostalom, kako mi rekoše ljubazni humanitarci, „svaki potpis se važi“. Žao mi je samo što nisam uzeo jednog prljavog plišanog medota, koji me je tako umiljato gledao iz gomile nabacanih igračaka, ali je bio preskup.

Rade Jarak

Rade Jarak i njegova familija (supruga i dvoje dece) odveli su me na pastrve, na mesto u šumi, koje se zove 'Stojdraga', izletištu „Divlje vode“ – to je u okolini Žumberka, tj. Samobora, skoro pored slovenačke granice na Bregani.
Lep predeo, sjajna pastrva, čak i igralište za decu (tj. prljalište za decu). Ali, sve to ne smeta. Divno i mirno mesto. Pravo porodično.
Nisam ni znao da u okolini Zagreba ima ovoliko lepih i mirnih mesta za izlete.
I opet zaspim u automobilu, na povratku. (Nadam se da nisam puno hrkao.)
Čudi me – Rade ne želi da pokači svoje slike po zidovima stana, drži ih posakrivene po budžacima, gde se ne vide.
Ja iskreno ne mogu da kažem da li je on bolji pisac ili pesnik, ali, priznajem, obe stvari radi sjajno.
Ovo držanje slika, licem okrenutih zidu, liči na „pisanje za ladicu“. A to nije lepo, nije fer prema nama, čitaocima, gledaocima... Prema svetu.

Kod Sanje legnem već nakon televizijskog Dnevnika (vodi ga moj stari šef iz Yutela, Goran Milić), i probudim se, zapanjen – gde sam, zašto sam tu... Pa shvatim. Ali, trebalo mi je dobrih pet minuta za to. Skuvam sebi zeleni čaj (s malo mleka), prigrlim nekog medu koji odmah dobija ime Leopold i nastavim da kunjam u fotelji.



"Dremka u kafeu na Gornjem gradu"

Ponedeljak, šetnja prvo Donjim, potom Gornjim gradom. Moj organizam je, kako izgleda, na ivici da potpuno trokira. Nakon jednog kapućina i čaše mineralne – nanovo zaspim. U sred kafea.

Posle, druženje sa Edijem Prangerom, Sanjom Kvastek, Sanjinim „čovekom“ koga očigledno obožava, Kemom Artnamom, Brankom Živkovićem, Stjepanom Gulinom... pa ručak.
Posle ručka, opet dremka.
U vozu, opet dremka. Do granice, i od granice. Dremka.
Kod kuće, onesvešćivanje od umora. Ne više dremka.

Sad me čeka hrpa pošte, elektronske i obične, nakupljene za samo tri dana, već obećane obaveze za televiziju, dva eseja, prelom nekoliko knjiga, rad na „Dnevnom glasniku“, „Balkanskoj čitaonici“ i novi broj BKG.
Nemam vremena ni sa sopstvenom decom da se družim.

U pravu je moja žena: čemu sve to?