Suočavanje s budućnošću

Naša globalna ekonomija je prerasla kapacitet planete da je održava, zbog čega našoj civilizaciji preti kolaps. Mi smo toliko fokusirani na tromesečja i godišnje planove, da nam je promaklo do kakve je promene došlo u proteklih nekoliko decenija.
Mi danas trošimo resurse tolikom brzinom da je ugroženo njihovo prirodno obnavljanje. Šume se smanjuju, pitke vode je sve manje, životinjske i biljne vrste izumiru, zemljište erodira. Naftu eksploatišemo tolikom brzinom da nam ostaje malo vremena da planiramo za vreme kada ona bude retka i skupa. U atmosferu upumpavamo CO2 brže nego što priroda može da ga apsorbuje, zbog čega je došlo do nezapamćenog porasta temperature.
Ova naša civilizacija nije prva koja se našla na ivici propasti zbog neodrživosti ekonomskog razvoja. Ako pročitate Jared Diamond's Collapse: How Societies Choose to Fall or Succeed, biće vam jasno da su se u našoj situaciji već našli Sumeri, Maje, stanovnici Uskršnjeg ostrva i mnoge druge civilizacije od kojih su ostale samo hrpe kamenja. Što bi rekao jedan taksista koji me je vozio letos po onoj vrućini, pa se poveo razgovor o promeni klime:: "Nama su gorivo dinosaurusi. I mi ćemo jednog dana biti nečije gorivo."
U narednih nekoliko postova ovog serijala pokušaću da predstavim probleme sa kojima ćemo se uskoro suočiti, ali i postojeće tehnologije koje će nam pomoći da neke od problema rešimo. Tehnologija je tu, ono što nedostaje je politička volja. Naša politička i intelektualna elita je uglavnom neobaveštena, nespremna i zaglavljena u XIX ili XX veku. Mi smo kao zemlja (i kao Zemlja) nespremni za XXI vek. Sanjamo o nečem što se neće vratiti. Žurimo u nešto čega neće biti. Sve je to super, ali meni je ovo bitno. Mislim da je vreme da Srbija pozeleni.

Pumpaj dok ima: Treća smena na naftnoj platformiOd kada se cena nafte popela na 50 dolara po barelu krajem 2004, u javnosti se sve češće počelo postavljati pitanje: "Kada će proizvodnja nafte dostići vrhunac i početi da opada?" Analitičari su daleko od konkretnog odgovora na ovo pitanje, ali u jednom se slažu - do ovoga će jednog dana sigurno doći.
Buduća proizvodnja nafte može se proceniti na više načina. Naftne kompanije, konsultantske kuće i vlade različitih zemalja koriste kompjuterske modele da procene buduću proizvodnju i cene nafte. Rezultati dobijeni korišćenjem ovih modela zavise od podataka koji se u njih unose, kao i od pretpostavki koje se usvajaju, prilikom njihove izrade.
Lagani pad: Proizvodnja američke nafte u proteklih pola veka. Najpoznatiji model je razvio još pre skoro pola veka legendarni geolog King Hubbert. Ovaj model je zasnovan na odredjivanju vremena koje protekne izmedju vrhunca otkrivanja novih nalazišta i vrhunca eksploatacije. Pošto je utvrdjio da je vrhunac novih otkrića na teritoriji SAD bio negde 1930, Hubert je procenio da će vrhunac proizvodnje u SAD biti negde oko 1970 i pogodio.
Drugi pristup se sastoji u podeli proizvođača nafte u dve grupe. U prvu spadaju zemlje u kojima proizvodnja nafte opada, a u drugu zemlje gde još uvek raste. Od 23 vodeća proizvođača nafte, proizvodnja je dostigla vrhunac u 15, a u 8 još uvek raste. Trenutno je situacija relativno stabilna, jer je pad proizvodnje nafte u prvoj grupi zemalja kompenzovan rastom proizvodnje u drugoj grupi. Rezerve nafte: Procena koju daje BP.
Treći način se zasniva na analizi ponašanja samih naftnih kompanija. Dok menadžeri daju optimistične izjave o rastu proizvodnje u budućnosti, potezi koje vuku ne zrače istom dozom optimizma. Jedan od zabrinjavajućih poteza je da naftne kompanije otkupljuju sopstvene akcije. Interesantno je takodje smanjeno investiranje u otkrivanje novih nalazišta, kao da se naftne kompanije slažu sa onim geolozima koji tvrde da je oko 95% planete već pretraženo.
Procene se razlikuju. Kennet Deffeyes, geolog sa Princetona je svojevremeno u svojoj knjizi Beyond Oil: The View from Hubbert's Peak procenio da će proizvodnja dostići vrhunac negde početkom 2006, Walter Youngquist, autor knjige GeoDestinies: The Inevitable Control of Earth Resources over Nations and Individuals, procenio je da će proizvodnja nafte dostići vrhunac početkom 2007. Najoptimističnije prognoze, kao ona koju je dala CERA (Cambridge Energy Research Associates), govore da će proizvodnja nafte dostići vrhunac negde 2035.
Bilo kako bilo, svima je jasno da nešto čega ima u ograničenim količinama ne može večno da se eksploatiše. Naravno, reći će neki da postoji mogućnost dobijanja goriva iz uljnih škriljaca i ter-peska, predložiće korišćenje biogoriva umesto goriva dobijenog preradom nafte.

Eksploatacija nafte će doživeti vrhunac i početi da opada u skorijoj budućnosti. Kako bude nestajalo konvencionalne nafte, koja se relativno jednostavno eksploatiše i prerađuje, naftne kompanije će se preorijentisati na dobijanje goriva preradom uljnih škriljaca, ter-peska, preći će se na ugalj koga ima dovoljno za narednih par vekova. U krajnjem slučaju budućnost je u biogorivu. Na prvi pogled izgleda da će problem biti rešen. Ajd' da bacimo drugi pogled.

U Kanadi (provincija Alberta) ima ter-peska, ima ga nešto manje u Venecueli. U oblasti Stenovitih planina u SAD ima uljnih škriljaca. Uglja ima svuda unaokolo. Da ne bismo ulazili u detalje eksploatacionog procesa, zadržaćemo se na osnovnim fizičkim principima eksploatacije ovih energenata.

Ekonomisti posmatraju energente kao bilo koju robu: što je nekog energenta manje, cena će mu biti veća. Drugim rečima, tržište će rešiti problem raspodele resursa kojih ima nedovoljno.Ovo jeste donekle tačno, ali posmatrajmo problem sa stanovišta fizike, tačnije prvog zakona termodinamike.

Ako je energija uložena u eksploataciju i preradu nekog energenta veća od energije koja se upotrebom tog energenta dobije, eksploatacija tog energenta postaje fizički nemoguća. Ako morate da uložite 5 J energije u eksploataciju energenta koji potom daje 4 J energije, onda je eksploatacija čist energetski gubitak, bez obzira koliku cenu taj energent ima na tržištu.

Ter pesak: Koliko daje, a koliko uzima?Uzimajući ovo u obzir, svega jedna šestina Kanadskog i jedna trećina Venecuelanskog ter-peska se može preraditi u gorivo. Iz ovoga sledi da neke rezerve nikad nećemo eksploatisati. Na kraju krajeva, eksploatacija nekonvencionalne nafte ne može da zameni nedostatak konvencionalne, može samo donekle da uspori ukupni pad proizvodnje koji je neminovan.

Pa dobro, preći ćemo na ugalj. Moguće da je ugalj gorivo XXI veka, ali ugalj donosi nekoliko ozbiljnih problema. Pre svega, sagorevanje uglja ima mnogo veći uticaj na promenu klime od sagorevanja nafte. Industrija zasnovana na uglju donosi pojačano globalno zagrevanje, kisele kiše, smog u gradovima. Pored toga ugalj nije lako transportovati, a javlja se i problem pepela, zbog čega je ugalj svojevremeno ustupio mesto nafti kao najoptimalnijem energentu. A i uglja će na kraju nestati.

U krajnjem slučaju, prelazak na drugi energent ne rešava problem, samo odlaže njegovo rešavanje. A u čemu je problem? Prilikom eksploatacije fosilnih goriva, mi prenebregavamo činjenicu da je proizvodni proces tokom koga su nastala fosilna goriva trajao milionima godina. Mi smo za nepunih sto godina potrošili ono što je taloženo eonima.

Sunce i Zemlja: Zatvoren energetski sistemTu dolazimo do osnovnog teorijskog problema na relaciji obnovljivi - neobnovljivi izvori energije (teorijski problem, jer ću ovde zanemariti praktične probleme vezane za koeficijent iskorišćenja ovih izvora energije).Obnovljiva energija je uglavnom energija Sunca, koja se na zemlji manifestuje kao solarna energija, hidroenergija, energija vetra i biomase (zanemarimo za trenutak geotermalnu energiju).

Bez obzira kako se manifestuje, ovo je u suštini energija Sunca. Sunce sija, voda isparava, kondenzuje se, pada kao kiša u planinama, a ta voda teče ka moru, mi sagradimo branu - to je hidroenergija. Sunce sija, biljke rastu, mi ih posečemo i sagorimo, te dobijemo energiju iz biomase. S druge strane, neobnovljivi izvori energije (fosilna goriva) su u suštini akumulirana energija koja je na Zemlju dolazila milionima godina.

Teorijski problem je u sledećem: obnovljivi izvor energije je jedan, na našu površinu u svakom trenutku dolazi tačno određena količina energije sa Sunca, ne možemo trošiti više od onoga koliko dobijamo. Neobnovljivie izvore energije možemo trošti koliko želimo, ali ovih izvora ima u ograničenim količinama. To je kao kada imaš 10.000 evra ušteđevine, a plata ti je 100 evra i ne može da se poveća. Kratkovidi kakvi jesmo, mi trošimo 1.000 evra mesečno. Life is good, ali uskoro ćemo morati da smislimo način da živimo od 100 evra mesečno.

Teorijski gledano, biogoriva spadaju u obnovljive izvore energije. Možda je rešenje u korišćenju biogoriva? Dobro, trošićemo 100 evra mesečno, nećemo se razbacivati, mala plata, al' je bar redovna...

Seljaci su do sada uglavnom proizvodili hranu. U budućnosti će, pored hrane proizvoditi i gorivo. Kako proizvodnja nafte bude dostigla vrhunac i počela da opada, moraćemo da se okrenemo drugim izvorima energije. Jedan od izvora u ekspanziji poslednjih godina je biogorivo, koje spada u obnovljive izvore energije i ne doprinosi globalnom otopljavanju, jer je u opticaju ista količina CO2, koja se vrti.

S obzirom da se sve što jedemo može pretvoriti u gorivo, dalji rast cena nafte povećaće isplativost proizvodnje biogoriva. U jednom trenutku biće isplativije proizvoditi gorivo nego hranu.

Uporedimo za početak uslove trgovine (valjda se tako na srpskom kaže terms of trade) Srbije, kao izvoznika žita i uvoznika nafte, i npr. Saudijske Arabije, uvoznika žita i izvoznika nafte.

1975. godine, jedan barel (117 litara) nafte na svetskom tržištu je vredeo koliko i jedan bušel (35 litara) žita, dakle odnos je bio 1:1. Danas, jedan barel nafte vredi 13 bušela žita, odnosno odnos je 1:13. Za zemlju kao što je Srbija, ovo je pogoršanje od 13 puta u poslednjih tridesetak godina. Ovo je dovoljan podatak da shvatimo zašto je danas bolje biti saudijski šeik nego vojvođanski paor. Budućnost je ipak na strani paora. Kako nestaje nafte, biogorivo postaje sve interesantnije.

Proizvodnja biogoriva: Dramatičan rast u poslednjih pet godinaSvetska proizvodnja biogoriva je u 2005. činila oko 2% ukupne proizvodnje goriva, što je trostruki porast u odnosu na 2000. Neke vlade su podržale proizvodnju biogoriva, što zarad sticanja energetske nezavisnosti, što usled zabrinutosti zbog klimatskih promena.

Brazil trenutno 40% svojih potreba za gorivom zadovoljava iz proizvodnje etanola, koji se dobija destilacijom iz šećerne trske. U slučaju da svetska cena nafte pređe 60 dolara po barelu, Brazilski etanol će biti konkurentan na svetskom tržištu. Do tada će ga štititi subvencije, koje su, mora se priznati, umanjivane tokom poslednjih nekoliko godina.

S druge strane, evropske zemlje, pre svega Francuska i Nemačka, su svetski lideri u proizvodnji biodizela. Ovo je omogućeno evropskom politikom da se za biodizel ne ubira porez kao za običan dizel, dobijen preradom nafte. Čini mi se da sam negde pročitao da su i nama dali dva autobusa koji idu na biodizel.

Kako nafte bude sve manje, proizvodnja biogoriva će rasti. S jedne strane, ovo je dobro, jer umesto da uvozimo gorivo, mi ćemo ga proizvoditi sami. S druge strane pojaviće se dilema: da li je važnije da nahranimo svoje stomake ili svoje automobile? Kako je obradiva površina ograničena, pored tradicionalnih kupaca poljoprivrednih proizvoda, pojaviće se i novi. Pored vaše lokalne bakalnice, za ove proizvode zainteresovana će biti i vaša benzinska pumpa.

Ovo će dovesti do porasta cena hrane, sve dok se ne uspostavi nova tržišna ravnoteža, a to će svakako uticati na životni standard običnog građanina. Pored toga, sama proizvodnja hrane će se suočiti sa čitavim nizom problema.

Nema moderne poljoprivrede bez mehanizacije, irigacije i fertilizacije. Mehanizacije, irigacije i fertilizacije nema bez nafte. Kako proizvodnja nafte bude dostigla vrhunac i počela da opada, čak i pri eksploataciji drugih izvora goriva, kapacitet za proizvodnju hrane će delimično opasti. Kada se u jednačinu ubaci i rastuća proizvodnja biogoriva, očigledno je da će cene hrane porasti.

Situacija je jednostavna: traktori i ostala mehanizacija idu na benzin ili dizel. Pumpe za navodnjavanje koriste gorivo ili struju. Proizvodnja đubriva zavisi od fosilnih goriva (npr, za proizvodnju azotnih đubriva koristi se zemni gas, proizvodnja i transport fosfatnih đubriva takođe zahteva energiju). što je nafta skuplja, to je i hrana skuplja. Što se više zemlje koristi za proizvodnju biogoriva to manje zemlje ostaje za proizvodnju hrane.

Da li ćemo gladovati? Verovatno nećemo, ali ćemo jesti skromnije, manje raznovrsno i pratićemo sezonsku ponudu voća i povrća, uglavnom lokalno proizvedenog.

Prvo čega ćemo se odreći biće tropsko voće i ostali proizvodi koji dolaze sa drugih kontinenata. Biće jednostavno suviše skup prevoz manga i papaja. Ali dobro, ostaće nam jabuke i kruške. Situacija će ipak biti mnogo ozbiljnija u siromašnim zemljama trećeg sveta, gde stanovništvo i danas živi na ivici gladi.

Ovo već samo po sebi predstavlja dovoljan problem, ali nesreća retko dolazi sama. Pored ovoga, suočićemo se sa promenama klime...

Kada je 2004. godine Sir David King izvršio analizu uzoraka antarktičkog leda izvađenog sa dubine od tri kilometra potvrdio je da postoji veza između temperature i nivoa CO2 u atmosferi, bar u poslednjih 740.000 godina. Ova koncentracija CO2 se kretala između 200 ppm tokom ledenih doba i 270 ppm tokom toplijih intervala i tako više puta.

Te 2004. godine registrovana je koncentracija CO2 od 377 ppm, mnogo više nego u poslednjih milion godina. Da li postoji veza između koncentracije CO2 i temperature? Umesto odgovora dovoljno je samo reći da su pet najtoplijih godina u poslednjih stotinak godina bile 1998, 2002, 2003, 2004 i 2005 (kaže NASA), mada je velika verovatnoća da će 2007. oboriti rekord. Možda ne želimo to da prihvatimo ali planeta postaje sve toplija.

O mogućim posledicama klimatskih promena već sam pisao (post Realno, 26. septembar 2006.), ovaj put ću se zadržati na trenutnim posledicama.

2002. visoke temperature i suša pogodile su Indiju, SAD i Kanadu, zbog čega je svetska žetva bila umanjena za 90 miliona tona, a potom još 90 miliona tona 2003 zbog visokih temperatura u Evropi. Ponovo 2005. žetva je umanjena za nekih 35 miliona tona zbog visokih temperatura i suše u SAD.

Temperatura: Raste pa raste2003, zbog visokih temperatura, u Evropi je život izgubilo 49.000 ljudi, od čega 18.000 u Italiji. Pored ovoga, visoke temperature stvaraju nestabilnost i dovode do oluja. Nju Orleans je bio žrtva Katrine, Zapadna Evropa je pre nekoliko dana bila žrtva Kirila. Ako ne verujete pitajte osiguravajuća društva. Koriščenje istorijskih podataka za proračunavanje rizika nije više pouzdano, zbog čega su osiguravajuća društva u problemu. Ali kamo sreće da su samo osiguravajuća društva u problemu.

Svi smo u problemu.

U petak 2. februara u Parizu biće objavljen izveštaj UN o klimatskim promenama koji je sačinio IPCC. U izradi izveštaja, učestvovalo je 1250 autora i 2500 stručnjaka iz 130 zemalja, na izveštaju se radilo 6 godina.

Šta li u izveštaju piše?

Danas je u Parizu konačno predstavljen izveštaj IPCC, tačnije prve radne grupe koja se bavila fizičkim osnovama globalnog zagrevanja, odnosno pokušala da odgovori na nekoliko pitanja - pre svega da li je za klimatske promene odgovoran čovek i kako će se menjati klima u XXI veku.

Sledeći izveštaj koji se očekuje je izveštaj radne grupe o uticaju klimatskih promena, problemima koje će izazvati i mogućem prilagođavanju tim promenama. Ovaj izveštaj će biti objavljen u aprilu u Briselu. Potom sledi izveštaj radne grupe o ublažavanju klimatskih promena koji će biti predstavljen u maju u Bangkoku. No vratimo se na današnji izveštaj.

Izveštaj, sažvakan za političare na dvadesetak stranica, možete pročitati ovde, ali ono što je bitno je sledeće:

Uzrok: Globalno zagrevanje je najverovatnije izazvao čovek. Verovatnoća je 90% (u prethodnom izveštaju iz 2001. bila je 66%). Koncentracija CO2 i drugih gasova staklene bašte je rezultat čovekovih aktivnosti od 1750 godine naovamo, uglavnom zbog koriščenja fosilnih goriva (nafta, zemni gas i ugalj) i zbog poljoprivrede.

Posledice: Kako se planeta bude zagrevala, porast temperature i nivoa mora će trajati vekovima, bez obzira na to da li će i koliko čovek smanjiti emisiju CO2. Veoma je verovatno da će vrućine, suša i oluje biti učestalije. Do kraja veka led na Arktiku može gotovo nestati tokom letnjih perioda.

Porast temperature: Predviđa se promena temperature od najmanje 1.1°C do najviše 6.4°C do 2100. godine.

Porast nivoa mora: Procenjuje se da će nivo mora porasti između 18 i 58 cm do kraja veka, mada je moguć i dodatni porast od 10-20 cm ako se nastavi neočekivano topljenje polarnih kapa koje je primećeno poslednjih godina.

Uragani: Već je uočena povećana frekventnost uragana i tropskih oluja posle 1970, koja je verovatno uzrokovana globalnim zagrevanjem, bar što se tiče uragana koji su pogodili Ameriku. U XXI veku verovatna je veća učestanost i jačina uragana i tajfuna.

Meni je veoma interesantan deo izveštaja koji kaže da čak i ako zaustavimo emisiju CO2 globalno zagrevanje će se nastaviti još nekoliko vekova. Zato ću se kasnije tokom serijala pozabaviti najviše prilagođavanjem odnosno načinima pomoću kojih možemo da umanjimo negativne efekte klimatskih promena na naš život.

Ono što mi je takođe interesantno je kako će se klimatske promene odraziti kod nas. Ono što za sada izgleda verovatno je smanjenje padavina u celoj južnoj Evropi i pojava polusušnih i sušnih oblasti, pre svega u jugoistočnim krajevima Srbije.

U petak smo saznali kakva klima očekuje planetu do kraja veka. Ali ko šiša planetu, da mi vidimo kakva klima očekuje našu staklenu bašticu u narednih sto godina. To ćemo saznati u toku ove godine, kada Republički hidrometeorološki zavod (RHMZ) izradi moguća scenarija klimatskih promena u Srbiji.

Već vidimo da temperatura i kod nas lagano raste. Nivo mora nas ne zanima, nismo na moru, nećemo potonuti kao Tuvalu. Oluja će biti, ali će gubiti snagu dok stignu do nas sa Atlantika (Kiril nas je omašio). Izgleda da će naš najveći problem biti voda.

Ono što za sada znamo je da nam se lagano sa juga primiče Sahara. Ona će u narednih nekoliko decenija preći Sredozemno more. S druge strane, verovatno je da će padavine biti obilnije na severu Evrope.

Prema rečima Vladana Ducića, docenta Geografskog fakulteta, pojava polusušnih oblasti se očekuje jugoistočno od linije Negotin-Majdanpek-Kragujevac-Prokuplje-Jošanička banja-Tutin-Preševo (detaljnije).

Mi dnevno unosimo oko 4 litra vode u organizam na ovaj ili onaj način. Za proizvodnju dnevnog unosa hrane trošimo 2000 litara vode, dakle 500 puta više. Za proizvodnju 1 tone žita potroši se 1000 tona vode. Zato će se eventualno smanjenje padavina pre svega odraziti na poljoprivredu.

Kumulativni efekat je sledeći: manje padavina - manji prinosi, skuplja nafta - skuplja mehanizacija, veštačko đubrivo i transport, skuplja nafta - veća potražnja za biogorivom, više zemlje za proizvodnju biogoriva - manje zemlje za proizvodnju hrane.

Dakle kako god okreneš, cene poljoprivrednih proizvoda će porasti. Subvencije poljoprivrednicima uskoro neće biti potrebne. Mi koji živimo u gradovima trošićemo na hranu veći deo svoje zarade nego danas. Čak iako budemo imali visok nivo poljoprivredne proizvodnje, na nas će uticati poremećaju u drugim delovima planete.

Nekada je nedostatak vode u nekoj zemlji bio lokalni problem koji je rešavala vlada te zemlje. U XXI veku nedostatak vode će prelaziti državne granice i osetiće se i u onim zemljama u kojima vode ima dovoljno. Kako bude nestajalo vode problem neće biti žeđ nego glad.

Pošto je za proizvodnju 1 tone žita potrebno oko 1000 tona vode, uvoz žita je najefikasniji način da se uveze voda.

Zemlje već danas uravnotežavaju svoj bilans vode kroz trgovinu žitom.

Nedostatak vode za navodnjavanje se već oseća u zemljama čija poljoprivreda zavisi od irigacije. Reke presušuju, jezera nestaju, nivo podzemnih voda opada. U Kineskoj provinciji Qinhai polovina od 4077 jezera je presušila u poslednjih 20 godina (opširnije). U provinciji Hebei koja okružuje Peking, presušilo je 969 od 1052 jezera. Čuvena Žuta reka je toliko opterećena da više puta nije uspela da stigne do mora u poslednjih desetak godina (opširnije). Kineski seljaci danas pumpaju podzemnu vodu za navodnjavanje sa dubine i do 300 metara.

Ukupna kineska proizvodnja žita je dostigla vrhunac od 392 miliona tona u 1998, da bi do 2005. pala za 34 miliona tona, što je više od kanadske godišnje proizvodnje žita. Da bi popunili manjak, Kinezi za sada koriste žito iz rezervi, ali će uskoro sve više morati da ga uvoze. Deficit vode u Kini postaje deficit hrane. Slično je u Indiji i Pakistanu.

Zemlje kao Japan, Alžir, Egipat, Iran i Meksiko namiruju veći deo potreba za žitom iz uvoza. Čitav region Bliskog istoka i Severne Afrike je uvoznik žita. Količina vode potrebna da se proizvede uvezeno žito jednaka je godišnjem protoku Nila kod Asuana. Može se reći da još jedan Nil utiče u ovaj region u vidu uvezenog žita.

Postoji teza da će se ratovi u XXI veku voditi oko vode. Kako je žito najefikasniji način za uvoz vode, najžešće bitke će se voditi na tržištu gde će ekonomska snaga biti važnija od vojne. Ali pogledajmo sledeću situaciju: Egipat, Sudan i Etiopija zavise od Nila. U Egiptu gde kiša retko pada, poljoprivreda je potpuno zavisna od irigacionih sistema koji se snadbevaju vodom iz Nila (ovako je već hiljadama godina). Populacija Egipta će sa nekih sedamdesetak miliona narasti do poliovine veka na oko 125 miliona. Sudan će sa nekih tridesetak narasti na oko 60 miliona stanovnika, a Etiopija, koja kontroliše gornji tok Nila, sa današnjih sedamdesetak na oko 170 miliona.

Trenutno najveći deo vode troši Egipat. Ako za pedeset godina Etiopija sa duplo većom populacijom bude uzimala više vode za svoju poljoprivredu, Nil će se u Sredozemno more ulivati ako potočić. A sad neka neko kaže Etiopljanima da ne diraju vodu kada im je BDP 860 dolara po glavi stanovnika, dok je u Egiptu čak 4300 dolara. Ovo predstavlja ne samo ekonomski, nego i bezbednosni problem.

Svake godine razlika između raspoložive i potrebne vode se povećava. Navodnjavanje, ali i rastuće potrebe gradova za vodom dovode do neminovnog deficita vode. Preterana eksploatacija podzemnih voda dovela je do nečega što se može nazvati food bubble economy - vode jednostavno neće biti dovoljno da se održi postojeća proizvodnja.

Hleb: tri dinara ili trista dinara?Intenzivno navodnjavanje je pomoglo da se u poslednjih pola veka svetska proizvodnja žita utrostuči, tako da ne bi trebalo da nas iznenadi ako nedostatak raspoložive vode bude doveo do pada proizvodnje. Iako je poljoprivredna površina koja se u Srbiji navodnjava zanemarljiva, rasprskavanje food bubble se neće zaustaviti na našim granicama.

Kako hrane bude sve manje, ona će biti sve skuplja, čak i u zemljama gde je bude dovoljno. U kombinaciji sa porastom cena nafte ovo neminovno dovodi do globalne ekonomske krize. Skuplje gorivo i skuplja hrana odraziće se na naš životni standard, način života uopšte i prioritete koje sebi postavljamo u životu. Ovo će konačno proizvesti strašne društvene i političke posledice.

Uzmite čašu vode ili ne, bolje drmnite jednu rakiju. Ono što sledi je centralni post serijala, u kome ću pokušati da opišem moguće ekonomske i političke posledice globalne krize koja nam predstoji. Kriza nije prava reč, jer kriza dođe i prođe, a ovo što nas očekuje je nevesela budućnost.

Da budem jasan, ništa što uradimo u narednih nekoliko godina neće nam omogućiti da nastavimo dosadašnji rast. Naš izbor je lagano prizemljenje ili kolaps.

Nadam se da ste drmnuli tu rakijicu. Ovo što sledi je crni scenario odnosno kolaps.

Najpre da sumiram probleme sa kojima ćemo se suočiti. O nekima sam već pisao. Kao prvo, eksploatacija nafte će uskoro dostići vrhunac i početi da opada. Ovo će donekle biti ublaženo povećanom eksploatacijom drugih fosilnih goriva (pre svega uglja koji mnogo više zagađuje okolinu od nafte), ali će svejedno doći do povećanja cene energenata. Veće cene goriva povećaće isplativost proizvodnje biogoriva, zbog čega će deo poljoprivredne proizvodnje preći u energetski sektor, što će uticati na povećanje cena hrane. Na povećanje cena će uticati i sam rast cena nafte, a poljoprivredna proizvodnja će dodatno biti ugrožena zbog klimatskih promena, promena u režimu padavina, kao i zbog preteranog navodnjavanja, koje već prouzrokuje probleme u nekim zemljama.

Dodajmo na ovo još neke probleme o kojima nisam pisao, ali koji će učiniti stvari još gorim. Pre svega tu je demografski rast u zemljama u razvoju, seča šuma, erozija tla, širenje pustinja i polupustinja, smanjenje biljnog i životinjskog sveta, kolaps ribljeg fonda u okeanima, glad, zaraze, ratovi, povećanje broja neuspelih država (failed states)...

Da vidimo kako će izgledati XXI vek. Smanjena ponuda i skok cena nafte već je u poslednjih pola veka proizveo desetak energetskih kriza od kojih su najpoznatiji naftni šokovi iz 1973. i 1979. Ekonomske posledice koje su ovi šokovi izazvali mogu nam pomoći da pretpostavimo kako će izgledati sledeći naftni šok, ali imajmo u vidu da ovaj koji nam predstoji neće biti izazvan političkim već geološkim razlozima.

Red: nije rasprodaja. Rast cena nafte smanjiće ukupan privredni rast u svetu, a najpogubniji uticaj imaće na zemlje uvoznice nafte, jer što se više troši na naftu, manje ima za ostalo. Ovo će uticati na povećanje inflacije, nezaposlenosti i smanjenje potražnje. Državni prihodi od poreza će se smanjiti i prouzrokovati budžetski deficit. Ako države, suočene s inflacijom, pribegnu restriktivnoj monetarnoj politici, nezaposlenost će dodatno porasti, potražnja opasti, a recesija će se pogoršati. Ako se odluče da deficit pokrivaju štampanjem novca doći će do hiperinflacije i drastičnog pada proizvodnje.

Ako ovo suviše liči na ekonomsku analizu probajte da se setite početka devedesetih. Kada nam je uveden embargo, cena benzina je skočila na 5 maraka po litru, uskoro je došlo do pada proizvodnje, hiperinflacije i opšteg osiromašenja. Ono što smo preživeli početkom devedesetih je dobrodošlo iskustvo, ali sa jednom razlikom - sledeći put nećemo moći da sednemo na voz i odemo do Mađarske ili Bugarske u nabavku.

Rad: i to ručni rad. Svi protivnici globalizacije će moći da slave - skuplja nafta znači pre svega veće troškove transporta, a jeftin transport je u osnovi globalizacije (zato Kinezi mogu da prave sve one pinkle u Kini, a prodaju ih u Bloku 70). Potrošači će biti mnogo više upućeni na lokalne proizvođače, što znači da će kafa, čokolada i banane ponovo postati luksuzna roba. Hrana će takođe biti skuplja i mahom lokalna i sezonska, a njen udeo u ukupnoj potrošnji prosečnog domaćinstva će biti veći nego danas. Veliki trgovinski lanci ustupiće mesto malim prodavnicama sa malom ponudom robe.

Značajan deo dohotka trošiće se na prevoz i na grejanje. Blage zime usled klimatskih promena umanjiće deo tih troškova, ali će štete uzrokovane olujama, poplavama i klizištima biti sve teže nadoknađivati. Automobili će postati luksuz, većina ljudi će koristiti javni prevoz, bicikle i konačno železnicu. Opterećenje električne mreže biće povećano, zbog čega može doći i do restrikcija.

Na globalnom planu nestašica nafte dovešće do tenzija između velikih uvoznika i izvoznika nafte. Bliski istok će biti još nestabliniji nego što je danas. I drugi regioni biće u haosu, pre svega podsaharska Afrika. Klimatske promene, erozija tla, širenje sušnih oblasti, a kasnije i rast nivoa mora dovešće do migracija stotina miliona ljudi.

Disciplina: odrastanje u novom svetu. Zemlje sa stabilnim ili negativnim prirodnim priraštajem će usvojiti izrazito ksenofobičnu imigracionu politiku u strahu od pridošlica iz područja gde je došlo do demografske eksplozije (tad će Srbija posthumno dodeliti orden Ahtisariju). Porast ksenofobije u kombinaciji sa visokom nezaposlenošću, uzdrmanim penzionim i zdravstvenim sistemom i starom (a samim tim i konzervativnom) populacijom dovešće do porasta desničarskih političkih pokreta. Zemlje u razvoju u kojima je došlo do populacione eksplozije preživeće pravu maltuzijansku katastrofu, rast siromaštva, gladi i zaraza, ratove i raspad čitavih država.

Na kraju krajeva, svet će se nakon stotinjak ili više godina stabilizovati sa stanovništvom koje broji milijardu ili dve milijarde stanovnika, sa razorenim ekosistemima, uništenom ekonomijom i zagađenom planetom. Demokratija, ljudska prava i slobode, kapitalizam, socijalizam, ništa neće imati smisla. Postoji i mogućnost da u tom haosu eksplodira i poneka nuklearna bomba, ili da temperatura usled globalnog zagrevanja poraste dovoljno da ugrozi najveći deo života na Zemlji (ovo se već desilo krajem Perma, kada je 90% živih vrsta izumrlo).

Ali i da se veći deo ovoga ne desi, dovoljno je loše. U pitanju je klasičan scenario overshoot and collapse, kroz koji su prošle mnoge civilizacije, ali nikada do sada na globalnom nivou. Dobra vest je da kolaps nije neminovan. Tehnologija koja će nam omogućiti lagano prizemljenje postoji, potrebna je samo politička volja da se primeni.

Evropska Unija već preduzima neke korake da svoje prizmeljenje učini što laganijim, a na svu sreću mi smo u komšiluku. Čak iako SAD, Kina, Rusija i druge velike zemlje ne budu činile ništa, mi možemo da učinimo nešto i da time povećamo svoje šanse za opstanak. Ali šta da učinimo? O tome u sledećem nastavku serijala.

Da li je kolaps naše civilizacije neminovan?
Prvi znaci su već tu: stopa smrtnosti u Africi je u porastu, broj ljudi koji gladuju je porastao na 852 miliona u 2002, nakon što je prethodno dostigao minimum od 826 miliona u 1998. Cena nafte je prešla 50 dolara po barelu, koncentracija CO2 u atmosferi je najveća u poslednjih milion godina (377 ppm). Znaci degradacije životne sredine su na svakom koraku.

Ali ovaj crni scenario nije neminovan.

Ako pogledamo oko sebe, videćemo i prve obrise jedne održive budućnosti. Dovoljno je da pogledamo krovove japanskih kuća na kojima svakodnevno niču solarni paneli, da pogledamo vetrenjače na severu Nemačke, pošumljena južnokorejska brda, iranski program za planiranje porodice, kineski uspeh u smanjenju siromaštva.

Passivhaus: štedi 80% energije za grejanjeTehnologija koja će nam omogućiti lagano prizemljenje već postoji. Hidroelektrane su upotrebi već više od jednog veka, vetrenjače za proizvodnju struje poslednjih godina povećavaju svoju efikasnost, isto važi i za solarne ćelije, efikasnije navodnjavanje (kao sistemi kap po kap) je već u upotrebi, proizvode se hibridni automobili. Sve ovo već postoji, samo nije dominantno. Zato je potrebno da se učini napor da se u narednih nekoliko godina izvrši lagano prizemljenje na nivo na kome ćemo trošiti manje ali biti efikasniji. Jedino tako ćemo moći da održimo naš današnji životni standard i stvorimo osnove za održivi razvoj.

Ukoliko na vreme počnemo da delujemo, izbeći ćemo kolaps i stvoriti osnove za održivi razvoj koji neće biti zasnovan na besomučnoj eksploataciji prirodnih resursa i degradaciji životne sredine, nego na brižljivom upravljanju prirodom.

Šta je potrebno uraditi u nearednih nekoliko decenija? I bez neke preterane analize, očigledno je da su ciljevi sledeći:

Postupno smanjenje broja stanovnika i povećanje kvaliteta života (smanjenje siromaštva, obezbeđivanje osnovnog obrazovanja i zdravstvene zaštite, planiranje porodice itd.)

Obnavljanje planete (pošumljavanje, restauracija zemljišta, regeneracija i očuvanje reka i jezera, obnova ribljeg fonda u okeanima, zaštita biljnih i životinjskih vrsta itd.)

Obezbeđivanje hrane za sve (povećanje produktivnosti zemljišta, efikasnije navodnjavanje itd.)

Stabilizacija klime (veća energetska efikasnost, prelazak na obnovljive izvore energije itd.)

Hidrocentrala: i to mala. Ako uzmemo procene Sveske banke, Svetske zdravstvene organizacije i drugih međunarodnih organizacija, za ostvarenje prvog cilja potrebno je 68 milijardi dolara godišnje (od čega polovina odlazi na univerzalnu zdravstvenu zaštitu).

Za ostvarenje drugog cilja potrebno je izdvojiti 93 milijarde dolara godišnje, bar prema proceni koju daje Lester Brown u svojoj knizi Plan B (pročitajte knjigu).

Ukupna suma potrebna za ostvarenje prva dva cilja iznosi 161 milijardu dolara godišnje. Ovo je otprilike trećina američkog vojnog budžeta (492 milijarde dolara), odnosno šestina ukupnog svetskog izdvajanja za vojsku (975 milijardi dolara). Dakle izvodljivo je.

Što se druga dva cilja tiče, obezbeđivanja hrane za sve i stabilizacije klime, budžet je teško izračunati jer ovde su u pitanju potezi koje treba da povuku pojedinci, kompanije i vlade, svaka za sebe. Ovde je najvažnija inicijativa, inovativnost i efikasnost. Ova dva cilja će najbolje rešiti nevidljiva ruka tržišta, ali prethodno je potrebno da tržište govori istinu.

Vetar: još jedan izvor struje. Tržište je najbolja institucija za raspoređivanje oskudnih resursa. Problem sa komandnom ekonomijom iz doba socijalizma je što nije govorila ekonomsku istinu. Problem sa tržišnom ekonomijom danas je što ne govori ekološku istinu. U cenu goriva nije uračunato globalno zagrevanje koje ono proizvodi. U cenu posečenog stabla nije uračunata usluga koje to stablo pruža u obnavljanju kiseonika ili sprečavanju erozije zemljišta. Sa ovakvim tržištem mi subvencionišemo degradaciju životne okoline i sopstveno uništenje.

Rešenje je u porezima. Drugačiji porezi će omogućiti tržištu da govori istinu. Porezi su najsnažniji raspoloživi instrument države pomoću koga utiče na navike potrošača, mnogo bolji i efikasniji od administrativnih mera. Zelena poreska reforma je već u toku u zemljama kao što je Švedska ili Nemačka, a sastoji se u povećanju poreza na potrošnju energije, pre svega fosilnih goriva, i smanjenju poreza na dohodak.

Posledice ovakvog poreskog sistema su sledeće - promoviše se manja potrošnja energije, ušteda i veća efikasnost. U kombinaciji sa subvencionisanjem obnovljivih izvora energije promoviše se prelaz sa fosilnih goriva na obnovljive izvore. S druge strane, manji porezi na dohodak, povećavaju raspoloživi dohodak građana i štite njihov životni standard, ali i povećavaju zaposlenost.

Već danas različite organizacije apeluju da smanjimo energetsku potrošnju. Svako od nas već danas može da postavi sijalice koje troše manje struje. Ali kada struja koja se dobija iz termoelektrana sagoravnjem uglja bude oporezovana i samim tim skuplja, onda će svi postavljati ovakve sijalice i još će ugrađivati solarne panele na krovove svojih kuća. Porezima se najbolje izgrađuje ekološka svest.

Solarni krov: i energija i zaposlenjeSubvencionisanje obnovljivih izvora energije će dodatno ubrzati ovo prizemljenje. Kako se budu gradile vetrenjače, male hidrocentrale i ugrađivali solarni paneli na krovove kuća, ostvarićemo energetsku nezavisnost (smanjićemo uvoz nafte i zemnog gasa) i stvorićemo nova radna mesta u energetskom sektoru na poslovima proizvodnje, održavanja i remonta.

Možda izgleda paradoksalno da sam u prethodnim postovima upozoravao da če doći do rasta cene nafte i uopšte energije, a da sada kao rešenje zagovaram oporezivanje i rast cena fosilnih goriva. Tačno je da i scenario "kolaps" i scenario "prizemljenje" imaju zajedničko da će cena energije rasti. Razlika je što kod prizemljenja novac se iz poreza preusmerava na očuvanje okoline, a u slučaju kolapsa taj novac se nepovratno gubi, dok se okolina degradira.

Da li je moguće ovo izvesti za relativno kratko vreme? Potrebna je politička volja. Postoji primer u istoriji kada je jedna velika ekonomija uspela da se gotovo preko noći promeni. To je učinila u trenutku velike krize, a promena je bila rezultat političke volje. Kriza je bila drugi svetski rat, zemlja je Amerika, a predsednik čija je politička volja ovo pokrenula je Franklin Delano Roosevelt.

Roosevelt: sve se može kad se hoće. U svom obraćanju naciji, 6. januara 1942, samo mesec dana nakon što je bombardovan Pearl Harbour, FDR je postavio veoma ambiciozne ciljeve u proizvodnji naoružanja. Plan je bio da se između ostalog proizvede 45.000 tenkova i 60.000 aviona. Brojke su bile neverovatne i niko nije verovao da je to moguće ostvariti. Međutim, FDR je bio svestan ogromnog proizvodnog potencijala američke autoindustrije, koja je čak i tokom depresije proizvodila tri miliona automobila godišnje.

Nekoliko dana posle obraćanja naciji, FDR se sreo sa vodećim proizvođačima automobila i rekao im da računa na njih u postizanju ovih ciljeva. Oni su izrazili nevericu da je moguće ovako nešto postići. FDR im je objasnio da će biti moguće jer će prodaja privatnih automobila biti zabranjena. Od arpila 1942. do kraja 1944, praktično nije proizveden nijedan automobil. Postavljeni ciljevi su višestruko premašeni (umesto 60.000 u tom periodu proizvedeno je čak 230.000 aviona).

Kriza koja nam predstoji biće mnogo gora od drugog svetskog rata. Ali i rešenja koja su nam na raspolaganju su daleko iznad raspoloživih rešenja od pre pola veka. Potrebna je samo politička volja. Da bi se stvorila politička volja, potrebno je da nateramo političare da se ozbiljno pozabave ovim problemom. Ali o tome u sledećem (i poslednjem) nastavku ovog serijala.

Kako se pripremiti i prilagoditi energetskoj i ekološkoj krizi koja nam predstoji? Opasnost je realna, rešenja postoje, potrebna je samo politička volja da se spreči najgore. Međutim očigledno je da se ta politička volja neće pojaviti sama od sebe unutar političke elite. Ona će se pojaviti tek kad zeleno kao koncept postane novi zeitgeist, novi duh vremena.

Trenutno se problem zaštite životne sredine posmatra kao odvojeno pitanje, ne kao osnovno pitanje. O ovome se priča i piše tek kada dođe do nekog incidenta (kao u slučaju Pančeva), tako da veću pažnju privlače lokalna zagađenja. Takođe određenu pažnju privlači i zaštita životinja, pre svega velikih sisara (spasimo pande, koale, delfine...) ili čak kućnih ljubimaca. Crve i bube niko ne spašava.

Postoji veliki broj zelenih NVO, većina njih se bavi problemima lokalnog zagađenja, postoji i sijaset zelenih stranaka, ali je njihova aktivnost neprimetna. Kao rezultat svega ovog, zeleno je marginalan koncept. S jedne strane imamo malu grupu čudaka koji nešto mrmljaju o Majci Zemlji i jednu mnogo veću grupu koja drži do nekih drugih vrednosti kao što su patriotizam ili liberalni kapitalizam.

Zato ja ne vidim rešenje u formulisanju neke zelene ideologije i formiranju neke zelene stranke. Rešenje je da ovaj koncept prihvate sve stranke, da on postane sastavni deo ideologija širom strančkog spektra od levice do desnice.

Što reče Tom Friedman kada je promovisao reč geo-green, zeleno treba da bude novo red, white and blue (u našem slučaju crvano, plavo i belo). Treba nam recimo zeleni patriotizam i nešto kao zeleni kapitalizam.

Zeleni patritozam u osnovi ima borbu za nezavisnost zemlje, i to energetsku nezavisnost. San zelenog patriote je zemlja koja ima jak energetski sektor zasnovan na obnovljivim izvorima energije, na promovisanju veće energetske efikasnosti i štednje. Energetska nezavisnost je najveći nacionalni i državni interes i ideal zelenog patriote.

Zeleni kapitalizam je zasnovan na održivoj pohlepi, na sticanju profita bez ugrožavanja okoline. San zelenog kapitaliste je biznis koji može da traje vekovima, biznis u kome se profit stiče inovacijom, a ne eksploatacijom. Održivost je ideal zelenog kapitalizma.

Nije mi cilj ovde da dizajniram političke ideologije za XXI vek (zamislite zeleni fašizam), nego da ukažem da koncept zelenog treba da dele ljudi koji se po drugim pitanjima razlikuju. Njihovi motivi ne moraju da budu isti, ne moraju svi da vole životinje i prirodu, samo treba da je što više ostave na miru.

Konkretno, potrebna je politička akcija, nešto kao coalition of the willing, koalicija kompanija, nevladinih organizacija, naučnih institucija, lokalne samouprave, onih koji kapiraju da nešto treba preduzeti. Takva koalicija bi prerasla u pokret. Pokret bi doveo do promena u tome kako se ljudi kapiraju stvari oko sebe (tu su društveni pokreti nezamenljivi), a onda bi i političari počeli da zelene, što zbog opšte atmosfere u društvu, što zbog konkretnih pritisaka.

Nemam ništa protiv pomodarstva, neka Ceca počne da reciklira svoje đubre, neka Miki iz Kupinova prestane da seče drva, neka Koštunica podari Hilandaru solarne panele, neka Čeda proda džip i kupi hibrid, neka Delta postavi vetrenjače na svojoj latifundiji, neka Karić Fondacija nabavlja kondome u cilju sprečavanja demografske eksplozije. Sve će to biti super. Ja ću sa svoje strane... u stvari što da pišem šta ću ja, pisaću kad budem nešto konkretno uradio.

Kad smo kod konkretnog, svako ko želi da uradi nešto konkretno, neka pročita post Dejana Stankovića "Uloga moje porodice u ekološkoj revoluciji" i videće da to nije tako komplikovano, a ume da bude i zabavno.

Na kraju ovog posta, ali i čitavog serijala, želim da se zahvalim svima koji su svojim komentarima umnogome povećali kvalitet ovog suočavanja. Retko se na jednom mestu (makar virtuelnom) nađe toliko dobrih zapažanja, mišljenja, podataka, linkova itd. I da, pre nego što zapalim:

Sećam se jedne od prvih epizoda serije Lost (o kojoj je u davnim danima B92 Bloga pisao Oto Oltvanji), one u kojoj John Locke na ostrvu usred Pacifika skida Charliea sa heroina. Charlie se buni, zašto da ostavi drogu sad, kad će ionako za koji dan ostati bez nje. John Locke mu odgovara: "Ako je ostaviš sad, to će biti tvoj izbor."

Suočimo se s budućnošću: živećemo onoliko rasipno i koliko to planeta bude omogućavala. Ili će to biti naš izbor ili će nam takav život biti nametnut.