Polako
I uopste mu se nije žurilo. Koračao je nogu pred nogu. Ko ih šljivi,
mislio je. Bio je lep dan i nije morao da bude ni na jednom mestu
na kome bi ga bilo ko važan čekao. Znao je da će u svakom slučaju
stići. Oko njega su trčala deca u koloni. Žena u kostimu braon
boje je zaustavila red. Svi su poslušno stali i skoro se sudarili
sa onima koji su trčali. Ista žena, valjda učiteljica im je nešto
govorila, a oni kao da je nisu čuli. Žena se ljutila, prekorela
ih još jedanput i kolona je nastavila. A on je hodao klaj, klaj...Zastao
je pred izlogom i u staklu ugledao svoje lice. Bledi odraz mu
je poželeo dobro jutro. Seo je u kafanu preko puta pozorišta.
Poručio je kafu koju je srkutao natenane. Deca su se udaljavala,
a oko njega nije bilo mnogo ljudi. Stvarno mu se nije žurilo.
Kelner je došao da naplati. Vukao se od stola, do stola. Tog dana
kao da su svi imali beskrajno vreme ispred sebe i neke nevažne
ljude koje je trebalo da sretnu. Negde. Uhvatio je autobus i sišao
kod groblja. Uputio se strmom ulicom i spustio putem koji je vodio
tamo gde je znao da ga jedino ona čeka. Procvetao je jorgovan
i mirisao opojno i tiho.Seo je na klupu od kovanog gvoždja. Osećao
se umornim dok je gledao sitne latice kako padaju preko njegovih
sjajnih cipela. Samo se osmehnuo osetivš da mu se prikrala. Nešto
mu je šaputala. Latice su se otkidale i kao da su postale oblak
iz koga su umesto kiše padale na njegovu glavu, na njegova ramena....
Osećao se starim i iznemoglim od toplog, vlažnog vazduha. Stropoštao
se na zardjalu klupu. Njegovo telo bilo je vreća ispunjena trošnim
sitnicama.
“Mislila sam da nećes stići.” Glas je postao misao.... Poznao
je njen diskretan parfem dok mu se unosila u lice govoreci: “Hajdemo,
dušo...” Samo je nju voleo. Samo je nju pratio čitavog života.
Čak i kada se trudio da ni na šta ne misli. Mislio je na nju.
Utapao se u sopstvenoj nemoći da je stigne pre vremena.
Prenuo ga je hrapav i dubok glas: “Mislili smo da vam se nešto
desilo. Gde ste toliko dugo?” Glas se pretvorio u ženu koja mu
je pomogla da ustane. Vratili su se istim putem kojim je došao.
Okrenuo se i još jednom, preko ramena, pogledao klupu. Medicinska
sestra je zatvorila kapiju. “Bili ste nevaljali danas, gospodine
Haf. Znate vi dobro naša pravila. Nikada, ni za trenutak, ne izlazimo
iz bašte sami! Zapamtite to!” Čovek je nastavio da je gleda. Nije
imao pojma ko je žena koja je deklamovala dok je mlatarala rukama
kroz vazduh crtajući krugove. Igralo mu je pred očima. Nije shvatao
šta njena gornja usna radi sa donjom. Usta su joj se otvarala
i dobiljala oblik osakaćene ribe čija se glava, hitrim udarom
noža, odvojila od tela koje se koprcalo. I bilo mu je žao.
Krug
Srela se dva stranca, čovek i
žena. Čovek nije znao ženu, niti je žena poznavala čoveka. Kada
su stali jedno pored drugog, pogledali jedno drugo čovek je pomislio
da je negde blizu nje živeo, a žena da ga je jedanput već srela..
Dva stranca, koja su imala utisak da to nisu, poželeše da podele
prostor.
Bilo je leto i čovek i žena reše
da podju na put. Dugo su hodali: danju prema suncu, a noću prateći
mesec koji je svetleo tek toliko da osvetli mesta gde su čovek
i žena mogli da sednu, jedno pored drugog, dok je čovekova ruka
grlila ženino rame, a ženino lice dodirivalo njegovo.
Kada su na kraju puta, ako put
može da ima početak i kraj, naišli na pustu plažu, čovek i žena
potrčaše prema moru koje se prostiralo ispred njih, bez kraja
i početka kao i put na koji su se uputili. Igrali su se, plivali
dok ih je dodirivala morska trava, dok su dodirivali jedno drugo
i kada su umorni izašli iz vode, legli su na pesak. Ženi je bilo
hladno, a čovek je hteo da je zegreje. Čovek i žena, nekada stranci
koji su bili poznati jedno drugom, postali su krug koji se stopio
sa peskom pa su iz daljine izgledali kao ulegnuce na plaži sa
čije je jedne strane bila borova šuma, a sa druge tirkizno more...
