SUNČEV BREG

Kad kreneš iz grada, na sever, tu blizu, na manje od dva sata hoda, malo zavrnuto dođe, a i ne želim da ideš tamo (ako mi veruješ), da ne gledaš ono što sam ja video i doživeo i što ću da ti ispričam...

Tu, nadomak grada, tik do neona, bilborda, rejva, interneta i raznih drugih urbanih čudesa, odvaja se od asfalta makadamski put, gore u brdo, pa preko potoka, uz orahovu stazu onu idiličnu (ništa lepše nema), pored kladenca sa vodom onom ladnom, lekovitom, na samom vrhu brega, kuća koja nikad lepa nije bila, ni triesšeste kad je načinjena... Pored kuće, trošne i ružne – odžaklija, napola srušena i ostaci zidova neke bačvare, na čijem patosu godinama korov buja, a na panju, pred kućom sa basamacima od cepanog kamena, devojka stara, čedna, grbava i prosta, a luda. Po mom računu prešla šesetu, prljava i u ritama, pa (u svom nepismenom ludilu asketskom) sa sobom govori, a sve što iz krivih usta iziđe liči na kletvu ili psovku jaku...

U samoj kući miša i pacova, kao mačke ugojeni – kolo vode na zemljanom patosu - pa se kače i po zakrivljenim zidovima i dave u kupusu polukiselom... Uh, što je teško da se tako nešto gleda, a tek da zamisliš kako jede taj kupus – jebem te bedo i nesrećo! A devojka čedna, stara grbava i prosta – red se smeje, red plače, a dva reda kune i psuje i brata i oca i Boga i sudbinu i svakoga retkog koji zakorači na Sunčev Breg, uz orahovu stazu idiličnu, pored kladenca sa vodom onom lekovitom...

E, iz te je kuće jedan, pre četres godina otišo u beli Svet, tamo boravio i skoro se vratio, sa istim prostaklucima, ni supu nije naučio da jede, ko što narod u belom Svetu jede supu...

Posle pola veka se vratio, loš i gori, samo skupo obučen i pun ko brod, kojim je u beli Svet otišo, a pun i jeftine nostalgije (ni prave ni lažne) i lud i još luđi, nego što je bio kad je otišo. To mu ludilo od one opere u koju je jednom pijan ušo, pa sad priča svaki put kad se napije da se on ''u ovaj naš jebarnik vratio iz opere, de je sve skupo i izglancano i de sve žene kožu imaju belu i providnu, a sve svila i kadifa, a ja opet vas drljave da gledam, majku vi jebem seljačku – isti ste ostali, stoko bre jedna''

A na Sunčevom Bregu devojka stara, grbava, čedna, a luda. Red se smeje, red plače i čeka da joj brat donese štogod, makar brašna i masti, sa sve pričom o operi i Belom Svetu, začinjenom jeftinom nostalgijom i krvlju bratskom, koja voda nije...


PLEME

U davna vremena, daleko gore, u brdima živelo je neko čudno, malo pleme, o kome su iz drugih okolnih plemena govorili da je postojalo samo vek i po. Niko ne zna odakle je to pleme stiglo i kuda je nestalo posle veka i po...

Niko nikada nije video više od jednog iz plemena. Nekad su viđali sedog starca, nekad staricu, pa čoveka ili ženu, mladića ili devojku ili neko dete. Koga god da su videli bio je sam i ništa nije govorio - samo se osmehivao.

Onda se počelo govoriti da čudnog plemena nije ni bilo, nego da je bio samo jedan, neki čudak koji se pretvarao u starca, u staricu, u čoveka, u ženu, u momka ili devojku ili u dete.

Onda su se ostala plemena okupila i po dvojica iz svakoga se uputiše gore u brda, uskom stazom planinskom. Na proplanku su zatekli nekoliko koliba i u svakoj je još uvek oganj goreo. U selu nikoga nije bilo, ali je pred svakom kolibom žuti psić tužno zavijao.

MOMČE I DEVOJČE

Kad su seljaci iz dalekog brdskog sela videli svilenu, gradsku mladu, kako je vodi seljačko momče, rekoše:
- Neće ovo na dobro izići!
No to ovi i ne čuše.
I odmah, prvoga dana, svekrva joj pruži motiku i reče:
- Na ti sna’o motika, pa u polje!
A sna’’ joj odgovori:
- Pre ću umreti no motiku uzeti.
I umre mlada, a motiku ne uze i bi kako seljaci rekoše, a momče zanavek samo osta.