Vidimo se kod »Konja«! Imate li i vi običaj da kažete »Vidimo se kod Konja!«? Ili, kad mislite na Trg, samo naznačite »kod Konja« i gotovo. Zna se gde je to. Nema stotinu trgova!

Bez obzira da li mislite na poslastičarnicu koja gleda pravo u tog konja s jahačem, ili na mesto oko spomenika, ili uopšte na tih nekoliko desetina kvadratnih metara, kratku pistu za skejtere ispred Narodnog muzeja, popločano mesto za čekanje svog para na sudarima ispod sata ili ispred bioskopa Jadran, ili na sedenje na žardinjerama dok čekate bus 24 na primer, ili u gorem slučaju 37 jer će tu već biti gužva i bitka za sam ulazak u prometalo a sva sedišta će već biti zauzeta, da li i vi dakle kažete »kod Konja«?
I naravno da vas mrzi da, kako bi se reklo programerskim žargonom, taj »makro«, tu makro instrukciju razvijete do detalja, da biste se suočili sa paradoksom da se na Trgu Republike nalazi spomenik jednom knezu, da se on zove Mihailo pa onda i Obrenović. O njegovoj ulozi u istoriji, pa o odnosu dveju dinastija. O značenju toga na koju stranu sveta je usmerena isukana sablja. Ili, kad bolje razmislite, niste ni sigurni da je isukao sablju; možda samo rukom pokazuje »onamo, onamo!«
Hajde, brzo se testirajte – je l' ruka ili sablja?
Ako kažete nešto u stilu »pa ne mora čovek da bude istoričar ili istoričar umetnosti, bre, da bi zakazao sastanak u centru grada!«, ko bi mogao a da se ne saglasi sa vama? Evo ja prvi priskačem! Ipak... Dakle, niste znali. Dobro...

Naravno ne pada vam na pamet da se preslišavate o istoriji. I zašto bi? I oni koji o tome nešto znaju, nisu se s tim rodili, već su to negde pročitali, pa vam dosađuju da nema smisla latinicom pisati grafite po tom spomeniku. Pa, pišite ih ćirilicom!

Da li se i vama, tako, događa, da s vremena na vreme, kada ležerno kažete »...kod Konja...!« neko reaguje i sa prebacivanjem vas upozori da nije lepo našeg kneza Mihaila nazivati konjem, kako je to ne samo nepoznavanje naše istorije već i ruganje istoj i uvreda za ovekovečenog vladara, da »drugi narodi čuvaju, neguju i glorifikuju svoje«, a mi »sami sebe ne poštujemo«, i da je taj žargon mladih simbol ne samo lošeg obrazovanja i verovatno manjkavog programa iz nastave istorije, već ukazuje i na opšte moralno propadanje? I vi se onda nađete u situaciji u kojoj, ako ne pripazite, odmah završite u defanzivi, postiđeni, sa osećanjem krivice da ugrožavate ono malo preostalih vrednosti u ovoj zemlji »kojom su 500 godina harali Turci pa 50 godina komunisti, a sada dolaze globalisti da pod šljivu poteraju ono što je ostalo...«

»Nigde nema na svetu da se tako jedan lep spomenik, i još podignut tako značajnoj istorijskoj ličnosti zove tako pogrdno!«, odmah sledi nova paljba, dok vi, zatečeni prvom promedbom, valjda crvenite, i žurite što pre k tom kamenom konju, a osećajući se kao vo, žurite da se što pre iskobeljate iz neugodnog popovanja, iz tog osećanja krivice, dok vas gledaju mrke oči, po pravilu prosvetne radnice, večito nezadovoljne i srdite žene, uvek spremne da toplo-hladno (ti si pametna glavica pa ćeš sam shvatiti...!) posavetuje svako mladunče koje joj dopadne šaka... U pauzama između sesija na kojima sa svojim istomišljenicama, uz pletivo i kafu kuka nad opštim propadanjem duhovnih vrednosti, a »odatle je i krenulo: prvo je narušen moral, i vaspitanje u porodici, sve je preuzela ulica...« I vi tako, zbunjeni, kiselog osmeha, pokunjeni, postiđeni, hitate da što pre zbrišete sa poprišta nadolazećeg predavanja o ulozi Srba na Balkanu sve od VII veka naše ere...

Kako biste inače rekli: »Vidimo se kod spomenika knezu Mihailu Obrenoviću (rođen 1823. g. a ubiven 1868. g.!) na Trgu Republike?!«
To je kao kada biste rekli, otvarajući vrata dok polazite u trafiku da kupite novine ili cigarete: »Idem časkom u samostalnu trgovinsku radnju vlasnika Živanović Dragutina u ulici Učiteljska broj 23 da kupim nikotinske smotuljke sa preko hiljadu kancerogenih sastojaka...!«

Želeo bih da iznesem argumente u korist naziva »Konj«.

Prvo, konj kao takav je plemenita životinja. Naša crkva ga ne smatra poganim, za razliku od, na primer, psa. Konj je vegetarijanac, i inače probirljiv u ishrani, čist, uredan, veran onom ko ga izdresira. Konj nikada ne povraća. Dobro, to se može objasniti njegovim digestivnim traktom, relativno kratkim crevima i jednostavnim želucem, ali je fakat – vegetarijanac, koji jede onako kako bi trebalo i ljudi da se hrane: po malo. Dovoljno mu je 5 kilograma semenja dnevno, što je, s obzirom na njegovu težinu, skromno. Konj se uistinu ne prežderava! Pola kile sena na 50 kila težine – to je, bre, dijeta i da tako jedu manekenke ne bi im bili potrebni »fet burneri«! Mislim da ni Greta Garbo i ostale večito lepe žene što đavolu dušu prodadoše nisu pile vode koliko pije konj – on se baš hrani zdravo i uzima dosta tečnosti.
Toliko o telu.
Još su važnije duhovne osobine konja, o kojima doduše ne svedoči on sam, ali čovek sam priznaje, i to ne bilo koji čovek, već umetnik, »posrednik između kolektivnog nesvesnog i konzumenta umetničkog dela«.
Svako zna ono »vino pije ... pola Šarcu daje...«, ali bih vas zamolio da malo promeditiramo nad tim stihom.
Sećate se one izreke »s njim vino pijem!« u smislu da je taj s kojim pijete taj sveti napitak vredniji i od brata rođenog. Jer rodbinu ne možeš da biraš a prijatelje možeš. I pijenje vina je jedna od najvećih časti koje junak od pradavnih vremena može da doživi i ponudi drugome. Odbijanje da se s nekim popije piće, ubraja se među najveće uvrede koje se mogu zamisliti.
Dakle, sama činjenica da naši najveći junaci sa svojim konjima vino piju, govori o tome da su im oni ne samo prevozna sredstva, domaće životinje i korisna pomagala, već drugovi, s kojima su pijenjem vina povezani na mitski način.
U našoj narodnoj poeziji ima i premnogo primera da rođeni brat preotme ljubu naslovnom junaku, a da mu jedini prijatelj i pomagač ostane konj, krilat ili ne, ali konj. Nikad se junak naše narodne pesme nije mogao u nevolji osloniti na svoga brata koliko na konja.
Nije bez razloga da se konju pripisuju ljudske osobine. On je, danas bi rekli frojdovci, produžetak ličnosti samog junaka, njegova htonska priroda, ali mislim da je ovo i pravo mesto da vas podsetim na mitološko stvorenje Kentaur, pola čovek pola konj.
Malo se zna da je Miloš Obilić imao konja, koji istina nije leteo, ali je zato našem junaku mnogo pomagao. Ako je Tito jedini vrhovni komandant oružanih snaga u II svetskom ratu koji je bio lično ranjen, kako smo učili u osnovnoj školi i ponosili se time dok smo slušali poetske opise ranjenog psa Luksa, i slično tome, onda je Obilićev konj jedini za kojeg se beleži da je poginuo s gospodarom (koliko je poznato najrevnosnijim skupljačima). Može se reći da je taj konj bio Milošu Obiliću ono što je betmobil bio gospodinu Betmenu.
Banović Strahinja, inače prvi srpski politički korektni vojskovođa (on se ne bije s Alijom zbog vere ili teritorije, već da odbrani čast neverne ljube) koji oprašta neverstvo, plače i prihvata bez frktanja sve zahteve novog svetskog poretka i globalista je u duši, nije još onda hteo ni miraz da uzme. Samo konja. Đogina. Ne Đoganija, da se razumemo, Đogina.
Marko kraljević i njegov Šarac su inače neslavno poginuli u saobraćajnoj nesreći prouzrokovanoj vožnjom u alkoholizovanom stanju, posle susreta sa službenicima neke strane ambasade tokom kojeg susreta su kao vazali odali poverljive podatke koji su bili vojna i državna tajna, ali to se krije u narodnim pesmama. A nije brate ni važno za temu ovog eseja – setite se samo još jednom »...pola Šarcu daje...!«, i to je to.
Jabučilo, eto, ima i krila. Da ne zaostajemo za prijateljima Grcima. Vojvoda Momčilo je eto prethodnik Partizanske eksadrile. Ko je čitao pesmu o Momčilu i Jabučilu, a i to je bio deo nastavnog programa sa sve preda(va)njima o 7 ofanziva, dakle ko je čitao, seća se neverne Vidosave. Ona prevariše vojvodu Momčila, vojno lice i junaka s političarem Vukašinom, jer joj vlast delovaše otmenije. Vidosava je prva srpska gospođa ministarka, samo umesto zlatnog zuba hoćaše »da prede svilu na zlatno vreteno«. Ona je onesposobila krila Jabučilu, koji tako nije mogao da pomogne Momčilu.
Zelenko junaka Damjana je poznatiji od džipa druga Tita i kasnije Blaža Jovanovića iz kojeg je ovaj u lijevim zastranjenjima slatko izdavao naredbe da se pokoji kapitalista i izdajnik strelja uz tarabu. Sva braća Jugovići su imali dobre konje jer im je tatko Jug-Bogdan imao deo akcija ergele. I onda, kao danas što se bogatoj deci za diplomiranje poklanja auto BMW ili Mercedes sa mašnicom i iznajmljenom curom iz eskort servisa, tako se nekada za punoletsvo poklanjao konj. Damjan nikome nije dao da ga vozi, pardon, jaše, i sam ga je negovao. Braća izginuše na Kosovu, ali konji preživeše i to bih ja mogao svakojako dalje da tumačim u frojdovskom smislu, ali neću jer je dovoljno da uzmete u obzir veličinu podviga u tome što su konji sami našli put sa Kosova do Kruševca. Daću zasada jedno lepše tumačenje, da su konji koji su se vratili sa bojišta u stvari duše svih devet Jugovića...koje se duše nisu smirile zbog neobavljenog zadatka...

Malo ko zna da je Marko kraljević sa Šarcem postupio kao Japanac – možda ipak nisu bez osnova tvrdnje da su Japanci i Srbi srodni narodi?! (ja sam do sada primetio samo kose oči veliku radnu disciplinu..., a vi?) – odsekao mu glavu da ne padne živ u ruke Turcima. Sudbina konja je u nekim pesmama slična sudbini faraonove udovice u onom filmu Hauarda Hoksa – onda kada junak stigne da sam odluči o njegovoj sudbini. Tada se radije bira neka vrsta da tako kažem sudbinske eutanazije.
Ko ono reče »Kraljevstvo za konja!«?! Da, da, Dik III...

Konj je uvek i bez izuzetka simbol vernosti, odanosti, i najčešće voljno ide u smrt za gospodarom. On je i saborac i sabesednik. Svako može junaka izdati i mati i ljuba i seja i brat i kolega ratnik, ali konj nikako!

A sada da pogledamo ko su sve bili jahači. Sam Mihailo Obrenović, koji je povod ovoj priči, okrutno je ubijen zbog apsolutističke vladavine (iako »prosvećene«, a to što mu sad pamte one oslobođene gradove, izraz je griže savesti zbog tužnog kraja). Milan Obrenović je ušao u istoriju kao jedini srpski vojskovođa koji je izgubio rat (uostalom agresorski) protiv Bugarske. Aleksandar Obrenović, koji je takođe ubijen zajedno sa kraljicom Dragom, uspeo je sve do pojave jednog drugog političara da bude jedini srpski vladar koji nas je udaljio od Rusa. Doduše, skandala je imao - ako se uzmu u obzir današnja merila - onako prosečno, malo manje od bilo kog američkog predsednika...
Crnogorski kralj Nikola je posle zauzimanja Skadra morao da prihvati ultimatum, »crnogorski Rambuje«, što je po nekima izdaja, a s rezultatom da je serdar Janko Vukotić formirao vladu kada je kralj napustio zemlju; neki iz Crne Gore bi mu, s druge strane, aplaudirali što je bio protiv potpunog potpunog ujedinjenja sa Srbijom; kralju Nikoli I su u Nikšiću i Podgorici podignuti konjanički spomenici.
O ponašanju Rusa povodom zauzimanja Skadra bi moglo mnogo da se priča, ali to je više u vezi s magarcima, to jest magarčenjem.

Za kraj, vraćam se na ono »Nigde u svetu nema da ljudi spomenik svom junaku zovu 'konj'...drugi glorifikuju svoju prošlost, mi je ismevamo...« To je jedna od osobina naših prosvetnih radnica da, pod jedan, pričaju o stvarima o kojima pojma nemaju, ili, pod dva, da upadaju u logičku grešku 'ko previše dokazuje ništa ne dokazuje'. Naravno da ima primera da i »drugi« svoje »veličine na konjaničkim spomenicima« zovu konj, a navešću samo, meni blizak, primer; u Kopenhagenu spada u studentski običaj da se svake godine u određeno vreme akademski građani provesele ulicama grada, a to uključuje i »kolo« oko spomenika jednom od najvećih danskih kraljeva, oko jednog od najlepših konjaničkih spomenika u Danskoj. I zovu ga »konj«.

Getevej beg. – Getevej bega sam uvek zamišljao u beduinskoj odeždi, s krivom sabljom i jataganom, možda i s mušketom. Obavezno na kamili, u pustinji. Možda kao brata Ali Babe sa ko zna koliko hajduka. U stvari to je bio film Sema Pekinpoa »Bekstvo« (»The Getaway«). U novinama je na onoj stranici gde su objavljivali raspored bioskopskih i pozorišnih predstava pisalo ćirilicom: Getevej pa u zagradi Beg (Гетевеј (Бег)). Beg sa dugosilaznim akcentom (Be[^]g)znači »bekstvo«, a sa kratkosilaznim [Be[``]]g] tursku titulu.

Kafu mi draga ispeci.

Kafu mi draga ispeci.
Baš kao da je draga dušo za tebe.
Aj, aj, aj, aj, ja ću doći oko pola noći
Da sjednem kraj tebe.

Dušek mi draga razmjesti.
Baš kao daje draga dušo za tebe.
A, aj, aj, aj, ja ću doći oko pola noći
Da legnem kraj tebe.

O prvim dvema strofama sam godinama razmišljao. Uvek su mi delovale nelogično. Vremenom sam razvio teoriju šta bi stihovi trebalo da znače, koja je ”poruka”, i koje je mesto pesme u istoriji balkanskog feminizma. Proglasio sam tu pesmu prvom balkanskom feminističkom pesmom, i to u srcu takozvanog ”tamnog vilajeta”, gde u đul bašti punoj erotskog naboja jedno politički, seksualno i rodnod osvešćeno ženskinje uz pomoć fildžana i džezve izvodi prve bitke za prava žena da kažu ”ne”, da biraju partnera itd. Pesmu sam čuo i gledao kao pesnički skriveno rušenje tabua, jer u njoj žensko pokazuje da može da bira.
Razmišljao sam ovako.
Oduvek su mi bile nelogične reči ”kao da je za tebe.”
U pravoj ljubavi, mislio sam tada a mislim i sad, to ne da je suvišno reći, već sama potreba da se tako kaže, upućuje da nešto nije u redu.
Zar nije svaka velika ljubav nesebična? Po definiciji, ljubav je bezgranična. U ljubavi, čovek je spreman da žrtvuje razne stvari, pa i život. I u psihologiji ne samo u poeziji, jedan od simptoma zaljubljenosti je potreba da se žrtvuje za voljenu osobu. Šta sve ne bismo dali za voljenu osobu, zar ljubav nije ”davanje srca”? ”Poklanjam ti svoje srce!” (A ostale organe obaška.) Iako bi psihoterapeuti i neurolozi danas rekli (i) da je to u stvari pre jedno (pre)davanje mozga.
Ali, kada nekoga volimo, spremni smo da mu damo sve, tu nema zbora. Zar neko treba da nas podseća da za voljenu osobu uradimo bilo šta kako treba? Mi bismo njoj i zvezde s neba skinuli, zar ne? A kamoli da skuvamo kafu! I sada, u prvoj strofi, ispada da je ljubavnik koji najavljuje posetu u gluvo doba prinuđen da zahteva dobru kafu. Ni valjana kafa mu nije sigurna...! ”Skuvaj mi kafu...kao za tebe...” Njemu kuva lošiju kafu?! Odmah se javljaju asocijacije na večite kućne ratove supružnika koji se (više) ne vole. Takvi se obično svađaju oko soli. Ako muž ima visok krvni pritisak, svaka supa mu je presoljena. Ako voli slano, nikad soli u kući, svaki obrok je ”začinjen” uzaludnim propitivanjem ”gde je ta prokleta so?!” Deljenje obroka je jedno od najlepših i najintimnijih ljubavničkih iskustava. Intimnije i od deljenja četkice za zube. I po Bibliji, zajednički obed je jednako važan kao zajednička postelja. Savremena psihologija koja se bavi bračnim odnosima tvrdi da mnogo pre spavanja u odvojenim krevetima, upravo obedovanje ”svako za sebe” pokazuje da s vezom nešto nije u redu. Mnogi supružnici koji u kuhnji ratuju, odavno više ne dele ni krevet. Uvek mi je dakle bilo nelogično da on mora nju da podseća da mu skuva kafu ”kao da je za nju”. Pa, ona ako ga voli, valjda bi trebalo da bude spremna da mu da srce na dlanu, a ne samo da skuva tu kafu kako treba! Kakva je to ljubav, ako već kafa ne valja?!

Odmah sam razvio teoriju, verujući da je pesma ”izvorna”, bosanska, a i znajući da ju je pre Cuneta pevao i Zeib Pekušić. Po toj teoriji, pesma je opisivala prvu orijentalnu feministkinju, koja u đul bašti preuzima glavnu ulogu, i bira partnera; samo, pesma kao medij i sredina ”u životu” nameću da se sve to iskaže posredno, u simbolima. Ona još ne sme da mu kaže direktno ”ne volim te više, imam drugoga, dosadio si mi”, već mu to stavlja do znanja očajnom kafom. Na njemu je, rezonujem ja, da se sam doseti da više ne treba da dolazi. Reč je o kafi sikteruši.

Isto je važilo i za drugu strofu u kojoj ni dušek nije bio kako treba razmešten. Da li je tu nešto žuljalo ili se ljubavnik iskilavio dok je sam razvlačio trosed u bračni krevet, nije bitno, ali ako treba da urgirate kod ljubavnice da udesi ljubavno gnezdo, onda tu nešto ne valja. Iako tu primedba može da se uputi i njemu, jer zna se da muškarci ne biraju mnogo gde će da vode ljubav. Ako mu sad dušek nije valjano razmešten, to je ”lame excuse” u stilu svaka mu dlaka smeta...

U svakom slučaju, ovoj vezi se crno piše. Ona ne ume ni kafu da skuva kako treba, njega žulja dušek, pa bogamu, ljubav je umela da pobedi i veća iskušenja?! Treba li rodbina da im pokloni aparat za kafu i nemeštaj na kredit?

Tek nedavno sam saznao kako glasi treća strofa i ko je autor stihova. Treća strofa ide ovako:

Ne dolazi dragi ne trebaš.
Jer ti drugu dragu sada miluješ.
Aj, aj, aj, aj, ti si reko da si bolju
Dragu steko od mene.

A autor stihova je, ispostavilo se, jedan profesor srpskog jezika iz Valjeva; tekst je napisan sredinom pedesetih godina prošlog veka, i, prema Drašku Bubrešku, novinaru jednog nekada vrlo čitanog i cenjenog porodičnog magazina (sećam se: u njemu je sredinom hiljadu devetsto sedamdesetih u nastavcima objavljivan poslednji roman o Herkulu Poaoru tek upokojene Agate Kristi, ”Zavesa”), autobiografskog je karaktera; naime, profesor je opisao sopstvene ljubavne jade sa učenicom poslednjeg razreda valjevske gimnazije... Priča se da Puriša Đoršević godinama pokušava da skupi pare da snimi film po tom sinopsisu.

Eh da, ta dva otkrića su mi potpuno uništila teoriju. Ko mi je kriv kada nikada ne slušam tekst pesme do kraja. Mislim, uostalom, da Cune nikada uživo nije ni stigao do treće strofe, kao što ni Himzo Polovina u pesmi ”Mila majko šalji me na vodu” nikada nije stigao do dve cenzurisane poslednje strofe u kojoj Mesec pomaže preverenoj devojci koja nosi vodu a dragi je kraj izvora vara, dakle Mesec joj pomaže da se osveti. O tome pod odrednicom Himzo Polovina.

Majstor-kvariša. – Svako od vas poznaje ljude koji su spremni da vam pomognu kada »nešto treba popraviti«. Oni sami inače nikada ne zovu majstore, a i vi sigurno imate tuce loših iskustava s njima. Tolika hladna piva i vruće gibanice i – ništa! Majstor ode, a ono ne radi. I onda je svaka ponuda entuzijastičkog frenda koji voli da »čačka po aparatima« dobro došla. Majstor kvariša je vrlo radoznala osoba. Optimistična (bar u početku). Svaki kućni aparat on dohvata kao dete igračku. I po pravilu taj aparat tako i završi. Svaki kvar u početku izgleda najlakši na svetu. Dok si rekao »motocangle« sve je rašrafljeno rasklopljeno razvaljeno razglavljeno rastavljeno. Zanimljivo! Vašem – nadate se besšlatnom – majstoru sjakte oči kao profesionalnom gviraču kroz ključaonice bordela. Uuuu jebote! Interesantno... Vi se, srećni, takođe udubljujete, a nemate pojma šta je šta dok gledate utrobu šporeta veš mašine pegle blendera miksera fena za kosu, šta bilo. Čak ne poželite ni da se udaljite da ne biste smetali vašem džabaka majstoru, jer to ipak nije običan majstor; on vam to »čini«. Naprotiv, iz osećaja drugarstva ostajete da kibicujete. Treba da prođe 15 do 20 minuta dok prva senka ne preleti preko lica univerzalnog majstora.
»Ovo prvi put vidim, ovakav spoj...« E, te rečenice se treba plašiti. Jer ta rečenica kao da je iz usta uzeta »pravom« majstoru. Ali, zato je valjda i interesantno...?! To je izazov.
»Da vidimo, može li ovako...?« Vaš prijatelj se vrlo zabavlja, zaokupljen je šrafiovima i žicama, prosto preko volje prihvata kafu koju ste mu skuvali, a tu nije samo kafa (ipak je to prijatelj a kad se setite koliko ste gibanica ispekli onim lopužama pre njega...!) već i koji keks, možda je i neki kolač ostao (»pravili smo prekjuče«)... Iako zaokupljen nadasve interesanstnom kombinacijom mehaničkih delova, prijatelj uzima keksić i umače ga u kafu, i srče...
»Neće, majku mu...« Gle, stvarno neće. »Koji li su šusteri ovo napravili?!«, ogorčeno se pita vaš prijatelj.
»Ma, ovo ćemo da podesimo... Izvini, molim te, imaš li čekić? Nisam poneo alat...«
»Naravno, odmah«, kažete vi i letite po alat. Kosa vam se diže na glavi od majstora bez alata (a tek kada zaborave naočare »za blizu«!!), ali ovo nije uobičajeni derikoža, već vaš prijatelj koji vam čini uslugu, umesto da dremne posle podne i odmara se ili igra s klincima, on tu vama popravlja šporet ili šta već.
»Imaš li nešto da podmetnem, da ne oštetim parket?« Nemate, ali ne razmišljate i dohvatate kuhinjsku dasku za meso. Čuk! Čuk čuk! Daska je napukla, ali šta ćemo. Kupićemo novu.
»Hm, ovo bi moglo da se pretesteriše.. Izvini, imaš li možda bonzek ili tako nešto?! Eh da sam znao, poneo bih ja, baš imam kod kuće pravu testeru za ovo, baš onako za ovo, ali nisam pon'o jebajga... Izvini molim te, hej, stvarno izvini što re maltretiram!«
»Nema frke.«
Nemate bonzek. Ako i imate, ko zna gde je. Preturate, još niste ni svesni da ste počeli da se preznojavate. Dok ste rekli kurcšlus, napravili ste krš u nekolikim fiokama i vitrinama, i džumbus u ormanu s cipelama te u staroj komodi koja vam stoji na terasi i gde držite »sitnice« i alat, stare boce od pepsi kole i piva, prazne tegle, metle i escajg iz starog stana, kante i zaboravljene limenke s farbom koja se odavno stvrdnula jer nikako da stignete da ofarbate radijatore. Ruke su vam crne od prljavštine i čađi (Beograd je zagađen grad), ali bonzeka nema.
»Hej, nije važno, ne mora, hej, čuj, nemoj da se mučiš, stani...! Izvini, imaš onda neki oštar nož, ali da bude baš oštar! I to će biti dovoljno. Eno onaj tamo mi deluje oštro...«
Vaš frend pokazuje na ganc nov solingen super seckajući nož, tek ste ga kupili preko tele-šopa, a u reklami je mogao da seče i konzerve i sleđenoi spanać i mramorne table, i čelične eksere je sekao, samo što lebac neće da iseče majke im ga nabijete seljačku, a to je bila poenta da iseče vruć lebac za sendviče a da se ne spljeska kao sasušena popara koju je ispovraćao klošar pijanac... Vama žao novog noža, tek ste ga kupili, to je možda i jedino što vam radi u kuhinji, ali kud ćete da odbijete frenda kad vam džaba popravlja i trudi se, a ne mora, je l' tako?
Dajete mu nož, kao hirurgu skalpel i on vrlo vešto iseče te suvišne žice, metalne pločice i tako glupavo napravljene i loše spojene delove, da je bilo čudo kako je taj aparat (kojeg više i ne prepoznajete, to je gomila krša) uopšte i radio! Nož je naravno otišao u tri lepe materine.
»A sada da vidimo kako će da radi?!«
Iščekujete, i tada već postajete svesni nestrpljenja, nervoze, znojenja, ali još uvek se nadate najboljem. Tešite se da ste uštedeli novac koji biste morali da date pravom majstoru.
»Neće mame mu ga...!«
Gledate na sat. Neće to tako brzo da se završi kao što se planirali.
»Hoćeš još jednu kafu?«
»Pa hajde, kad sam već tu...!«
Vaš frend majstor okreće delove nekadašnjeg aparata i posmatra ih pažljivo, veoma pažljivo. Vrti glavom.
»Ovo je nešto zajebano, ja da ti kažem.«
»Zajebano?«
»A-ha...«
»I šta misliš, hoće li to... hoće li moći?«
»Ma ima da može.... Samo da mu ukačim caku...«
Kafa stiže, a i nova ideja.
»Imaš li možda lemilicu i onu žicu da prespojim ovaj klinac, i kalaj za lemljenje?«
Nemate naravno, pitanje je imate li i neki ispravan osigurač u rezervi. Zamalo da ne pitate šta je to lemilica. Kada treba da pronađete šfrafciger, to jest odvrtač, imate muke da se setite gde stoji.
»Ma nema veze«, smišlja vaš prijatelj nešto novo, a vi ste privremeno odahnuli, »može i ovako.«
»...« (uzdah, prikriven)
»Ček' da popijem kafu pre nego što se ohladi.«
Gurne on »ono u ono«, zadubljen u majstorisanje i vi znate šta je meditacija: majstorče sa debelom pisaljkom u džepu karirane košulje, cigaretom iza uveta, s flašom piva pri ruci, žutim metrom na sklapanje u džepu kombinezona, a ispred njega čavli i klešta, sveti miris piljevine, on zvižduće, tiho, za sebe, ne zna za okolni svet; samo fali istraumirani pisac ili otužni aforističar da priča o čarima slanine i piva na stepenštu samoposluge i sreći koja izmiče užurbanom urbanom nesrećniku kojeg jebe šef a žena plaši papilotnama i prirodnim maskama od meda i krastavaca. Srećom vi niste pisac, a obaška ne istraumirani, već se bavite nečim »konkretnim«, dakle ekonomista, valjda neki komercijalista u firmi na prinudnom odmoru. Mislim, vi ste na odmoru a ne firma, koja je, pak, blizu stečaja.
Žao vam da ga uznemiravate. Planove za taj dan morate da precrtate, ovo se odužilo. U stvari, već ste se pomirili s time da jadni dezintegrisani aparat neće proraditi. U tom trenutku, bili biste zadovoljni i time da krš sklonite negde, počistite, i uklonite nered.
»Znaš...da ti kažem ja...«
»Da?«
»Ovo bi' ja bacio da sam na tvom mestu.«
»Bacio bi?«
»Života mi.«
»...«
»Nema 'leba od ovoga.«
»Nema 'leba?«
»Ne znam kako ti je ovo i radilo?!«
»Ne znaš kako je radilo?«
»Ovo je tebe neko zajeb'o kad ti je prod'o!«
»Zajeb'o me?«
»Pa vidi sam, jebote, pogle'j!«
Vi gledate gomile šrafova, iskrivljenih grejača, federa koji liče na kišne gliste posle elektrošoka, metalne opiljke, napuklu dasku za meso, sjebani solingen super nož s doživotnom garancijom, jadni aparat izvučen iz svog ležišta nasred - hajd' dobro recimo: kuhinje, da Bahtin zna 'di je radnja jebo ga hronotop - kao da je u nesvesti nakon gestapovskog ispitivanja, poklopac mu njegov, užasnut, naslonjen na susednu vitrinu, tepišče zarozano, zgnječeno jednim krajem teškog aparata u samrtnom hropcu, vi gledate i stvarno, zajebali ste se. Gledate i na sat, dan je propao; proveli ste ga gledajući kako vam prijatelj pomaže.
A prijatelji i postoje zato da bi vam pomogli, zar ne?