Ona je bila pravi leptir sa tišinom koju dirate da bi naučili nešto o iskrenosti. Mirisala je na vanilu i činila je sve da budete sigurni uz nju. Simona je delila sobu sa Bibi u pesničkoj koloniji. U sobi prepunoj mirisa jedino su bez mirisa bili mobilni lutak, Zubadin, kako ga je Bibi nazvala i Miki, crni koker španijel sa fotografije koji je krasio deo noćnog stočića.

Ove dve gospođice redovno su presvlačile svoje jastuke jer su izjutra bili potpuno mokri od Slanog sna. Kod Direra u kafeu prepričavale su svoje snove iz mraka i sitnile hranu do čestica jer je Bibi imala teoriju da je dobro sažvakana hrana recept za dug život.

- Da li da se pretvorim u staklo ili da hrabro okamenim svaku svoju reč? - pitala je Bibi.
- Znaš, reči su nalik suzama, umivaju nam lice. Zato imamo to dečije lice, vidiš li da se svet zamorio, zaokruglio, ostario...- reče Simona.

Bibi se spremala da čita svoju poeziju. Publika je bila napeta.

- Da li da sakupim svoju kosu? – upita Simonu.
- Ne, razbacaj svu njenu lepotu i stavi je preko levog oka. Moraš sakriti svoje levo oko da umanjiš svoju snagu.

Bibi prekri kosom levo oko, usporeno stavi parfem Malu Sirenu na vrat i brzim letom izađe kroz prozor.