BOŽJA
VOLJA
Crkvenjakova
priča
Rakinu,
Jevremovu ženu, uvek si mogao da nađeš kod kuće. Čak i kad
on nekud ode.
Jeste ona mlađa od njega sedamnaest godina, ali smirila se,
sad je udata žena. On je voli, ali joj ne veruje. Zna na šta
je sve bila spremna da bi izašla iz svoje sirotinje. Ni kritike
brata sveštenika nisu pomagale. Zato je zaključa u drveni
kovčeg za odeću. Stavi katanac – i miran je. Kako ona to podnosi,
ne znam. Ali, sve je lepša i lepša. Sad ima i da se najede
i obuče. A on sve tvrđi i nervozniji. Sreća što je niska,
pa može da lepo stane u svoj kazamat.
Dobar
je za druge. Skoro sam ga sreo kod ludog Živka. Kako lepo
razgovara s njim! Vodio ga u grad kod lekara. Odmah mu otkrili
šizofreniju.
Živko
stalno sanja jedan te isti san. Neku uzvišicu okruženu jablanovima
i neki glas koji kao da mu naređuje da tu kopa. Pronaći će
neslućeno blago. Ni pop, ni Jevrem ni ja ne možemo da ga smirimo.
On ide po selu i priča svoj san. Traži da mu pomognemo. Taman
zaboravi, a neko vikne:
-
Živko, pronađe li svoje blago? Hoćeš da ti damo lopatu? Mora
i budak. Možda treba duboooooko da kopaš!
Hvala
Bogu, mi ostali smo normalni. Znam da se ne valja tako sprdati
sa božijim stvorenjem, a opet, svi to radimo. Kao da smo videli
jedni od drugih.
Jednog
dana ugledam Živka kako k'o lud trči za svojom kozom Belkom.
Gurnem zvonara, pa potrčimo i mi za njim. Uz put pozovemo
i Jevrema. On pođe s nama, ali se brzo vrati. Zaboravio izrezbareni
bič od kog se ne odvaja.
Belka
trči ka nekoj uzvišici. Izdaleka vidimo visoke jablanove.
Koza staje. Stižemo je, jedan po jedan. Živko se okreće oko
sebe, pade na kolena. Belka poče da se trese. Živko viče da
je pronašao ono što je godinama tražio. Počinje da kopa rukama.
Mangupi mu donose budak i lopatu. Smeju se, a on kopa li kopa.
Otišao
sam. Morao sam ujutru sa Jevremom u šumu.
Dan
je bio lep. Kad, iz vedra neba, prolomi se munja. Dok sam
slušao grmljavinu, video sam da je Jevrem mrtav. Stavio sam
ga između kanata i dovezao kući. Otključao sam Rakinu, doneo
joj čašu vode i rekao da sedne. Još joj ništa nisam kazao,
a ona se prekrsti i reče:
– Ubi ga grom.
Ne znam kako je znala. Prava veštica.
Svi
u selu su zbunjeni pričom da je na mestu iz sna iskopan temelj
pravoslavne crkve. Pili su rakiju da se otrezne. Tamo je bila
i neka čaura sa papirima. Sve napisao neki pop koji je živeo
u vreme nemačke okupacije. Kaže u tim papirima da ga je izdala
žena. I to žena – babica. Ne znamo kako i kome, ali on je
ubijen. Hteo je da se to zna.
Našli
su i projekt crkve, ali samo pola plana. Druga polovina je
na Kosovu, gde su sad oni koje smo ljudski, po Božijim zakonima,
primili kad su kod nas pobegli. A oni nas k'o neljudi isterali.
Crkve razrušili. Svi su za to da se na temeljima stare crkve
gradi nova. Samo, kako doći do druge polovine nacrta? Da li
opet, istine radi, treba čekati pet vekova?!
Kol’ko
treba, tol’ko. Čudni su putevi Gospodnji.
Rakinina
priča
Kroz
rupice na platnima drveta, koje su napravili sipci, dobijam
zrno vazduha da preživim. Sreća je što sam niska rastom, pa
mogu lepo da stanem u drveni kovčeg. Donela sam ga u ovu kuću
sa devojačkom spremom. Tako je dugačiji. Sa zaobljenim poklopcem,
kao oni u kojima se čuva blago.
Mi
blaga nismo imali. Ali su moje ruke vešto radile najkomplikovanije
vezove, hitro provlačile brdo između potke i osnove. Previše
nas je bilo u kući, a i kovčeg se brzo napunio, pa su me udali
ranije nego što sam htela. Tako je moralo.
Dok
sklupčana čekam da se moj muž vrati iz sela, žalim što nisam
htela da učim molitve od brata sveštenika. Ali molim se kako
znam i umem. Verujem da će me Bog čuti, iako sam katancem
zatvorena.
Nikad
ne znam koliko će to da traje. Obradujem se svom ljubomornom
mužu kad se vrati. Onda me otključa, pa ja mogu da postavim
sto, nahranim ga i... Svi znaju koliko posla ima jedna udata
žena.
Ovoga
puta se zadržao duže. Otišli su da traže ludog Živka. Nema
ga već tri dana. Nestao samotnjak negde sa kozom. Sigurno
nije popio lekove.
Stalno
sanja jedno te isto. Opisuje nam niz jablanova, kao da priča
o devojci. Onda neku uzvišicu, kakvih ovde ima koliko hoćeš.
Priča i šta čuje. E to, što čuje glasove, lekaru iz grada
je bio siguran znak da je bolestan od nekakve šizofrenije.
Danima je išao od kuće do kuće da moli ljude za pomoć. Treba
prvo da pronađu to mesto, pa da kopaju. Glas mu je rekao da
će naći neslućeno blago. Nije njemu do blaga, samo da više
ne sanja.
Čovek
ti je k'o živinče, na sve se navikne. Tako i ja. Zažmurim,
smirim se. Skoro zadremam. Onda osetim kako providna izlazim
iz svog tela. Ali se ne plašim, već se radujem. Ne moram da
koračam blatnjavim putevima, niti da lomim noge po ispucaloj
suvoj zemlji. Letim. Slobodna sam.
Vidm
kozu Belku kako nekud juri. Za njom trči Živko. Doziva je.
Lebdim za njima. Vidim jablanove, uzvišicu obraslu travom.
Belka staje i počinje da se trese. Tako se jako trese. Čudno
za jednu kozu, da se tako trese.
Dolazi
Živko, okreće se u krug, pada na kolena. Nešto viče. Ja se
krstim. Znam da ne smem da silazim. Kopa rukama. Doziva ljude.
Oni dolaze sa lopatama i budacima. Ali mu ne pomažu. Smeju
se. Sreća je što ima toliko normalnih.
Živko
kopa i kopa. Dolazi moj muž, i moj brat sveštenik. Pričaju
s njim. On ih ne sluša. Polaze. Znam da moram da se vratim.
Kad bi došao kući i video da me nema, ubio bi me.
Otvaram
oči. Čujem ga, dok naša mala Velinka stoji kraj njega, kako
uzima u ruke katanac i otključava me. Izlazim poslušno iz
kovčega. Osmehujem se. Vidim mu u rukama bič. Kao i uvek.
Priča
mi da su našli Živka. A on iskopao temelje pravoslavne bogomolje.
Svi u čudu. Ne znaju šta da misle. Našli su i neke urne sa
papirima. Poruku od nekog sveštenika koji je živeo za vreme
rata sa Nemcima. Njegova žena, babica, odala ga je neprijateljskoj
strani. Ubijen je, ali je prethodno ostavio poruku živima.
Sipam
im rakiju da se otrezne. Dodajem da su čudni putevi Božiji.
Prekrstim se. U našoj staroj patrijarhalnoj kući zavladao
je svečarski duh. Svi gosti ćute. Valja osveštati temelje.
Treba skupiti novac da se tu napravi crkva. I to po planovima
iz urne. Moj brat predlaže da se zajedno pomole. Svi se slažu.
Ustajem
u pola noći i vidim muža kako raščupan gleda papire. Čak hoće
da razgovara samnom. Kaže da je tu iscrtana samo jedna polovina
crkve. Druga je na Kosovu. Možda u jednoj od stotina i stotina
crkava i manastira koje su nekrsti sravnjivali sa zemljom.
Istina
se ne može ispuniti.
Ja
nekako verujem da se sve dešava kad mu je vreme i s razlogom.
Eto, danas moj muž otišao u šumu po drva. Hvala Bogu, ubi
ga grom.
Porađanje
istine
Posle prilično vremena, rođak Vladislav je u svom rodnom gradu.
Univerzitetski profesor u penziji, sada rado dolazi ovde.
Za sobom vuče puno zanimljivih, manje ili više teških godina
i zaista impozantan uspeh u karijeri. Svi se tome iskreno
divimo.
Šetamo
našim palanačkim korzom. Pridružuje nam se i njegov prijatelj
iz detinjstva. Poznanici na svakom koraku, a stari prijatelj
je neumoran u želji da se hvali svojim elitnim društvom. Srećemo
i samozvanog gospodina Tomislava. Odmah ga prepoznaje:
– Nemojte vi meni ništa da pričate. Odlično ja znam ko je
to. To je Vladislav. Sin Mileta pisara, koji ocu nije doveo
popa na sahranu.
Učeni
rođak je to odmah, uz osmeh, mudro shvatio kao predrasudu
prelemena. Jel’, to je u ljudskoj prirodi, a ona je tako nesavršena
i puna grešaka. Onako, s visine, posmatra te male ljude, koje
stvarno voli. Priseća se nečeg važnog. Sigurno može računati
s predrasudom trga: dok priča krene dalje, doći će svakako
do pogrešnog razumevanja tako običnih reči. To u ovom slučaju
može biti korisno.
Ne
znaju oni još njega. Ne sumnja on u svoju autoritativnost.
Ni u svoju obrazovanost. Eto mogućnosti za predrasudu pozorišta!
A zna se da čovek, poštujući ga, prihvata sve što taj autoritet
misli i radi, pa tako i njegove greške. Dobar je Bekon za
ovakve prilike. Ali, da li je to greška, uopste? Zar grad
treba da odlučuje kako će on sahraniti sopstvenog oca!
Mogao
bi da pođe i od Sokrata i njegovih čuvenih dijaloga. Hm! Otkud
mu ta želja da se uklopi? Ponovo ili tek sada po prvi put?
Da razjašnjava stvari koje ne bi trebalo da budu deo kolektivnog
pamćenja, već krajnje lična stvar?
On
njih dobro zna. Nista se nije desilo, ako to čaršija ne prihvati.
I desilo se baš onako kako čaršija kaže. Tako je i uz jutarnju
kafu na trgu, i na sudu. Pa sad ti vidi kako ćeš i šta ćeš.
Ako
te nešto zanima, a ti bi da saznaš, izađeš na korzo i šetaš.
Prava peripatetička škola. Doduše, eklektičke provinijencije.
I na kraju saznaš. Možes i sam da dodaš nešto, ako nisi zadovoljan
onim što si čuo. Niko neće posumnjati da si baron Minhauzen.
Ah,
ti dijalozi! Tu ne sme nikako da zaboravi da je njegov prijatelj
legendarna pijanica. Neće biti lako.
***
Tako je oduvek. Znam i ja. I kad sam doterana, sa mamom i
tatom, gazila po “kocki”. I kada je moj pubertet začinjen
asfaltiranjem ulice za šetnju. I danas, kada je ulica popločana
i zatvorena celi dan. Zamislite koliko se tu, tek sad, važnih
tema raspreda. Koliko se poslova sklopi. Priča ispriča.
Možete
biti odsutni sa korza godinama. Ukoliko odlučite da se vratite,
shvatite da vreme stoji. Vidite da ni seda kosa, ni pokoja
bora ne može zamaskirati vaš lični pečat.
Ovde
ljudi dobro pamte ljude. Vrlo precizno. Ako nisi siguran o
kom Pavlu je reč – o onom što je sa transparentom legao ispred
autobusa, pokazujući tako bunt jer ga nisu poveli na radničke
spotske igre. Ili, to je ona Zoca koja uvek podigne levu obrvu
kad laže, desnu aktivira dok smišlja pakosti. A Buda je onaj
što je napravio požar u sopstvnoj kući da bi iskazao nezakonitost
rada našeg suda. Nikog nije bilo briga. Mogao je baš i on
da izgori.
U
stvari, Buda je onaj ko je sam sebe opljačkao, pa prijavio
miliciji. A sve to da ne bi pri razvodu dao ženi deo koji
joj pripada. Slučaj dobro iskonstruisan. Sad se smeje tome.
Mada, ponekad mu dođe da priča o neverovatnoj pljački ogromne
količine novca i nakita u sred bela dana, a da niko nije primetio,
niti je policija pronašla lopove. Miodrag je onaj koji se
zapalio. Stvar nije ni malo jednostavna.
Nisu
svi tako jasni i određeni. Naočigled građana i policije, mladić
prilazi izlogu oronulog nacionalizovanog lokala. Teškim kamenicama
lomi staklo i lagano odlazi. Policajac ne prilazi mladiću.
Prilazi komšiji i pita ga da li zna čiji je to sin. Niko nije
znao. On tek treba da dobije svoj univerzalni znak prepoznavanja.
Ovo što je uradio, suviše je uobičajeno.
Odlazim
sa svog Straduna, suviše zgađena i onim oko sebe i samom sobom.
Ne želim da se uklapam u ovu pijacu duša. Gazim po opušcima.
Gledam zapuštene stare fasade sa divnom ornamentacijom. Bole
me oči od mesinga i stakla.
Kod
kuće sam. Udobno mi je u mojoj pećini, sa mojim predrasudama.
Otvaram mail. Pismo od sestre iz Amerike. Prošla je svet,
postigla sjajan uspeh, doživela veliku ljubav, rodila dete.
Zlata,
koja već ima status kućnog inventara, instistira da joj objasnim
ko mi to piše. Osećanje krivice mi kazuje da pristanem. Tako
se iskupljujem zbog izostajanja sa večernje partije razgovora.
Ona pokušava da se seti. Ne uspeva, ali se trudi. Postavlja
pitanja. Dajem tačno promišljene odgovore. Najzad se porađa
istina:
– Kako da ne znam! To je ćerka profesora Vladislava što mnogo
voli da jede slatko od šljiva. Sa jatkom oraha u sredini.
Poznato
prezime
Moj otac je sila! Zahvaljući njegovom prezimenu i renomeu
koje ima, nikada se nisam osećao kao anonimac. Nisam morao
da pravim gluposti, da bih bio primećen. Nije presudno obrazovanje,
socijalni status ili boja kože mojih sagovornika. Pa ni genetika
ili starnosno doba. Svi dobijaju blažen osmeh na licu, kad
čuju čiji sam ja sin.
Više
sam vezan za majku. Oduvek sam živeo s njom. Razmišljam slično
njoj. Imam veću ljubav, strahopoštovanje i nežnost prema njoj.
Ali, moj otac je moj otac.
Iz
tuđih priča i crno-belih fotografija, pamtim ga kao čoveka
koji je doneo prvu rukometašku loptu u grad. Zbog njega, lepotana,
tribine na utakmicama bile su pune devojaka. A onda se nesrećno
zaljubio u finu devojku, ali patološki ljubomornu i beskrajno
talentovanu za sitne pakosti. Tako kažu zlobnici za moju mamu.
Dobio je nas dvojicu, razveo se i – ovo već i ja znam – ostao
sam.
Odrasli
smo i viđali ga sve ređe. Nikada nije kukao kako mu nedostajemo
i polako se raspadao od tuge. Tokom telefonskih razgovora
bio je duhovit i veseo. Nisam primećivao njegovo tiho umiranje.
Drugi su mi ukazivali na to, ali im nisam verovao. A i imao
sam suviše svojih problema.
Za
to vreme, moj stariji brat je u dalekoj zemlji uživao u belim
noćima, čuvao konje i razvodio se od fine, ali patološki ljubomorne
žene, beskrajno talentovane za sitne pakosti.
Dok
je bio ovde, odlučivao bi da živi kod oca kad se posvađa s
majkom. Ipak, on, večiti buntovnik, izrastao je u čoveka kojim
majka može biti zadovoljna. Mrtvom ocu čini stvari zbog kojih
se ovaj, siguran sam, okreće u grobu. Možda ću vam jednom
pričati o tome. Ali, ne znam da li smem, mama će se ljutiti.
A
baš je brat bio moneta za potkusurivanje, čim majka sazna
da će otac ipak naći ženu dostojnu sebe. Od petog do osmog
razreda, učio je u seoskoj školi i živeo sa babom i ocem.
Da nije vođen specijalni rat, mogao je da bude u stanu u centru
grada i stigne do škole za dva minuta. On je čak pristajao
da oca truje pričama kako ćemo se ubiti, ako on dovede novu
ženu i slične gluposti. Ni dan danas ne mogu da poverujem
da je nasedao na te jeftine fazone. Sad mi je, u stvari, žao
zbog toga.
Drago
mi je što je bratu sve pošlo za rukom. Ima divnu novu ženu
koja rado priča i o Vikinzima i o Marku Kraljeviću. I dva
skandinavski plava sina, čiji će prijatelji dobro izlomiti
jezik dok izgovore komplikovana stara srpska imena.
Poštovali
smo njegovu samoću, a on je poštovao našu sreću. Vrhunska
ličnost, sa neodoljivim osmehom, uz zube na razdeljak; savršenim
stilom odevanja, kompetencijom za mnoge teme; ljubitelj dobrih
knjiga, sporta i putovanja, penzionerske dane je proveo na
svom brdu. Čuvao je kokoške – da preživi.
Čast
i poštenje iznad svega - to je bio njegov moto. I pored svih
“alternativnih” mogućnosti. Neverovatno! Mislim da nikada
nije bio član neke stranke ili nečeg sličnog (osim član biblioteke
i ribolovačkog društva).
Čovek
čuvenog prezimena. Kao da sve počinje s njim. Mada znam, porodično
stablo je veliko i razgranato. Priču o pećini mog prapretka
i lepoj Fati, prepoznajem iz romana “Lelejska Gora”. Pominje
se tu i Kolašin, pa su naši Srbi iz Kolašina došli na Kosovo,
pa u ovaj, nekad, junački kraj. Bez sumnje, svako sa ovim
prezimenom jeste moj rođak. Ali ne marim. Ako se nismo poznavali
ovih trideset i nešto godina, neka ostane tako. I ne trebaju
mi.
***
Otac
se ovoga puta ozbiljno razboleo. Sindrom hemibalizma. Zaključeno
je posle par nedelja. Dve nedelje se to zvalo mali šlog. Kao
da je svakih trideset sekundi desnom rukom zabijao go svojom
rukometaškom virtuoznošću, a nogom šutirao smeće života koje
mu se nalazilo na putu.
Ovi
lokalni genijalci su ga doživljavali različito. Jedan lekar
je listao literaturu, oduševljen što ima priliku da leči tako
redak uzorak. Ponekad je dva puta dnevno menjao terapiju.
Ostali su bili, kao i uvek, nezainteresovani, ali ljubazni.
U dubini duše sam znao da ne smem da im verujem, ali sam želeo,
jer sam i sam radnik u zdravstvu.
Danima
se ponavljao već poznati scenario odeljenja neuropsihijatrije.
Servirka donese ručak bolesnicima koji ne mogu sami da jedu.
Jedan je bez svesti. Čeka se da umre. Drugi sasvim pokretan,
ali skoro slep. Treći sa oduzetim donjim delom tela. I četvrti
koji maše snažno desnom rukom i nogom, punom modrica, rana
i otoka. Sačeka pola sata. Uđe i pita ih začuđeno, skoro ljuto,
što ne jedu, a onda izenese pune tanjire. Završen posao. Tada
nastupam ja. Da ga nahranim, obučem, ako su ga ostavili golog
, izvučem umokrene čaršafe iz kasete za hranu.
Od
jakih spazama mišića ispadao je iz kreveta. Bauljao po podu
mokrom od vode koju je pokušao da popije, ali je samo prolio.
Dobijao je jake injekcije sedativa. Sestre iz noćne smene
su smatrale da je agresivan. U svakom slučaju, ometao ih je
u nečemu.
Shvatio
sam da moram da ga prebacim u Beograd. Tamo je osoblje dobro
i savesno.
Nisu
uspeli da reše zagonetku šta je od medikamenata primio u mom
gradiću Smejtonu. Jedno je ono što sam kupovao svakog dana.
Drugo je ono što piše na otpusnoj listi.
Dok
sam se ja nadao, obilazio ga i razgovarao s lekarima, on je
jasno znao da će umreti. Došao je u Beograd samo da vidi unuke.
Trčao
je svoj maraton dvadesetak dana i pao u komu. Na ulazu elitnog
odeljenja nalazili su se oni koji ni pokudu ni pohvalu ne
zaslužuju. Ne može se dalje. Mogao sam da ga gledam iza stakla.
Razmišljao sam, po prvi put, o tome da li je tačna priča o
tananoj emotivnoj povezanosti između roditelja i dece. Isprobavao
svoje telepatske mogućnosti. Osetio sam da je suviše tužan
da bi i ovo izdržao.
Napustio
nas je. Trebalo je sve organizovati. Ja sam bio taj koji će
preuzeti njegovo telo iz bolničke kapele. Sedeo sam i čekao
sa nekolicinom ljudi. Zagrlio sam svoju tugu. Nisam obraćao
pažnju na njih. Vidom utopljenim u sivilo metala, omamljen
mirisom formalina, pokušavao sam da dozovem u sećanje detinjstvo.Vratilo
me je u stvarnost glasno izgovoreno to naše divno prezime.
Istovremeno
smo ustali nas dvojica. Dešava se. Ne obratiš pažnju. Ne čuješ
dobro, jer nisi tu, negde si u prošlosti. Zaustavio sam ga
tvrdeći da je to moje prezime.. On je uporno tvrdio da je
njegovo. Nije bio trenutak za raspravljanje. Ćuteći shvatamo
da smo rođaci koji se ne poznaju. Svaki je došao po svog umrlog
oca.
