Ona mi pokazuje rečima
šta da u ovom životu izbegnem ili sledim (285:10-11)

Gde su hrabrost, znanje, duhovitost,
poštene, skromne, mudre reči
koje već dugo vode moju volju? (299:5-7)

Ko nema zlata ili ga je izgubio,
neka utaži žeđ iz divnog stakla (105:11-12)

Francesco Petrarca, Il Canzoniere (Pesmarica)

Sama sam, slaba i očekujem skoru smrt. Sigurno će proći nekoliko dana pre nego što me nađu. Zamišljam kako susedi okreću glavu od mene, poluraspadnute.

Familije nemam. Moje kolege otišle su pre mene, a na Univerzitetu radi neki nepoznat mlad svet. A ja sam istoričar književnosti, i plašim se odlaska bez traga: moram reći istinu o onome što znam. Ostavljam ovo svoje pismo da samo nađe čitaoca.

Otkad sam u trećoj godini naučila da čitam, tragam po prošlosti. U tom sam traganju proživela ono sreće i nesreće što mi je na Zemlji bilo dato. Neki su mi se iza leđa smejali zbog toga. Budale! Ja sam svaki dan orgijala. Najbezumnija je ona strast, što bukti između čoveka i stranice.

Moji radovi o evropskom srednjevekovlju ne vrede ni pišljivog boba. Znala sam to dok sam ih pisala, a znam i sada. Sve je to mediokritet, bezočno povezivanje, bacanje peska u oči onima koji znaju manje. Smrde na vreme u kojem su nastajali, iako sam od njega i bežala u prošlost. Ironija: umesto saznanja o starini, ostavila sam savremeni dokument. Takva je Istorija, prevrtljivica. Piše se sama, između redova.

Jedne tople večeri, pred odlazak u penziju, uhvati me samosažaljenje. Osetih da je moje vreme prošlo uzalud, da ništa važno nisam otkrila. Padoh na kauč u suzama. “Sve bih dala, sve”, pomislih, “da mi je da saznam nešto važno!”

--“Može!” začu se glasić nalik na dečji. “Prah si, jesi. Nikom ništa. Daću, daću; samo kaži.”

Osvrnuh se oko sebe, prestravljena, i ugledah đavolka. Jarko crven, visok oko pedalj, velurnih crnih roščića, sedeo je na naslonu moje kožne fotelje i klatio nogama.

Dobro poznajem anonimnu Historia von D. Johann Fausten iz 1587. i Dr Fausta Christophera Marlowa iz 1604. godine, a i Goetheovu, Valérijevu i Mannovu verziju.
Odmah mi bi jasno šta je na stvari. Pozvala sam Ga, i On je došao.

Gledali smo se jedno vreme, a onda je on ponovo blebetao u trohejima, mojim jezikom kojeg sam pre pedeset godina ostavila iza sebe. Posle izvesnog vremena, nisam ga se više bojala. Bio mi je simpatičan.

Pomislih na Petrarku. Proučavam ga čitav život, a još ga ne razumem. Početak njegovog Pisma budućim pokoljenjima i sad znam napamet:

Pozdrav. Moguće je da je neka reč o meni stigla do tebe, iako je to malo verovatno, jer nevažno i nepoznato ime ne putuje ni prostorom ni vremenom. Ali, ako si ipak čuo za mene, možda će te zanimati kakav sam čovek bio i kakvi su bili rezultati mojih napora, naročito kod onih mojih dela, od kojih su do tebe možda stigli samo tuđi opisi, ili goli naslovi.

Kakav moderan stil, kakva samosvest! Sto godina pre otkrića štampe, a on ćaska s budućim pokoljenjima, lažira skromnost da bi uvukao čitaoca u lični odnos, osvetljava stvaraoca! Svoje vreme zvao je Medium Aevum, Srednji vek – doba između Rima i budućnosti, čiji je naravno on, Petrarka, glasnik. Egomanijak, ili pak prorok? Jer renesansa i počinje sa njegovom Pesmaricom – tom prvom slikom pisca raspetog između prezira i potrebe, razmišljanja i delovanja, polnosti i reči.

«Pokaži svoju frustriranu žudnju, pišče potomče!» hrabrio je Petrarka zavodljivo. (Sublimiranu, naravno, u formalno besprekorne stihove prepune prijemčivih književnih referenci). «Ne boj se jeresi! Moli se svojoj Lauri, a telo joj rasparčaj! Reči joj hvali, ali ih ne citiraj! Njome otkrivaj sebe!» I pohrliše epigoni. Nakon šest vekova razrade teme, i Eric Clapton zvuči poznato.

Kako je jedan čovek mogao perom da napiše filozofskih traktata, putopisa i spevova dovoljno za tri plodna pisca, a da bude ambasador u četiri zemlje i sedam puta se preseli? Da Laurino ime u bezbroj kombinacija (Lauro, l'aura, l'auro - lovor, povetarac, zlato) pronese u večnost, a da nikad ne zabeleži ime žene s kojom je živeo dvadeset godina i imao dvoje dece? Svejedno, ni jednoj se danas ne zna identitet. Na Pesmarici je vredno radio punih četrdeset godina, od toga dvadeset posle Laurine smrti, datirajući i najmanju promenu na rukopisu. Prkosio tom strašću i svojim filozofskim ubeđenjima, i Prvoj Božjoj zapovesti i lomači. A onda se Laure odrekao u poslednjoj pesmi. Zašto?

Ali besmisleno je postavljati ta pitanja. Za odgovorima već šesto godina, bez uspeha, čeprka na stotine nas istraživača. Od koji bi svaki prodao dušu da ih sazna.

I ja bih.

--“Može!” Đavolak se uspravi i raširi ruke. U svakoj se okretala kuglica od ogledala. “Venecija, Archivio di Stato. Signatura 24.H.35667. Četiri su kardinalne vrline koje ostavljaš za sobom, a istina je između. Uživaj!” – reče on, i nestade ga.

Glas mu je, primetih, bez troheja zvučao ženski.

Let mi je prošao u magnovenju. Četiri kardinalne vrline? Mudrost, najvažnija; umerenost, hrabrost.....i, da, pravda, kao spoj te dve. A istina je između? Između kojih od njih? Trebalo je videti papire.

U Veneciji me dočekao mrzovoljni arhivar, koji je pogledao signaturu i preleteo prstima preko tastature.

-- “Crkveni papiri, padovanski biskupski spisi? 1374. godina. Hmmm... To ne možete sami uzeti, moram vam ja otići po to. Potpišite ovde”, reče blazirano.
Trudila sam se da ne izgledam nestrpljivo i ne izazivam sumnjičavost, dok mi se želudac grčio. U čitaonici sam sedela boreći se sa nesvesticom.

Kada sam otvorila oči, ugledah kutiju vezanu uzicom, prekrivenu debelim slojem crne prašine koja se hvatala za prste i rukave. Iz nje me zapahnu memla. Na dnu kutije ležao je debeli tom u povezu od glatke kože.

Pobožno položih tom na stalak za rukopise i otvorih ga. Kao i uvek kad god bih pod prstima osetila velum, materijal čudesno mek ali jači od vekova, podišla me je jeza. Obrisala sam ruke, navukla pamučne rukavice i, donekle umirena poznatim postupkom, predala se radu.

I kožni povez i velum vrhunskog kvaliteta. Rukopis bez iluminacija, poprilično istrošen. Marginalije retke, unošene uvek istim rukopisom. Prepis je rađen za potrebe jedne osobe, kojoj nije nedostajalo novca. Padovanski biskup je voleo knjige.

Prepoznah komentar Novog Zaveta Svetog Ambrozija, ranog crkvenog oca. Srce mi poskoči. Setih se da je on, pišući o Luki, prvi nazvao četiri vrline “kardinalnim”, po latinskoj reči cardo, šarka.

Dok mi je u glavi bubnjalo, pod lupom sam tražila to mesto u sitnom latinskom rukopisu. Nakon dugog traganja, u desnom uglu na dnu desne stranice, nazreh reči Hic quattuor velut virtutes amplexus est cardinales, izbledele pod biskupovim upornim palcem. Okrenuh list, ali tekst više nije imao smisla. Vraćah se nekoliko puta, ali bez uspeha.
Odjednom mi sinu.

Rukopisi nemaju paginacije! Stranice su slepljene!

Istina je između!

Okupana znojem, nožićem razdvojih prionule rubove stranica. Iz nastalog džepa iskliznuše dva pisma na papiru krtom kao misao, sačuvanom od oksidacije u velumskom vakuumu. Prvo je bilo na srednjevekovnom francuskom, a drugo na latinskom jeziku. Gladno sam ih čitala:

Francesco, moja lovoriko,

Vraćam ti grupu pesama i tekstova koje si mi poslao na čitanje. Sve komentare i ispravke sam unela, drvce moje.

Ispredaš se kao kitajska svilena buba što je kapetan Marco Polo lani pokloni mome ocu. Bojim se da te ljudi neće razumeti. Čuvaj se lomače i zavidljivih očiju.

Šaljem ti i dvadeset svojih novih pesama i traktat O ravnoteži. Nestrpljivo čekam tvoje mišljenje.

Eto, pored svega tvog posla, i ja te opsedam. Ali ne onako, nadam se, kao u tvojim novim pesmama. Zar ja – svirepa Gorgona? Zver? Lav koji riče nad tvojim iščupanim srcem? Ja, jedna starica od trideset i pet leta, sa jedanaestoro dece o skutu?

Da, malo ti se i smejem, vidiš. Ne tuguj, rečice. Znaš da ti ne mogu doći. Zar se nisi već navikao? I u crkvi Svete Klare, kao mladić, kad te prvi put videh, i danas, uvek jednako nabusit. Prihvati svoju porodicu. A ja sam tvoja. Već se dvadeset godina čitamo, a kao da tek počinje. Zar nije tako bolje?

Stigle su vesti da je kuga u blizini. Sa mužem i decom povlačim se danas u Alpe. Dobro skrivaj moje pisanje jer prepisa nemam, a ovo pismo, kao i sva ranija, spali. Neka te Bog čuva.

Tvoja po peru,
Laure de Noves de Sade

Zaslepljena suzama, uzeh naredno pismo.

Monsignoru velečasnom ocu Gianfrancu Marinettiju, biskupu padovanskom,
Na praznik Uznesenja, leta gospodnjeg 1374.

Prečasni oče,

Neka je hvaljeno ime Isusa Krista, gospodina našega, na ovaj sveti dan.

Zovem se Roberto Begni, po milosti Božjoj od prošle godine pastir crkve Sv. Trojstva u Arqui, vašoj diocezi podležan.

Bedne ljudske tajne, koje po nesagledivoj Milosti primam pod okriljem svetog sakramenta ispovedi, obavezan sam i smrću čuvati. Ali mudrošću majke Crkve, mlađi pastir mora nedostatnost svoju poveriti starijemu, kad mu se greh neoprostivi ispovedi.

Preblagi oče, na ispoved mi dođe juče smrtna grešnica među nama grešnicima, po imenu Belle de Vitry, nezakonita kćer Paula de Vitryja, pisca avinjonskog, što dvadeset godina sa filozofom Francescom Petrarcom, svoga oca prijateljem, u smrtnom grehu živi, i iz te pogani dvoje kopiladi izrodi.

Zlodelo je njeno svirepo. Kada je našla prepisku, spise i pesme što o dvadeset godina greha Petrarkinog s drugom ženom govore, (premda nju već dugo pod zemljom crvi i đavoli izjedaju), u smrtnom je grehu gneva naložnika svoga, od starosti slabog, ugušila, i na otvorenu knjigu licem položila, da ga takvog služinčad u poznatom položaju nađu i objave da je od starosti umro.

Premda mi je grešnica priloženo pismo kao dokaz donela i pokajanje izrekla, pokoru joj ni oprost ne mogah dati. Pismena žena uvek đavolov je znak, a u ovom su gnezdu dve zmije pismene gmizale. Živim u strahu da bih za propast svoga stada odgovoran biti mogao, pa vas molim, prečasni oče, da pošaljete Svetu Inkviziciju da ovo zlo ispita.

u Isusu Kristu,
Monsignor Roberto Begni

Dok sam čitala poslednje reči, pod pogubnim dejstvom kiseonika pisma u mojim rukama počeše da se krune u fini prah. Bez pisama, neću moći ovo ni sa kim da podelim, ništa da dokažem, ništa da objavim! Tražila sam od Đavola znanje, ali sam zaboravila da zatražim dokaz. Osetih gušenje, oštru bol u grudima i levoj ruci.

Dok mi se pred očima mračilo, đavolak se smešio.

-- «Dobro! Haj'mo sad kod mene», prošaputa.

***

Otvorih oči, ovijen konopcima ispred velike vatre. Predamnom je stajala Belle zgrčena lica.

Obli me val žaljenja. Kada smo bili mladi, tepao sam joj, Belle de Vitry – Divna od Stakla. Nikada nije bila divna, ali ovako izobličena bila je ružna kao pas.

Vidim, našla je Laurina pisma i spise. Sve je gotovo.

Gledao sam kako ih, list po list, baca u plamen. Srce mi je krvarilo. Nisam ih sačuvao. Sve bih dao, sve, da o Lauri ostane spomena.

--«Može!», začu se glasić. Đavolak je sedeo na kaminu.

--«Pogledaj ovaj datum!» vikala je Belle. «Tada sam rodila Giovannija! Ti se dopisuješ sa tuđom ženom, a ja za to vreme nadgledam tvoju služinčad, primam te starog u postelju, gajim ti seme i pišem po tvom diktatu! Ali ja sam kćer i žena pisca», prosikta. «Vama se samo kletom stranicom valja svetiti.»

Tad Belle sede za moj sto i poče da piše. Nedugo zatim, pročita mi pesmu u kojoj se, u kukavičkom strahu od greha, ja odričem Laure.

Belle je pesmu sročila za nekoliko minuta, a meni bi za istu trebalo mesec dana.
Stil je istovetan mome, a rima besprekorna.

Zar je mene tako lako imitirati?

Zaplakah od poniženja. Pesmu je zatim upisala u Pesmaricu, i ja sam znao da to više nije moja zbirka.

I da to niko neće saznati. Jer ja sam krio da se Belle redovno dopisuje s velikodostojnicima mojim rukopisom. Da je ona moj najbolji pisar: jedini koga ne plaćam. Metodom koji je sama smislila, prima i prepisuje moj diktat. Prepisala je za mene hiljade stranica.

---«Sve bih dala, sve», riknu Belle, «da Laure nestane sa lica zemlje, a da tebe
pamte samo po ovoj zbirci!»

--«Može», začu se ponovo glasić.

Belle mi polako priđe s jastukom. Ne vredi da je preklinjem. Za sve ove godine koliko je znam, nikada nije promenila mišljenje. I onako sam sve zaslužio.

--«Dobro», reče đavolak, tik do mog uha. «Haj'mo sad kod mene.»

***

Otvorih oči u bolovima, poduprta jastucima. Sama sam, slaba i očekujem skoru smrt. Sigurno će proći nekoliko dana pre nego što me nađu.