Ti si odavno uzeo pravo
Da se ama ceo u mene uvučeš,
I meni baš nimalo mene
Nisi dao,
Pa vremenom počeh
U tebe da sumnjam
Da nisi mene ti od mene krao
I tako,
Dok ja ovde sa tobom sad lutam
I ti mene moju pronosiš nekuda
I ja takva, od sebe otrgnuta
Lukavstvom tvojim upregnuta
Želeći tebe
Možda
Samo svoju sebe želim.

***

Oprostite, Gospođo,
Gospođo draga
Al Vaši su nazori providno beli
Ja nikada neću
Nestati sasvim, bez traga
Mada bi možda
Vi tako hteli.
Ja u inat Vama baš i živim
I moj je život drugačija fela
Jer ja sam dane ganjala strasno
Kako sam i gde želela, htela.
Moje su noći- strahovi vaši
Vama su želje bojazan bile
Zato me Gospođo mržnje vaše
U letu drže – u večnost nose
I teraju druge da me se plaše.
Ne dajte pesmi da vam se ruga
Udrite po meni vi sad jače
Odatle niče sva moja tuga
Tu jedno dete sedi i plače.
Nemojte draga,
Ta mi se znamo,
Da vam zadrhti majčinska ruka
Tolko je vatre ovde pobljuvano
Ako je ljubav - e ta je sumanuta.

***

Čitavu ovu zimu, kad god prodjem šetalištem u centru grada, kraj jednog od onih šljaštećih izloga je opazim.
Debela baka u dronjcima sa par zavijutaka kraj sebe i ogradom od kontejnera što je štiti od vetra - prespavaće tamo i večeras.
U predvečernjim časovima jednog bljutavog, sivog dana vukla sam svoju upljuvanu dušu tuda. Akumulacija svih onih poniženja koje student prikupi u toku jednog dana bila je dostigla svoj maksimum - nosila sam sa sobom svo to poniženje i bedu kada sam je ugledala.
Sedela je, kao i uvek, tamo - ovoga puta čitajući neku knjigu. Polako je podigla pogled i oči su nam se za trenutak susrele. Njene - pune časti i dostojanstva preletele su moje crne rupe i vratile se knjizi. Samo su u vazduhu ostavile konstataciju:
„Učinilo mi se da me neko posmatra“.
Ta je žena bolje nosila svoje dronjke nego svi ljudi koje sam sretala svoje statuse.