Lutka u cipelama boje meda
od dubokog je neba razgolićenog
kao kišni maslačak na vetru je
telo joj od mleka ptičjeg

Vetar joj svlači suknjicu
oslobadja je šešira, blejzera
donjeg veša, podvezica, štikli itd
proključava ljubav kao vodena para

U zagrljaju vetra i gole žene
golotinja žene se migolji
kao špageta u tanjiru
kao pastrmka u zelenilu vode

Taj vetar sam ja –
pijem joj svetlost iz sisa
vladamo srpskim jezikom
dok se ne potrošimo kao grafitne olovke

Novi Beograd, maj 2007.

HODAJUĆI IZMEDJU PLAVIH CVETOVA

Dok hodam
izmedju plavih cvetova
kroz nedoglede
kroz nedoglede
veruj mi čitaoče
da se kao zapaljena suva slama
rasplamsavaju moje misli
i pesma cvrčaka
i pesma cvrčaka

KIŠA, JORGOVAN, SOVA

S obe ruke nebo je zagrlila noć.
Melodiju tišine namirisane jorgovanom
utišavaju zvuk kiše
i rečitativ sove sa lipovog drveta
starijeg ali lepšeg od budućih vekova,
koji će minuti pre no što će i otpočeti.
Svega sam se nagledao!
Govor ljudi što sliči kreketu žaba je utihnuo.
I tako do Novog Jutra
kada će boje duge preplaviti nebo.
Kada ćemo postati nebo.

INSTINKTIVNA PRIBELEŠKA

Usahnu
poslednja
travka

poslednji
se bor
naborao

odlete
poslednja
čavka

odlete
poslednji
orao

PO IVICI ŽILETA

Bejahu kišne večeri
hodah uz reku
hodah niz reku
hodah po ivici žileta

Oprostih se od tebe
ribo u ribnjaku osunčanih voda
golube povrh svetlarnika
ptico grabljivice od prošlosti –
svima nama majke bejahu kurve

A mirisahu zvezdane reči
kao ponoć u proleće

Oprostih se i od tebe
senko moja
u tišini sobe

i u trenu
sagledah sav život
a u vetru ostavih
trag čoveka