Vrt
Hodao sam
kroz gustiš salate
i šume peršuna,
tražio sam te
pod crvenim suncima paradajza,
mon petit chou.
Ne u Borhesovom
vrtu - metafori vremena,
ne u Herbertovom univerzalnom vrtu,
već u tom stvarnom vrtu,
domu puževa i buba,
našao sam otiske tvojih bosih nogu.
Letnja
kiša ih je pretvarala
u jezera.
Gospođica
Sva ispeglana,
s ljupkim šeširićem,
fingira
da je umetnica.
Kroz
slamčicu srče koktel
i zucka.
Volela
bi:
kada bi svi stolnjaci
na stočićima bili ružičasti,
kao što je naš,
kada bi
svi ljudi bili
srećni,
kao što je ona.
Veruje
u pobedu ljubavi,
u socijalnu jednakost.
Kada bi
bila spisateljica,
bila bi spisateljica
sa humanističkim predznakom.
Ili kao
što sama tvrdi:
,,Pisala bih o siromasima
koji pate”.
Osmehnem
se.
Zamišljam
je
kako se ujutru, sa sveščicom u ruci
otiskuje u siromašne delove grada.
Kada joj
to kažem,
odmah se oduševi
i već hoda
svim sirotinjskim četvrtima sveta.
I svi su
prema njoj tako ljubavzni
i niko neće da je povredi.
Tube
Ti si
majstor za tube.
Ja ih iscedim samo do pola.
Moj stan je bio pun
neupotrebljenih tuba majoneza,
senfa i paradajza.
A onda si došla ti
i pojela ih sa hlebom ili sirom.
Bilo je lepo gledati te,
dok si ih savijala u male
plave i žute rolne
i dok su iz njih, već davno odbačenih,
veselo prskali ekstrakti prirode.
Sada, baš
sada te posmatram preko ruba hartije,
kako se trudiš oko soka od paradajza
i pomišljam:
,,O, bože, kako te volim.
Kako vešte prste imaš.
Kako snažne ruke, kao vajarka.”
Palcem i kažiprstom
zavrneš crveni poklopčić
i baciš je u đubre.
Budi dobro,
mala tubo!
I srećan put!
Sve
što otpada
pažljivo
sa mnom krhak sam i malo
jadan tukli su me gore nego što su
tukli Valjeha i palicama
i telefonskim kablom košulja
u
trakama pantalone pocepane cipele
nagrizene kao od pasjih zuba pažljivo
sa osećajem kao kad oslušneš muziku u srcu
bučnih ulica jedva veruješ
a ipak
je tamo pod glasovima automobila
pažljivo sa mnom nežno kao s tom muzikom
ne znam šta još ali neka padne sa mene
kao što pada prah sa leptirovih krila – zauvek.
Nekada
jedina
Juče sam
je video: nekada jedinu. Već dugo
nisam pomislio na nju. Prošla je pored biblioteke.
U farmerkama. U bundi. Sa crvenom kapom.
Žena u sred tridesetih.
Nedorasla žena u sred tridesetih.
Pomislio
sam kako bi bilo ako bismo se sreli.
Šta bih joj rekao? Možda nešto u vezi sa uvelim
cvećem, lanjskim snegom, pahuljom
koja se istopi kada dodirne vrelu
kožu. Možda ni to. Možda nešto u vezi
sa vremenom,
kako je hladno i kako
su meteorolozi ponovo pogrešili u prognozi.
Najverovatnije bismo oboje žurili. Ona na posao,
a ja napolje iz pepela izgorele ljubavi,
daleko od njenih – predviđam – krajnje
utučenih
očiju. Sitan sneg se kovitlao pred
autobuskim vetrobranskim staklom. Kao jata ptica
s večeri u Vestportu u Irskoj,
pitoresknom gradiću, koji joj je bio tako drag.
Možda bih dodao ponešto o Irskoj, Ginisu,
poželeo
kišu, proklinjao sneg...
Svakako bismo žurili. Ona na posao,
ja napolje iz pepela, uvelog cveća u sveži,
neutabani sneg sadašnjosti, u vetar koji reže
do kostiju, do bola, i vraća život mesu.
Zbunjeni
narcis
Jedva
sam se navikao na fotografiju, a već je tu
televizija. Gledam je. Emisija o kulturi.
Mlađi muškarac se glupavo smeška i
govori. Govori o sebi, govori o poeziji.
Govori.
Koliko mogu da prosudim, ne previše
pametno, ali ni previše glupavo. Govori,
kao što govore naturščici pred kamerom.
Zaleće se. I pravi ćutljive pauze, što smeta. Bio bi
možda simpatičan,
da mu voditeljka
uvodnom kritičkom refleksijom nije postavila
nedostižni standard. A ovako je prepreka
žuborećem potoku, kamen, na kojem
poskoči
automobil, pokvareni rajsferšlus.
Kažu mi, da sam taj čovek ja. Kažu
mi da sam na TV-u onakav kakav sam u prirodi.
Ne verujem im. Ne, to im ne mogu verovati.
Granice
Crna kazaklja
na barometru je konačno
napustila kišoviti predeo. U plavom
izrezu prozora jedva prepoznatljivo drhte
ozelenele grane stare jabuke. Telefoniram
prijatelju izvan granica mog sveta i nakon
dužeg vremena ponovo čujem fraze, kao:
je li, da l’ onda hoćemo, život na rubu...
Vera me zove iz evropske ambasade,
sa teritorije Evropske unije, i prenosi mi
pozdrave već skoro zaboravljene poznanice –
nešto kao život se davno vratilo
među nas. Brat zatrubi kada prolazi pored kuće,
i mahne mi kroz prozor brze mazde.
Granica. Na koži još uvek osećam vlažni dodir psa,
koji je došao da me pozdravi dok sam sedeo
i pio sa prijateljima. Reke vina, reke reči.
Granice. Lice u ogledalu: upali čekinjasti
obrazi, sve ređa kosa, podočnjaci nakon
prolupane noći. Kada pružim ruku –
dečja želja da dodirnem sopstveni odraz
kao da je neko drugi – pod jagodicama prstiju osetim
hladnoću ogledala. Zurim u detinjstvo
preko dubokog bezdana proteklih godina.
