Jedan od najvećih američkih pesnika. Najčešće ga vezuju za Novu Englesku. Pisao je poeziju na pastoralne teme, sa filosofskom dimenzijom. Iako je koristio, u najvećem broju slučajeva, tradicionalnu formu, prvi je u poeziju engleskog jezika uveo preplitanje ritma i metra, i rečnik i govor iz svakodnevnog života uneo u stih.
Uvek buntovnik, u poeziji i inače, napadao je neke od najčešćih tendencija savremenog društva. Voleo je da se smatra liberalnim, ali su neka od njegovih shvatanja pre konzervativna – želeo je da sačuva društvo koje je moglo da proizvede čoveka poput njega – samoukog, kako je za sebe voleo da kaže.
Naime, nakon završene srednje škole, i nepunog semestra na koledžu, Frost se zaposlio u Masačusetsu. Tu je predavao u školi, radio u mlinu i u lokalnim novinama. 1895, oženio se sa Elinor White koja je radila u lokalnoj srednjoj školi. Posle dve godine napustio je Harvard, bez diplome. Deset narednih godina živeli su na farmi gde je pisao poeziju, ali slabo objavljivao. Živeli su jednostavno, skoro izolovano. No, tu je život, bar za njihovo petoro dece, bio ispunjen. Farma nije bila samo mesto koje je donosilo neki, kakav takav prihod – deca su učestvovala u svemu što su roditelji radili. Od kosidbe do posmatranja ponoćnog neba, čišćenja izvora, razgovora za večerom ili večitog krčenja šikare sekirom i makazama (najdraže Frostovo "oružje", uz motiku i kosu). Iako deca nisu išla u školu, Frostovi su im pružili i formalno obrazovanje. Budući da su oboje bili nastavnici, nije im bilo teško da organizuju učenje: "Preko dana lekcije uradiš sam, a uveče - učenje iz knjiga", kako u svojim dnevnicima piše tada petogodišnja Lesli.
1912. je Frost prodao farmu i preselio se sa porodicom u Englesku gde se sasvim posvetio pisanju. Vrlo brzo postigao je uspeh s obe strane Atlantika. U Engleskoj se zbližio s nekim priznatim književnicima kao što su Ezra Paund, Lasel Aberkrombi, Rupert Bruk, Sidni Koks, Ejmi Lovel, Robert Pen Voren, F.S. Flint, Džon Frimen, Luj Antermejer, Džon Bartlet, T.E. Halm i drugi. 1915. vraća se u SAD.
Posle prve objavljene zbirke kupuje farmu u Nju Hempšajru. Započela je duga karijera pisanja, podučavanja i predavanja. Od 1924. do 1942. dobija četiri Pulicerove nagrade, i nebrojeno mnogo priznanja. Nažalost, Frost je doživeo smrt ili duševnu bolest skoro sve svoje dece. 1938. umrla mu je žena. Posle izvesne pauze Frost je nastavio da piše, predaje, i učestvuje u političkom životu s velikim uspehom. Kao ambasador dobre volje posetio je Južnu Ameriku, a u svojim poznim godinama i Nikitu Hruščova.
Iz njegove bogate dugogodišnje prepiske s drugim književnicima, kritičarima i predavačima najbolje se može videti kako se kristalisao njegov stav prema pisanju. "….Kad imate metar i ekspresivnost – eto pesme." Dakle forma, ali joj on ne robuje. "Stih će imati više šarma ako nije mehanički pravilan." I nadahnuće. Jer, kako Frost kaže, "Ako pisac nema suza, neće ih imati ni čitalac. Ako za pisca nema nema iznenađenja, neće ih biti ni za čitaoca." Logika i smisao su posledica, retrospektiva. Pesmu ne treba unapred promisliti, pa je zatim smestiti u poetsku formu:
"…Svesno planiram da stvaram muziku od onoga što bih mogao da nazovem zvukom smisla. Moguće je dati smisao bez melodije (kao u većini proze koja je prošla ispit, ali je dosadna za čitanje), kao što imate i melodiju bez smisla (recimo u "Alisi u zemlji čuda", što je sve samo ne dosadno štivo). Melodija smisla, dakle. Utuvite to. ….To je čist zvuk- čista forma."
Zbog svog poetskog i političkog konzervatizma Frost i dan - danas kod svih kritičara nije omiljen. Oni koji ga ne vole – konkretno, britanski teoretičari književnosti – reći će da "njegovu poeziju odlikuje mešavina tehnika, nedorečenost, seljačka razboritost i sluh za govor i humor njegovih suseda zemljaka", ali njegov značaj u američkoj literaturi je nesumnjiv. Svakako je uspeo u svojoj ambiciji da napiše "nekoliko pesama kojih se nećete tako lako otarasiti."
"Smrt najamnika", "Posle branja jabuka", "Zakrpljeni zid", "Put kojim nisam pošao", "Breze", "Pored šume u snežno veče" primeri su Frostove veštine da pastoralne i filozofske teme spoji u liriku nezaboravne lepote.
"Naš posao u literaturi je da ljudima ponudimo nešto na šta će reći: Da, znam šta hoćeš da kažeš. Ne da im kažemo nešto što nisu znali, već nešto što znaju, a nisu nikada rekli. Nešto što će prepoznati."

***

Maske nisu nalik ničemu što je Frost ranije napisao ili pročitao. Iako po žanru srodne s Miltonovim Komusom (maskerata), po svojoj su nameri pre Izgubljeni raj: Frost želi da opravda i približi Boga čoveku. proširivanjem biblijskih priča na duhovit i vispren način. Maska razuma i Maska milosrđa imaju za temu dobro poznate biblijske priče, koje je Frost u najranijem detinjstvu slušao od svoje pobožne majke. Iako govori s pozicije modernog slobodnog mislioca, nesklon ortodoksiji bilo koje vrste, gospođa Frost bi verovatno bila zadovoljna da je videla kako njen sin sledi njena religiozna uverenja. Frost, kao i Niče pre njega, usuđujemo se da kažemo, zapravo traži odgovore na neka večita pitanja, samo naizgled gazeći po svim ustaljenim principima i pravilima.
Maska razloga nastala je iz Frostove dugogodišnje fascinacije Knjigom o Jovu čija je osnovna priča o čoveku koji je dugo nezasluženo patio za njega imala jak emotivni naboj. Kako je sam pola veka trpeo odbacivanja dok kao pesnik najzad nije priznat, doživeo smrt ili duševnu bolest sve sem jednog od svoje dece, smrt svoje žene, a i sam nije bio savršenog zdravlja, Frost se lako identifikovao sa mučenikom iz Starog zaveta. Jov traži, vapije za razlogom za ljudsko stradanje. Obojica – i Jov i Frost – sumnjaju u Gospodnje dobre namere, u predestinaciju, u Sistem.
Simbolična zajednička slika Boga, Jova i Đavola na kraju sugeriše šta je po Frostovom mišljenju duboka istina u pitanju prirode zla: Bogu je potreban Đavo – zlo na svetu, baš kao i čovek, da bi ostvario svoje ciljeve. Koji su to ciljevi van je čovekove moći shvatanja, ali on mora da prihvati zlo i patnju kao deo Božjeg plana koji nikakav napredak nauke ne može da dostigne. Bio je to, između ostalog, i Frostov politički stav.
Maska milosrđa postavlja večito pitanje o odnosu milost – pravda. I Jona, kao Jov, traži pravdu od Boga.
Da je ranije pisao Maske, Frost bi možda zastupao Jonu. Ovde je on, međutim, Pavle. U poslednjoj replici izgovara molitvu koju je Frost često ponavljao i primenjivao na svoj život i rad:
"Daj da moja žrtva bude prihvatljiva na Nebu."
Dok je Frost tražio poslednju scenu gde Čuvar i Pavle raspravljaju o potrebi za hrabrošću u nošenju naših odgovornosti, bačena je bomba na Hirošimu i Nagasaki.
"Kako da budemo pravedni u svetu kome je potrebno milosrđe, i milosrdni u svetu kome je potrebna pravda?"

Nataša Stukalo

Photo © by Lotte Jacobi

MASKE

Prvi čin:
Maske: Razlozi
1945.

(Obična oaza usred pustinje. Čovek sedi oslanjajući se leđima na palmu. Njegova žena leži pored njega, gledajući u nebo.)

ČOVEK: Ne spavaš?

ŽENA: Ne, čujem te. Zašto?

ČOVEK: Rekoh da je drvo tamjanovo opet u plamenu.

ŽENA: Misliš Plameni grm?

ČOVEK: Božićno drvo.

ŽENA: Ne bi me čudilo.

ČOVEK: Kakva neobična svetlost!

ŽENA: Danas je sve neobično osvetljeno.

ČOVEK: To je mirta. Osećaš kalafonijum? Ornamenti koje grčki majstori napraviše za cara Aleksija, Zvezda vitlejemska, narovi, ptice, sve kao da je u rajskoj svetlosti. I počuj, zlatni emajlirani slavuji pevaju. Da, i vidi, drvo je nemirno. Neko se upleo u grančice.

ŽENA: Stvarno. Ne može da se izvuče.

ČOVEK: Oslobodio se! Izašao je!

ŽENA: To je Bog. Uvek bih ga prepoznala po Blejkovoj slici. Šta to sad radi?

ČOVEK: Postavlja presto, valjda, ovde kraj našeg atola.

ŽENA: Nekako je vizantijski.

(Presto je od proste iverice, sa šarkama. Bog ga uspravlja i stoji iza, pridržavajući ga)

Možda za Olimpijske igre, ili Sud ljubavi.

ČOVEK: Pre će biti za kraljevski dvor, ili sudnicu, a ovo je Sudnji dan. Verujem da je to. Evo me gde odlažem na stranu varljivu predstavu sebe, i smirujem se u očekivanju zvanične presude. Trpi sebe da budeš obožavana, ljubavi, što bi Voler rekao.

ŽENA: Ili da ne budeš. Pođi i pričaj s Njim pre nego što dođu ostali. Možda te se seća: ti si Jov.

BOG: A, pamtim, kako da ne: Ti si Jov, moj Strpljivi Pacijent. Kako ti je sada? Verujem da si se uglavnom oporavio, i da ne osećaš posledice bolesti koje ti dadoh.

JOV: Dade mi, baš tako. Volim otvoreno priznanje. Ja sam ime za potezanje. Ali da, dobro sam, sem što me tu i tamo žigne reuma. A popuštanje je nebesko. Možda ćeš nam reći da je to Raj, beg od teških životnih muka, koji nam daje osećanje olakšanja, sračunat da održi tipa za Večnost.

BOG: Da, uskoro. Ali prvo veća stvar. Hiljadu godina mislim kako ću ti jednog dana zahvaliti za tvoj način da mi pomogneš da jednom za svagda ustanovim princip da čovek nije u stanju da dovede u vezu svoje izlete van poštenja, i ono što dobija. Vrlina može da podbaci, zloća uspeva. Beše to velika demonstracija koju izvedosmo. Progovorio bih ranije, da sam pronašao reč koju sam tražio. Pretpostavili biste da “onaj ko u početku beše reč”, može i da vlada njome. Moram da tražim reči kao bilo ko drugi.
Predugo ti dugujem ovo izvinjenje za naizgled besmislenu patnju kojoj si bio izložen u ta davna vremena. Ali, od suštinske važnosti je bilo da tada ne razumeš. Morao sam delovati besmisleno, da bi imalo smisla. I dobro je ispalo. Ne sumnjam da si do sada shvatio svoju ulogu u ismevanju Ponovljenog zakona i izmeni smisla religijske misli.
Zahvalan sam ti što si me oslobodio moralnog ropstva ljudskoj rasi. U početku, jedino je čovek imao slobodnu volju da bira između dobra i zla. Nisam imao izbora no da ga pratim s kaznama i nagradama koje je razumeo - sem ako nisam želeo da pretrpim gubitak poštovanja. Morao sam da hvalim dobro i kažnjavam zlo. Ti si sve to promenio.
Oslobodio si me da mogu da vladam. Ti si emancipator svog Boga, i kao takvog unapređujem te u sveca.

JOV: Čuješ ga, Taitira: mi, ti i ja, smo sveti. Spasenje je u našem slučaju retroaktivno. Spaseni smo, spaseni, ma šta to značilo.

JOVOVA ŽENA: Posle svih tih godina!

JOV: Ovo je moja žena.

JOVOVA ŽENA: Ako si božanstvo koje pretpostavljam da jesi…(Uvek bih Te prepoznala po Blejkovoj slici)...

BOG: Ta mi je, kažu, najbolja.

JOVOVA ŽENA: …Uložila bih Ti protest. Hoću da te pitam ima li smisla da proročice spaljuju kao veštice, dok proroke muškarce prihvataju s uvažavanjem.

JOV: Osim u sopstvenoj zemlji, Tiatira.

BOG: Ti nisi veštica?

JOVOVA ŽENA: Ne.

BOG: Jesi li ikada bila?

JOV: Ponekad misli da jeste, pa se time opterećuje. Ali nije stvarno - koliko ja znam. Do sad ništa nije predvidela, a da se ostvarilo.

JOVOVA ŽENA: Veštica iz Endore bila mi je prijateljica.

BOG: Ne može se reći da joj je loše išlo. Sećam se kada je pozvala Samuila, njegov duh se pojavio. Izgleda da je tu veštica bila jača od proročice.

JOVOVA ŽENA: Ali spaljena je kao veštica.

BOG: To nemam u svojim beleškama.

JOVOVA ŽENA: E pa jeste. A ja bih volela da znam zašto.

BOG: Eto, pitaš baš ono što smo se složili da ne moram da odgovaram…

(Presto se sruši. On ga podigne, zaključa, i ostavi.)

Gde je ona bila poslednjih pola sata? Hoće da zna zašto i dalje ima nepravde. Prosto ću odgovoriti: Tako je to. I naložiću svojoj volji da to zajamči, kao Magbet. Mogli bismo isto tako da se vratimo na početak i potražimo pravdu u slučaju Segub.

JOV: O Gospode, hajde da se ne vraćamo ni na šta.

BOG: Zato što prošlost tvoje žene ne bi to podnela? – U odsudnom trenutku, madam, šta učiniste? Šta ste hteli da navedete svog muža da kaže?

JOVOVA ŽENA: Ne, ne preživljavajmo stvari ponovo. Briga me. Bila sam uz Jova. Možda sam Te napala. Jov je češao svoje čireve pokušavajući da se seti šta jeste, a šta nije učinio za sirotinju. Test je uvek takav- kakav si prema sirotinji. Došlo je vreme da se sirotinja tretira na način malo manje kažnjiv nego što su sirotišta. Još jedna stvar koju treba da staviš na svoj dnevni red. Jov nije učinio ništa, jadničak. Rekla sam mu da se ne češe, time samo pogoršava. Ako mu hiljadu puta nisam rekla: Ne češi! A kada se, truo kao njegova koža, njegov šator raspao, skupila sam dovoljno da mu svake noći podižem mali šator, da ga ne dotiče i ne povredi. Obavila sam svoju supružansku dužnost. Trebalo bi da se tresem! Ti izgleda jedino umeš da izgubiš nerve kad razloga gladni smrtnici pitaju za objašnjenje. Naravno, kod apstraktno visokog singulara ne postoji univerzalni razlog. I samo bi čovek pomislio da postoji. Nećeš uloviti ženu ako izigravaš Platona. Ipak mora da postoji gomila nesistematski rasejanih parčića palijativnog razloga kojim Ti ništa ne bi falilo da udostojiš odane. Misliš da je dogovoreno da ne moraš. Mislio si da sebi udovoljiš. Ja se ni sa kim ništa nisam dogovorila.

JOV: Hajde, hajde, idi na spavanje. Bog mora da čeka na događaje baš kao na reči.

JOVOVA ŽENA: Najozbiljnije. Bog je imao eone vremena, a ipak i dalje na lomači žene gore zbog proricanja, a muškarci skoro nikad.

JOV: Bogu treba vreme da nešto obavi, baš kao tebi ili meni. Reformisti to ne uviđaju.- (Bogu) Zaspaće ona. Ništa je ne drži budnom sem fizičke aktivnosti, rekao bih. Probaj da joj čitaš, odmah je gotova.

BOG: Divna je.

JOV: Da, baš je tu napomenula kako se oseća hiljadu godina mlađom nego kada se rodila.

BOG: To je otprilike tačno, moram da kažem. Vaše se doba starosti obrnulo kada je otkriveno da je vreme prostorna dimenzija i da se može, kao svaki prostor, uvrnuti?

JOV: Da. I moje i njeno: odmah smo se za to pobrinuli. Ali, Bože, imam i ja pitanje da postavim. (Žena me je podstakla svojim pitanjem) Treba mi pomoć oko onog problema s razlogom, pre nego što ne odustanem od nekih. Sklon sam da složim s Tiatirom. Bog zna, ili radije - Ti znaš (oprosti mi Bože), da sam odustao od razloga za svoje iskušenje. Ali, i tu imam pitanje da postavim, u poverenju. Ovde nema nikog sem nje, a ona je žena: ne zanimaju je opšte ideje i principi.

BOG: Šta nju zanima, Jove?

JOV: Veštičja prava. Povlađuj joj u tome, inače će biti potvrđene njene sumnje da nisi feminista. Veruje da imaš nešto protiv žena. Kipling te nazva Gospodom Bogom Domaćina. Nju bi zanimalo kako bi prihvatio molitvu koja počinje sa: Gospode Bože Domaćica…

BOG: Šarmirala me je.

JOV: Vidim da jeste. Ali da se vratim na pitanje. Veoma mi imponuje što kažeš da smo ono zajedno utvrdili, među nama. Ti i ja.

BOG: Uvideo si? Bilo bi šteta da Kolumbovac kao ti ne uvidi vrednost svog dostignuća.

JOV: Kažeš da je moje.

BOG: Zajedno ga pronađosmo. Za svaku originalnost tebi odajem priznanje. Moj teren je istina, ili metafizika, dok svet večito prigovara zbog nepomerljivosti, a nauka se samounapređuje. Gledaj koliko smo daleko odmakli od učenja o Postanku. Mudrost je tamo, međutim, jednako dobra kao i kada sam je ustanovio. Ipak, novina nesumnjivo ima privlačnosti.

JOV: Dakle, važno je ko se prvi doseti nečega?

BOG: Jako sam zagrižen po pitanju autorstva.

JOVOVA ŽENA: Bože, ko je izmislio Zemlju?

JOV: Šta, još si budna?

BOG: Svaka originalnost potiče od Đavola. On je izmislio Pakao, veštačke premise koje su izvor svake originalnosti, "greh koji je oborio anđele", kako bi rekao Volsi. Što se zemlje tiče, to smo pronašli zajedno, baš kao što tvoj muž, Jov, i ja otkrismo da je čoveku najpotrebnije da nauči kako da se pokori nerazložnom. Kako za čovekovo, tako i za moje dobro. Tako da mu ne bude teško da prima naređenja od inferiornijih po inteligenciji od sebe, u ratu i miru. Pogotovo u ratu.

JOV: Pa mu neće biti teško da povede svoj rat.

BOG: Shvataš o čemu se radi. Nemam više mnogo toga da ti kažem.

JOV: Sve je to jako divno. Polaskan sam što sam u bilo čemu bio s Tobom. Beše to velika demonstracija, ako Ti tako kažeš. Međutim, upitam se ponekad zašto je moralo biti baš na moj račun.

BOG: Moralo je biti na nečiji račun. Društvo ne razmišlja o stvarima: Mora da ih vidi odglumljene, s posvećenim glumcima, glumcima koji se žrtvuju, najsposobnijim glumcima kojih mogu da se dočepam.
Je li to odgovor?

JOV: Nije, jer ipak moram da postavim svoje pitanje. Omalovažavamo razlog. Ali nas sve vreme baš on najviše brine. Postoji volja kao motor, i volja kao kočnice. Razlog je, pretpostavljam, upravljački zupčanik. Volja-kočnice ne može da zaustavi volju-motor zadugo. Naprosto smo stvoreni da se krećemo. U svakom slučaju se krećemo, a možda možemo i da kažemo kuda smo se uputili. Baš kao što ćemo mi svakako da razgovaramo, a možda će ponešto imati i malo smisla. Hajde neka to bude sada. To što sam Te oslobodio da mi ne kažeš svoj razlog, ne znači da mislim da ga nemaš. Znam da si ga jednom ranije imao. Ali mi to ne govoriš. Ti kažeš kako smo ovo ispipali. Oprostićeš mi nepoštovanje, ali ja bih rekao da si razmišljao, i nisi baš žurio. Izgleda mi kao naknadna misao, posle dugog, dugog razmišljanja. Više polažem na jedan razlog od ranije, nego na sva ex-post-facto opravdanja i izgovore koje si izlažirao za teologe. Podržavam za javnost da nisi odgovoran nikome. Pokazali smo im, Gospode. Publika je otišla kući na spavanje. Komad je odigran. Hajde, zadovolji me, posle svih ovih godina. Radoznao sam. I odrastao sam čovek: Nisam dete da me mučiš s još jednim “Eto, zato”. Ti si poslednji koji bi hteo da verujem da su sva Tvoja dela samo posledica srećnih grešaka. Bila bi to nevera i ateizam. Umetnik u meni vapi za dizajnom. Takva đavolski genijalna tortura nije mi ličila na Tebe, pa sam pokušao da mislim kako je razlog kod neke druge Osobe. Ali nema ničega iza čega ne stojiš Ti. Tada nisam pitao, ali mi se čini da me posle svih ovih godina možda tetošiš. Zašto si me toliko povredio? Došao sam dotle da te pitam direktno za razlog.

BOG: Rekao bih ti, Jove…

JOV: U redu onda, nemoj mi reći ako nećeš. Ne želim da znam. Ali čemu sva ta tajnovitost? Ne vidim kakvu zabavu, kakvo zadovoljstvo, Bog nalazi smejući se ljudima koji se toliko muče prepušteni samima sebi da nagađaju o mogućnostima. Kod tolikih izgovora metafizičkih dubina, nerazgovetnost je obmana za pokrivanje ničega. Počinjem da mislim da ne vredi tražiti nikakve takozvane skrivene vrednosti. Udubiš li se u stvari, ispostaviće se da tamo nema ničega više nego na površini. Ako je ikada i bilo, grobnicu odavno orobiše Grci. Ne znamo ko smo, ne znamo gde smo. Ne poznajemo jedni druge; ne poznajemo Tebe. Ne znamo koliko je sati. Ne znamo, zar ne? Ko kaže da ne znamo? Ko je ustanovio ove sumnje? O, znamo mi sasvim dovoljno da idemo dalje. Mislim, izgleda da dovoljno znamo da bi delovali. To se svodi na sumnju da li je mudro imati decu pošto ih već dobijete - ništa se tu ne može učiniti, sem upozoriti decu da sama možda ne bi trebalo da ih imaju. Ti bi mogao tome učiniti kraj, da prosto istupiš i kažeš, jasno i nedvosmisleno, postoji li u čoveku išta besmrtno. Ipak ne govoriš. Neka se budale upliću, zbunjivane bitisanja radi. Muka mi je od cele te veštačke zagonetke.

TIJATIRA: Nećeš dobiti nikakav odgovor od Boga.

BOG: Carstva mi, kakav nastup!

JOVOVA ŽENA: Jov je u pravu. Tvoje carstvo, da, da priđe carstvije Tvoje jako na nebesi i na zemlji. Preklinjem da mi kažeš šta to znači? Bilo šta? Možda će se zemlja jednog dana raspući kao veliko jaje i izleći Raj od svih mrtvih i sahranjenih koji će ustati iz grobova. Jedna prosta izjava s trona privela bi kraju tu fantastičnu besmislicu. I još, pobrini se za dvadeset od dvadeset četiri sloboda sa spiska. Ili je samo četiri? Mojih dvadeset sloboda viška su slobode od potrebe za postavljanjem pitanja. (Nadam se da znaš igru Dvadeset pitanja.) Recimo, postoji li nešto kao što je Napredak? Jov kaže da nema ništa od toga da zemlja postaje mesto na kome će čovek lakše spasiti dušu. Sem kao teško mesto za spasenje duše, na kome će okušati valja li išta, što bi bilo besmisleno. Jednako tako moglo bi da bude - Raj odmah, i da se svrši s tim.

BOG: Dva ovakva bacanja teže da me zbune. Jedno po jedno, molim. Prvo ću odgovoriti Jovu. Reći ću Jovu zašto sam ga mučio, i verujte da to neće biti dodatno mučenje. Pravio sam se važan pred Đavolom, Jove, kao što stoji u Prvoj i Drugoj glavi. (Jov krenu par koraka) Ljutiš se? (Bog ga pogleda sa zebnjom)

JOV: Ne, ne, ne smem. Beše to ljudsko u tebi. Očekivao sam više nego što mogu da shvatim, a ovo je skoro manje od toga. Ali nema veze. Ostavimo tako. Važno da nije ništa od onog što me brinulo. Ostaću pri tome. Ali, govoriti o zabuni! Šta znači zbrka, Tiatira?- Ipak, mislim da ono što je za nas konfuzija, nije konfuzija uopšte, već forma nad formama, gujin rep u gujinom ždrelu, što je simbol večnosti, ali i način na koji se stvari dešavaju, ili kako se zraci odbijaju, da citiram najvećeg pisca Zapada. Mada ja držim da se zraci gube do ničeg: prvo belo, onda crveno, onda ultracrveno, onda nema.

BOG: Jove, moraš da shvatiš da sam bio isprovociran. Bio sam izložen iskušenju, i iskušan sam. Bilo mi je dosta njegovog ruganja onome što smatram najboljim u ljudskoj prirodi. On misli da je pametan. Misli da može da me ubedi da nema razlike između mojih i njegovih sledbenika. I jedni i drugi služe za platu. Nekoristoljublje nikad nije postojalo, a ako jeste ne bi bilo vrlina. Kao ni poštenje. Čuo si doktrinu. U porastu je. On nije mogao da računa ni na koga: to mu je bio problem.
Ja sam mogao da računam na tebe. Želeo sam da ga pritisnem da prizna jako mnogo. Predao sam te njemu, ali uz čuvare. Pazio sam na tebe. I pre nego što si umro, verujem da sam jasno dao do znanja da sam na tvojoj strani, protiv tvojih protivnika, s njihovim stavom da mora da si loš čim si zaslužio toliki bol. To je Brauning i čist čapelovski nonkonformizam.

JOV: Molim Te, Bože, dosta za sada. Nisam raspoložen za još izgovora.

BOG: Hteo sam da kažem: Tvoji protivnici nisu bili u pravu.

JOV: A, taj Odbor!

BOG: Video sam da nisi sklon odborima. Sledeći put kada te ubace u neki za reviziju Molitvenika, ubaci tamo, ako već nema: Oslobodi nas od odbora. To će me podsetiti. Učinio bih za tebe bilo šta.

JOV: Da, da.

BOG: Ne deluješ mi zadovoljno.

JOV: Ma jesam.

BOG: Nešto si zamišljen.

JOV: Mislim na Đavola. Moramo da imamo na umu da je i on učestvovao u ovome. Ne možemo da ga ostavimo van svega.

BOG: Ne. Ne moramo. Jako smo dobro obezbeđeni.

JOV: Trebalo bi jednog dana nas trojica da napravimo zajedničku proslavu.

BOG: A zašto ne sad ?

JOV: Ne možemo bez Đavola.

BOG: Đavo nikad nije daleko. I poprilično je naokolo. Samo što se nije pojavio. Doći će zbog mene, banuće iz pustinjskog vazduha. – Pokaži se, sine.- Mislim da ću da se vratim na svoj tron zbog ovog. Smatram da je najbolje da s njim uvek budem na nivou svoga dostojanstva.

(Đavo ulazi kao safirna zolja lepršajući krilcima od liskuna. Podiže ruku da izbriše osmeh nepoštovanja. Jovova žena sede.)

JOVOVA ŽENA: Gle, zar nismo sad svi tu, uključujući mene, jedinu Dramatis Personae, potrebnu da odigra problem.

JOV: Probudili smo je.

JOVOVA ŽENA: Nisam ni spavala. Čula sam sve što ste pričali - svaku reč.

JOV: Šta smo rekli?

JOVOVA ŽENA: Rekli ste da je Đavo u tome.

JOV: Uvek tvrdi da nije spavala. - Šta smo još rekli?

JOVOVA ŽENA: Pa, šta je vodilo - Nešto o tome…(Tri čoveka se smeju)… kako je Đavo Bogu najbolja inspiracija.

JOV: Dobro je. Dosta dobro.

JOVOVA ŽENA: Čekajte da donesem svoj foto-aparat. – Hoćete li molim vas vas dvojica da se malo približite? Ne, to nije osmeh. To je kez. Satano, šta je s tobom? Gde je čuveni jezik, ti nekadašnji Prinče Kozera? U učtivom si društvu gde su dobro i zlo izmešani, a sluh čeka na svaku sofistiku, i od značaja je samo naše držanje. Izgledaš kao da si se ponadao ili uplašio da si mnogo više kriv za nestašluk nego što jesi. Što se mene tiče, nije pokrenuto ništa na šta ne bih bila spremna, ili za šta Jov sam ne bi našao načina da se pobrine.

SATANA: Kao što se jedan Milton zavaravao o svom slepilu.

JOVOVA ŽENA: O, on govori! On ume da govori!
A tek ta melodija! Ta afektacija! Milozvučan kao gong u paganskom hramu! On nas zafrkava. - Uzgred, da nemaš slučajno Lady Apple kod sebe? Videla sam punu kutiju u radnji pred Božić. Kako bih cenila jednu od tebe lično.

BOG: Ti da ne zafrkavaš. On je nesrećan. Zanemarivanje od strane crkve i figurativna upotreba poprilično su ga sveli na senku samog sebe.

JOVOVA ŽENA: To objašnjava zašto je toliko prozračan, lako se vidi kroz njega. Ali kud je sad pošao? Mislila sam da će biti nekakvog veselja. Moglo je da bude šarade.

BOG: Ima on svoja posla gde treba da bude. Jov ga je pomenuo pa ga dovedoh, najviše da njegovom realitetu odam priznanje.

JOVOVA ŽENA: Za mene je veoma stvaran. I uvek će biti. – Ne idi, molim te. Ostani, ostani samo do večernje službe, pošto je odigramo zajedno, poći ćemo s tobom. Ima kome neće biti dosta tebe, ako sada odeš.- Gle kako ne korača! Iako stvarno ne ide, on ipak odlazi.

JOV: (Koji je ošamućen novim idejama) On je na toj tendenciji koja kao Golfska struja, samo od peska, ne vode, prolazi ovuda. Brzina joj je sasvim drukčija od okolne pustinje; baš sam danas naleteo na nju i sapleo se.

JOVOVA ŽENA: A da, ta tendencija! Siđi s nje. Ne daj da te odnese. Mrzim tendenciju. Istog trenutka kad se nađeš na nekoj, čini ti se da smesta ubrzava. Evo, uzmi me za ruku. (On je uzima za ruku i siđe u tri brza koraka. Tendenciju, dug, dug uzani tepih od jute odvlače nevidljive ruke) Hoću te u mojoj grupi kraj trona - Moram da te imam. Eto, tako je baš dobro. Sad neko može da upali Plameni grm i da uključi zlatne emajlirane veštačke ptice. Prepoznajem ih. Grčki majstori izmislili su ih za Aleksija Komnina. Neće se videti na slici. Šteta. Neću se ni ja videti. To je još veća šteta. Ako ste vas trojica išta sredili, nasmešite se, kao i namrgodite tom prigodom.

Zavesa
(Ovako se završava četrdeset treća glava Knjige o Jovu*)

Starozavetna Knjiga o Jovu, koja inače ima četrdeset dva poglavlja,
osim u regularnim izdanjima Svetog pisma
koja se u raznim izdanjima mogu pronaći na svakom koraku,
može da se pročita i online, i to:
ekavska verzija „Knjige o Jovu“ – ovde,
ijekavska verzija „Knjige o Jobu“ – ovdje.
(Prim. ur.)

Knjižara kasno noću. Čuvareva žena navlači zavesu na vrata i zaključava ih. Jedna mušterija, i dalje u radnji, stoji i razgovara s vlasnikom pored vitrine. Čuvareva žena se nije ni okrenula kad neko silovito prodrma vrata .

DŽES BEL: Ne možete ući! (Kuc, kuc) Radnja je zatvorena!

PAVLE: Kasno je, ne možete sada da uđete!

DŽES BEL: Ne možemo stalno da prodajemo knjige. On neće da ide.

ČUVAR: Što si toliko kruta? Otvori bar da vidiš ko je.

DŽES BEL: Čuvaru, ti dođi da vidiš. Ili ti, Pavle. Još jedan slučaj drugog detinjstva za večeras. Odakle li pobegoše ti senilci? Tuđa me beda pre plaši nego što me dira.

PAVLE: Možete ući.

BEGUNAC: (Upada gologlav u kovitlacu snega) Bog me juri!

DŽES BEL: Mislite Đavo.

BEGUNAC: Ne, Bog.

DŽES BEL: Nikad nisam čula tako nešto.

BEGUNAC: Niste čuli za Tompsonovu “Nebesku hajku”?

PAVLE: “Pobegoh mu, niz noći i niz dane; pobegoh mu niz svodove godina”

ČUVAR: Ovo je knjižara, a ne svetilište.

DŽES BEL: Učinilo mi se da si malopre rekao da je prodavnica suvenira.

ČUVAR: Ne budi zajedljiva. Nisam.

BEGUNAC: Pa, dobro bi mi došla knjiga.

ČUVAR: Koja knjiga?

BEGUNAC: Sveto Pismo.

ČUVAR: Da otkriješ kako da pobegneš od Boga? Ljudi je za to prečesto koriste, pa zašto onda neku ne bismo imali u radnji? Ne verujemo da običan čovek treba da je čita. Neka potraži svoju religiju u crkvi.

DŽES BEL: Čuvaru, budi miran.
Ne obraćajte pažnju na njega. On je religiozni snob iz zabave. Za njegovu lakomislenost krivo je ime koje mu majka dade: Čuvar Mog Brata. Nije mu to uradila da bi bio čudan, već da bi ostao van politike. Rekla mi je to. Ona je bila levičar još od prve intelektualističke komune, tamo od 1841.

ČUVAR: Zašto te Bog juri? Da ti spasi dušu?

BEGUNAC: Ne, da proričem.

DŽES BEL: A Vi, prosto, nećete?

BEGUNAC: Ništa niste primetili (čujete ovo!) otkad sam ušao?

ČUVAR: Šta dal` čujemo? Vojni kamion?

BEGUNAC: Čujte, ne treba meni Biblija da u njoj tražim savet. Pomislio san da možda imate primerak pri ruci, pa da vam pokažem neku vrstu mog pasoša. Ima tamo priča koju ste možda zaboravili - o kitu.

ČUVAR: A, misliš Mobi Dik Rokvela Kenta koju svi čitaju. Sigurno ću vam pomoći da pronađete knjigu koju želite.

DŽES BEL: Budi miran, Čuvaru. Zna on koju knjigu traži. Rekao je Biblija.

BEGUNAC: Žao mi je ako sam vas uplašio u ovo doba noći. Možda sumnjate da sam nametljiva varalica. Ja sam Džonas Dov, ako vam je to od pomoći.

PAVLE: Što je isto kao da kažeš Jona, Jona. O, Jona, Jona, dvaput, s puno prekora.

BEGUNAC: Poštedi me. Kako si znao da ćeš mi time slomiti srce? Ko si ti?

PAVLE: Ko si ti?

JONA: Mislim da znaš, kad si tako spreman da prevodiš imena. Ako ne grešim, ovo je sedmi put da sam poslat da proričem protiv gradskog zla.

ČUVAR: Šta imaš protiv grada?

JONA: On zna. Imamo još koliko, zar ne? Prokleto bilo doba koje ga zakrči.

ČUVAR: Daj, pričaš kao poljoprivrednik. Grad je OK. Živeti u gradu znači biti civilizovan, ostati budan i čitati, ili pevati i plesati cele noći, i videti izlazak sunca dočekujući ga, umesto ustati s njim. Selo je korisno samo kao mesto na kome se ponekad odmaraš od toga što si civilizovan. Uzmi nas dvoje, mi smo gubitnici u ovoj radnji, dakle gubitnici u gradu, ali nismo obeshrabreni. Ne posežemo za grožđem koje ne možemo da dohvatimo. Krivimo sebe. Dobri smo mi momci, zar ne, Bel?

DŽES BEL: Nisam ja nikakav momak, i ne pravim se da jesam. Pošteno bi bilo da te obavestim da je Čuvarovo omiljeno štivo katalog semena. Kad postane previše poljoprivredan za mene, ja se propijem. Popijem bar jedno piće.
(Sedne na praznu stolicu i uzima čašu)

PAVLE: Napiće se i gledaće kako nam se to dopada.

ČUVAR: Bel je usamljeno-društveni pijanac. Ne smeta joj da ne nudi pićem bilo koga prisutnog kad ona pije.

DŽES BEL: Siromašni smo, zato. Moj čovek ne zarađuje za život.

ČUVAR: Protiv ste svakog grada?

JONA: Da, ali Njujork će poslužiti za primer.

ČUVAR: Pa lepo, skoro kao da si u Njujorku. Ili nije lepo.

JONA: Znam to. Zadatak mi je bio da tu progovorim baš ove noći. Iznajmljena je sala, publika okupljena. Bio sam tamo iza scene, najavljen i spreman za proricanje, preplavlje proročanstvima, a ipak nisam mogao da izgovorim ni reč. Otišao sam s obasjane prazne pozornice i došao vama. Ali vi me ne primate.

ČUVAR: Primamo te, s naklonošću, prijatelju. Tvoj opravdani bes je zakazao, inače si se uplašio da će te napasti ako to što imaš da kažeš bude neprihvatljivo.

DŽES BEL: Tvoja je hrabrost omanula. Najtužnija je stvar u životu što bi najbolja stvar u njemu trebalo da bude hrabrost. Saosećam s njima. I, gos`n Poplavo, kad vi predložite, verujem da hoću.

JONA: Molim vas, neka neko razume!

PAVLE: Ja razumem.

JONA: Ostali ne razumeju.

PAVLE: Pa ni ti u potpunosti.

JONA: Šta ja ne razumem? Lako je. U Bibliji sam, sve tamo lepo piše. Izgubio sam veru u Boga da uputim pretnje koje On ima protiv gradskog zla. Ne mogu da verujem Bogu koji bi bio nemilostiv.

ČUVAR: Izgubio si veru u Boga? Baš nevaljalo od tebe.

DŽES BEL: Ti maco nevaljala, nećeš dobiti pite.

PAVLE: Čuvar ti je neka vrsta unitariste koji je sistemom eliminacije od mnogo bogova došao do Trojice, a od Trojice do Jednog, I razmišlja što to ne bi smanjio na nijednog, osim jednog navodnog oca, koji na neki način ozakonjuje bratsvo ljudi, pa da možemo lepo da se držimo jedni drugih u napadu.

ČUVAR: Sad slušamo egzegetu. Ne znate Pavla: I on je u Bibliji. To je tip koji je teologizovao Hrista skoro nehrišćanski. Potražite ga.

PAVLE: “Potraži me” je tačno. Nešto ću ti reći, Džonase Dove. Isteraću te besmislice iz tebe, i daću ti mir, siroti Lutajući Jevrejine.

JONA: Nisam ja Lutajući Jevrejin. Taj sam koji kažem da sam. Prorok s Biblijom kao pokrićem.

PAVLE: Nisam rekao da nisi. Prepoznao sam te. Ti si univerzalni begunac, eskapist što mi kažemo, mada ne bežiš od Njega kao što misliš, već od Njegove kontradikcije milost-pravda. Milost i pravda su kontradiktorne. Ali tu je kraj tvom vrdanju. Moram da ti kažem nesto što će te izlečiti od melanholije jednom za svagda. Nateraću te da uvidiš koliko je pravda relativno malo važna.

JONA: Vidim šta ti je namera: otimaš mi podsticaj, otkazuješ moju misiju.

PAVLE: Opunomoćen sam da te toga razrešim.

JONA: Ti! Ko si ti? Već sam te jednom pitao.

DŽES BEL: On je naš analitičar.

JONA: Vaš analitičar?

ČUVAR: Vodi anale naše knjižare.

DŽES BEL: Prestani, Čuvaru. Analitičari su nešto najnovije među doktorima. Eto to je on (Pitao si). Moj lekar. Bolesna sam.

JONA: Od čega?

DŽES BEL: Od svega, mislim. Doktori kažu da je problem u tome što ne volim. Nisam volela ranijeg lekara. Zato sam ga zamenila za Pavla. Da probam nekog drugog.

PAVLE: Džes Bel bi izlečilo kada bi promenila svoje shvatanje reči Ljubav. Od početka je krenula loše, s pogrešnom školom terapije.

DŽES BEL: Ne volim Pavla. Do sada.

JONA: A voliš li Boga?

DŽES BEL: Slegnuću ramenima. A ni tebe ne volim, Čuvaru, je li?

ČUVAR: Ne dodiruj me da mi to kažeš, besramnice. Pusti me na miru.

DŽES BEL: Bolesna sam. Džo je bolestan. Svet je bolestan. Propiću se. Napiću se. Popiću bar jedno.

JONA: Ne zovem se Džon. Ne dopada mi se to što ona kaže. Ovo je kao priča na koktelu u Grinič Vilidžu. Priča iz velikog grada. Odoh ja odavde. (Otpeva) “Odlazim…”

PAVLE: A, nećeš. Noćas ostaješ ovde. Zaključala si vrata, Džes Bel. Daj mi ključeve.
(Odlazi i sam ih uzima iz vrata)

JONA: Onda sam zatvorenik?

PAVLE: Noćas jesi. Držimo da si ovde poslat po pomoć. Pomoć ćeš i dobiti.

JONA: Razvaliću vam vrata. Uvek isto kad negde poletim. Pođem prvim brodom. Bog pusti nevreme koje neko od posade poveže sa mnom. Mornari me bace s palube za sreću, ili kako vi možda kažete, bace me kitu, da se ne složimo i da me ispljune natrag u istu nevolju u kojoj sam bio. Ti si moderan, pa će kit biti neki bezdušni azil za ludake, da ne odgovaram ni jednom od njihovih učenja, i da me opet ispljunu.

DŽES BEL: Ti jadni, jadni mali čoveče za gutanje.

PAVLE: Ako bi izvadila ruke iz kose i smirila se. Budi pri sebi. Ovim ti držim podlaktice u vidu krsta, kako se oslanjao na dve tačke na svim stanicama, sem na poslednjoj.

JONA: Čemu to služi?

PAVLE: Pokazaću ti ja čemu.

JONA: Ja sam bolestan, kako ona reče. Ništa me tako ne iscrpljuje kao kad se uzdignem do proročanstva, a onda ne proričem. (Sedne)

DŽES BEL: Umeš li da tumačiš snove? Sanjala sam prošle noći kako mi je neko zakrivljenim makazicama za nokte isekao kapke, tako da nisam mogla više ni pred čime da zatvorim oči. .

JONA: Pretrpela je neki gubitak koji ne može da prihvati od Boga. Je li to? Neko utopijsko verovanje. Ili dete, a ovo je majčinska ozlojeđenost.

DŽES BEL: Izgledaš tako neispavan. Kad bi nam obećao da će poći pravo kući, ne bismo ga držali, zar ne? Gde si odseo, negde u gradu?

JONA: Pod podijumom za orkestar u Suburban parku.

DŽES BEL: Pazi kakva priča. U ovo doba godine. Nema tragova u snegu koji vode do tamo.

PAVLE: Jona, raduje me, a ne žalosti, što kažeš da ne možeš da veruješ Bogu koji bi bio nemilostiv. Tu je početak svake mudrosti.

ČUVAR: Samo minut, Pavle, smem li, pre nego što napustimo religiju zarad ovih filozofskih pitanja? Pravi si ram za proročanstvo našao. Kladim se da si dobar u tome. Hoće li se pričati da smo zarobili proroka pa ga pustili da se izvuče bez proricanja? Dajmo malo proricanja. Koji si oblik rušenja imao na umu (jer smatram da je rušenje u pitanju) za grad? Ustanak, pomor, invaziju?

JONA: Razmišljao sam o zemljotresu.

ČUVAR: Imaš li nekih osnova, ili podosnova, da veruješ u zemljotres?

JONA: Geološki odgovara. Ta pukotina u stenama ispod Njujorka kojoj treba samo dodir Božjeg prsta da se razvali, i greška prirode zbrisala bi sve ljudske greške. (Zastane da oslušne) Silna oluja, dobro drma. Ali nije zemljotres. Druga mogućnost o kojoj sam razmišljao… (Ponovo zastane da oslušne, a njegova neizrečena misao u vidu teksta projektuje se iz njegovih očiju, kao pismena na Valtasarovoj gozbi, na crnu zavesu koja je navučena na spoljašnja vrata)… je Vavilonska kula: svako razvija svoj jezik kojim će upisati i svoju knjigu, a kruna svega je njihova kombinacija u jedinstvenu jezičku konfuziju.
(Počne da govori, ali opet zastaje da oslušne. Tekst na ekranu mora da ide prebrzo i za najbržeg čitaoca).
Sumnja oko zarade od poreza na dohodak, pitanje ko najviše zarađuje u poslu, mogu da narastu do ludila. Rulja bi mogla da strgne odeću čoveku na ulici da vidi ima li džepova na svojoj koži, kao kod krijumčara na nalazištu dijamanata, ako je nagomilao više no što im se dopada.

PAVLE: Svi možemo da vidimo šta ti prolazi kroz misli. (Neću da Čuvar to naziva religijom) Slučaj je težak. Toliko je proročanstava da ti se mašta razbolela. Toliko si se izgubio u smišljanju dobrog rušenja, da si zaboravio zbog kojih to greha ljudi treba da izginu.

JONA: Pogrešno me tumačiš.

ČUVAR: Onda nam imenuj bar jedan greh.

JONA: Sledeća mogućnost koju sam pomislio…

DŽES BEL: Evo ga opet u transu.

ČUVAR: Drži se ti zemljotresa. Ima tu nečeg. Znaćemo da nas je snašlo kad nas snađe.

PAVLE: (Krene da šeta po radnji) Čuvaru, nasrnuću na tebe nastaviš li.

ČUVAR: Da sam na tvom mestu, G. Proroče, želeo bih da budem sigurniji da sam pozvan, pre nego što preduzmem tako delikatnu misiju kao sto je saopštavanje Njujorku da sam se naoštrio na staromodno drmusanje kakvo je Isus Navin priredio Jerihonu. Ne bi voleo da ti se smeju po noćnim klubovima.

DŽES BEL: Ili u "Njujorkeru".

ČUVAR: Kada si poslednji put čuo Boga, mislim njegova naređenja?

JONA: Čujem Ga sada, da samo primećujete. Čuje li iko od vas ovaj zvuk?

ČUVAR: Oluja! Prozori se tresu od oluje. Kamioni odlaze u rat. Rat je.

JONA: To nije prozor. Vitrina se trese. Tvoja antički servis zvecka na polici.

DŽES BEL: To ti izvodiš.

JONA: Ne. Kako bih?

DŽES BEL: Činiš nešto našim umovima.

JONA: Ne činim. Da li ti osećaš nešto?

PAVLE: Mene izuzmite iz ovoga. (Odmakne se s tolerantnim neprihvatanjem)

JONA: I evo gde se ruše sve tvoje Velike Knjige! Vidiš da je Gospod Bog ljubomorni Bog. Napisao je jednu knjigu. Neka se više nijedna ne napiše. Nek im se ruše tomovi!

ČUVAR: Samo jedna!

JONA: Stoj tu. Ostavi je otvorenu na tom mestu. Pažljivo, čuvaj mesto. Budi pažljiv. Daj mi je, molim te.

DŽES BEL: Pročitaj nam šta piše.

JONA: Pogledaj, hoćeš li da pogledaš! Bog ne može da mi stavi reči u usta. Moj jezik je samo moj, što je Verni Toma govorio. Neka čita neko drugi.

ČUVAR: Ne, ti nam pročitaj. A ako je to proročanstvo, videćemo šta će biti.

JONA: Ništa se neće desiti. U tome je stvar. Bog mi se javlja: treba da umesto njega, u njegovo ime osudim grad na propast. Ali, o ne, ne za Jonu. Odbijam da budem nosilac prazne pretnje. On je možda Bog, ali ja sam samo čovek: zazirem od javnog izneveravanja.

DŽES BEL: Je li to ljubav prema Bogu koji si mi propovedao?

JONA: U tome što kažem najmanje nedostaje ljubavi prema Bogu. Ne budi smešna, ženo. Dirljiva je njegova slabost prema ljudskom rodu. Ja ga volim i bojim ga se. Da, ali bojim se za Njega. Ne vidim kako može biti u Njegovom interesu ova nova tendencija, da ne primeni kaznu za sve naše promašaje da budemo snažni, pažljivi, štedljivi, marljivi, sve ono što smo nekada mislili da moramo biti.

ČUVAR: Znaš šta nas odvraća od toga da budemo pažljivi? Stvar koja je dovela do te nove popustljivosti, koju si ti smatrao nestašlukom, otkriće osiguranja od požara. Stav koji se već sada širi je da se gubitak zbog greške može učiniti neznatnim ukoliko se podeli na sve.

PAVLE: Kakva ti je to knjiga? Šta je to?

JONA: (Pruža mu knjigu) Nemoj da izgubiš mesto.

PAVLE: Stari Dana Lyle, koji je pomirio Petoknjižje i nauku.

JONA: Da počnem ja? Gde mi je pogled prvo pao? Mislim da je poglavlje na vrhu, u metru.

DŽES BEL: Prevelika je za njega. Pomozi mu da je drži.

JONA: Neka čita neko drugi.

ČUVAR: Ne, sam si tražio.

DŽES BEL: Hajde, ili ćemo početi da se plašimo.

JONA: Dobro, zapamtite da je ovo nezvanično:
“Groteskni gvozdeni skelet grada sklepaće njihove naherene stanove i stvrdnuće se prljavština sa njihovih ulica.” Dalje izgleda da počinje odakle je grad zlo, opštepriznato: “O, grade na nesigurnom stenju, znaš a ipak ti treba reći, da misao koja te podiže u visine bolje da te je ponela u svoje dubine.” (Cela se polica sruči). Evo ima još. Glupost se ruši, prašina se diže. (Kad se prašina slegne vidi se neka promena na ulaznim vratima)

DŽES BEL: Milost, u ime milosti!

ČUVAR: Bel bi malo milosti. Klekni pred svog doktora. On deli milost. Ide ti, stari. Ne obeshrabruj se.

JONA: To nije to. Nisam ja propovedao. To Bog pokušava da me istera iz mog skrovišta. To je sve.

ČUVAR: Nije to ništa, samo pozajmna biblioteka. Sve korišćeno. Ne uzbuđujte se, narode. Nepristojnost bi bila praviti frku oko sopstvenog ili bilo čijeg svršetka.

JONA: Ništa nisam ja izazvao svojim rečima.

ČUVAR: Znate, možda je bio mali potres. Ako jeste, pisaće u sutrašnjim novinama.

PAVLE: Ako nam je bilo dosta svetogrđa, mogli bi da se vratimo odakle smo počeli. Dozvolite da ponovim: Drago mi je što čujem da ne možeš da veruješ Bogu koji bi bio nemilostiv. Kakav Bog da bude, ako ne milostiv?

JONA: Pravedan. Pravedan pre svega. Da vidi da je poštena bitka zaista poštena. Onda bi mogao da upadne na bojno polje, kad je bitka već odlučena i nema sumnje ko pobeđuje, mogao bi da upadne na bojno polje kao glavnokomandujući saniteta Crvenog krsta i iznese teže ranjene, a ostale oporavi, da mogu da nastave.

PAVLE: I ja sam razmišljao. Sve si udesio, samo ćeš gledati kako se krši svaki dan. Trebalo bi da budeš stručan za Milosrđe: ta tvoja knjiga iz Starog pisma prvo je mesto u literaturi, mislim, gde je izričito tema Milosrđe. Tvrdim da treba da se ponosiš sto si u tome pretekao Jevanđelja. Posle odavanja priznanja Pravdi, Miltonov pentametar kaže "Milost je ta koja prva i poslednja najsjajnije sja". Ne samo poslednja, primetićete. Što kvari tvoju predstavu o sanitetu.

ČUVAR: Pavle samo kaže da suviše značaja pridaješ Pravdi. Postoji takva stvar, niko ne poriče, dovoljno da dovabi zamku ideala iz kojeg za nas nema bekstva, sem da sasečemo mladost i ostavimo je za sobom.

JONA: Slušajte, vi! To je proleterijat! Revolucija stiže ulicom! Utrnite svetla, da izbegnemo napad.
(Razbija jednu sijalicu. Pavle skida drugu)

DŽES BEL: Ne moraš toliko da vičeš, bedni čoveče. Ništa ne dolazi, zar ne Pavle? Dosta nam je već tih senzacija. Slučajnost je, ali baš smo pričali o radničkoj revoluciji kad si ušao. Mi smo revolucionari. Ili, Čuvar je revolucionar. Pavle je skoro saterao Čuvara u ćošak gde bi morao da napusti svoju politiku, ili da bude hrišćanin. Pavle, volela bih da to ponoviš. Moraću da prepričam nekim Čuvarovim prijateljima koji dolaze, grupi drugorazrednih revolucionara. Pavle ih je tako razotkrio da je ispalo da liče na hrišćane. Kako će im se to dopasti. Pavle reče konzervativci…Kaži ti, Pavle.

PAVLE: Misliš o uspehu, i kako njegova sopstvena logika okuplja sva dobra i moć u jako mali broj ruku? Bogataši koji u svom siromašenju revolucijom vide samo nepravdu, u pravu su. Ali beše to namerna nepravda. Njihovu je pravdu osujetilo milosrđe. Revolucija o kojoj Čuvar priča samo je provala masovnog milosrđa, predugo gušena strogim konvencijama, sveti poriv za ponovnom podelom. Latiti se homogenizacije ljudskog roda tako da se krem nikada ne odvoji, zahteva nekoga ko može da se igra idejom pravde u sudovima smejući se, da se izruguje bogatima u njihovom pravu da traže pravdu koja je samo pravedna. Ali, mi raspravljamo van Jonine moći shvatanja, ili raščišćavamo šta znamo da su mu interesi. Ipak, nije daleko, setite se. Ima neke pravde, što reče Čuvar. Međutim ono što se stvarno računa je oblik uvrede, nasilja koje se dešava. Baš san koji sanjamo je primer. Zato što uvek počinjemo sveži, najbolji umovi najbolji su u pretpostavkama. A najsvetija od svih stvari je naglost. A ako morate da vidite svoju pravdu osujećenu (a morali bi), šta vam se više dopada kao uzrok? Zlo ili milosrđe?

ČUVAR: Mi pesnici nudimo vam drugo: Zvezde. Od osujećenog zvezdama, milosrđem ili zlom, ja biram da budem zvezdama osujećeni ljubavnik.

JONA: Čini mi se da je moj problem u krizama bilo to što sam osujećenje milosrđem video kao osujećenje zlom.

ČUVAR: Dobro je, Jona. To sam pričao. Na primer kada je trebalo pročistiti Icas, odveli su moju ljubav i bacili je u bunar.

DŽES BEL: Ako misli na moju poslednja inkarnaciju, nije bio bunar nego sanduk malvazije.

JONA: Zašto za sebe kažeš da si zvezdama osujećeni ljubavnik?

ČUVAR: Nije sve sto kažem rečeno s prezirom. Neki ljudi žele da ih ne razumete. Ja hoću da me razumete pogrešno.

JONA: Zapazio sam kako te je malopre učinio revolucionarom. Što ti naravno ne možeš biti.

ČUVAR: Ili bar ne obične vrste. Nijedna revolucija koju bih izazvao ne bi ciljala ni na šta drugo sem promene osoblja. Slogan Endru Džeksona Væ Victis, ili “Postrojte bitange”, meni odgovara.

PAVLE: Ne daj da se osećaš mali od sveg ovog poziranja. Oboje su to pokupili od Belinog omiljenog pesnika koji je u svojoj najdražoj pozi pesnika – mislioca jednom optužio Nazarene da su iz Azije doneli mrak, i ljubaznost stare Atike i spartansku disciplinu smenili nasiljem. Teško da je Grcima bila strana ideja nasilja. Cvetala je, trajala od starog Haosa u njihovom mitovima, da bi se plela oko svih bogova i njihovih sfera uticaja. To je opšte mesto otkako je Aleksandar svet pretvorio u Grčku. Ničeg novog nije bilo. Ako išta, onda je to doneo Hrist. Došao je da uvede promenu s čijom logikom u poređenju je svaki drugi bezorbrazluk dečja igra: Milosrđe prema grehu, protiv Besede. Čudo se niko toga nije setio pre Njega. Beše to baš lepo, a poreklo toga je ljubav.

ČUVAR: Znamo šta sad sledi.

PAVLE: Samo kaži, Čuvaru, ako si naučio lekciju. Nemoj da se stidiš.

ČUVAR: Stalna Pavlova tema. Propoved na gori samo je nameštaljka da nam svima obezbedi propast, pa da popadamo ničice u Pomirilištu, moleći za Milost.

DŽES BEL: Jeste, Pavle. Govoriš ti ponekad takve stvari.

PAVLE: Svi ste pročitali Propoved na gori. Tražim od svih da je pročitaju još jednom.
(Sastavljaju dlanove i podižu ih kao da čitaju knjigu)

ČUVAR I DŽES BEL: Čitamo.

PAVLE: Sad kad ste pročitali, kako vam se čini?

DŽES BEL: Isto staro ništa.

ČUVAR: Divna nemogućnost.

PAVLE: Čuvaru, drago mi je da je smatraš divnom.

ČUVAR: Neodoljiva nemogućnost. Uzvišenu lepotu niko ne može da se dostigne, a ipak se niko ne odriče pokušaja.

PAVLE: Da, rečeno je da je ne možemo dostići, ali ipak moramo da patimo jer ne možemo. Milosrđe može biti jedino nezaslužno. Ali takvi smo svi napravljeni po Božjem liku.

“O, šta je ovde kralj,
A šta selja,
Kad svi crkavamo zajedno,
Zakržljali, bedno?”

Svi, evo, padamo zajedno, zakržljali i bedni. Propast je propast, ali uspeh je propast. Nema boljeg načina za to. Kraj nikakakvim sredstvima ne možete postići, a ipak mu ne možete okrenuti leđa i ignorisati ga. To je zagonetka koju morate prihvatiti. Prihvataš li je, gospodaru Džonase Dove?

JONA: Šta na to kažeš, Čuvaru Mog Brata?

ČUVAR: Kažem da bih se radije izgubio u šumi nego bio zatečen u crkvi.

JONA: To mi ne pomaže mnogo.

ČUVAR: Naš nesporazum, kad se ne slažemo, Pavle, leži u različitom pristupu Hristu. Tvoj kroz Rim, a moj više kroz Palestinu. Ali budimo ozbiljni u vezi Pavlove ponude. Njegova neodoljiva nemogućnost, njegova uzvišena lepota koju niko ne može da dostigne, a niko se ipak ne odriče i ne ignoriše… Ja se prosto odričem.

PAVLE: Paganine jedan!

ČUVAR: Da, zovi me Paganinom, Pavle, kao da to misliš. Ja neću da se zavaravam o uspehu tako što ću od izjednačenih vrednosti praviti neuspeh. Sva ravnopravnost koju mogu da pokažu je kad se izruguju svim ljudima jednako.

PAVLE: Ali ti… Kakav je tvoj odgovor, Džonase Dove?

JONA: Pitaš me vidim li tu kapiju sjajnu, a ja odgovaram da mi se skoro čini da vidim, iza tih silnih vrata vi me zaključaste, iza oluje, iza univerzuma.

PAVLE: Da, sada Hodočasnik umesto begunca. Tvoje bežanje postalo je traganje.

ČUVAR: Ne daj da te navede da kapiju vidiš suviše jasno, ili ćeš se osetiti prilično glupavo. Kada plima dokaza navali, moj mali izvor sveže vode biva naravno preplavljen. Ali kada se kiselica povuče, što mora da se desi, opet mogu da računam na svoj izvor, nepromenjen od slanog iskustva. Nijedan izvor istine ne može se zatrovati.

JONA: To je sve, onda. Završio si. Ja sam ražalovan. Hoću da pojurim ka onome što ste mi pokazali van sveta. Otvorite mi vrata.

ČUVAR: Ne tim putem.

JONA: Sasvim sam preobraćen.

PAVLE: Tvoj put je pripremljen.

JONA: To nisu moja vrata.

ČUVAR: Ne, to su druga vrata. Tvoj izlaz su podrumska vrata.
(Vrata se sama otvaraju, mračna)

JONA: Misliš šalju me dole u podrum?

PAVLE: I ti moraš da siđeš, kao svi drugi.

ČUVAR: Idi ako već ideš.

JONA: Ko me šalje? Čiji je podrum, tvoj ili apostolski?

ČUVAR: To je podrum moje radnje. Hajde, tamo dole! Tamničari moji, dođite po nas! Niko ne odgovara. Ne možemo mnogo šta da učinimo dok Martin ne stigne. Ne daj da te uplašim. Samo te zadirkujem. To je podrum moje radnje, ali ne moj podrum. Džes ga je iznajmila Pavlu, za bazu njegove kampanje za spasenje sveta.

DŽES BEL: Nešto jeste, svi priznaju. Uz rizik da bi to mogao biti nedostatak vere, priložila sam Pavlu prazan podrum da vidim sta može s njim da učini za povratak vere. Samo sam blago sklona da se previše nadam. I dalje nam je potrebno nešto u šta ćemo verovati, zar ne, Pavle?

ČUVAR: Kad kaže da verujemo, Džes misli da budemo fanatični., kao u pogledu opravdanja za pravoverne što spasiše jeretike pogubivši ih, ali ne na bojnom polju, već u podrumu. Suviše se puta to ponavljalo, što se mene tiče. Voleo bih da svet jednom pokuša bez toga.

DŽES BEL: Svet izgleda vapi za Mesijom.

ČUVAR: Nisi čula novosti? Već imamo jednog, I to mesijanske rase. Karl Marks.

DŽES BEL: Svetla, donesite svetla!

ČUVAR: Ne nedostaje svetla, ti… Svetlo koje pada razbija se preko mog ramena i odbija se od štampane stranice i prostirke od cveća, tako da me ne zaslepi. Ako je ljudsko lice suvise blještavo da bi se u njega gledalo predugo (kao u sunce), kakvo li je tek liče istine. Nisu nam date oči i pamet za svu svetlost odjednom, za mudrost tu ne može biti kontramudrosti. U našem potpisivanju osećanja za jednog Boga, mi predviđamo da On može biti mnogo Bogova za mnogo ljudi, njegova crkva na zemlji rimski Panteon; što nam je najveća nada da neko vreme neće biti rata. Živi, i pusti druge da žive. Veruj i pusti druge da veruju. Rečeno je da su manji bogovi bili samo osobine jednog groznog Boga. Baš kao što su sveci prelamanje Božije bele svetlosti u boje.

DŽES BEL: Menjajmo temu, momci, postajem nervozna.

ČUVAR: Sve velike stvari tebe uvek čine samo nervoznom. Ali da ponovim, i da ti utuvim: svi imamo veru koja je dobra za nas. Previše vatrene vere vratilo bi nas spaljivanju skeptika u podrumskoj peći kao Sedraha, Misaha i Avdenaga.

JONA: Kakva je to priča o pogubljivanju dole u podrumu, tako zlokobna? Pričao si s nekim odozdo.

ČUVAR: S mojim prijateljima i ložačima, Džefersom i O’Nilom. Razočarali su me. Sad te opet zafrkavam. Niko nije dole mučen.

JONA: Čuo sam duboko stenjanje, možda je on. Šta stvarno ima dole?

PAVLE: Samo tamnica, u kojoj moraš da ležiš na vlažnom kamenu pred raspećem koje sam dao da mi naslika religiozni Actek Indijanac.

JONA: Onda nije smrtonosno - da me se otarasiš? Jesu li oni bili dole?

PAVLE: Ne u pravom raspoloženju. To dvoje su tvrdoglava deca, kao što vidiš. Njihov slučaj nije jednostavam. Ti si dobar.

JONA: Ja sam tvoj obraćenik. Reći mi šta ja mislim. Imao sam problem s shvatanjem pravde. A ti kažeš da pravda nije stvarno važna.

PAVLE: Je li tebi važna isto kao pre?

JONA: Priznajem da je potreba za njom nekako izbledela, čak i pre nego što sam stigao ovde.

PAVLE: E pa eto!

JONA: I to da meditiram?

PAVLE: Ništa ne meditiraj. Nauči da razmišljaš. Razmišljaj o slavi. Biće svetlo. Razmišljaj o Istini dok ti ne oči ne ispadnu.

JONA: Ne vidim stepenice.

ČUVAR: Ima stepenica.

PAVLE: Neka ranija primedba te zadržava.

JONA: Ako je istina to što kažeš, ako se kod Boga pobeda rangira isto kao poraz, kako objasniti sav taj trud koji mi smrtnici činimo?

ČUVAR: Dobro je, Jona. To sam ja govorio.

JONA: Jednom ćeš mi ispričati. Ima veličine u svemu što kažeš. Ipak se na ovog prijatelja ne može sasvim ne obratiti pažnja.

ČUVAR: Čuvaćemo ga dok iz njega ne iscedimo još malo naivnosti u vezi pravde, kao što je nekada davno Pharaoh izvlačio iz Sekhti, šibajući ga svaki dan iznova jer je urlao za pravdu na kapiji, sve dok pisari nisu zabeležili optužnicu pa je podelili njegovim birokratama.

JONA: Idem sad. Nemoj da me guraš.

ČUVAR: Pridržavao sam te iz straha da se ne onesvestiš od gubitka iluzija. Morao si to da podneseš.

(Jona zakorači na stepenik, ali mu se vrata zalupe pred nosom. Udarac ga odbaci na pod. Čuvar i Pavle kleknu pored njega. Bel stoji kraj svoje stolice kao da će prići, ali joj Čuvar odmahne)

JONA: Mislim da sam možda skroz pogrešno shvatio Boga.

ČUVAR: Svi mi jedni druge prilično pogrešno shvatamo.

DŽES BEL: Sad smo ga baš sredili, Pavle. Šta je rekao?

JONA: Trebalo je ipak da vas upozorim da je mi je moj osećaj za pravdu bio sve. Kad se on izgubi, i ja se izgubim. Smilujte se na mene što mišljah da znam.

DŽES BEL: Šta reče? Ne čujem šta kaže.

PAVLE: Moli za milost što je tražio pravdu.

ČUVAR: Umri s tim rečima, staromodno mudrim, jadni stari kešo. Ti nam se dopadaš, zar ne Pavle? (Pavle ga uhvati za članak)

DŽES BEL: (Još uvek u blizini) Svima si nam prirastao za srce.

PAVLE: Svima si nam prirastao za srce. (Pavle govori glasnije, ali Jona ne daje znake da čuje)

ČUVAR: Ko je rekao “Kasno je, ne možete sada da uđete”?

DŽES BEL: Odbačen je zbog svojih ograda.

ČUVAR: (Još uvek na kolenima, seda na pete) Ali još nešto, pre nego što padne zavesa…
(Zavesa počinje da pada)
Molim vas zadržite zavesu… Sve što je Pavle mislio, i voleo bih kad bi nas ovaj mrtvi mogao čuti, sve što si mislio, Pavle, ja mislim…

DŽES BEL: Stajaćeš samo tako i pustiti ga da ti kaže šta ti misliš?

PAVLE: Treba trpeti prijatelja koji pokušava da te bolje izrazi.

DŽES BEL: O, to će biti nadgrobna beseda. A mi smo govornik. Ustani. Zastupaj šta misliš da tvoj lekar misli, hajde. Ne guli pantalone propovedavši na kolenima. Sačuvaj ih da izgovoriš svoje molitve. Šta je bilo?

ČUVAR: (Ne diže se, ali je pogleda na trenutak)
Gospođo, u ovakvom trenutku, i u Prisustvu!
Neću reći Bel kuda treba da ide. Ali ako proročki plašt padne na mene, usudiću se da kažem da se za nju treba pobrinuti. Svoje nevaljale neprijatelje šaljemo u Pakao, svoje nevaljale prijatelje u Čistilište.
Ali, Bel neke stvari dobro shvata…I bila je u pravu…

DŽES BEL: (Trgne je iznenadna ljubazna napomena) Znači, bila sam u pravu?

ČUVAR: U slavljenju hrabrosti. Hrabrost dolazi iz srca, i velika je. Ali strah je iz duše.
I ja se, eto, bojim.
(Svetlo sijalice se smanji. Podrumska vrata se otvore široko, pa se ponovo zalupe)

PAVLE: Strah koji ti osećaš, strah je od poslednje Božje presude o tvojim delima. To je onaj Strah od Boga o kom svuda piše.

ČUVAR: Ali ne strah od kazne zbog greha. (Moram da zgrešim da bi dokazao da nije to.) Ne vodi me strah od Pakla više nego strah od ludnice, zatvora ili prihvatilišta za sirote, ta tri stuba na kojoj stoji država. Ali se previše bojim Boga da bih tvrdio kako sam se borio na strani anđela. To je na njemu da kaže, ne na meni. Kad bih ja rekao bilo bi to bezverno. (Ponekad mi se čini da si za sebe previše siguran) A vidim da je nesigurnost s kojom delamo grubost, surovost, jednaka nepravdi koju ništa sem Božje milosti ne moža da ublaži. To uviđam, ako si na to mislio. Baci kosku, ako se slažemo.

PAVLE: Da, stigao si do korena stvari. Moramo da se bojimo duboko u duši. Da naša žrtva, sve što imamo da ponudimo, i to ne naše najgore ili skoro najbolje, naše najbolje, naj-najbolje, naši životi položeni kao Jonin, naši životi položeni u ratu i miru, da možda sve to neće biti prihvatljivo za Nebo. I to je mozda jedina molitva koju vredi moliti. Neka moja žrtva bude prihvaćena na Nebu.

ČUVAR: Neka izgubljeni milioni mole u tami! Moj neuspeh se ne razlikuje od Joninog. Obojici nam je u srcu nedostajalo hrabrosti da pobedimo strah u duši i da krenemo ka nekom ostvarenju. Ono što je potrebno je hrabrost, i to mnogo, jer dublji strah je tako večit. I ako kažem da ga podignemo s poda i položimo ga tamo gde si mu naredio da legne ispred krsta, biće to iz saosećanja, kao da sam tražio još jednu priliku sebi da kažem (Približi se Joninim stopalima) Ništa ne može da opravda nepravdu, sem milosrđa.

Zavesa