Sviđaju mi se dosadne stvari ...
Endi Vorhol

I

Ukoliko malo bolje razmisli, to je bilo skoro nemoguće zaboraviti. Izgledalo je kao dug, usporen film, čiji trag se za tobom vuče još dugo, veoma dugo nakon što ga odgledaš. Za razliku od holivudskih akcionih filmova, za koje se čini da su puni tehnički dovršenih, energijom nabijenih i pirotehničkim sredstvima potpaljenih prizora, za koje, već nakon kraćeg vremena više ne znaš da li si ih zaista gledao ili nisi, da li su ti ih možda uvalili kao podlogu tv-reklami ili su, jednostavno, postali deo potpunog, neprekidnog protoka karakterističnog za sadržine malog ekrana. Pomišlja da je, verovatno, sve zajedno zaista čvrsto povezano sa tajanstvenim delovanjem sećanja. I da stvari mogu za sobom ostaviti sliku samo ukoliko ih ne prekriju svakodnevne forme. Zaista, ti tragovi sećanja uvek vode ka onom trenutku u kojem se upale svetla i slike sa platna počnu polako i nežno da se odnose na konture spoljašnjeg sveta, kada zaista, uprkos iskorištenosti i pohabanosti, u punom značenju osetiš onu frazu o životu kao u filmu i kada izgleda da je devojka na sedištu iza tebe, u polutami dvorane, zaista raspoložena za ljubav. Kada u mraku ispred dvorane, u velikom novotalasnom stilu, zapališ cigaretu, naravno, ne bez visokog estetskog užitka, ali i zato što se nadaš da će te nakon toga ostaviti na miru i da te neće ispitivati o tome šta misliš o filmu, koncertu, predstavi, šta te je oduševilo a šta razočaralo i na šta te je šta podsećalo. Retko šta je neprijatno kao to, pomišlja; najverovatnije je upravo zbog toga veoma rano počeo da odlazi na predstave sam. A Ljubljana je pravi grad za neprestana slučajna susretanja, ukoliko u tako uskim dimenzijama uopšte možemo govoriti o slučajnostima, i u njoj je, u stvari, nemoguće biti potpuno sam. Nikada, dakle, ne možeš do kraja saznati u kolikoj meri ti je zaista stalo do toga i u kojoj meri je reč samo o traganju za onim nepredvidljivim, o težnji za tim da život postane što sličniji filmu i da i u njemu mogu odlučivati nevažnosti, detalji, ono što je prećutano, odsutnosti, a da je velika dokolica ono što bi moglo da te pripremi na velike akcije. Seća se profesorske šale o tome zbog čega treba učiti latinski jezik. Da bismo se navikli na dokolicu. Dokolicu kao odbrambeni mehanizam, kao estetski odziv koji u korelaciji sa agresivnim činom − jednom je već čitao o tome − može predstavljati i nešto zloslutno, jednu od doduše logičnih reakcija na provokaciju kojom nam je neko pokušao da saopšti nešto veoma važno, ali toga nismo bili svesni.

II

Tada sigurno nije imao više od dvanaest, trinaest godina, i činilo se da su te dimenzije dokolice još veoma daleko, daleko u svojoj neprepoznatljivosti. Sa prijateljima je provodio jedan od onih beskrajnih letnjih raspusta, za koje si još uvek previše mlad da bi znao da ih organizuješ na svoj način; da odeš zajedno sa njima do reke, do mesta gde je još uvek bilo moguće kupati se, što u veštačkom jezeru još dugo nije moglo; na izlet biciklom, na more, na kampovanje, na putovanje, vozom, stopiranje; bio si previše mlad da bi mogao da podrobnije objasniš svoje nikada naglas izražene čežnje, nejasne predstave, očekivanja. Bilo je to pravo obilje vremena, za koje se čini da možeš da ga mudro iskoristiš jedino za čekanje na nešto još uvek maglovito, što bi uskoro trebalo da postane dovoljno opipljivo, zbog toga nije ni malo čudno što već samo imenovanje očekivanog predstavlja za tebe neverovatan problem. Za sve, šta god da je u pitanju, treba biti dobro pripremljen, i za te pripreme ti je na raspolaganju više nego dovoljno vremena. Iako niko iz tvog društva ni izdaleka nije čuo za filmove koji će se u tom kontekstu kasnije pokazati ključnima, i iako verovatno mnogi od njih nikada neće ni čuti, svako od njih se nesvesno približavao tački dokolice koju nikada do tada nije dostigao i nikada verovatno neće. Uroš Zupan bi na to rekao: bili smo besmrtni. Nikome iz družine više nije bilo do toga da najmanje jednom dnevno odlazi da ubacuje loptu u koš. A posebno ne pre podne, kada si sam kod kuće, kada ti u glavu bije sunce i nigde nema nikoga ko bi mogao da te primeti. Za nešto poput toga su primerenije večeri, pa i tada samo zato da ne bi propustio neku dugo iščekivanu mogućnost da očuvaš status na igralištu, što ti kasnije i te kako dobro može doći, ali ne više iz čistog oduševljenja za koje glave, kao što bi na to dodali košarkaški treneri, nisu bile dovoljno čiste.
Prepodneva su tog leta bila rezervisana za igranje monopola, iako je još veći čar od samog igranja imalo sastavljanje, crtanje, kombinovanje, usklađivanje igračkih polja i svega što spada uz to. S vremenom je ta igra već znatno prerasla okvire vulgarno shvaćene ekonomske etike, zbog koje ni u okruženju nije bila među najomiljenijim, i smatralo se čistim prestižom ukoliko ti je pošlo za rukom da primerak monopola dobiješ iz Engleske. Naime, niko od drugova iz petog ili šestog razreda nije se previše dobro razumeo u italijanski ili nemački, a te jezičke varijante su, zbog čestih odlazaka preko severne, odnosno zapadne granice, bile mnogo dostupnije. Ta igra se zbog neuravnoteženosti, a uravnoteženošću i odgovarajućom koordinacijom delova igre se, najverovatnije, bave čitavi kreatorski timovi, počela sve više pretvarati u samo još jednu od igara na sreću. Povećavao se značaj dobitnih polja, a u skladu sa tim su se privatno vlasništvo i značaj imovine u nekretninama smanjivali i gubili na težini. Takav ,,disidentski“ monopol sigurno ne bi bio po volji ni simpatizerima kapitalističkih ni socijalističkih vrednosti, jer je već pri kraju igračke sezone, uprkos veselom priklanjanju igri sveta, počeo da dobija dekadentne dimenzije feudalno-oligarhijskih odnosa snaga. Pri tome je srećnik, koji bi prvi stupio na polje ili izvukao kartončić sa uputstvom u stilu uzmi novac i beži, dobijao nezamenljivu konkurentnu prednost, koja mu je omogućavala da svojim suigračima može da, do mile volje, upravlja kao figurama seljaka na šahovskoj tabli. I, kao što se to često dešava u životu, iskustvo prevazilazi svoje pojasnujuće reference, i zbog toga nam se često, možda čak i opravdano, čini da su nam drugi maznuli pred nosem najgenijalnije izume i teorije. Tako ni ta grupa prijatelja nije bila svesna ,,strukturalističkog“ trenutka svog druženja – a on je nastupio sa inaguracijom slučajnosti i diskontinuiteta u uobičajenoj igri sigurnosti, koja je izgubila središte svojih elemenata, ili, bolje rečeno, to središte je svaki put iznova bilo određeno promenama vezanim za oblik i sadržinu.

III

Takoreći, inaktivni delirijum je direktno nastupao – ne zna za postojanje tog izraza, ali mu se čini da je izuzetno primeren za opis stanja – nešto posle dva popodne, kada su radnici počeli da se iz obližnjih fabrika vraćaju sa posla. Na kraju glavne ulice koja je vodila kroz naselje se, od kada je svestan samog sebe, nalazila najviša zgrada koju su svi zvali samački dom. U njoj su živeli radnici u proizvodnji, najverovatnije svi odreda iz južnih republika tadašnje države. Tokom letnjih meseci su se svakodnevno, nakon završenog rada, zaustavljali na većem fudbalskom igralištu koje se nalazilo između stambenog naselja i obale reke. I sam je nekada često tamo provodio popodneva, iako uglavnom na pomoćnom igralištu, jer ih na glavno nisu puštali, osim možda odmah nakon završene utakmice, kada su na golovima još uvek bile postavljene mreže, i tada je prvi i jedini put doživeo taj osećaj, kada uz karakterističan šum sateraš loptu u mrežu i nije ti potrebno da za njom ideš daleko, do klupskih prostora, ponekad na ulicu ili čak i u reku koja teče pored igrališta i sa sobom je odnela i mnogo pravih lopti korišćenih u ligačkim utakmicama. Kasnije, u trećem ili u četvrtom razredu, kada su se uz školske časove počeli da treniraju različiti sportovi, društvo vršnjaka je polako, ali sve izrazitije počelo da se deli na košarkaše i fudbalere. Košarkaško igralište se nalazilo, a i dan danas se nalazi, iako više ne gosti važnije utakmice, na drugoj obali reke, u visini fudbalskog, samo što je za nijansu bilo udaljenije od reke. Iako se danas fudbaleri i njihovi fanovi, kao i manekenke, iz sve snage brane predrasuda o nedostatku inteligencije, za njihovo potkrepljenje bi se teško mogao naći adekvatniji dokazni materijal od onog iz njegove neposredne okoline, pomišlja. U to doba bi se sa te strane moglo reći: reci mi šta treniraš, i reći ću ti ko si. Ili, još gore: ko i šta ćeš postati. Ako bolje razmisli, još više neposrednih dokaza ide u prilog toj tezi. Pokušava da se seti barem jednog fudbalera koji je kasnije u životu na sportskom ili poslovnom polju učinio nešto opipljivo od sebe, ali mu, ne zna zašto, ne polazi za rukom, možda i zbog toga što je takvih u njegovom okruženju bilo inače veoma malo.
Činjenica je da je između jednih i drugih vladalo nešto što je preraslo lokalno rivalstvo: antagonija. Naravno, uz basketaše i fudbalere bilo je i onih koji su trenirali atletiku ili gimnastiku, kao i zimske sportove, trčanje na skijama ili alpsko skijanje. Poslednje pomenuto je u svetu odraslih imalo posebno privilegovan status, jer ti je već sam podatak da treniraš skijanje među njima obezbeđivao autoritet koji je tek retko mogao narušiti izvrstan takmičar u nekom od drugih sportova. Alpsko skijanje je tada imalo elitni status među sportovima, jer je, pod jedan, ukazivalo na viši socijalni status porodice koja je mogla da ti omogući treninge, i pod dva, to je bio sport sa dodatnom vrednošću koju bi danas najlakše opisao kao prešernovsku supstancu; pripadao mu je status narodne svetinje, ponosa slovenačkog naroda, simbola sopstvene važnosti i vere u slobodu naroda. Za vreme važnijih utakmica su ponekad zanemarivani čitavi školski časovi koje su nadomestila masovna gledanja odlučujućih utakmica u školskoj fiskulturnoj sali. Pomišlja da verovatno odatle vuku koreni njegovog otpora prema toj simfonijskoj beloj misi. Pomišlja da su već tada, sloj po sloj, počeli da se talože razlozi zbog kojih mu je taj sport i dan danas izuzetno odvratan, tako da radije na televiziji gleda snooker nego vijuganje između crvenih i plavih štapova. Ali, i pored toga, prava pravcata blokovska podela je mogla da postoji samo među najmasovnijim sportovima koji uključuju loptu. Premda, i jedni i drugi su imali različite strategije otpora prema drugoj sportskoj veroispovesti. I sam se, kao i većina drugih basketaša, trudio da što je moguće više ignoriše sve što je u vezi sa fudbalom, a to je podrazumevalo kako odbijanje da prati jugoligu tako i domaće utakmice igrane u prvoj ili drugoj slovenačkoj ligi, dok je nešto drugačiji odnos imao jedino prema svetskim i evropskim prvenstvima, i tu je, od kada pamti, navijao za kapitalističku i iznad svega odavno okupatorsku Italiju, što bi se takođe moglo objasniti kao uzvišen gest. Ponekad bi se tokom utakmice zaustavio na tribinama i čekao da dođe do nekog manjeg incidenta, koji su, takoreći, bili propratni program fudbalskih utakmica. Dok su, dakle, drugi birali miroljubiviji put za pokazivanje svoje nenaklonosti, fudbalska sekcija je to shvatala mnogo ozbiljnije, jer je očigledno morala da prati rasporede utakmica koje su se igrale u Partizanu, pošto su njeni akteri odlazili tamo u sve većim grupama da bi navijali za suprotnu ekipu. Još od tada pa do danas se dešava, i u to je duboko uveren, da je reč o dvema društvenim klasama po intelektualnoj liniji. Još uvek mu se čini da je Majkl Džordan, ukoliko uzme u obzir samo dve najveće ikone jedne i druge pripadnosti, u svojim izjavama u poređenju sa Maradonom intelektualac, koga bi niski Argentinac mogao da zove profesor Džordan.

IV

Danas ne zna tačno šta ga je podstaklo da se zainteresuje za fudbalsku igru, koju su tada nakon šljake redovno priređivali radnici sa juga, bosanci, kako su ih tada svi zvali, pa i oni njegovi prijatelji koji bi se po toj logici i sami mogli ubrojati u njih, a ponekad se i jesu, jer je takvo imenovanje zbog svima očigledne narodne izmešanosti i približne etničke prepolovljenosti naroda već odavno bilo izgubilo onaj karakteristični pežorativni prizvuk koji je mnogo izraženiji u monolitnijim socijalnim sredinama i unutar većinsko-manjinskih situacija. Moguće da je bila u pitanju konačna, potpuna i sveopšta ironizacija i ismevanje fudbalske igre, traganje za monti-pajtonovskim bizarnostima, parodiranje situacije koju će teorija postmodernizma posmatrati kao sukob između masovnog i elitnog, ili, u njegovom slučaju, kao sklonost prema velikim odstupanjima. Naime, često je razmišljao o spektakularnim izvođenjima obračuna u boćanju (boćari su naime bili fudbalski susedi), kada bi balote igrali pred masom od desetine hiljada ljudi koja bi zadržala dah u dramatičnim trenucima izbijanja i približavanja; danas ne može tačno da seti, ali zna da je bilo u pitanju nešto drugo a ne ubijanje vremena, neposredno pre nego što te roditelji pozovu sa balkona na ručak. Naime, na tribinama fudbalskog igrališta si bio previše svima na oku, da bi mogao da usred bela dana priuštiš sebi kakav dim cigarete ili gutljaj piva, za šta je bilo predviđeno vreme povratka sa večernjih treninga.
Fudbaleri iz samačkog doma, koje je slušajući njihove vatrene fudbalske komentare često posmatrao u fabričkoj menzi − gde je sa bratom odlazio na ručak kada su u školi imali popodnevni turnus − tokom igre su uvek davali sebi imena tadašnjih jugoslovenskih fudbalskih asova, kao, na primer: Stojković, Zajec, Šestić, Krmpotić, Sušić, Vujović, Halilhodžić (danas bi bilo zanimljivo znati da li su se već tada, upravo na osnovu tih identifikacija nagoveštavale kasnije međuetničke podele). Bila su to imena na koja su on i njegovi prijatelji uvek gledali kao na jedan od jačih argumenata zašto je na njihovoj lestvici fudbal niževredan sport, a tipovi koji su smatrali sebe sportistima, većinu vremena su se valjali po tlu simulirajući posledice prekršaja počinjenih nad njima. (Tada su za najveću poslasticu među basketašima važile akcije i zanimljivi prizori sa utakmica NBA lige na TV Koper, gde su igrači bukvalno leteli po terenu, tako da je režiser prenosa jedva mogao da prati dinamiku igre, i razlika je, naravno, bila više nego očigledna.) Kada danas razmišlja o tome, ono što je na tim proleterskim stojkovićima, šestićima i zajcima bilo zaista fascinantno, fascinantnije nego trkačka zagriženost i tehnička veština, bila je čista radost igre koja je i te kako potrebna nakon boravka na otvorenom suncu. Neki bi se izuli i igrali bosi, drugi su ostajali obuveni, najčešće u šimi-cipele, pantalone su im bile zavrnute do kolena, sakoe i pulovere u kojima su izašli u jutarnji mraz su skupljali na gomilu i njima ograničili tobožnju liniju gola; nisu pravili razliku između odbrambenih i napadačkih uloga, jer zaista nije bila u pitanju igra u rezultat (ne kao što se danas popularno kaže, kada se praktično uvek i svuda igra pre svega u rezultat), što je značilo da se smatralo nečasnim zabijati u prazan gol, jer su skoro uvek sačekali suparničkog igrača da ih pokrije i da ostvareni pogodak oplemene prethodnim driblingom. Kruna svega je, naravno, bilo pušenje, jer mnogi od njih nisu izdržali do kraja i zapalili bi cigaretu već usred igre. Kasnije su sa prijateljima po montipajtonovskom uzoru zamislili pravu olimpijadu sa cigarom, koja bi uključivala sportske discipline kao što su leđno plivanje, vežbe sa oruđem (razboj i karike), naravno i boks u belmondovom stilu i klasični program, koji bi činile trkačke discipline, biciklizam i slično, što bi danas, naravno, delovalo blasfemičnije nego tada.
Nikada nije uživo odgledao neku od spektakularnih utakmica na većem stadionu, ni u Sloveniji ni u inostranstvu, privlačnost fudbalske igre povezuje pre svega sa gledanjem tv-prenosa utakmica lige prvaka u kojoj je sve to vreme navijao za Milano, kao i većih međunarodnih takmičenja. Međutim, više od bilo kojeg drugog fudbalskog poteza, bez obzira da li su su u pitanju majstorska dodavanja, filigranski precizno izmeren slobodni udarac, odbranjen jedanaesterac, bravurozni dribling, ili nešto drugo, ostali su mu u sećanju ležerno razigrani rolinzi, driblinzi, retka dodavanja, i munjeviti završeci još ređih dobro odigranih akcija, pomešani sa uzvikivanjem imena igrača jugolige, kao i najčešće uzaludnim pozivima pazi leđa, dupli pas, kontra, centaršut, i šibanje šimi-cipela kroz vruć i od sparine migoljiv letnji vazduh.

V

Nikada se zaista nije uverio u tačnost i istinitost priča o kokoškama na balkonima i prasićima u kupatilima ili obratno, ali čitav niz godina nakon opisane fudbalske špic sezone, hodajući šetačkim ili biciklističkim stazama, još pre nego što bi prešao stari železnički most i polja na rubu i završavao na šumskoj stazi koja je vodila do nekog od obližnjih brda, uvek je prolazio pored samačkog doma koji se nalazio ispod železničke pruge na samom rubu grada. U godinama sve veće privredne i političke krize u bivšoj državi, činilo se da se u njemu skupila skoro polovina ukupne populacije iz naselja. Između ulaza u zgradu i voznog parka neupotrebljivih automobila na drugoj strani ulice, na međuprostor koji je, u stvari, bio deo ulice − iako se ona na kraju prilaza ionako završavala i praktično nije služila motornom saobraćaju − tamo, gde si tek ponekad i to samo nedeljom primećivao nekoliko ljudi koji su se upustili u razgovor, a još ređe mogao da vidiš napolje iznete stolice na sklapanje i sto na koji su spuštali karte za igranje, počele su da dolaze starije žene, koje prethodni dugi niz godina nije bilo moguće primetiti, jer je samački dom, kao što to delimično kaže već sam njegov naziv, muška zajednica. Žene su se obično okupljale u male čučeće grupice od četiri ili pet, u tesnom prepletu glava i ruku tiho razgovarale i pušile. Kada bi im se približio i prošao pored njih, uvek bi pogledale u tlo, i rukama, među čijim su prstima najčešće bile upaljene cigarete, prekrivale lica saginjući ih među prostor zgrčenih nogu. Previše vremena je prošlo od tih letnjih prepodneva da bi mogao da ih odmah poveže sa njihovim fudbalerima. Međutim, tokom jedne od šetnji, kroz ulazna vrata doma koji je u međuvremenu u prizemlju dobio i recepciju, ušao je brkati muškarac, viljuškar u fabrici, u čijoj je u kancelariji radila njegova mama. Fudbalske kolege su ga, nesumnjivo zbog njegove spoljašnjosti, zvale Turčin (kada, naravno, nisu igrali fudbal i dok nije postao centarfor Crvene Zvezde ili Železničara). Turčin se lenjo protegao i retorički upitao: šta ima? U tom trenutku je još jednom okrznuo pogledom žene okupljene u krug i prvi put pomislio koje od njih bi, ukoliko bi ih bolje video, mogle da postanu žene tih oduševljenih, nekadašnjih fudbalera koji su nakon okončane popodnevne smene dolazili na tada još uvek ne žicom opasanu i brižljivo zalivanu igračku površinu, i poput male dece se radovali igri. Pomislio je i na to, šta i odakle ih je dovelo tu, kakve sudbine i razloge skrivaju ta u grču prekrivena lica. Tada mu se učinilo da u njihovoj dokolici, koju su doveli do krajnjih granica osetljivosti, zaista ima nečeg zloslutnog, i da je to bio možda samo njihov tadašnji odgovor na važnu poruku koja se skrivala iza naizgled sasvim nevažne predstave koju bi većina ljudi nije uzimala u obzir već nakon dva minuta.
U svakom slučaju, nije imao razloga da se oseća krivim, a sudbine su odjednom dobile konkretna lica, koja su sa jedne strane već bila postala deo njegovih, ne previše bliskih sećanja, a sa druge se trudila da ostanu skrivena, prekrivena, nepoznata, neprepoznatljiva. Sa jedne strane povezana sa pričom koju bi veoma rado ponovo doživeo, a sa druge sa onom koju bi ne samo on, već ceo svet, najradije zauvek izbrisao. Ni danas ne zna da li je bilo istina ili je samo umislio, da je nogom najavio majstorsko dodavanje, a Turčin morao još samo da zabije loptu u neodbranjenu mrežu i tako da dosegne svoj odlučujući, oproštajni gol, gol svoje fudbalske karijere.