Nemam dara;
od hitrog uma stvaram svoj dar.
Nemam načela;
od prilagodljivosti svim prilikama
stvaram sebi načelo.
Nemam oklop;
od dobrote i ispravnosti stvaram
sebi oklop.
Nemam mač;
odsustvo sumnje jeste moj mač.

Iz Bushido-a

UMESTO PROLOGA

Želeo bih da zapišem ono u čemu sam sebe disciplinovao tokom mnogih godina, na Heiho–putu koji učitelji nazivaju Nito Ichiryu, ili Dva Mača. Samo, nemam više vremena.
Ja sam Hiroši Šinmen, rođen u jednom selu u oblasti Harime, pre dvadeset četiri godine. Rođen sam, doduše, pod drugim imenom, koje je odavno zaboravljeno. Posvetio sam sebe Heiho putu od rane mladosti, i prvi dvoboj imao sa četrnaest godina, protiv čoveka koji se zvao Akiyama iz klana Shinto Ryuo. Pobedio sam. Po gospodarovom naređenju odlazio sam u razne krajeve, susretao se sa ratnicima svih klanova, i borio u trideset dva dvoboja. Ni jednom nisam bio pobeđen.
Večeras sam se popeo na brdo Iwato da se u hramu pomolim Nebesima i Kannon-i, kao i da odam počast preminulim učiteljima i starešinama.
Osluškujem noć: da li se iz daljine čuju motori? Ili, što je verovatnije, tihi koraci po pošljunčanoj stazi? Samo tišina, ali uopšte ne sumnjam da će potera stići pre zore. Dvoumim se da li da ih dočekam kao Toshiro Mifune, u starom filmu ''Pobuna''. Kratki wakizashi leži pored mene na podu, crne kanije od lakiranog drveta - saya - slabo svetlucaju.
Sada je prva polovina desetog meseca druge godine Nove Kanei Ere (2046). U svetlosti puta Nebesa i Kannon-e, u času tigra (četiri časa ujutro), u noći desetog dana desetog meseca, uzeo sam svoju četkicu i počeo da pišem.

1.

...Niski oblaci stapali su se sa rečnom maglom i dimom tinjajućih deponija u nepostojanu tamu koja je zatvarala vidik, a dizala se i spuštala poput daha usnulog zmaja. Kiša je pljuštala celog dana, i slabo osvetljeni trg bio je skoro poplavljen. Baš sam pomislio kako će biti klizavo za vožnju, kada je urlik motora rasparao noć: svi beskućnici, dileri, kurve i policajci u okolini razbežali su se istog trena jer znali su šta sledi. Oslonjeni o upravljače teških Kawasaki Leviathan-a, u crnoj koži od glave do pete, sa spuštenim metalik-vizirima na kacigama - čekali smo. Naše mašine tiho su prele.
Ratnici Tajime izroniše bučno iz tame na suprotnoj strani trga, jezdeći poput anđela smrti. Odmah sam znao koju taktiku su izabrali: iza svakog vozača na motoru je sedeo drugi jahač, onaj koji rukuje oružjem. Jedino njihov vođa, dvadesetak metara ispred ostalih, vozio je sam: po običaju klana, na leđa kožne jakne pričvrstio je dva kratka koplja, na svakom po steg u bojama Tajime. Sa tim zastavicama na ramenima ličio je na demona sa opscenim malim krilima. Potpuno mirni, svaki na svojoj mašini, očekivali smo znak. Ovog puta imali smo nešto novo za njih.
Noboru, naš vođa, polako podiže ruku – da bi je naglo spustio. Motori zagrmeše i jurnusmo razvijajući se polukružmo, sa uvučenim centrom i isturenim krilima: iz ovog poretka najlakše je preći u kruženje oko protivnika. Dopustićemo im da prvi pucaju po nama – toliko im dugujemo ako poštujemo Bushido. Jer ishod je već određen, jedini Tajime to ne znaju...
Reagovali su prestrojivši se u dvostruku vrstu,baš kako sam očekivao: prvi red otvorio je vatru na nas, a drugi je čekao na mig zapovednika, da napadne gde bude potrebno... Jednog, pa drugog našeg čoveka oboriše rafalima; vozio sam motor prebacivši se postrance ''po tatarski'', dok su meci dobovali po oklopu rezervoara...Već sam podesio IC mod na viziru, i video ono što protivnici, zauzeti paljbom, nisu: četvoricu naših koji su se najvećom brzinom približavali neprijatelju s leđa. Vozači prva dva Kawasaki-ja podigli su po jednu ruku kao da razvlače nešto između sebe, vozači druga dva isto tako. Onda su uleteli među Tajime - i krv je šiknula visoko...
Gospodar mora da je masno platio kontrolorima iz EZ, ali vredelo je do poslednjeg eura: pokupili smo dve stotine metara monovlakna iz nekog azijskog transporta, i odmah bili impresionirani njegovim mogućnostima. Vlakno se čuvalo smotano u cilindrima, a jednostavan interfejs dozvoljavao je programiranje molekularne strukture: od debelog užeta koje se moglo omotati oko ruke, do mikronske niti koja trenutno seče čelični lim - ili ljudsko telo. ...Dvojica naših projurila su sa zategnutim vlaknom pravo kroz redove neprijatelja: efikasnost kojom su kosili protivnike zadivila bi i Musašija samog. Iznenađenje beše potpuno – ona druga dvojica nisu ni bila potrebna.
Nekolicinu preostalih oborismo pucajući kao u streljani: prema običaju klana jednog smo pustili da pobegne, da bi odneo vest o porazu. Gazeći između odbačenih mašina, preskačući udove i utrobe što su se pušili na kiši, okružismo vođu Tajime-a, koji je jedini još stajao uspravno. Stegovi – krila na njegovim ramenima beživotno su visili, otežali od vlage.
Jedinstven trenutak, kada saznaješ kakav je čovek tvoj protivnik. A ovaj pred nama zaslužio je poštovanje. Sviklim pokretima skinuo je kacigu s vizirom i odbacio je: mršavo lice neodređenih godina, kratka proseda kosa, dugačak stari ožiljak preko obraza… Mirno je zaokružio pogledom po nama, tražeći vođu. Noboru istupi za korak, i lako mu klimnu glavom. Poklonivši se, čovek se sporo spusti na kolena u baru u kojoj su se mešali voda, benzin i krv njegovih ljudi... Raskopčao je kožnu jaknu, izvukao ispod nje tanto nož, još jednom pogledao Noborua u oči, okrenuo nož vrhom prema sebi, prihvatio obema rukama, gurnuo snažno – i povukao odozdo naviše, da bi ga onda pomerio u stranu, po pravilima, ne pustivši ni glasa. I kada je počeo da se naginje napred, pre no što će pasti licem u baru – Noboru mu pristupi sa wakizashi-jem i kratkim, uvežbanim zamahom odseče mu glavu. Potez uvažavanja i milosrđa.
''Dobar kraj'', reče neko poluglasno. Bitka je gotova: ostali klanovi zadugo se neće usuditi da ospore naše vođstvo. Podigavši vizire, osmehivali smo se jedan drugom. Bili smo ponosni ratnici.

2.

Gospodar se naže preko stola, gurnuvši drvenu kutiju sa cigarama prema gostu. Pri tom pokretu rukav njegove košulje povukao se naviše, otkrivajući složeni tattoo koji se spuštao sve do zgloba šake: glava zmaja sa zabačenom grivom.
Gost u skupom, s teškom mukom zakopčanom odelu, odbi prezrivo. ''Ne, hvala, nisam došao da pušim, a i sake slobodno preskoči: Da završimo posao!''
Otsekavši vrh cigare, gospodar -oyabun- mirno se nasloni u fotelji, pripaljujući ćutke. Dunuvši prvi dim, najzad reče: ''Samo pokušavam da budem dobar domaćin, Helmut – san.''
''Poštedi me toga, molim te'', nestrpljivo reče debeli Švaba. ''Daj lovu pa da idem: pokvariću reputaciju ako me često viđaju ovde! Rekli smo, pedeset hiljada.'' Noboru i ja instinktivno se pomerismo u naslonjačama: nekom drugom iščupali bi jezik za neuporedivo manji bezobrazluk. Oyabun nas samo okrznu pogledom – i zavalismo se nazad, dok je u nama vrilo.
''Ne treba da me podsećaš, Helmut–san. Pamtim dogovor''. Gospodar okrenu svoj monitor prema posetiocu. ''Uveri se. Pedeset hiljada na tvom računu...'' Švaba se naže, škiljeći šta piše na ekranu. ''...i naravno, ovo'' dodade oyabun, nehajno bacivši na sto vrećicu od jelenske kože. Švaba je dograbi, odmeri joj težinu u šaci, spusti u džep i naceri se: ''Da ne otvaramo?''
''Yakuza plaća dugove, Helmut-san .''
''Mmm, da... To je nešto što mi se prilično dopada kod vas žutaća''. Dobro sam video kako je Noboruova ruka zadrhtala od besa. ''Na vas se čovek može osloniti. Mada mi je dojadilo izmotavanje... Kako vas ne zaboli vrat od svih tih naklona? Šta vi, ljudi, glumite? ''
Oyabun se blago nasmešio: taj osmeh dodao je nove bore njegovom izbrazdanom licu. ''Helmut-san, znaš li od čega dolazi naše ime? Yakuza?''
''Ne, ali vidim da si rešio da me usrećiš nekom žutaćkom pričicom. Da čujem!''
''Postoji stara igra s kartama, hanafuda, liči na vaš blekdžek. Dobijaš tri karte i sabiraš: maksimum je 20, najgori slučaj. Pobeđuje onaj ko drži manji broj. Gubitnička kombinacija je 8-9-3, na mom jeziku ya-ku-sa. Tropa. ''
''Ma hajde! Vi ste, kao, neki gubitnici?''
''Život većini ljudi podeli 8-9-3, Helmut-san, oduvek. Zato postoje Porodice: Samo zajedno, dobri ljudi preživeće u vučijim vremenima...''
Švaba se nasmeja hrapavo: ''E čudo jedno, koliko običan mafijaš zna tih zen-sranja... Nego, razgovoru nikad kraja: Potraži me i sledeći put, ali diskretno, molim te!''
Nas dvojica spremismo se da ustanemo, i da gosta ispratimo ceremonijalnim naklonom. Sedeći u velikoj, spartanski uređenoj sobi, bacali smo povremeno pogled na naše odraze u crvenkastom parketu, uglačanom do ogledala. Oko nas: samo nekoliko asura na podu i slika na zidu – Talasi udaraju kod Kanagawa-e, od Hokusaija, reprodukcija na svili. Iza teškog radnog stola, kao jedini ukras, daisho na izuvijanom postolju: tri sečiva u tamnim koricama, jedno ispod drugog.
Gospodar uzdahnu. ''Zamoliću te, Helmut-san, da preneseš šefu policije da ohladi malo... Počeo je da dosađuje mojim ljudima, a ne bih da ubijamo policajce, ja sam uvek za pregovore. Mogu da ponudim razumnu sumu: predlažem da se sastane sa mojim saiko-komon, ima jedan dobar restoran na putu za Iwato...''
''Dobro, dokle ćete da me jebete s tim vašim kabuki-teatrom?!'', prasnu Helmut. ''Dosta izmotavanja! Glumite ludilo i svemu dajete ta žutaćka imena! Nema Iwato – samo Avala, nikakav Novi Edo - samo Beograd! Od kad ste stigli ovamo, sa neurohirurgijom i vašim parama, ponašate se k'o da ste Boga stisli za muda! Vi ste na mom terenu, hej, ovo ovde je nekakav protektorat Evropske zajednice, alo - da li se čujemo?!''
Stari gospodar posmatrao ga je sa učtivim osmehom, da bi se onda obratio meni: ''Hiroši, rođen si ovde. Kako se zove tvoj rodni kraj... Šuma - dija?''
''Za mene – to je Harime, oyabun!'', rekoh naklonivši se.
''Pod kojim imenom si rođen?''
''Zaboravljeno je, oyabun. Ja sam Hiroši Šinmen''. Švaba me je gledao
kao najvećeg ludaka.
''Siguran si?'', upita gospodar.
Poklonih se duboko. ''Da sam ostao tamo, bio bih - ništa! Manje od psećeg izmeta na cipeli ovog gospodina'', pokazah na Švabu. ''Ali sa vašom Porodicom, ja sam čovek''.
Gospodar se osmehnu zadovoljno. ''Tako govore pravi wakashu! Ali Helmut-san to ne razume... Ono što spaja Porodicu, on ne može da preračuna u gomilu eura: zato je ljut!''
Bio bih presrećan kada me oyabun ovako pohvali - da u tom času nije izronila ona slika iz sna. Ona koju nikako ne želim da vidim, jer posle ne mogu da se nasmejem sve do kraja dana.

3.

''Hajde,'' reče Mijuki, ''zbog čega otac vas dvojicu stavlja iznad ostalih? Gde mislite da idemo?'' Bila je obučena u kožni komplet, kao mi kad smo na motorima – ali to je bio skupi model za izlazak, u kome bi mogla da igra do zore u nekom klubu, a da se ne oznoji. Kosu, crnu i sjajnu poput gavranovog krila, vezala je u rep što se spuštao sve do male zadnjice. Rajferšlus na jakni povukla je tek toliko da pokaže šta ima – a imala je, da vam zastane dah. Skakućući između Noborua i mene, dosezala nam je do ramena – zauzvrat, pričala je bar deset puta više. Imala je šesnaest godina. I bila je preslatka.
I mislio sam da obojica osećamo posebnu naklonost prema njoj.
A kada sam shvatio da se toplije osmehuje mom kyodoi-u, bio sam pomalo tužan... Ali i srećan zbog njih: Noboru je bio stariji brat, koga nikad nisam imao.
''Izađite večeras s njom'', rekao je oyabun, ''popela mi se na glavu: ne želi da je izvode moji saiko-komon, kaže da su stari i dosadni. Za duha koga sam joj kupio kaže da je glup, i da nema nameru da s njim provodi veče... Stari kyodoi ne umeju da đipaju s njom u klubu: naravno da ne znaju, celog života vežbali su samo kako da prekolju nekog! Uzdam se u vas, skinite mi je s vrata, i biće podnošljiva sedam dana!'' I tako smo izašli s gospodarevom ćerkom.
A oko nas, vreva. Novi Edo živeo je noćnu smenu.
Izabrali smo da se identično obučemo, nas dvojica. Crne pantalone, ljubičasti sako, narandžasta košulja dovoljno raskopčana da se vide tetovirani zmajevi na grudima: dobar način da obavestimo besposličare da nas obilaze u najvećem luku. Ali tupadžija je bilo previše, i svi su bacali gladne poglede na Mijuki, dok su od preglasne tehno-sex muzike čaše same klizile po šanku. Prepun kao i uvek, Ružni mutant bio je bar odakle bi svi hteli da započnu večernji izlazak.
''Onda, gde idemo posle?'', vikala je Mijuki, pokušavajući da se izbori s bukom. ''Nećemo celu noć da sedimo na istom mestu!'' Pošto sam joj rekao da ovde postoji samo interaktivna muzika – računar meri nivo feromona u vazduhu, i prema njemu bira melodiju i ritam – navalila je da idemo u neki opušteniji lokal.
Na Noboruov mig, barmen tresnu na šank oznojene limenke Kirin-a. U skladu s imenom lokala, momak je večeras imao nov implant: zmijoliki ud što je provirivao ispod crnog sakoa, a kojim je povremeno češkao nos na radost prisutnih. Hologramski likovi čovekolikih kreatura smenjivali su se iznad nas – neko se baš potrudio da pronađe gadne mutante, i projektuje ih u prirodnoj veličini. Posebno gnusni hologrami izazvali bi vrištanje neupućenih devojaka, i salve smeha kod ostatka društva.
''Zašto, pa možeš da igraš i ovde!'', Noboru je namerno nervirao Mijuki. Iskapivši dugim gutljajem svoje pivo, ona zamahnu da mu uputi limenku u glavu: u istom trenu njegova šaka sklopi joj se oko zgloba i blago spusti ruku sa limenkom na šank. On bi i mrtav pijan to mogao: Noboruov nadimak je Shiden.
...Bljesak, sećanje.Vozeći pod punim gasom, grupa maskiranih ratnika rasturila je udžerice, jednostavno probijajući motorima tanke zidove i rušeći nastrešice za sobom. Majku su pregazilii, i još neke ljude koji nisu imali sreće da se sklone. Slamni krovovi planuše, tako da kada su progonitelji bučno pristigli možda minut kasnije, celo naselje buktalo je poput lomače dok su stanovnici trčali unaokolo, dozivajući... Klečao sam iznad majke, kad se iza mene zaustavio crni Kawasaki. Jahač pruži ruku u rukavici – pokušao sam da ga udarim – neznatno se pomerio, zgrabio me za vrat i posadio ispred sebe. Pritisnuo me podlakticom, i pre nego što je motor zagrmeo, samo je rekao: ''Mali, biće od tebe yakuza!''
Imao sam deset, a Noboru, koji me je podigao – šesnaest godina...
Stresam glavom, moj kyodoi gleda podsmešljivo i kaže: ''Šta je, nije te valjda Kirin uhvatio? Idemo na drugo mesto, jer ova će nam iskopati oči!''
Smeškam se: puno Kirin-a treba, da mene uhvati. Izlazimo napolje, noć je blaga, vetar je za kratko rasterao oblake dima – i na čas smo opčinjeni nebom posutim sjajnim, tako bliskim zvezdama. ''Kako je lepo!'', ciči Mijuki, i pita me: ''Ti si načitan, nisi kao ovaj... na šta tebi liče ove zvezde?''
Razmišljam samo tren. ''Oštri šurikeni, na plavom somotu''. Gleda me razočarano, Noboru se cereka, onda ona kaže: ''Hoću da me vodite u Techno City!'' Zinusmo oba, a ona dodaje da ne bude zabune: ''U Zabranjeni Grad!''

4.

Voleo bih da sam bolje savladao zen kao filozofiju.
Stari Učitelji koristili su zen da bi pripremili duh pre borbe. ''Moj um je mirna površina vode.'' Um možeš očistiti samo ako potpuno zanemariš sebe... a taj deo, bojim se, nisam naučio do kraja.
Otrov što teče venama mogu da osetim: liči donekle na osećaj kad popijem puno sakea. Ali mišići su nabrekli, koža je zategnuta – kao da TO pokušava da napravi oklop... Crvena mrlja širi se po mom stomaku, baš oko
seika tanden: ako bih tu udario tanto – nožem, mislim da bih slomio sečivo.
Počinjem da osećam hladnoću. Telesni časovnik otkucava. Nije ovako izgledalo u mom snu.
Bilo bi najveće poniženje da samo čekam, da me OVO izmeni. Osluškujem noć, i pošto potere još nema - sa ovim što raste u meni moraću da se suočim sam.

5.

''A zašto ne možemooo?!'', vikala je Mijuki otimajući se kao mačka, dok smo je odvlačili niz ulicu. Odvešćemo je u najbolji disko klub, vodićemo je na svako mesto za izlazak koje je u modi, ali u Techno City vala nećemo. Niko normalan ne ide tamo.
''Slušaj, šećeru!'', prasnu Noboru. ''Kunem se da ću te vezati i izlupati po tom lepom dupetu, a tvoj otac će mi dati za pravo! Rekao je izvedite je negde, a nije rekao idite i ubijte se! Evo, vodićemo te pod Kupolu!''
Kupola je savršeno mesto da se potroši noć, ali mala veštica nije popuštala: ''Vi se plašite! Kukavice! Ne smete da uđete u Zabranjeni Grad!'' Nas dvojica zgledasmo se, i od muke počesmo da se smejemo. ''Mijuki'', rekoh, ''zašto si zapela da idemo tamo?''
''Zato što niko koga poznajem još nije bio! A vas dvojica valjda možete da me branite ako zatreba!''
''Da li si ikada videla stanovnike Zabranjenog Grada? Mislim, ne ove bednike što imaju robotsku ruku ili facetne oči, nego nekog od onih pravih?''
Gledala me je napućivši svoje trešnje – usne, pa reče nevoljno: ''Nisam''. Onda sam joj ispričao deo istorije koji nije znala (doduše, malo koji deo istorije je ona znala), dok smo, nogu pred nogu, hodali prema Kupoli:
Počelo je ubrzo pošto su njeni zemljaci preplavili Evropu, odmah posle Nulte godine i potonuća Domovinskih Ostrva.
Evropa nije prošla toliko loše kao Azija, ali promenila se. Kad je klima podivljala i polovi se otopili, a Atlantik pokrio gradove na obe obale, Balkan je imao sreće – ili, skoro da je imao...EZ je požurila da stavi šapu na resurse: trebalo bi da im budemo zahvalni, jer južno od Kavkaza još decenijama su vođeni ratovi za vodu. Ali mali meteor što je 2015. pogodio Novi Edo zbrisao je veći deo grada i odneo polovinu stanovnika. Sam grad još bi se obnovio, Mijukini kosooki zemljaci odrešili su kesu, ovde im se dopadalo. Međutim, u to vreme izlivena reka poplavila je skladišta Nipon Micro, a beskućnici su pili tu vodu - i desile su se neke neočekivane stvari... Tako počinje priča o Tehno Kanu.
Prvobitno predviđen da bude centar nanotehnologije za Evropu, Novi Edo posle ovoga postaće nešto kao Chiba-City, na iščezlim Domovinskim ostrvima (oni retki što čitaju istoriju pomenuli bi Makao): kockarnice, ilegalne klinike, yakuze što upravljaju putevima novca... i velika zona sumraka, koju gvozdenom rukom drži Tehno Kan. Stambeni blokovi kao zlatni kavezi, zaštićeni robotskim sistemima; blatnjave četvrti od lima i plastične folije; Techno City za koji niko tačno ne zna šta tamo rade – i mi, plaćeni da stvari ostanu baš takve.
Noboru se smeškao – prezirao je to što sam deo slobodnog vremena provodio uz knjige i diskove – ali Mijuki me je pažljivo slušala, širom otvorenih blistavih očiju. A ja...pokušao sam da pričam najbolje što umem.
U međuvremenu, stigli smo pred Kupolu: pokrivena polarizovanim pločama, okupana mlazevima raznobojne svetlosti, dok po njoj palacaju tanki laserski bičevi, većini posetilaca ličila je na ogromni dijamant. Ja sam bio namćor - mene je oduvek podsećala na otrovnu pečurku. Koračali smo jednom od brojnih prilaznih staza, nedaleko od piste za privatne koptere; sa suprotne strane Kupolu je opasivala reka , šireći se u deltu prema ušću. A preko reke nazirala se haotična gomila tornjeva i mračnih zgrada, ponegde zbijenih poput bedema - i svega nekoliko tačkica drhtave svetlosti, kao da niko ne živi tamo.
S druge strane reke ćutao je Zabranjeni Grad.
Izgleda da sam Mijuki odobrovoljio pričom, i nije se bunila kada smo zašli pod Kupolu.Vedro je zverala naokolo, komentarišući šta su sve promenili od njenog poslednjeg dolaska.
A razlika između ovde i napolju... Kao druga planeta.
Pod Kupolom ste lišeni briga - zbog ozonskih rupa danju, zbog oblaka smoga noću, ledena voda u čaši ima savršen ukus, i nema onih ljudskih
primeraka od kojih nežnije duše skreću pogled...
Mnogohvaljeni centar Novog Edoa bio je drugi najposećeniji zabavni park u EZ, sa profitom većim od budžeta neke provincije, zbog čega je i naš oyabun pokušavao da stavi pod kontrolu jedan delić. Po mišljenju većine starih arhitekata, centar je bio čista perverzija. Stvarno, trebalo se setiti pa mesto katastrofe - meteorsku gromadu utonulu u meko tlo – pokriti kupolom, i unutar nje podići galerije povezane providnim liftovima. Na pojedinim nivoima zasađene su tropske bašte, a krateri u crnoj meteorskoj steni prošireni su i uređeni kao ekskluzivni lokali. Osim hrane i zabave mogli ste dobiti implante, kiber-dodatke, različit softver, supstance legalne i ilegalne... sve zamislivo. Skoro sve.
Pomislih da je vreme da malo usporimo, i predložih laku večeru - sushi, možda fugu... Prihvatili su predlog, i baš smo se probijali kroz gužvu prema restoranu okruženom palmama – kad Mijuki vrisnu uplašena: još nisam shvatio šta se dešava a već sam s obe ruke stezao Heckler 3000 šarajući laserskim nišanom...i onda zbunjen zastao. Nema protivnika.
Uplašio ju je neko na koga je naletela u gužvi: dobro, razumem i zašto se prepala. Nizak i nabijen, predugih ruku, sa velikim naočarima...ne, sjajna metalizovana stakla usađena su direktno u očne duplje. A razbarušena rastafarijanska frizura – dakle, iz njegove lobanje izlazio je snop kablova različitih dužina i konektora. Ukoliko se priključi na neku magistralu podataka – pred očima, kao na monitoru, vidi nizove binarnih brojeva, koje čita ne mnogo sporije od računara... Ni jednog nisam sreo do sada, ali načuo sam da ima i ovakvih.
Mališa je bio iz Techno City-ja.
Umirili smo devojku, zamolili za izvinjenje dvojicu ili trojicu koji su se usrali od mog pištolja, i zauzeli mesta u restoranu. I dok sam otpijao gutljaj Kirin-a (kada sam pratilac, ne pijem ništa jače), shvatio sam šta mi to smeta svo vreme. Mali tehno–rastafarijanac... Zastao je ispred Noborua, samo trenutak... I tako mi Kannon-e, učinilo mi se da je nešto rekao. Odmah se izgubio u gužvi.

6.

Uvek kada pomislim da su stvari krenule na bolje, da je malo više reda a manje haosa oko mene, usnim isti san. On je loše znamenje, ali to me ne plaši. Yamamoto Tsunetomo odavno je napisao: ''Otkrio sam istinu: smrt je put samuraja''. Međutim... Svaki put, san je za trenutak, za jedan prizor duži.
U snu ulazim u polumračnu dvoranu: zidovi su toliko udaljeni da ih ne vidim, umesto njih levo i desno stoje dva reda ratnika, oko čijih tamnih obličja se kovitlaju pramenovi dima. Svi istog rasta, svi za glavu višlji od mene, neljudski mirno zure jedan u drugog. Stupam na početak prolaza i nadam se – uvek se nadam – da će bar ovog puta to biti samo kipovi. Onda se prvi par pomera, polako okrećući ravnodušna lica prema meni...
Bez reči zauzimam stav za borbu, isukavši mač: to je katana od 4 shaku, jednostavan buke-zukuri. Prva dvojica potežu mačeve istovremeno: bez iznenađenja, primećujem da su to kiriha- zukuri, veoma stari.
U sledećem trenutku priskačem - zazvečao je metal – razmenili smo po udarac... Odskočio sam dok zvuk sudara mačeva još zamire u vazduhu... Znam, pobediću prvi par. Pobediću i drugi, i treći... Ali borba je sve teža, do sada još nisam prešao ni polovinu puta. A najveće iskušenje čeka na kraju.

7.

Malo smo igrali uz sporiju muziku. Onda Mijuki podiže glavu sa mog ramena, i reče: ''Pričaj mi još. Dopalo mi se ono.''
Noboru sedi za stolom, gleda nas sa smeškom, i dosađuje se. Ovo nije zabava za nas dvojicu, mi smo na poslu.
I ja se osmehujem. ''Šta to, malena? O čemu da pričam?''
''Ono...istoriju. Kad ti pričaš, nije smaranje. Ko je taj Tehno Kan koga niko ne želi da nervira? Mislim, znam ono što i drugi znaju, ali odakle je on? Jedni kažu da je vanzemaljac, drugi da je došao iz Pakla...Da li je on čovek?''
Uzdišem.''Mnogo pitanja. Da ti pričam nešto lepše?'' Osim nas na podijumu je bilo još parova: među njima visoka plavuša (koju je Mijuki mrko odmerila), i njen momak pilot, koji su zapinjali kao da snimaju spot za plesnu školu. Da onaj pilotira nečim videlo se po sjajnoj narukvici (ručni terminal), i metalnoj pločici što mu je pokrivala deo lobanje, zalazeći u kratku kosu: poklopac interfejsa za direktno upravljanje letilicom. Njegova ženska je preko golih leđa imala crtež cveta – ljiljan – od sićušnih LCD elemenata koji menjaju boju prema raspoloženju: trenutno su svetlucali plavo. Ali mislim da je Mijuki iznerviralo to, što je plavuša gordo nosila svoje tri dojke.
''Završi mi priču o Tehno Kanu!'' Gledala me je odozdo onim krupnim očima: možda njen otac može, možda i Noboru može da odbije nešto tim očima – ja nisam mogao. Nastavio sam priču, a ona je posle prvih reči spustila obraz na moje rame, i slušala. Kosa joj je imala cvetni miris, ali nisam znao ime tog cveća.
...Do 2010. otprilike, upotreba nanomašina ograničena je na čovekovu okolinu. Eksperimentiše se sa unošenjem nanoelemenata u krvotok živih bića, navodno to su ilegalna istraživanja, i te godine zabeležen je uspeh. Pored genetskog inžinjeringa, otvaraju se nove mogućnosti za manipulaciju…i jedna islamska teroristička organizacija domoći će se izvesne količine nanomašina. Ne samo to, teroristi će preuzeti ljude iz nekog vojnog tima za usavršavanje nanotehnologije. Možemo samo da nagađamo o kojim se sumama tu radilo… Posle teških incidenata, najviše u Americi, bilo je jasno da je proizvodnja nanomašina započela i u podzemlju.
Sledi odgovor razvijenog sveta: serija nuklearnih udara po mestima za
koja se pretpostavljalo da su ilegalni centri nanotehnologije. Ofanziva terorista
oslabila je, ali napadi nikad nisu sasvim prestali.
Onda se 2035. godine pojavio virus Azazel, i paralisao svetsku ekonomiju na četiri nedelje. Virus je onesposobio sve kompjuterske sisteme, mreže, komandne i upravljačke centre…Sve. Po nekima, Azazel predstavlja prvi oblik veštačke inteligencije. Njegov tvorac ostao je nepoznat.
Negde u Aziji, Azazel je pogodio jedno postrojenje za nanotehnologiju, u rukama terorista. Tu dolazi do simbioze virusa i nanomašina: ono što je rođeno, nazvali su Lilit. Ukratko, nanomašine počinju da se udružuju, kao da ih vodi neka ideja... Da bi Lilit soj ubrzo nestao. To je otišlo svojim poslom!
“Kakve veze ima…”, poče Mijuki nestrpljivo.
''Strpi se! Da li ti je učitelj zena objasnio kako je radoznalost ubila mačku?'' Frknula je baš kao mačka, i blago mi zabila nokte u mišicu. Osmehnusmo se. DJ je sada puštao muziku za okretniju igru, ali mi smo i dalje kružili polako.
...Kada je meteor pao na Novi Edo, bilo je gadno. Zbog njega su se obe reke izlile, a na poplavljenom delu našle su se ruševine komleksa Nipon Micro, firme koja se bavila nanotehnologijom. Cela oblast bila je u haosu, mnogi ljudi morali su da piju vodu iz reka i bunara... Šta god da je bilo u skladištima Nipon Micro, hiljade beskućnika zaražene su time. Kada se nanomašine unesu nekontrolisano, zbog problema sa metabolizmom - energetskih problema - u većini slučajeva izazovu smrt domaćina. Ali pre nego što su ti ljudi umrli, rođena su deca. Kod njih nije bilo metaboličkih problema: kod dece je došlo do funkcionalnog povezivanja živih ćelija i nanoelemenata... Ti novorođeni su preživeli - samo nisu bili baš ljudi na koje smo navikli: neki su imali infracrveni vid, drugi su iz prstiju izvlačili kandže od deset centimetara ... Prozvali su ih rasa plus.
Tehno Kan pripada prvoj generaciji.
Od tad, sve je legenda: kako su deca porasla i dobila sopstvenu decu, kako je Tehno Kan postao neprikosnoveni vođa, kako je svoju veselu družinu odveo na levu stranu reke i tamo, na ruševinama i ispod peščanih dina, stvorio carstvo. Posle bezuspešnih pokušaja da ih istrebi, policija je odustala: shvatili su da bi jedino taktičko atomsko oružje bilo delotvorno, ali komšijama-Japancima to se uopšte nije dopalo. Tako je stvoren sistem odnosa ne diram te- ne diraš me, koji funkcioniše i danas. Šta god da pravi Tehno Kan, u redu je ako ne talasa previše: ima mesta za sve. Priča se da je nastavio da razvija određenu vrstu nanotehnologije, da pokušava da aktivira neiskorišćene potencijale mozga...
Kada sam zaćutao, Mijuki je podigla glavu i šapnula: ''Nikad nisam čula toliko zanimljivu priču''. Onda se podigla na prste i poljubila me u obraz.
U tom trenutku, učinilo mi se...da je osim kao ratnik, moguće živeti i drukčije. Životom u kome Bushido kodeks ne određuje pravila. Uplašen ovom mišlju zadrhtao sam, i pogledom potražio druga: verovatno ću videti veliki podrugljivi kez na njegovom licu...
Noboru je razgovarao sa neznancem. Iako je pod Kupolom temperatura bila idealna – ovaj je bio ogrnut sivom pelerinom poput starog ćebeta, sa navučenom kapuljačom. A kad se uspravio završivši razgovor, kapuljača se pomerila: imao je obrijanu glavu, i preko lobanje tetoviran veliki crni broj 3.
Neznančevi očni kapci bili su zašiveni.

8.

Uskoro će zora. Vazduh je hladniji.
U šumi oko hrama javljaju se probuđene ptice.
Rado bih popio nešto, ali ne smem da ostavim pisanje i pripremim čaj. Žurim da zapišem, a to je sve teže jer su mi udovi postali hladni i neosetljivi. Povremeno vidim podrhtavanje ispod kože, kao da se mišići grče i pomeraju sopstvenom voljom. Osećam stezanje u grudima.
Zaista, očekivao sam da su progonitelji pametniji. Još uvek ne čujem nikoga na stazi. Da li je moguće da su svi valjani ljudi mrtvi, i da su ostali samo početnici?

9.

Dok sam tog jutra žurio unutrašnjim dvorištem, kroz otvoren prozor na spratu začuh ''Ma, nosi se dođavola!'', i podigoh pogled – taman da vidim nešto nalik saksiji kako izleće. Zveknulo je na popločanu stazu, pa se dokotrljalo pred moje noge. Posle kratkog krčanja, u vazduhu se formirao hologram: mladić u poslovnom odelu s kravatom, plave kose brižljivo začešljane i nauljene. Više puta se poklonio u mom pravcu, ponavljajući: ''Oprostite, gospodaru, ali ovo nije moja krivica!''
''Dobro, ko si sad pa ti?''
''Alberto, virtuelni učitelj, serija TX 200. Mlada dama nikako nije bila raspoložena za priču o...''
''A, duh!'', rekoh, sagoh se i isključih ga. Dakle, ovaj je zaista napravljen za fine devojke! U tom trenutku naišla je starica, služavka koja je Mijuki čuvala od malena, i ja joj pružih cilindar. ''Daj njenom ocu, i kaži mu gde smo to našli!'' Otišla je klimajući glavom i smejuljeći se.
...Devojke koje sam dosad upoznao nikad me nisu onako poljubile. I zato sam celog jutra na usnama nosio neizgovorene stihove:

''Pomisliti da više nikad neću
Pomisliti na tebe
Još uvek znači misliti na tebe''.

Da li je učitelj Takuan, zapisujući ovaj koan pre skoro pet stotina godina, imao pred očima nekoga... kao što imam ja?
Kada sam sinoć upitao Noborua ko je tip s kapuljačom s kojim je razgovarao, samo je odmahnuo: ''Moj čovek iz Zabranjenog Grada. Duga priča, ispričaću ti sutra''. Zaključio sam da ga svakako potsetim na to posle
sastanka idućeg dana.
Oyabun je zatražio sastanak Veća. Zahtev je prihvaćen, a naš klan trebalo je da bude domaćin. Zbog važnosti gostiju, najbolje ljude rasporedili smo u unutrašnji krug obezbeđenja, u samoj kući.
Stajali smo ispred ulaznih vrata velike sobe: svakog oyabuna pozdravili
bi dubokim klanjanjem, a njihove pratioce – po dvojica, kako je dogovoreno – upućivali u manju prostoriju, gde će moći da prekrate vreme. Poslednji, kao i obično, stigao je Helmut-san u jednom od onih odela što koštaju koliko novi kopter: jedva nas pogledavši, nadmeni Švaba je ušao. Kad smo zatvorili za njim, odahnuo sam i olabavio usku kravatu. Kroz debela vrata nije se čula ni reč od onoga unutra. Ubrzo je postalo dosadno – ali, i to je posao. Sastanak je odmicao...Iznenada, sa dve strane začuo se bat koraka i treskanje vratima.
Potisnuvši iznenađenje potegao sam Heckler: istovremeno na oba kraja hodnika iskrsnuše naoružani ljudi.
Godinama sam pripreman za razne zadatke, ali najvažniji od svih je – da s osmehom položim život gospodaru pred noge. I kada kucne čas - bilo kada – nema iznenađenja, panike, nema nikakvih osećanja: telo samo zauzima stav, ruka sama podiže oružje... Kao dobro uvežban ples sa preciznim koracima. Sve je obuka.
''Izdaja!'', viknuo sam, nadajući se da će me čuti telohranitelji u manjoj prostoriji, i bacio se na pod. Još nisam dotakao parket, a ispalio sam prvi rafal - bio sam siguran da Noboru, iza mene, pokriva suprotan kraj hodnika – onda, o Bogovi, napadači su već bili pred vratima manje sobe, i jedan je ubacio ručnu bombu unutra. Zaglušna eksplozija raznela je drveni zid u iverje i u tom trenu, prepoznavši ih, kriknuo sam - od šoka, od besa, od užasa... Bili su naši! Napadali su naši kyodoi! O, kakva sramota!
Zapraštalo je i iza mene. Osvrnuh se: telohranitelji drugih oyabuna, njih desetak koji su ostali napolju, probili su se i trčali ovamo. Noboru je nestao-znači da je u sobi za sastanke, spasava gospodara. Uspeo sam i ja da uskočim unutra, dok su meci rasturali dovratak iza koga sam se zaklanjao. Pao
sam na pod, procenjujući u magnovenju koliko još metaka imam u okviru...
Kad podigoh pogled, video sam skamenjene starešine klanova kako još uvek sede na asurama oko niskog stola – i Noborua kako udara nogom jednu odsečenu glavu. Glava se dokotrlja do mene.
Sa poda su me posmatrale iskolačene oči Helmut-sana.
''Pojma nemaš koliko sam uživao!'', dobaci mi preko sobe Noboru, držeći okrvavljeni wakizashi. U sledećem trenutku izbezumljeni telohranitelji ostalih šefova hrupili su u sobu, svi s uperenim automatskim puškama. Na licima najbližih oyabuna čitalo se olakšanje... Onda je odjeknuo smeh: Noboru se smejao.
A tada sam video čudo.
Skočivši u vazduh, izveo je savršen leteći salto – i doskočio među naoružane čuvare. Sa dva zamaha isekao je dvojicu preko pojasa. Dok su se oni rušili poput praznih odela – posekao je i sledeću dvojicu. Ali zakačio je mačem pušku jednog od njih, i od toga mu je wakizashi ispao. Sada je stajao sam usred šestorice, praznih šaka: čuvari nisu bili brzi kao on, ali loši nisu bili sigurno.Dvojica su zapucala i promašila ga, pri tom pogodivši jednog svog. A Noboru se već dokotrljao po podu između njih, i munjevito se podižući, bridom šake obojici slomio vrat. Produživši isti pokret, zgrabio je puščane cevi sledećoj dvojici, ukrstio ih iznad glave pa naglo raširio – i u rukama su mu ostale obe njihove puške. Sledećeg časa upotrebio ih je kao bojni čekić, udarivši protivnike u lice. Još nisu stigli da padnu kada je poslednji čuvar opalio: Noboru je upravo skočio, zato je umesto u glavu pogođen u stomak. Ali već se našao pored protivnika, i udario ga nogom u grudi - ovaj se stropoštao bez glasa. Sve je trajalo... koliko vreme između dva otkucaja srca.
Stajao je i smeškao se – onda prezrivim pokretom podiže košulju natopljenu krvlju, da svi možemo da vidimo rane koje su se skoro zatvorile. Krv je nestajala sa njegove kože, kao da je briše nevidljiva ruka. Čuo sam kako je nekoliko prisutnih tiho jeknulo.
Ni jedan čovek ovo ne može.Ovo može neko nabijen nanomašinama...
Dotle su njegovi ljudi okončali sukob napolju, i sada su se gurali u
sobu, raspoređujući se duž zidova. Noboru podiže pušku sa poda, baci pogled na indikator metaka, i stade raskoračen ispred stola oko koga su sedele skamenjene starešine. Hteo sam da vičem Nemoj! ali čak ni šapat nisam mogao da istisnem iz grla. Mirno je pritisnuo obarač, odjeknu rafal i trojica oyabuna padoše pokošeni...Upravio je cev na one s druge strane kad sam skočio, odbacivši se najače što sam mogao. Osetio je to – okrenuo se, video sam osmeh – i dočekao me pesnicom postrance. Bol je sevnuo, potonuo sam.

10.

Poslednji put kada sam uopšte spavao – noć uoči izdaje, kada je Porodica zauvek osramoćena - san je bio najduži. Sada se pitam da li je to bilo svojevrsno predviđanje- nikada nisam doživeo ništa slično. Pa ipak, mislim da mi je Um-ne-Umnosti poručio da nešto nije uredu: moja krivica je što sam upozorenje zanemario.
U tom poslednjem snu opet sam u sobi sa kipovima ratnika.Pobedio sam prvi par, i drugi, i deseti... Ne znam više koja je borba po redu, pošto sam oborio poslednjeg – shvatam da sam stigao na kraj prolaza, i da nema više nikog: prošao sam, i sad ću se suočiti sa konačnim iskušenjem.
Pred mene izlazi Noboru.
Na sebi nosi samurajski haramaki - oklop, ali nema šlem: vidim mu lice i podsmešljiv osmeh dok podiže ruke... Na taj pokret ustaju svi poraženi ratnici, i staju u polukrug: svuda oko mene sjajna sečiva. Šuma mačeva.
Ovo je kraj... Kako glase stihovi učitelja Kokušija ?
''Luk je slomljen, strela više nema –
Ovaj presudni trenutak ni jednom plašljivom srcu nije drag,
Gađaj bez odlaganja! ''
Uzdahnuvši umorno, iz kanija na leđima izvlačim drugi buke-zukuri, i jedan trenutak stojim sa dva mača u rukama, zagledan u tamne prilike pred sobom. Onda podižem oružja visoko, i uzviknuvši ''Katsu! '' , jurišam tamo gde je gomila najgušća...

11.

Razmišljao sam.
Da li da zatražim zaštitu neke Porodice? Siguran sam da bi me primili.
Da zaboravim, napustim sve i odem daleko? A ko sam ja? Hiroši Šinmen - bez prijatelja da podelimo šolju sakea, bez ognjišta kraj koga bih počinuo. Imam samo život... i sramota me je zbog toga.
Zaboraviti – može, samo ako smrt donosi zaborav.
Ja sam mač bez saya-e. Uvežban za jedan jedini posao.
A ima stvari koje se moraju uraditi.

12.

Oprezno sam napredovao kroz noć, preko ostataka mosta koji nije obnovljen još od kada je meteor razorio Edo. Metal nagrižen rđom ugibao se pod nogama, kroz pukotine mogao sam da vidim tamnu vodu dole, i bele kreste virova. Uobičajeni putevi su nadzirani, zato sam izabrao ovaj. Krenuo sam sa dobro osvetljene obale: na suprotnoj strani bili su mrak i tek poneka iskra svetlosti...Tamo, čekao me Zabranjeni Grad.
Dok osmatram zaklonjen iza gvozdenog stuba - opet vidim prizor, čujem reči, i osećam krv na rukama:
...došavši sebi, vikao sam – ili možda nisam ni prestajao da vrištim,
ne znam, ali kada sam uspeo da otarem oči od suza i krvi – bilo je gotovo.
Noboruovi ljudi otišli su, a uglačani pod nije se video od telesa.
Oyabuni i njihovi čuvari ležali su unaokolo. Zašto je mene poštedeo?
Zarad onog što smo bili – zašto nije potrošio jedan metak za mene?! Šta da uradim s njegovim poklonom – živ sam, i to tako peče!
Začuh uzdah na suprotnom kraju sobe: učinio mi se poznat. I dok su mi se rumene magle navlačile preko očiju – otpuzao sam do čela stola, gde bi uvek sedeo gospodar.
Bio je pogođen sa više metaka, ali još živ. Osetio je da ima nekog,
otvorio oči, i zgrabio me za ruku: ''Hiroši!'', prošaptao je i zagrcnuo se, ''...sad si ronin!''
Stisnutog grla, promucah: ''Gospodaru, ja...''
Stegao mi je prste, da umuknem.''Izdao me...jebeš to... odveo Mijuki!''
Zabolelo je, kao da me udario tanto – nožem.''Oyabun... naći ću je... ili poginuti, pokušavajući!'' Sklopio je oči, šapnuo:''Ti možeš...'', i to beše sve.
U garaži je bilo dovoljno benzina: izvukao sam kante, polio sve sobe
u prizemlju, od novina načinio buktinju i bacio je na natopljene asure. Vatra je pucketala i senke su poigravale, dok sam odlazio ne osvrćući se.

Stresam glavom – ovo je stvarnost: završetak puta, žičana ograda i betonske prepreke. Ako pokušam dalje, mogu da me ubiju – a to ne smem da dozvolim. Imam zadatak.
Dok premišljam da li da zovem ili prosto da čekam – nazirem pokret sa druge strane, deo ograde se uklanja i jedna prilika, niža od mene, pita tiho: ''Ko si ti?'' Uveren sam da me neko drži na nišanu.
''Hiroši'', kažem, i hteo bih da objasnim. Prilika nije iznenađena: ''Pođi za mnom!'' Okreće se i odlazi u mrak. Sledim je spotičući se.
U šta sam se ja upustio?
...Godinama se Techno City širio poput raka kože, povezujući preostale zgrade, napuštene pogone, polusrušene hale... Nanomašine su korišćene za preoblikovanje peščanog terena i pokrivanje Grada nekom vrstom krova: kad se nađete unutra, to izgleda kao jedna jedina, kolosalna građevina.Bar ja sam se naslušao takvih priča - sada sam mogao i da vidim.
Napustivši dugačak hodnik našli smo se na velikom, sumračnom raskršću: ovde kao da svi imaju oči noćnih grabljivica. Zgrade oko nas spojene su providnim pešačkim cevima, haotično razbacanim iznad ulica. Na rubu vidokruga, između dva tornja, palaca plavičasto električno pražnjenje. I zvuk... Odasvud dopire tiho zujanje na granici čujnosti: da li se to zaista čuju hiljade sićušnih mašina? A visoko gore, kroz ovalni otvor u krovnoj konstrukciji, videlo se noćno nebo posuto zvezdama, i one su ličile na šurikene... eto, ponovo mislim na Mijuki.
Moj vodič bio je brat blizanac malog tehno-rastafarijanca sa pletenicom kablova na glavi, od pre neke večeri. Želeo sam da ga pitam više
stvari – na primer, otkud to da on mene očekuje – kad mi je ispred nogu pretrčala mačka, pa zastala na sledećem ćošku.Obična mala crno-bela mačka, nije raširila krila, nije imala konektore... Sela je i mauknula.
Nešto nalik tankoj srebrnoj zmiji fijuknulo je, probolo mačku, savilo
se oko nje kao omča i počelo da je podiže. Zanemeo, tek sad spazio sam na cevi iznad ulice – dete. Kandžama na rukama i nogama sasvim dobro se držalo za glatku površinu. Srebrnasta zmija bila je njegov jezik.
Dete poče da mljacka.
U međuvremenu, okružile su nas četiri prilike, na izgled ljudi ali... gornji deo trupa i glava, sve je bilo pokriveno plavičastim krljuštima. Duge ruke završavale su se klještima, kao kod jastoga. Dok su tako stajali, najviše su ličili na uspravljene, grabljive bogomoljke. Moj vodič nervozno je otcvrkutao nešto. Umesto odgovora, ono četvoro je škljocalo klještima, ponavljajući samo: ''Hrana...hrana...''
Dakle, to je. Momci su gladni.
Energija oslobođena u ćelijskim procesima dobrim delom se manifestuje kao toplota. Nanomašine u organizmu koriste preko devedeset procenata te toplote kao ''gorivo''. Zbog toga se ubrzava metabolizam, kako bi se nadoknadila utrošena energija. Kod čoveka se javlja sve veća potreba za hranom – ali, pošto organi za varenje imaju ograničenja, a nanomašine zahtevaju ''gorivo'' – počinje razlaganje masti u organizmu, zatim i razgradnja proteina...i šteta je nepopravljiva.
Zato se broj nanomašina održava na minimumu, ili se postave priključci za spoljašnje izvore energije... ili se ti ljudi otpišu. Ovi oko nas bili su nekakvi radnici – dakle, potrošna roba.
''Jesti...'', zaškrguta najbliži, i podiže klješta prema mom licu. Dotakoh tsuka-u mača na mojim leđima.
''Gubite se!'', rapavim glasom reče neko iza nas, na šta četiri nesrećnika zacvileše i pobegoše. Okrenuh se: prilika ogrnuta pelerinom, sa navučenom kapuljačom – ali ipak sam video veliki crni broj 3, tetoviran preko
obrijane lobanje. Očni kapci bili su mu grubo prošiveni.
Neki ljudi zrače raspoloženjem kad se pojave: sigurno je da je ovaj zračio čistom jezom.
''Pođi zamnom, Hiroši Šinmene!'', reče glasom kao da struže drva.
''Očekuju te''. Okrenuo se da bi me poveo stepenicama, koje su vodile nadsvođenom ulazu: primetio sam još da su svi koji su se zadesili na ulici –izabrali da ostanu što dalje od naše male scene.

13.

''Budi pozdravljen, yakuzo'', progovori tihi glas, nalik na šuštanje uvelog lišća. ''Očekivali smo te!''
Prostorija je bila ogromna i praktično bez nameštaja, osim prestola na sredini. Kažem ''prestola'' jer je bio izdvojen - složena konstrukcija, bastard pilotskog sedišta i operacionog stola, meni okrenut leđima. Stojeći kraj ulaza, nisam video ko tamo sedi. Grozdovi uređaja zaklanjali su zidove, dok su okolo bez reda bili nagomilani metalni tankovi, providni rezervoari puni neke penušave gadosti i monitori što su iscrtavali složene dijagrame životnih funkcija... Snopovi kablova i tankih savitljivih cevi sticali su se u sredini sobe – u podnožju prestola.
Broj 3 bio je iza mene. A da posetiocu slučajno ne bi padale na pamet gluposti – kraj prestola su stajala još dvojica, ogrnuta istim grubim ogrtačima. Kapuljače im behu smaknute: naravno, na obrijanim lobanjama imali su brojeve 1 i 2. Onaj sa brojem 2 imao je prošivene usne.
Koliko sam video – broj 1 nije imao ništa prošiveno, ali nije imao ni
ruke. Bilo je jasno da je njihov izgled maska – ili, da im uopšte nije stalo kako izgledaju... Pogledavši još jednom nepomične čuvare, naklonih se i rekoh: ''Dozvoli da upitam gospodaru, s kim imam čast? ''.
Šuštavi uzdah. ''Preskočimo učtivosti... Znam šta želiš. Svi koji dolaze sa tvoje strane reke žele isto... Pitanje je, vredi li dati im to? Mi ne poklanjamo: mi smo trgovci. Čime ćemo trgovati, mladi yakuzo?''
Zatekao me. Mislio sam da ću moći prosto da kupim to što mi treba.
''Gospodaru, desila se izdaja... možda sam kriv što je nisam naslutio na vreme, ali sada je kasno. Više nemam klan, ni oyabuna, ni drugove. Jedino što me pokreće–to je želja da kaznim izdajnika. A on je uneo u sebe nanomašine, i sada je nepobediv. Došao sam... da ponizno zamolim, da prođem isti tretman – da bih ga izazvao. Verujem da mogu da platim vašu cenu''.
Tihi smeh. ''Uvek isto, vi ne možete da preživite kad ostanete bez gospodara! Zašto prosto ne odeš svojim putem? Potraži novog oyabuna, ako
baš moraš! A ti - nisi čak ni Japanac!''
Osetih kako u meni narasta gnev. ''Gospodaru, nisam dete da me ...''
''Ne podiži glas, yakuzo! Mogao bih da te spalim munjom, ili da otvorim pukotinu pod tvojim nogama... Ako te neko kao ja savetuje, dvaput razmisli pre nego uzmeš taj nano–otrov!'' Uz tiho zujanje, okrenuo je presto prema meni. Pogledao sam... i prvi put, pretrnuo.
Od nekadašnjeg tela ostalo je malo: kratke noge, tanka linija usta, oči jedva vidljive pod teški mesnatim naborima... Izgledao je kao tri metra dug krompir, i sigurno bio teži od pet stotina funti. Većim delom potopljen u tečnost nalik sapunici, ruke je držao na, za to oblikovanim, naslonima sa strane: u svaku mišicu (deblju od moje butine) ulazio je splet kablova i složen sistem tankih cevi... Koža mu je bila pokrivena mrežom kao prst debelih vena, koje su pulsirale...Priče koje sam o njemu čuo uopšte nisu bile preterane.
Tehno Kan je uspeo da napravi grimasu nalik osmehu. ''Vidiš, upotrebio sam nanomašine da razvijem neke delove mozga... Uspeo sam: mogu da čitam tvoje misli, mogao bih da ti šaljem svoje kad te to ne bi šokiralo, u stanju sam da vidim slike budućnosti... Ali nanomašine troše previše energije. Zato hranu dobijam u krv; pošto se proteini u mišićima i dalje razlažu – primam steroide, pošto sve to nije dovoljno – priključen sam na izvor odgovarajuće struje. Po ceo dan me dopunjavaju... To je cena koju plaćam. Želiš li da mi se pridružiš u tako uzbudljivom životu?''
Morao sam da razmislim nekoliko trenutaka – i učinilo mi se da sam shvatio: ''Gospodaru... obično ne govoriš tako ljudima koji dolaze kod tebe''.
''Dobro je, momak!'' U njegovom glasu prepoznao sam odobravanje. ''Sa većinom samo sklopim posao... Ali bio sam u tvojoj glavi – hmm, nećeš mi zameriti! – nisam sreo mnogo sličnih, Hiroši Šinmene! Dozvoli da ti ... ponudim nešto!''
Nije mi se dopalo kuda ide razgovor. Ali Tehno Kan me preduhitrio: ''Kod mene uvek ima mesta za pouzdanog čoveka. Nudim ti posao, yakuzo!''
Iznenadio me potpuno. ''Nisam to očekivao, gospodaru. Šta bi trebalo da radim?''
''Manje – više što i do sada. Mojim ljudima treba zaštita, mojoj robi treba pratilac... Da budem iskren: ja živim od toga što kupujem vrlo specifičnu nanotehnologiju u Aziji, i prodajem je na Zapadu. Nezgodan posao. Usput, u malim količinama, dodajem tome neke komponente... Kroz generaciju – dve, na Zapadu će prilično da se iznenade kad vide šta ih je snašlo: to je moja osveta, moj mali rat. Mislim da ćeš razumeti razlog: obojica smo odavde.''
Naravno, znao sam o čemu govori. Ali već sam izabrao.
Osetio je šta mislim, pa je produžio: ''Ti si odlučan i predan poslu. Moći ćeš da napreduješ: ne samo kyodoi– mogao bi da postaneš moj pomoćnik! Imaš potencijal za to... Inače ova tri klovna imaju i previše posla!''
Ponovo sam postao svestan da oko nas i dalje stoje 1, 2 i 3.
Opet je znao šta mislim. ''Oni su poklon...mog poslovnog partnera. A to ima veze sa drugim, stvarno velikim projektom. Mogli bi i o tome da razgovaramo - ako prihvatiš moju ponudu''.
Samo za trenutak poslao mi je sliku: beskrajna stepa, i tamno obličje u daljini... Vizija je nestala, vidim Kana koji me fiksira sitnim, krvlju podlivenim očima, onda kaže: ''U redu, ako ne želiš!''
''Ne zameri, gospodaru – došao sam sa molbom. Mene već pokreće osveta... Ne mogu sada da napustim sve. U stvari, ne bih mogao da živim, ako napustim sve.''
''Čast i lojalnost. Sklad reči i dela. Znam, Bushido. Žao mi je, Hiroši Šinmene... Tvoj prijatelj Noboru nije imao takvih dilema. Samo je želeo da postane poglavar svih klanova –ideja vredna poštovanja, moram da primetim. Došao je, platio, i dobio šta je tražio. Ne treba da mu zavidiš – održavanje toga što nosi u telu je prilično složeno... Ali naš prijatelj Noboru prekršio je dogovor koji smo imali: duguje mi nešto, sada se sklonio i nada se da ću ja da zaboravim...'' Nasmejao se na svoj šušketavi način. ''Slušaj, yakuzo: ne želim da rasipam dobre ljude, ne želim da gubim vreme na potragu i uhođenje... Daću ti to što želiš – besplatno. Pronaćićeš Noborua, i osvetićeš svog oyabuna... Ah, da, sa njim je i jedna mlada dama, ona je drugi razlog što si odbio moju ponudu. Biću velikodušan prema tebi: kad završiš šta si naumio, i
spaseš Mijuki, mogu da te oslobodim tog nano-prokletstva, bar većeg dela... Mogao bih ponovo da ti ponudim posao. Sve to uz jedan uslov: dovešćeš mi Mijuki, potreban mi je uzorak njene DNK. To je samo trenutak, bezbolno je. Posle toga – slobodni ste oboje!''
Osetio sam grč prepasti u grudima. ''Gospodaru... zašto njen DNK ?!''
''Iznenadio bi se kad bi znao šta sve istražujemo...Verovao ili ne, tvoja devojčica potiče od jedne stare loze: vrlo zanimljiva kombinacija gena, kažu moji računari. A svi mi smo pioni, na velikoj go–tabli. Nosilac takvih gena predisponiran je za... Dosta priče – prihvataš ili ne prihvataš?''
Šta sam mogao da uradim?

14.

Gladan sam.
Sva čula postala su mi osetljivija: učinilo mi se da je zaškripao šljunak na stazi. Ostavio sam pisanje, prišao vratima hrama i osmotrio vrt. U slabašnom svetlu praskozorja, dve senke odvojile su se od stabala.
Brzo sam pogledao kroz prozor na stražnjem zidu, tamo nije bilo nikoga, pa sam iskočio na travu. Obišavši hram, našao sam se iza one dvojice. Izviđači. Nisu ni osetili.
Imam još najviše jedan sat.
Vratio sam se u svetilište i seo za niski stočić, iznad papira i male uljane svetiljke. Još nisam odlučio kako da dočekam poteru: nedostaje mi jedan odgovor. Centralni element slagalice, onaj koji povezuje sve.
Nisam bio suviše dobar u zenu, nikada nisam dosegao zaista duboke
nivoe meditacije. Samo, više neću ni imati priliku - a moram da znam.
I zato sam zauzeo uobičajeni lotos- stav, šake okrenute naviše položio
na kolena, sklopio oči – i prizvao sliku jezera. Nadam se... iako učitelji kažu da postoje čak pedeset i dva stepenika do krajnjeg prosvetljenja, do stanja bono. Moram da znam. Zadržavam disanje, ronim kroz zelenkastu vodu, svetlost beži ka površini. Utisci nestaju. Godi mi osećaj hladnoće...
Ranije sam stizao dovde: izmiren sa svetom i sa samim sobom.
Sada propadam kao kamen, dalje.

15.

Utvrđenje je do detalja ponavljalo arhitekturu zamka Hikone, koji je potonuo zajedno sa Domovinskim ostrvima: načinjeno na veštačkom uzvišenju – zemljani brežuljak popločan kamenom – imalo je tri nivoa, i izgledalo kao kad bi neko na krov prizemne kuće sa povijenim strehama postavio manju kuću, a na njen krov identičnu, još manju. Građevina je bila opasana jarkom i visokim zidom, sa teškom dvokrilnom kapijom. Ranije sedište klana Otomo, zamak je bio veći od ostalih Porodičnih Kuća: sada se u njemu smestio Noboru.
Za nekoliko minuta Sunce će potonuti iza horizonta. Stojeći na rubu šume, poslednji put osmotrio sam utvrđenje što se belasalo spram večernjeg neba. I bez IC dvogleda jasno sam video stražare na zidu.
Moja odeća bila je crna- jedino oko glave vezao sam belu samurajsku traku. Podigavši ranac na leđa pritegao sam kaiševe, proverio da li redenik slobodno pada, i otkočio bacač... Cev sam uhvatio tako da je zaklanja široki rukav. Ovako, ličio sam na radnika koji ide kući posle napornog dana.
Ležerno sam izašao iz šume i krenuo stazom prema kapiji.
Prešao sam polovinu puta, kad sam uočio kretanje na zidu. Onda: ''Hej, prijatelju! Da nisi zalutao?'' Trideset metara.
''Nisam'', odgovorih veselo. ''Neko je naručio svežu ribu!''
''Ne bih rekao, mi ne naručujemo!'' Dvadeset metara.
''Nemojte mi reći da sve ovo nosim nazad!''
''Mogao bih da pitam, ali...'' Petnaest metara.
''Ne treba'', rekoh, podigoh cev u visinu pojasa i pritisnuh obarač. Sa dve granate 40 mm rasturio sam jedno krilo kapije, još jednu granatu ispalio u pravcu čuvara na zidu, a onda potrčao. Već idućeg trenutka našao sam se u dvorištu.
Prvi je reagovao stražar na spratu: meci poput grada zadobovaše oko mene. Krajičkom oka video sam sa kog prozora puca, i sasuo nekoliko granata u njegovom pravcu. Na fasadi je zinula zadimljena rupa...
Još nisu zamrli odjeci eksplozija, kad su čuvari sa zadnje strane kuće potrčali prema meni: oborio sam trojicu, dvorište se već punilo gorkim dimom. Stigao sam do podnožja stepenica uz popločano uzvišenje, kad je zapraštalo sa tri ili četiri prozora u prizemlju. Pucao sam skačući preko stepenika, podigavši cev bacača granata na rame. Zakačili su me po drugom ramenu i kuku: svakako bi me oborili, da se nisam kretao toliko brzo. Stigavši na vrh, opalio sam i razneo ulazna vrata. Zatim zatvarač tupo udari u prazno.
Strgoh kaiševe, i odbacih sada prazan ranac i nekorisni bacač. Iz futrole levom rukom izvukoh Heckler, a desnom iz kanija na leđima - moj wakizashi. Onda stupih u osvetljeno predvorje.
Dvojicu sa automatima, što su istrčali u hodnik, oborih kratkim rafalima. Već sam bio na polovini stepeništa, kad se na vrhu pojavio momak sa sačmarom – pogodio sam ga sa dva metka, u grudi i glavu. Dok sam prelazio odmorištem, iz jedne sobe pokušao je da me iznenadi stražar: osetio sam pokret i trgao ruku sa pištoljem, tako da mu je mač zasekao u prazno. Odmah zatim njegova glava pala mi je pred noge.
''Prekinite!'', začuo se poznati glas odozgo, sa poslednjeg sprata. A onda: ''Mali brate, da li sam pogrešio kad sam te ostavio u životu ?''
Na vrhu stepenica, u crnom kimonu, stajao je Noboru.
Refleksno podigoh pištolj – i spustih ga. Jedino da pucam u glavu, ali on će to izbeći. Noboru se široko naceri.
''Ostavi moje ljude, mali brate! Ovo se tiče samo tebe i mene. Hajde da rešimo to!''
''Mogu li da se popnem?'', upitah.
''Naravno! Ne želim da skačem okolo kao majmun!''
U nekoliko koraka stigao sam gore. On se povukao unazad i mirno čekao, malo raširenih nogu i ruku opuštenih niz telo. ''Bar ti si voleo priču o četrdeset sedam ronina ... Zašto nisi pokušao da me iznenadiš ?''
''Valjda zbog onoga što smo bili'', rekoh. ''A zašto me ti nisi jednostavno ubio? Obojici bi bilo lakše!''
Nasmejao se grubo, na onaj svoj način. ''Nikome ovo nisam nudio, mali brate: Napravi sopstveni klan, čak ću ti pomoći! Idi negde na zapad, makni se odavde da me ne gledaš. Zašto bi da budeš veći Japanac od mene ?''
Već sam razmišljao o tome. ''Bio sam revnostan učenik''.
Zaustio je kao da hoće da mi kaže još nešto, a onda odustao i osmehnuo se ... gorko. ''Mač, ili borba golim rukama?''
''Neka budu mačevi'', rekoh. A tada se dogodilo više stvari.
Iz sobe iza njega začuše se cičanje i psovke, i napolje istrča Mijuki, raščupana i bosa, odevena u dugačak žuti kimono: munjevito se okrenula i zadala nogom savršen maya-geri u prepone čuvara koji je potrčao za njom. Očigledno sledeći naređenje da drži Mijuki izvan naše borbe, drugi čuvar je izleteo dočekavši se u čučanj - tako je izbegao njen udarac rukom. Ona je potrčala prema meni, a on za njom – da bi neko sa nižeg sprata to shvatio kao početak napada, i opalio na mene... samo što je rafal zakačio Mijuki preko grudi. Kao lutka na koncu koji je lutkar naglo trgao, očiju okruglih od zaprepašćenja, sručila se na leđa. Mislim da smo i Noboru i ja kriknuli.
Kratak pogled beše dovoljan: znao sam da su joj preostale sekunde. Okrenuh se prema Noboruu. Ali s čudima nije bilo gotovo.
On se menjao pred mojim očima.
Njegovo lice kao da se namreškalo... Ruke i noge za trenutak su udvostručile debljinu, kimono se rasparao pod nabreklim mišićima... Koža mu je naglo potamnela- sada je bila siva, prsti na rukama i nogama izdužili se, oči su utonule ispod teških nabora na čelu, a usta... donja vilica promenila je oblik, i sada je strčala ispred lica, nalik na glave onih grabljivica što žive u velikim dubinama.
Ispred mene stajalo je povijeno čudovište, u oklopu od krljušti. Podigao je obe ruke i izvukao kandže: veoma je napredovao sa svojim nanomašinama.
Jurnuo sam podigavši mač iznad glave: Noboru je odskočio unazad naslonivši se na stub. Ne skidajući pogled sa mene, zabio je kandže u meki kamen i uspuzao do tavanice, i dalje pripijen leđima uz stub. Dotakavši glavom svod – odbacio se prema meni, trudeći se da me zakači dugim mamuzama što su izrasle iznad peta.
Uspeo sam da se izvijem u stranu, udarivši ga mačem preko lica: sevnula je varnica i sečivo se slomilo. Zinula je posekotina, potekla krv – i idućeg trenutka ožiljak se zatvorio. Odbacio sam beskorisni patrljak mača.
Po zidovima je, umesto ukrasa, bilo okačeno oružje. Potrčao sam i zgrabio motku dugog koplja: povukoh snažno, nije se ni pomerilo. Digoh pogled – taman da vidim Noborua kako poput pauka stoji na zidu iznad mene, naležući svom težinom na koplje – i upravo zamahnuvši nogom prema mojoj glavi. Kandže na prstima bile su oštre isto koliko i mač.
Izbegoh sečiva: udario me je stopalom postrance tako da sam odleteo na suprotni zid. Za trenutak, sve je potamnelo. A kada sam uspeo da izronim iz te magle –na dva koraka od mene, naginjao se Noboru.
Bio je poslednji čas da upotrebim Kanov dar.
Zamislio sam da voljom pokrećem svaki delić tela... video sam kako se leva ruka smežurala, kao dehidrirana; kako desna ruka naglo postaje debela i teška, i kako kroz kožu iskaču bodlje... Sve nanoelemente, koliko god sam mogao, povukao sam u desnu ruku... Sad ili nikad!
Još uvek ležeći, zamahnuh: udarac mu je slomio koleno – zvuk kao kada pukne grana, a on je posrnuo, jauknuvši. I dok je zapanjen ležao na boku a nanomašine mu već sanirale povredu – trzajem se odbacih na noge, i podigavši visoko desnu ruku koja se upravo menjala, rekoh: ''A kako se sada osećaš !?'' Zen-pitanje koje su učitelji postavljali.Trenutak istine: morao sam da znam od čega je zaista napravljen.
Odgovorio je smešeći se: ''Pahuljica na plamenoj peći!''
Veliki Budo, zašto je morao da odgovori rečima Takede Šingena iz boja kod Ađime? Zašto je morao da me podseti koliko smo slični ?!
Sav bes, sav očaj ulio sam u taj udarac – i baš zato, prvi put promašio: dok mu se krv slivala niz bradu, prevalio je preko razbijenih usana: ''Mijuki... da je spasem, budalo!'' Dotle sam povratio kontrolu, i moja šaka, ivice istanjene do sečiva, pade uz zvuk kao kada sekira rascepi stari panj. Noboruova glava otkotrljala se stepeništem.
Krv je pokrila kamene ploče... da bi se lokva krvi odmah izdelila na kapljice: poput kolona mrava, kapi su se pokrenule – nazad, utičući u presečeni vrat. Neka. Ovo neće popraviti nikakvi nanoelementi.
Ali kad sam se osvrnuo – Mijukino telo beše nestalo.
I nisam ga pronašao.

16.

Ne znam da li sam dosegao bono stanje duha, tek u jednom trenutku propadanje se zaustavilo, i imao sam viziju. Sve je dobilo smisao. Delovi slike su se sklopili. Bilo je to ono što učitelji zovu kufu.
A kada sam izronio nazad sa tim otkrovenjem, osećao sam se stariji
bar za sto godina.
...Ukazala se stepa i visoko, zlokobno obličje u izmaglici. Za tren oka približio sam se – ličilo je čas na tamni monolit, čas na džinovsku, neodređeno ljudsku figuru, čija površina se stalno mreška i pruža izdanke: jednom kao ruke, drugi put kao raširena krila...Na njenom vrhu oblikuje se i nestaje bledi oval nalik na lice...
U podnožju obličja stoji mlada žena sklopljenih očiju. Spava... Iznenada, koža i meso spadaju sa nje: preko ogoljenih kostiju, iz utrobe joj teče prvo tanak pa sve jači mlaz peska... Nanomašine.
Visoka je Lilit, sablast azijskih pustara.
Niža, Mijuki, ponovo je ogrnuta kožom i mišićima. Sada je poput Lilit.
Onda Mijuki naglo otvori oči i gleda me.. Osmehuje se, kao da me je čekala – za trenutak vidim novu sliku: usamljeno stablo u punom cvatu. Stotine nežnih trešnjinih cvetova... Asacuma.
Nekad davno u periodu Tokugava, u zabitom planinskom utvrđenju, zatvorenica plemenitog roda očekivala je smrtnu presudu. Pod njenim prozorom rasla je kržljava trešnja. Kada joj je presuda najzad izrečena, imala je jedan zahtev – da se kazna odgodi dok trešnja ne procveta. Tamničar, na svoj način dobar, razumeo je njen furju i ispunio joj želju: princeza je dočekala da vidi cvetove, a onda pošla u smrt sasvim smireno.Po njenom imenu, Japanci su trešnju prozvali – Asacuma.
Mijuki se borila... nije htela prolećne cvetove, čekala je da se oprosti. Očekivala je da vidi moje lice... pre nego što pođe tamo gde je određeno.I pokazala mi je gde.
To je bila vizija. Kada sam se posle nekoliko trenutaka vratio u opipljivi svet - želeo sam da plačem kao bespomoćno dete.
Ali odavno sam zaboravio kako.
Kan me je prevario. Prevario je i Noborua. Želeo je Mijuki.
Uspeo je da se probije makar u jedan paralelni svet: tamo je pronašao prijatelja. Taj partner stvorio je virus Azazel... i nazvao ga po sebi. Oni čudaci pod kapuljačama – Jedan, Dva, Tri – su Azazelove sluge.
Kako ide ona stara legenda? "...Kad onaj sa zašivenim kapcima otvori oči – u njima videće se vatre Pakla.
Kada onaj sa zašivenim ustima progovori – čuće se glas Pakla.
Kada onaj bez ruku izmahne rukama – osetiće se snaga Pakla..."
A Mijuki? Pa bar Kan ima načina da popravi njeno telo. U ovom času, negde u Aziji, ona će primiti dar od Lilit. To što će Mijuki postati, sa svojim genima i onim nano-otrovom – to biće Kan strpljivo kreira decenijama...
Noboru se upecao na ponudu da postane poglavar svih klanova; onda je shvatio šta Kan želi, i pokušao da zaštiti Mijuki. Voleo je. Drukčije, ali ne manje od mene.
Postoje vrata koja običan čovek ne može pronaći, a kamo li otvoriti,
ali dovoljno usavršen čovek – može. Ako je to još uvek čovek... Mijuki je sledeća generacija, samo jedan primerak. Ona je Ključar. Tek njena ruka može raspečatiti skrivena vrata, iza kojih je zatočen Onaj Zauvek Proklet... vratiće se, i više nema ko da ga zaustavi.
Kanova mala osveta: svima koji su ga napravili takvim, bogatima... Ljudskom rodu. Ali ne plače mi se zbog toga. Ne mogu da brinem o svim ljudima sveta.
Ja sam pomogao Kanu da se reši Noborua, i pronađe Mijuki.
Izneverio sam ljude koji su mi verovali. Upropastio sve čega sam se dotakao. Uradio sve suprotno od onog što sam želeo.
Kada se yakuza kaje zbog nečega, da bi pokazao iskrenost – postoji yubitsume. Običaj da odsečeš prst i predaš ga onome o koga si se ogrešio. Da pokažeš da razumeš koliko si mu nepravde, koliko bola naneo.
Ima puno ljudi kojima sam naneo puno bola. Nemam dovoljno prstiju da ih odsečem.
Možda postoji način... Treba da požurim, jer dolaze Noboruovi ljudi, sada čujem udaljeni zvuk vozila.
Uzeću svoj novi wakizashi, koji sam pokupio sa zida u tvrđavi Hikone: stari mač sam slomio. Kleknuću na asuru, ovde u predvorju hrama.
Tsuba mača presvučena je kožom morskog psa, pa omotana svilom; nikada ne klizi u šaci. Poznati osećaj pod prstima, prati me od kada sam postao član Porodice.
Kad sklopim oči, prizvaću Mijukino lice. Ne umem da napišem oproštajnu pesmu, kao što su radili stari samuraji.
Uhvatiću mač jednom rukom za tsuba-u, a drugom rukom pri vrhu, podići ruke i položiću sečivo iza glave, na sredinu vrata.
Nadam se da će oyabun, Noboru... Mijuki...nadam se da će mi oprostiti.

UMESTO EPILOGA

Sledbenici Shinkage-ryu škole mačevanja su neke misli o toj veštini, nad kojima bi želeli da meditiraju, zapisivali u obliku vaka pesama. Jedna od tih vaka glasi:

''Mislio sam sve vreme
Da sam učio kako da pobedim;
Ali sada shvatam:
Pobediti nije ništa više
Niti išta manje nego izgubiti''.