Sladoledom ubijam vrijeme. Cigareta viri iz kutije.Čekam jutro. Ona nema noge. Zapravo ima, ali kao da ih nema. I ona čeka jutro. Ono nam je zajedničko, ustvari jutro nam je trenutno jedina zajednička stvar. Ona ima štake. Tvrdi da takvih kao što je ona ima dva posto na svijetu i da je to tako zbog ravnoteže u prirodi. Imaju i svoj praznik, Dan invalida.
Za sebe kaže da je invalid. Prihvatila je svoju sudbinu. Zna da nikada neće narušiti ravnotežu u prirodi.
“Udovoljio bih ženi invalidu, bez jedne noge!”, pročitao sam oglas u jednom porno časopisu.
Imao sam utisak da pokušava da me zavede.
Dobro sam se snašao u ulozi “tipa bez predrasuda” i to joj je dalo nadu. Nije mi bio cilj da je navučem na tanak led, ali sada kada je došla, led ne smije da pukne, jer ona ne može da pliva bez nogu, udaviće se. Nastavljam da glumim protiv svoje volje. Misli da sam dobar čovjek. Zaljubila se u lika kog sam igrao iz humanih razloga, zaljubila se u dušu koje nema. Voljela bi da izgledam drugačije, ne sviđa joj se moja spoljašnjost. Ipak svjesna situacije u kojoj se nalazi, spremna je da odstupi od svoje idealne projekcije potencijalnog partnera.
Ne mogu da odradim ulogu do kraja i budem baš toliko human. Meni ne može da se digne na dlakave ženske noge, a kamo li na njene... Mislio sam, ako su noge mrtve i ona je polu mrtva, i kada bih uživao u seksu sa njom bio bih polu nekrofil. (bio je manji nego ikad).
Led je počeo da puca. Potonula je...
Eno je, vidim je! Pa ona pliva!
Da sam odglumio do kraja, led bi svejedno pukao, doduše kasnije, ali ona tad ne bi izronila, ovako sam ja potonuo.