BESEDA POVODOM DODELE NAGRADE
“ISIDORA SEKULIĆ”
12. juna 2007, Beograd

Izuzetno sam počastvovan time što je mom romanu "Most" pripala upravo nagrada "Isidora Sekulić". Kao da ima naročite simboličnosti u jedinim dvama domaćim književnim priznanjima koja su mi do sada dodeljena – "Isidora Sekulić" i "Miloš Crnjanski", pre trinaest godina. Ove nagrade nazvane su po gorostasima srpske kulture čiju stvaralačku sudbinu unekoliko delim. I oni su, kao i ja, morali da budu uporni, strpljivi i umereno dugovečni, kao i da najpre postignu nešto u svetu ili sa svetom, pre no što su bili prihvaćeni u svojoj sredini.

Iako sam svestan da je neprilično osenčiti nešto tamnijim tonovima ovaj svečani čas, na to me nagone dva razloga u čiju ću opravdanost, smerno se nadam, uspeti da vas uverim.

Pre svega, nekoliko reči o književnim nagradama. Oduvek mi se činilo da postoji nešto temeljno nepravedno u njihovoj neizbežnoj takmičarskoj prirodi. One, naime, promovišu jednog pobednika, dok ostali učesnici u nadmetanju, po surovoj logici stvari, postaju poraženi. Ovakav odnos možda je prikladan nekim drugim ljudskim delatnosti, ali sasvim je nesrodan umetnosti, a ponajpre književnosti. U drevnoj i otmenoj umetnosti proze naprosto ne sme biti poraženih. Svako umetničko delo mora već po definiciji biti pobednik.

Hitam stoga da uputim reči ohrabrenja i podrške mojim dragim koleginicama i kolegama po proznom peru čija je dela žiri imao u vidu, a koja ovoga puta nisu bila nagrađena. Imao sam veliko zadovoljstvo da pročitam većinu tih knjiga. Posredi su uistinu sjajna ostvarenja kojima bi imala razloga da se diči i književnost daleko veća od srpske. Okolnost da im je izmakla nagrada nimalo ne umanjuje njihovu vrednost. U mojim očima ta dela su sve drugo samo ne poražena. Da je bilo koji roman iz užeg izbora pobedio, to nipošto ne bi bilo nezasluženo.

Druga senka koja prekriva ovu svečanost odnosi se položaj naše književnosti u vremenu u kome imamo povlasticu da živimo. Kao valjda nijedan drugi vid umetničkog stvaralaštva, književnost je ovde oduvek bivala prepuštana požrtvovanosti samih pisaca koji su nekako uspevali da stvaraju protivno neretko krajnje nepovoljnim okolnostima.

Danas ova zapostavljenost književnosti izgleda dramatičnija nego u mnogim znatno težim vremenima. Prelazno razdoblje kroz koje prolazimo, od milja zvano tranzicija, kao da se naročito urotilo protiv književnika. S jedne strane imate novu klasu izdavača koje, sasvim u duhu divljeg kapitalizma, osim golog sticanja malo šta zanima. Oni se najčešće klone domaćeg autora zato što na njemu ne mogu da zarade. A i ako reše da objave njegovo delo, ono što će mu ponuditi kao naknadu kreće se u rasponu od ničega do iznosa koji je ponižavajuće, sramno mali.

Neko trezven očekivao bi da se ovde kao izbavitelj javi ministarstvo za kulturu, po uzoru na druge zemlje koje umeju da prepoznaju nemerljiv značaj ulaganja u vlastitu književnost, tim pre što je to ulaganje više nego skromno. Da bi se jednom piscu od međunarodnog ugleda omogućilo da spokojno stvara, neopterećen brigama oko pukog preživljavanja, neophodno je izdvojiti tek delić iznosa na koji mogu da računaju druge umetnosti, da ne idemo dalje. Svi pisci u Srbiji mogli bi punu godinu da budu više nego namireni budžetom čak i najskromnijeg igranog filma.

Mogli bi, da, ali to se nažalost neće dogoditi. Kako se i može očekivati razumevanje za poteškoće domaćih pisaca kada velika većina onih koji su zaduženi za zaštitu nacionalnih interesa uopšte, a napose u kulturi, i koji odlučuju o trošenju zajedničkog novca ne samo da, i pored iskrenog truda, ne uspevaju da se prisete kada su poslednji put pročitali neku knjigu nego se neretko i javno diče time?

Voleo bih da, s obzirom na svečanu priliku, ovu besedu završim vedro. Ali nalazim malo razloga za vedrinu u uslovima u kojima će u Srbiji pisci uskoro moći da se bave književnošću jedino u vidu hobija. Ubeđen sam da mi Isidorin duh koji je sad negde ovde s nama neće zameriti na neprimerenosti mojih reči. Izgovorio sam ih upravo iz najdubljeg poštovanja prema njenom jedinstvenom nasleđu.