31. DECEMBAR
Ulice su prazne i radnje opustošene
te kasne večeri
31. decembra
Milion ljudi a nema nijednog
stišće teška noć
31. decembra
Dok kiša pada i smrzava se na mom prozoru
sobe ispunjene samoćom
31. decembra
Buljim u sat koji otkucava ponoć
i jebe mi se
za još jednu Novu Godinu
Ništa neće da se promeni
31. decembra
Nijedan nije promenio ništa
Samo godine prolaze.
1988-2006.
BEZIMENA
Uz ledenu Savu stoji bijedan kućerak
inje na grmlju, poluslomljena vrata
crvenkasti šal i kapa, smeđi čuperak
sivo, tmurno nebo i ptičja jata
Zujanje vjetra, bučan tok rijeke
liijeno otkucavanje starinskog sata
stari gnjev u bolesnoj glavi
teški koraci, zahrđali ključ u bravi.
Spušta se magla na rub grada
sumrak u njenoj duši
ispušta krik iz kuće jada
krvava, sve nade guši
Tamni tragovi u svježem snijegu
škripa vrata ledi i kosti
nejasna silueta u brzom bijegu
"Hrvatski radio. Ponoć je, posljednje vijesti."
Visoka ograda, na vrhu žica
budna oka i um, telefonska veza
blatnjavo dvorište i gruba lica
iz hodnika strah preza
Čelične rešetke, neka nova vrsta
tijesna bijela košulja, veza čvrsta
olovna glava i prazne, vodene oči
još pokoji urlik i besane noći.
PERON 3
Vlakovi dolaze, staju - pa odlaze
Gomila ljudi cirkulira
A ja čekam, a čekanje nervira
Vrijeme gužvi okončava još jedna noć
Peroni su opustjeli, uvrijeđeni
Šine sjaje, kolosijeci zaleđeni
Nikoga specijalno ne čekam
Možda samo da se nešto desi
I ni na što se ne žalim
Javno
Vlakovi dolaze, staju - pa odlaze
Gomila ljudi cirkulira
A ja čekam, a čekanje nervira
Zadnji je peron i zadnji kolosijek
Broj 3 i opet 3
Tiha molitva i umorni fratri
Nikoga specijalno ne čekam
Možda samo da se nešto desi
I ni na što se ne žalim
Javno
Al' još uvijek tamo odlazim - pa čekam
Mislima pratim te ljude
Koji me gledaju, iz sna me bude
1987-2005.
PORUKA
„Vratiš li se
pre nego se probudim
ne budi me
pusti me da spavam
Nije važno gde ću
da se odmaram
ni kada ćeš ti
da se vratiš
I nije važno šta ću ja
da sanjam.
Svetlo je iza obzora
a ja padam od umora
Pogledaj i prosudi sam
ja dadoh najblje šta znam
Sad
promenila sam odluku
nemam šta da ostajem
prošlo je to i ja
odlazim već sutra
Na mogu da ostanem
niti dan duže
ne želim da lebdim
da sam kao vazduh
i ne želim da ti
unesem nemir i zabunu.
Svetlo je iza obzora
a ja padam od umora
Pogledaj i prosudi sam
ja dadoh najblje šta znam
To šta mi reče
jučer u podne
Pogodi me prijatno
a učini zbunjenom
Ne mogu da zamislim
toliko mi veruješ
A sve što znaš
je par stanica iz novina
i trodnevno poznanstvo
kroz maglovita jutra.
Neću da razgovaramo,
nepotrebno je to
Ne spominji mi ime,
ne želim to
samo,
javi se ponekad...telefonom
Ćao.“
1986.
PROĐI ME
mrak razdvaja
tebe i mene
ali onaj u meni
crnji je od katrana
i ne shvaćaš
totalno ništa
lelujaš vlastitim mozgom
lelujaš sebe samog
prođi me
da ne vidiš šaku
i krv koja curi
iz zagrebene kože
i slomljenih nokata
prođi me dalje
prođi jebeno daleko
od mene
rasprsla se utroba
rasplinula u ništa
puklo je srce
rascifrano do kraja
mogu podnijeti
samo toliko
i ni milimetar više
što mi ključa u glavi
prođi me
da ne osjetiš miris
mokrog traga suza
iz crvenih očiju
ukočenih plavih
prođi me dalje
prođi jebeno daleko
od mene
pišti zrak iz prsiju
težine olova
da se ledom okuje
molim Boga
mogu podnijeti
samo toliko
i ni milimetar više
ovu maglenu tamu
prođi me
da ti ne zamirišu usne
i krv koja curi
iz zagrizene kože
i kaplje na prsa
prođi me dalje
prođi jebeno daleko
od mene
PROLAZI PONOĆ
Čekam ponoć
taj otrcani kliše
u polumraku stubišta
grčim se
...da mi zagrebeš
noktima po leđima
...da uđeš u me
a ne izađeš
Bilo udara razorno
sve bliže
je kazaljka
Ja nisam Pepeljuga
Prolazi ponoć
a nema škripe
sportskih Michelinki
jer nema tebe
da ukližeš
u moj zavoj
i razdereš mi
srce.
|
