O, kako je bila tužna njena životna priča...

U petak pred veče, Ana se neraspoložena vraćala sa ispita u svoju iznajmljenu sobu, tamo negde, na periferiji Grada. Bila je besna na sebe zbog lakomislenosti i činjenice što se, preskakanje celina iz knjige na kraju, njoj olupalo o glavu. Ti gordi profesori su kao po nekom nepisanom pravilu uvek, ali uvek pronalazili baš onaj deo koji nije htela da nauči ili koji je jednostavno ignorisala, nepročitavši ga ni jedanput.

Probudila se tog jutra sa varljivim predosećajem kako će položiti ispit.
Dobro raspoložena, opuštena i jako samouverena se i pojavila među poslednjim studentima, sve dok nije pročitala cedulju sa ispitnim pitanjima. A onda je htela da zaplače. Samouverenosti je naglo nestalo, jer je četvrto pitanje glasilo - kojim postupkom se crvenim makom boji vino. Ona nikako nije mogla znati odgovor, jer je površno pripremila ispit, povodeći se za uverenjima svojih, nešto starijih kolega, kako profesor ume da progleda kroz prste, pa da za nepotpun odgovor na jedno pitanje, može upisati prelaznu ocenu. Bilo je džaba što se veoma dobro sećala uske slike makova na sto trideset drugoj strani i što se sećala ona dva kratka pasusa u kojima se najverovatnije krio odgovor na zadato pitanje, kada ona ni jednom nije pročitala tih desetak rečenica. Upravo to, što je ona smatrala nebitnim, ispostavilo se i te kako važnim za njenog profesora. Što je najgore, da je znala makar površno odgovor, dobila bi svakako tu prelaznu ocenu.
Međutim, da je griža savesti bila sve što je mučilo, mogla bi nekako podneti predstojeću noć. Ali, nju je boleo zub – umnjak, gore, desno. Zaboleo je iznenada dok je grickala vrh olovke, razmišljajući o odgovoru na postavljeno pitanje, koji zapravo, nije znala, a nije mogla ni da ga nasluti ili izmisli. Posle ispita, bol je tinjao i lagano joj paralizovao taj ugao vilice da je s neuobičajenim nestrpljenjem čekala povratak u stan. Nikako nije mogla podneti da gleda razdragana lica svojih kolega koji su položili ispit i o ispitu govorili kao da je mačiji kašalj, ali ni da saučestvuje u prebacivanju krivice i optužbama na račun profesora sa kolegama, koji su delili njenu sudbinu toga dana.
Tako mi i treba, uzdahnula je, vadeći ključ iz tašne.
Nije bila tako mnogo zabrinuta što nije položila ispit. Brinulo je to, što je tu vest trebalo da saopšti roditeljima, koji su tako mnogo verovali u njene umne sposobnosti, često puta mnogo više i od nje same. A ona im je uvek sve pričala. Mogla je prećutati kako tog petka treba da polaže, ali nije mogla. S jedne strane, osećala je krivicu i pri samoj pomisli na tako nešto. Gledano s druge, Anina gazdarica je volela da razgovara sa njenim roditeljima o ispitima svoje samice i uvek bi joj nešto ''slučajno'' izletelo. Od trenutka kada je shvatila da joj je teško prikrivati istinu, nije više prećutkivala niti lagala o svojim predmetima na fakultetu.
Ali, zbog takvih trenutaka poraza, mrzela je i sebe i fakultet i ceo svet...

Udovica, gospođa Sofija, njena gazdarica, odlazila je svakog drugog petka u mesecu, u Instambul. Kupovala je tamo sefove i kožnu galanteriju, koje je posle preprodavala. Tako se njen radni sto sekretarice na odseku za remont liftova, pretvarao svakog dana u tezgu na kojoj su bili nuđeni niskokvalitetni kožni sakoi raznih boja, veličina i krojeva, pantalone, jakne, suknje, felerične cipele i sandale... i sefovi, za koje su obično pokazivali interesovanje direktorčići iste i nekih drugih partnerskih firmi, nevezano za to da li imaju šta da stave u njih. Dovoljno je bilo da se pročuje kako je taj-i-taj kupio sef od gospođa Sofije...

Vrata stana su bila otključana.
Očekivala je da vidi nasmejano lice i upitni pogled svoje gazdarice, ali je za stolom u kuhinji sedela nepoznata, polunaga devojka koja je čak nije ni pogledala. Bila je usredsređena na lakiranje noktiju pod slabim svetlom lustera. Vlažna kosa joj je padala na obnažena, preplanula ramena dok su joj se kapi vode slivale niz vrat i dekolte, gubeći se u frotiru debelog peškira kojim je obavila telo.
U frotiru Aninog peškira.

- Zdravo!? – uspela je da progovori mirnim glasom, osećajući bol sada i u desnom uhu, kako joj se činilo. - Ko si ti? – upitala je, pokušavajući da se seti nije li joj gazdarica spomenula nečiji dolazak, a ona to jednostavno prečula.
Posmatrala je uporno, pomalo neprijateljski sa pristojne udaljenosti od stola, spremna da istrči napolje i pozove u pomoć, ukoliko nepoznata devojka pokuša da je napadne. Bila je umorna i činilo joj se, niža od pridošlice, tako da bi svakako bila poražena u fizičkom obračunu sa njom.
- Zdravo! – odgovorila je devojka mazno, otežućim glasom, još uvek ne podižući pogled. – Ja sam Sofijina nećaka, Lea... Izvini... – tada je podigla pogled sa svojih dlanova, pažljivo zatvorila bočicu sa lakom za nokte i zatreperila prstima, kao da se pravda što joj ne može pružiti ruku, jer je lak na noktima tek trebalo da se osuši. – Verovatno Sofija nije stigla da ti kaže kako ću prespavati noćas ovde... – osmehnula se na Anin upitan pogled. – Ne brini... Neću ti smetati... Sutra putujem... Možeš li, molim te... - pokazala je pokretom glave ka kutiji sa cigaretama i ona shvati da bi trebalo da joj doda jednu.

Stajala je nepomično nekoliko trenutaka, kao da se dvoumi da li da poveruje u njene reči. Ona samouverenost pred polaganje ispita je iscrpela njeno strpljenje, a hlomost koju je osećala u čitavom telu, izazivala je veliki fizički napor za svaki suvišan pokret. Bila je jako ponižena zbog svojih propusta i svakako nije imala snage da započinje razgovor sa devojkom koja je izgledala kao da je nacrtana lenjirom i uglomerom. Nadasve, nije imala volje da u gazdaričinom odsustvu izigrava domaćicu kuće toj frakafulji koju najmanje na svetu interesuje ''kojim postupkom se crvenim makom boji vino''?! Dakako, i zubobolja je podsećala na neizostavni odlazak kod zubara, koga se plašila i mrzela ga istovremeno zbog toga. Ako bol, naravno, ne prestane.
Sporim korakom je prišla devojci, netremice je posmatrajući i bez reči istresla nekoliko cigareta blizu njenih ruku.

- Šta je bilo na ispitu? – upitala je predusretljivo devojka, pre nego što je Ana izašla iz kuhinje. – Sofija reče kako polažeš danas neki ispit o vinima...
Znači, i ona zna, pomislila je.
- Ništa... – odgovorila je kroz uzdah. – Nisam položila... – ugrizla se za usnu, susrećući njen pogled pun... razumevanja?!
Učinilo joj se da je bilo podrugljivosti u njenim bademastim očima, uokvirenim crnim ajlajnerom...
- Ah, ti profesori... – nostalgično je uzdahnula, pažljivo pripaljujući cigaretu. – Studenti im uvek budu kao neka psiho-terapija. Čim u porodici imaju problema, nalaze zadovoljstvo u tome da pokažu koliko su jaki...
- Izvini, ali moram da se presvučem... – prekinula je Ana oštrim glasom.
- Da, da... Svakako... – uzvratila je devojka. – Skuvaću nam kafu...
- Kako hoćeš... – odgovorila joj je ravnodušno, polazeći teškim koracima ka svojoj maloj sobi.
Osećala je vrelinu pod stopalima, svesna oznojenih nogu u svojim omiljenim, dubokim patikama, koje je skoro celoga dana nosila

Vrata spavaće sobe njene gazdarice su bila širom otvorena. Vrlo redak prizor, jer se Sofija uvek trudila da svaka vrata u stanu budu uvek zatvorena, otkako je pre nekoliko godina pročitala da se tako ''ne mešaju energije''. I strogo se pridržavala toga, čvrsto verujući u istinitost teksta, u suštini ne znajuću o kakvim se nergijama uopšte radi.
Dva velika kofera su bila ispod prozora, a u dnu kreveta još jedan, otvoren, sa gomilom pobačanih stvari svuda okolo. S pomalo zavisti je osmotrila sve te bluze svilenkastog sjaja u nijansama starog zlata i čokolade, komplete seksi veša od čipke raznih boja, kutije sa parfemima raznoraznih veličina... Nekoliko haljina lepršavog kroja i dubokog dekoltea bilo je okačeno na Sofijin ormar.
Baš lepo, pomislila je uzdahnuvši i uzimajući telefon da pozove svoje roditelje.
- Hajde da završimo i sa tim... – prošaputala je, pošto je ušla u svoju malu sobu i sela na široku fotelju, koja je istovremeno bila i krevet u kome je spavala kada se ista otvori.
Zamišljala je kojim tokom će se odvijati razgovor.

- Zdravo, mama!
- Šta je bilo? – upitaće je majka treperavim glasom.
- Nisam položila.
Tišina.
- Pa, jesu li bila teška pitanja?- pribraće se majka.
- I jesu i nisu... Dobila sam pitanje koje nisam baš dobro... razumela...
- Hmmm... Lepo sam ti rekla da ne izlaziš petkom na ispite... Kada možeš opet da... Evo ti otac...

Međutim, tamo kod kuće nije bilo nikoga.
Osetila je za trenutak olakšanje.
- Odlažemo mučnu obavezu do daljnjeg... – mrmljala je sebi u bradu, odvezujući pertle na dubokim patikama. Dodirnula je vrhom jezika zub, što izazva tako jak bol, da je za trenutak prestala disati.
Ovo mi nije trebalo, pomislila je, iznoseći patike na malu, usku terasu ispred svoje sobe, dok joj je u nozdrvama titrao miris znoja pomešan s mirisom gume. Zatim je potražila u fioci tablete protiv bolova, koje je obično pila kada je pred menstruaciju boleo stomak. Molila se da je ostala bar neka, da ne mora da odlazi u apoteku tako umorna. Bila je besna na svoju nepromišljenost, zato što je od stanice do stana prošla pored dve, a ni jednom joj nije palo na pamet da uđe u jednu od njih i kupi ih, jer nije ni pomislila kako ih možda nema kod kuće. Bar u nečemu je imala sreće tog dana, jer je u dnu fioke našla nekoliko kesica sa delotvornim praškom koji se rastvarao u vodi. Pošla je ka kupatilu da ga tamo popije. Nije želela da se opet pojavi u kuhinji. Da je Sofija bila tu, bez ustezanja bi odmah s vrata otvorila frižider, napravila jedan sendvič na brzinu, pojela ga u četiri zalogaja, ali ovako... U stanu se najednom osetila kao da je ona gost, a ne nepoznata devojka, pa je pored svega trpela i glad.

Tek što je otvorila vrata kupatila i zakoračila unutra, neočekivano se okliznula i pala bi da se nije pridržala za ivicu lavaboa. Opsovala je kroz polustisnute usne, pitajući se kako će se završiti taj baksuzni dan. Naime, kupatilo je još bilo puno tople pare, pločice poda isprskane vodom, gomila otvorenih tuba i bočica sa sredstvima za negu tela i kose na ivici kade, a na poklopcu WC-šolje, stvari devojke koja se, kako joj se učinilo, neposredno pre njenog dolaska istuširala i umesto da sredi kupatilo i ostavi sve onako kako je bilo pre nego što je ušla, sela je da namaže nokte.

I to se nimalo nije dopalo Ani.

Izvadila je svoju četkicu za zube iz čaše, isprala je, a zatim napunila do polovine vodom. Sipala je prašak protiv bolova iz dve kesice, tek da bude sigurna kako će se brzo rastvoriti u njenom želucu i početi kroz nekoliko minuta da deluje. Razmutila je smešu drškom četkice za zube i naiskap je popila.
Šta ćemo još videti, pomislila je kroz uzdah, posmatrajući svoje umorno lice u ogledalu i ostavljajući čašu na prvobitno mesto. Uspela je da se prezrivo osmehne, gadeći se sebi samoj. Njeno je lice više podsećalo na masku od prenaraslog testa, nego na ljudsko obličje. Prvi put je toliko bila podbula, da se za trenutak uplašila sopstvenog odraza u ogledalu. Nije ni čudo što nisam položila, mislila je još uvek na ispit. Profesor se sigurno uplašio od mene...

A gotovo je uvek tako bivalo posle nepoloženog ispita.
Nedefinisani osećaj mučnine, koji je prolazio već narednog dana posle dobrog, kvalitetnog sna, zaboravljao se, ali je uvek ostavljao gorak ukus u ustima od reči kojima je svima, koji su bili upućeni u njen život, morala da saopštava kako je i tog puta – pala. Sve dok se to ne bi zaboravilo i neka druga tema ne bi nametnula sama od sebe. Kao vremenska prognoza, na primer. Nekada je bilo uzaludno što se tešila time da ''neko, ko ne padne – ne zna koliko je lepo kada ustane'', ali ona baš tog semestra nikako nije mogla da se digne. Kao da je bila zalepljena zadnjicom za zemlju. Onaj obavezan broj ispita koje je trebalo da položi za uslov da bi postala apsolvent, bio je isti kao što je bio prethodnog dana. Ali je imala jedan ispitni rok manje. I kao da je to bilo nedovoljno, boleo je zub i imala je nepoznatu aljkavušu u kući, koju će morati da trpi do sutradan!?
Da je bar Sofija bila tu, pomislila je kroz uzdah.
Kao malo ko, umela je da je oraspoloži nekom i uvek novom pričom iz svog života i Ana bi zaboravljala makar nakratko svoje neuspehe. Umesto nje, imala je sada izblajhanu plavušu kojoj će praviti čaprezdivan, makar iz lažne pristojnosti, dok nešto pojede i popije kafu u njenom društvu. Posle će se zatvoriti i pokušati da zaspi u svojoj ''monaškoj ćeliji'', kako je uobičajavala da kaže, nadajući se kako je pridošlica neće uznemiravati.

Vratila se u svoju sobu, izvadila čist peškir iz ormara, veš i trenerku. Svukla je stvari koje su mirisale na prašinu i znoj nepoznatih ljudi iz autobuske gužve, i stavila ih u kesu sa prljavom odećom. Tako naga, brzo je utrčala u kupatilo, pribojavajući se da se devojka ne pojavi iznenada i vidi je.
Zatvorila je vrata, spustila svoje stvari na mašinu za veš, a stvari nepoznate devojke zbacila nogom na pod. Iz farmerki je provirila tanga od narandžaste čipke koju je devojka nosila i govnavi uložak koji čak nije ni skinula. Osetila je odvratnost prema njoj. Stopalom dodirujući njene stvari, lagano je prebrisala podne pločice i odgurnula smotuljak iza vrata. Pažljivo je ušla u kadu i pustila vodu, pokušavajući da je podesi na odgovarajuću temperaturu. Odvrtala je slavinu za vruću, zavrtala za hladnu vodu, odvrtala, zavrtala... dok nije skroz zatvorila hladnu vodu. Ali, iz slavine za vruću vodu je isticala jedva mlaka.
Besno je stisnula zube, pokušavajući da se uzdrži i ne počne da viče i psuje naglas zbog neočekivanih obrta i neprijatnosti koje su se nizale jedna za drugom toga dana.
Možda je bilo bolje da sam se uspavala od jutros, mislila je, podižući kosu sa vrata i vezujući je u konjski rep. Kosu svakako nije mogla oprati takvom vodom, ali telo je morala. Ne bih izašla na ispit, ne bi me zaboleo zub, ne bih vadila ključ iz vrata i spavala bih do kasno u noć, nastavljala je da negoduje u sebi.
Zadrhtala je od jakog mlaza hladne vode i zadržala dah. Osetila je u stomaku neko krkljanje, a zatim vrelinu. Morala je da se pomokri tu u kadi, jer nikako nije htela da izlazi, kvasi opet pločice i vraća se pod ledeni mlaz vode. Niz leđa joj prođoše trnci kada se topla mokraća počela slivati niz njene butine. Oštar, kiselkasti miris joj je nakratko zaparao nozdrve. Posmatrala je kako u slivnik otiče tamno-žuta tečnost, znak da ništa nije stigla da popije toga dana. Tek što je nanela penušavu kupku na ramena, posle kratkotrajnog kucanja, provirila je nepoznata devojka.
- Izvini, što te prekidam... – osmehivala se, posmatrajući Anine male, okrugle dojke sa otvrdlim bradavicama zbog ledene vode. – Ja moram da piškim...
I ne sačekavši da joj Ana odgovori, ušla je, prešavši hodom manekenke ta tri koraka, koliko je bilo od vrata do WC-šolje. Jednim pokretom ruke se oslobodila peškira, nonšalantno podigla poklopac i sela, nateravši Anu da obori pogled.
Kako je ovo divna slika, pomislila je ironično. Dve gole žene u kupatilu... Jedna pečena pod kvarcnim lampama i kao sišla sa duplerica, a druga skoro providna koliko je bela, za kojom se možda jednom godišnje osvrne neki pijani muškarac...
Nadala se da devojka neće primetiti njeno crvenilo lica koje je buktalo od stida. Nije se stidela samo svog mršavog, koščatog tela. Stidela se situacije.
- Znaš da Sofija ima običaj da kaže kako nema srama kada si gladan, žedan, kada ti je hladno i kada moraš da piškiš... – obratila joj se devojka, počinjući da mokri i posmatrajući Anino ''čeroki'' izbrijano međunožje, koje joj je bilo u visini očiju.
Ma koliko se trudila da se seti tih Sofijinih reči, nije mogla. Bar ih ona nikada do tada nije izgovorila pred njom. Osmotrila je njene stvari, koje je gurnula iza vrata, pitajući se hoće li ih devojka primetiti i kako će odreagovati. Ali, njoj je i dalje nešto sasvim drugo odvlačilo svu pažnju.
- Jesi li probala nekad da je obriješ skroz? – neočekivano je upitala, vraćajući Anu u stvarnost smešnog trenutka, koji joj se učinio tragičnim.
Ana je pogleda.
Jeste, probala je i mislila je da će se potpuno okrastati od češanja posle tri dana kada su dlačice počinjale ponovo da joj rastu. Tada se zarekla da to neće nikada više uraditi.
- Ne, nisam... – slagala je mirno, posmatrajući njene ogromne, nepomične dojke sa jedva primetnim bradavicama. Nikako nije smela da joj pokaže koliko je zbunjena njenim prisustvom i da nije potpuno u stanju da se kontroliše.
Devojka je primetila njen ljubopitljivi pogled.
- Silikoni... – osmehnula se pomalo snebivajući se, obuhvatajući desnim dlanom levu dojku i pokazujući tanak ožiljak roza boje. – I ti bi mogla da povećaš svoje...
Trgla se naglo i nastavila da spira mirišljavu penu sa tela, pokušavajući da ne obraća više pažnju na nju. Mogla je da zamisli svoju majku dok joj saopštava kako hoće da se podvrgne estetskoj operaciji povećanja grudi. Za deset sekundi bi izračunala koliko bi jaja i kilograma sira trebalo da proda, a zatim, koliko bi meseci mogla da joj plaća stan tim novcem... i svakako bi tu razgovor bio završen.
Dvoumila se da li da okrene leđa devojci. Ali tada bi joj sigurno bilo jasno da se oseća neprijatno u njenom prisustvu. Zato se pravila kako je u potpunosti ignoriše, nastavljajući ležerno da spira penu sa svoje kože, kao da je sama u kupatilu, a toplota vode idealna. Pribojavala se da joj tuš ne ispadne iz ruku još tih nekoliko trenutaka, kada je očekivala da će devojka konačno izaći.
- Pogledaj... – pridošlica već beše ustala, i dok je Ana shvatila šta se dešava, mazila joj je glatko međunožje. – Depilacija laserom... Platila sam čitavo bogatstvo, preuzimajući svesno rizik da mi izdepiliraju celu ribicu... Zar nije divan osećaj? – upitala je naivno.
Anina ruka je bila ledena i sama od sebe se kočila pri dodiru njene tople kože. Nikada do tada nije dodirnula tuđe žensko telo i mislila je da će propasti u zemlju od stida. Pokušala je da izvuče ruku iz njene, ali umesto da je ostavi na miru, devojka razmače kolena i Anin dlan skliznu između njenih butina, obuhvatajući joj gole, vrele usmine. Osetila je mučninu i gađenje, dok joj se ledena voda nekontrolisano slivala niz desnu nogu.
Htela je nešto da kaže, ali nije mogla da nađe prave reči. Mozak joj je nekontrolisano radio. Kroz poluotvorene usne joj pređe drhtavi uzdah. U grlu joj je zatitrao gorko-kiseli ukus onog praška protiv bolova i mislila je da će svakog časa povratiti. Da li je to bila odvratnost prema tuđem ženskom telu? Ili uzbuđenje, možda?!
- Neću te više izazivati... – vragolasto je izgovorila devojka, oslobađajući svog stiska Anin dlan. Pre nego što je poluošamućena Ana došla sebi, devojka joj je vrhovima prstiju obuhvatila bradavicu dojke, protrljala je i povukla tako jako da je zabolelo. – Požuri! – pošla je ka vratima, uzimajući peškir kojim je do maločas bila umotana. – Ohladiće nam se kafa...
Anin pogled je bio prikovan za njena leđa i ono udubljenje na kičmi iznad guzova, koje se još sjajilo od tragova vode. Njihala je izazovno kukovima, kao ženka spremna za parenje. Ali Ana nije bila mužjak!? Šta je želela time da pokaže? Koje poruke su se krile u takvom njenom ponašanju, ako ih je uopšte bilo?

Kao da se prenula iz sna kada je devojka zatvorila vrata kupatila. Konačno je bila sama. Nije više osećala koliko je hladna voda bila hladna, zub je prestao da je boli, a nepredvidljivi razvoj događaja je dovodio u očajno stanje.
Trebalo je da joj udarim šamar, mislila je, posmatrajući svoj odraz u ogledalu iznad lavaboa.
Osećala se tako jadno, postiđeno, omalovaženo... da je iz sekunde u sekundu još više mrzela svoje telo. I ko zna koliko dugo bi tako nepomično stajala, da je jedan grč u levoj potkolenici nije vratio u stvarnost – još uvek je bilo veče posle ispita koji nije položila, još uvek je bila umorna i gladna... i polupomodrela od ledene vode. Bila je tako dozlaboga obična i beznačajna, kao jedan sasušeni i natruli list bagrema u nekoj od gomila lišća koje pravi vetar u kasnu jesen...
Nekontrolisano, pljunula je svom snagom u pravcu ogledala, ali pljuvačka je pala na ivicu lavaboa i počela da kaplje na pod u nejednakom mlazu.
Takva sam i ja danas, prošaputala je poluukočenim vilicama, zatvarajući vodu i sporo izašla iz kade. (Kao tek izdrkana sperma...)
Snažnim pokretima je istrljala peškirom svoje mršavo telo pokušavajući da se koliko-toliko zagreje, na brzinu se obukla i najzad, izašla iz kupatila. Raširila je peškir preko naslona stolice, uzela cigarete iz tašne i pošla ka kuhinji, kao da se još maločas ništa nije dogodilo. Bila je odlučna da se ne povinuje pravilima (devojčine) prećutno nametnute igre, čudno osnažena posle tog kupanja hladnom vodom.
Da si ti toliko samouverena u svoj jebozovni izgled, ne bi se pokazivala i dokazivala pred nimalo ženstvenom Anom, razmišljala je, ulazeći u kuhinju, bezizražajna lica, pogledavši je krajičkom oka.

Još uvek polunaga, devojka je sedela na istom mestu.
Dok je odlazila prema frižideru, Ana je osećala njen uporni pogled na sebi. Nervoznim pokretom ruku je zašnirala trenerku visoko do brade i gurnula cigarete duboko u džep. Neprijatno se iznenadila kada je otvorila vrata frižidera: bio je prepun kojekakvih sitnica, da se svetlo uopšte nije videlo. Tako pun frižider, Ana ni kod kuće nije imala prilike često da vidi. Obično, kada bi neki od rođaka najavili svoj dolazak, njena majka se trudila da gosti ni u čemu ne oskudevaju, te je kupovala i šta je trebalo i šta nije trebalo, samo da pokaže ''kako se ima''. I uvek je ostajalo tako mnogo hrane i jela su preticala u takvoj meri, da su kao po pravilu, završavala u (splačini) za svinje, mačke ili pse.
Otkako je kod Sofije, to se ni jednom nije dogodilo.
- Ja ne jedem taj seljački, tvdi sir koji se zatekao... Dimljene kobasice su dobre, ali malo ljute za moj ukus... – progovorila je devojka, kao da joj čita misli. – Navikla sam se na zapadnjačku hranu, kapućino, nemasno mleko i jogurte... pa sam morala da kupim neke sitnice za sve nas...

Ana ne reče ništa.

Odsekla je okrajak od hleba, veličine dlana i izvadila sredinu. Jedan prut kobasice je podelila i oba komada stavila u okrajak, podebeli komad ''seljačkog'', tvrdog sira njene majke preko kobasice i debeli kolut paradajza preko sira. Snažno je pritisla sendvič i uzimajući tanjir, salvetu i čašu vode, pošla ka suprotnoj strani stola. Sela je naspram devojke, koja pripali cigaretu.
- Hoćeš pola? – upitala je Ana pre nego što je zagrizla.
Devojka nervozno zatrese glavom i odmahnu rukom, pokušavajući da se osmehne.
- Ne, ne... Nikako... Ne jedem ja ta... – zastala je, slegnuvši ramenima. – Tebi je lako kada ne moraš razmišljati o kalorijama, celulitu, borama... – izgovorila je s izvesnom dozom napetosti u glasu. Netremice je posmatrala kako Ana široko otvara usta i grize sendvič bez ustručavanja. - Prijatno! – dodala je, s pomalo... zavisti?!
Nastala je tišina.
Ana je halapljivo proždirala ogromne zalogaje, ne stižući od gladi da sažvaće hranu kako treba. Nekoliko puta je morala da popije i koji gutljaj vode, kako se ne bi zadavila. I pri svakom otvaranju usta, otvarala je i devojka usta, dugo uvlačeći dim cigarete. Kada je posle samo nekoliko minuta Ana pojela svoj sendvič, devojka je palila novu cigaretu, posmatrajući kako ona vrhom kažiprsta sakuplja mrvice hleba sa tanjira i guta ih. Popila je naiskap vodu, spustila čašu na tanjir i ćutke primakla šoljicu sa kafom.
- Skuvala sam bez šećera, jer sam zaboravila da te pitam kakvu piješ... – osmehnula se devojka, već nešto opuštenije.
Lice joj je poprimilo opet onaj samouvereni, ležerni izraz blage dosade kojim se obično privlače muškarci željni kratkih avantura. Ana je izbegavala da se susretne s njenim pogledom. Želela je, što moguće brže, da zaboravi malopređašnji događaj u kupatilu, nadajući se kako devojka neće mnogo pričati o tome ako već neće prećutati sve ono što se tamo dogodilo.
Ali, činilo se kako ona uopšte i ne razmišlja o tome. Tačnije, izgledala je pomalo retardirano i kao da ni o čemu ne razmišlja.

- Šta si planirala za večeras? – upitala je Anu, prekidajući monotonu tišinu.
- Večeras? – podigla je obrve i pogledala je, kao da je prvi put vidi, tek tada svesna njenog prisustva. – Da spavam... – otpila je gutljaj gorke kafe. – Šta bih drugo... – slegla je ramenima.
- Mislila sam da izađemo malo u provod, na neko piće... Ja ne poznajem nikog ovde, a ko zna kada ću sledećeg puta opet doći u Grad...
Ti, draga moja, mislila je Ana, čim izađeš na ulicu, imaćeš najmanje petoricu udvarača... Zar ti je neophodno moje društvo?!
- Žao mi je... – slagala je. – Nisam baš raspoložena za bilo kakav provod... Umorna sam i spava mi se...
- Da si položila ispit, sigurno bi se drugačije osećala... – osmehnula joj se. U njenom glasu je bilo pakosti. – Zar nemaš dečka?
Šta sada da joj kažem, pitala se. Da li da je slažem kako nisam sama? Ali, šta ako joj je Sofija rekla... Zašto je, u stvari, interesuje da li sam sama ili nisam... Gluposti!
- Nemam dečka... – promrmljala je. – Trenutno... – dodala je nešto tišim glasom, prezrivo je pogledavši.
Mogla je dodati kako to ''trenutno'' traje poslednjih godinu dana, ali se uzdržala. Godinu dana bez stalnog dečka i nije neka apstinencija, ako se računaju flertovi sa kolegama-autsajderima, strasni poljupci pri kraju rođendanskih žurki kada se zbog pijanstva nije mogla setiti ni s kim se ljubila i onaj celonoćni seks sa neumornim taksistom, o kome nije želela ništa da sazna, pa ga čak ni za ime nije pitala niti mu je rekla svoje.
Nepoznata devojka je zaustila da nešto kaže, ali se u poslednjem trenutku predomislila.
Ana je želela da ćuti. U stvari, imala je potrebu da razgovara sa nekim, ali posle onoga u kupatilu, nije bila u stanju ni reč da prozbori sa njom.
Zapalila je cigaretu, pogledala na zidni sat u kuhinji, a zatim kroz prozor.
Sad, rekla je u sebi i po toj njenoj komandi se upališe ulična svetla. Jasno je mogla videti omanje brdo preko puta zgrade sa retko zasađenim brezama i nelogično razmeštenim klupama ispod svetiljki. Za tih nekoliko godina koliko je stanovala kod Sofije, znala je da razlikuje svaku brezu, ali samo sa te udaljenosti, jer su izbliza izgledale sasvim drugačije. Napamet je znala i sva imena urezana na klupama.
- Znaš... – nakašljala se devojka i Ana se sporo okrete ka njoj.
Posmatrala je njene negovane, duge prste sa savršeno oblikovanim i namazanim noktima dok je obuhvatala šoljicu s kafom. Bilo je nekakve gracioznosti u tom pokretu, da se Ana zastide svojih ruku i instiktivno spusti dlanove na kolena ispod stola, van njenog vidokruga.
– Možda je bolje što si sama... Bar znaš kako te niko neće povrediti... – tužno se osmehnula, odmahnuvši glavom.
Ana je i dalje ćutala. Osećala je kako cigareta gori i kako vrelina počinje da joj peče prste, jer je suviše nisko držala. Htela je da jaukne od bola, ali se s mukom uzdržala, ugrizavši se jako za donju usnu. Sporo je izvlačila ruku i gasila je, osećajući kako joj se čelo orošava znojem. Devojka se zagleda u njenu nadlanicu, zbog čega Ana pocrvene od stida, primećujući na kažiprstu mali plih, poput žulja, i opet... bol.
- Trebalo je da se Žerom i ja venčamo sledeće nedelje... – podigla je stopala na ivicu stolice na kojoj je sedela i obgrlila kolena, oslanjajući bradu na prekrštene podlaktice. – Bili smo dve i po godine zajedno... Dve i po godine sam živela kao u bajci... Bila njegova princeza... – naglo je ućutala i zapalila novu cigaretu.
Ana je nepoverljivo posmatrala.
Kako je devojka i dalje ćutala, Ana ustade i napuni čašu sa vodom kako bi stavila kažiprst sa plihom, ne bili tako ublažila bol. Sela je bešumno i posmatrala svoj prst u čaši, koji je izgledao toliko debeo, kao tek skuvana viršla. Devojka nije obraćala pažnju na nju. Bila je zamišljena.
Ana uzdahnu, pogledavši opet kroz prozor ka svetiljkama na brdu preko puta. Već je počinjala da se dosađuje. Bila je sita i počinjalo je da joj se spava. Mešala je prstom vodu u čaši, pljeskala po površini praveći smešne zvukove i razmišljala da li da odmah ode u krevet. Mogla je da uzme neku knjigu sa Sofijine police i uspava se, čitanjem. Svakako nije smela da zaboravi da pozove svoje roditelje. Pomalo se čudila kako to da oni nisu pozvali do tada.

- Pre mesec dana se onesvestio na poslu i posle urađenih analiza se ispostavilo da boluje od... Znaš...
Gotovo da je poskočila na stolici od njenog glasa. Bila je toliko udubljena u sopstvene misli, da se s teškom mukom prisećala o kome je nepoznata devojka govorila.
– Nema mu pomoći... – jedna suza joj se sporo kotrljala niz levi obraz. – Pre tri dana me je ubedio kako je raskid najbolje rešenje za oboje. Rekao mi je da imam dovoljno vremena pred sobom da započnem novi život... Sebi ne bi mogao da oprosti, ako bi me prinudio da se venčam sa njim... Kada je već u takvom zdravstvenom stanju, da se ne zna koliko će dugo još živeti... – duboko je uzdahnula, popila poslednji gutljaj kafe i prevrnula šoljicu na tacnu tako naglo, da se talog prolio i na Sofijin stolnjak, koji je ova strpljivo heklala najfinijim tankim koncem nekoliko prethodnih meseci.
Ana se trže.
U poslednjem trenutku se zaustavila da ne poskoči, skine stolnjak i ispere ga vrućom vodom. Znala je mnogo bolje od pridošlice kako će se Sofija osećati zbog te fleke od kafe. Onda se setila kako vruće vode nema, a i kako je pridošlica bila rođaka njene gazdarice, postajala je ravnodušna, pretpostavljajući da joj ova i neće previše zameriti. Tako je umirila svoju savest ne želeći da se uključuje u razgovor.
Izvadila je prst iz vode, nakratko pogledavši u devojku za suprotnim krajem stola kako mirno nastavlja da puši, udarajući vrhovima noktiju druge ruke po šoljici. Popila je vodu naiskap, odlučna da je za najviše petnaest minuta ostavi samu sa svojim mislima tu u kuhinji i ode u svoju sobu da legne i pokuša da zaspi.
Bar me zub ne boli, pomislila je, ostavljajući čašu na tanjir.
Možda je trebalo da kažem kako mi je žao, pogledala je kroz poluspuštene trepavice. Iz pristojnosti, makar?! Ali, koga joj je bilo žao, u stvari. Nikoga! Nju vidi prvi put u životu, za njega i ne zna da li zaista postoji ili ne... koga bi trebalo žaliti?! Ako je nekoga trebalo žaliti, to je bila ona.
''Pričajte usta, da niste pusta'', imala je običaj da kaže njena majka.
Definitivno ih moram pozvati kući, uzdahnula je, posmatrajući plih na prstu i kako je koža oko njega jako crvene boje. Sada je bol postajao podnošljiviji, ali se nikako nije mogao porediti sa zuboboljom.
Popušiću još jednu cigaretu i odlazim na spavanje, mislila je Ana.
- Vidiš... – uzdahnula je devojka, spuštajući stopala sa stolice i zauzimajući prethodni položaj. – Tamo nisam mogla da ostanem više, jer bi me sve podsećalo na njega... Zato sam mislila kako je najbolje da se vratim kod bake i provedem neko vreme na Selu... Možda uspem da prebolim...
Nije uspela da završi misao, jer je neko pozvonio na vrata stana.

Ani se zaustavio dah od straha, ali se trudila da ostane pribrana i mirna. Nije mogla da se pomakne sa stolice i da je htela, uplašena tom zvonjavom do te mere, da je bila u stanju svakoga trenutka da počne da paniči. Svi koji su poznavali Sofiju, znali su kako je odsutna, tako da je isključivala mogućnost da neko traži upravo nju. Bilo je kasno za ''pristojne posete'' neke od njenih malobrojnih drugarica, jer su se obično najavljivale. Da je bila sama, ne bi se ni približila vratima da vidi ko je. Jednostavno bi ignorisala zvonjavu. Ma ko da je bio ispred, posle nekog vremena bi odustao i otišao. Zato je i sada pokušala da izgleda nezainteresovano, smišljajući razlog zbog kojeg ih nikako neće otvoriti. Ali, devojka se nervozno osmehnula i pogledala je upitno.
- Zar nećeš da vidiš ko je?
- Ja ne očekujem nikoga... – izgovorila je tiho Ana. – Ne pada mi na pamet da otvaram bilo kome vrata u ovo doba noći...
- Ako ti nećeš, ja ću... – izgovorila je devojka ljutito, očigledno iznervirana i upornom zvonjavom i njenom inferiornošću. Ustala je i pošla ka vratima odlučnim korakom, pritežući krajeve peškira.
Gospode, pa to ona očekuje nekoga, pomislila je Ana s gađenjem, odmahujući glavom i polazeći i sama ka vratima.
- Zar tako gola? – pogledala je s nevericom, a zatim provirila kroz špijunku. – Svašta! – prošaputala je Ana. – Neki vojnik je pred vratima...
Mladić s druge strane vrata je očigledno čuo njen šapat i tada zazvoni dugo, ali poče i da udara dlanom o vrata, zbog čega se Ana još više uplaši.
- Teta Sofija! Ja sam! Džo! Otvorite!– začuo se njegov molećivi, kreštavi glas.
Kada je Ana to čula, straha je lagano nestajalo i morala je da prekrije dlanom usta kako se ne bi nasmejala naglas. Pre nego što je konačno otvorila vrata, još jednom je pogledala u devojku ne bili joj dala vremena da ode i presvuče se, ali kako je devojka nestrpljivo čekala da se vrata otvore, Ana to i učini, prezrivo se osmehnuvši.
- Thank's God! – istim kreštavim glasom progovorio je mladić, prosto odgurnuvši Anu ramenom i ulazeći unutra.
- Hej! Stani malo! – povika Ana za njim. – Gde misliš da si došao?
Ali, on se nije obazirao na njenu viku. Bacio je ruksak u hol pored ormarića sa cipelama i ušao pravo u kuhinju, otkopčavajući uniformu. Otvorio je frižider i počeo da pravi dva sendviča i ne vodeći računa o tome šta sve trpa na hleb.
- Ne znate vi šta znači glad! – govorio je više za sebe svojim smešnim glasom razmaženog deteta. – A, gde je Sofija? – podigao je pogled ka devojkama, halapljivo odgrizajući veliki komad sendviča. – Poslao sam joj poruku da ću morati ovde da prespavam...
Ana ga je posmatrala s neprikrivenom odvratnošću.
Nezainteresovano je gledao oko sebe, napunio čašu koju je našao na sudoperi vodom, a zatim uzeo i drugi sendvič, polazeći ka stolici na kojoj je cele te večeri do tada, sedela devojka. Odgurnuo je nogom najbližu stolicu i podigao noge na nju, prekrštajući ih u visini članaka. Do Aninih nozdrva dopre miris prašine i imalina sa njegovih teških, crnih, grubih, kratkih čizama. Zaustila je da mu prebaci takvo ponašanje, ali se u poslednjem trenutku uzdržala, jer je primetila kako njegov pogled prosto zalepljen za devojčina obnažena ramena.
Njegovo lice je bilo puno malih ožiljaka i rupa, gnojavih bubuljica i koža mu je imala ono bolesno crvenilo i mastan sjaj usled nehigijenskog održavanja. Oči su mu bile okrugle, svetle i pomalo iskolačene, a zubi gornje vilice kao da su prostirali u oštrom uglu usled dugogodišnjeg korišćenja cucle. Anu je podsetio na svetlodlakog pacova.
- Ko si sad, pa ti? – upitala ga je hladno, uvlačeći dugo dim cigarete.
Osmehnuo se.
Osmehnula se i devojka, još uvek polunaga.
- Ja sam školski drug Sofijinog sina... – glupo se osmehivao, obrativši joj se svojim glasom, idealnim za predmet poruge. – Stanujem u blizini... Ćale mi nije kod kuće, a nekako sam morao da se snađem da ne prespavam na ulici... – suvo je dodao. – Znaš... – obraćao se sada samo devojci. – Moj ćale je smislio onu reklamu za nameštaj... Zašto niste uključile TV? – poskočio je naglo, tražeći pogledom daljinski. - Može se dogoditi da je još uvek ima na nekom kanalu...
I dok je devojka uključivala TV, on je počeo smešno da imitira glasove iz reklame za taj preistorijski nameštaj. Ona ga je ushićeno posmatrala. Divljenje se prosto ogledalo na njenom licu, ali Ana nije mogla da dokuči, kome je bilo upućeno to divljenje: da li tom infantilnom muškarcu u vojničkoj uniformi ili njegovom velikom tati?! Kada je završio, zajedno sa devojkom se zahihotao, kao da su upravo čuli najsmešniju anegdotu.
- Zaista, gde je Sofija? – upitao je pošto su se oboje uozbiljili.
- Sofiju sam iskasapila motornom testerom, spakovala je u kese i stavila u zmrzivač... – odgovorila mu je Ana kroz poluosmeh.
Na njegovom licu se pojavi izraz gađenja, da je istog trenutka prekrio usta nadlanicom.
- Ona se to šali, naravno... – osmehnula se opet devojka. – Tetka je na putu... – naglasila je ono ''tetka''. – Sutra ujutro se vraća... Ja sam Lea... – pružila mu je ruku, koju on prihvati ne ustajući.
- Ja sam Džo... – osmehnuo joj se dvosmisleno, zadržavajući njen dlan nešto duže nego uobičajeno u svom.
Sada je Ana htela da povrati zbog te scene, koja je neizostavno bila ukalupljena uvertira za jebačinu.
Mene, naravno, neće ni pitati za ime, pomislila je, gorko se osmehnuvši.
- Pa, gde ti misliš da spavaš? – upitala je grubo, pogledavši ga s pomalo mržnje u očima. – Ovde? – podigla je upitno obrve, pokazujući na sto i stolice.
- U Sofijinom krevetu ima sasvim dovoljno mesta... – javila se devojka, pre nego što je on stigao bilo šta da kaže. Sporo je izvukla ruku iz njegove i oborila pogled. – Ako to nije problem... – dodala je, kao da se pravda.
Anin pogled je bio pun prezira. Koliko do maločas, ta ista devojka je govorila o svojoj ljubavi, o čudnoj igri sudbine koja je razdvojila od muškarca koga je volela i s kojim je do pre nekoliko dana bila u vezi, za koga je trebalo da se venča... a, sada?! Sada je već bila spremna da u istom krevetu provede noć sa muškarcem koga vidi prvi put u životu...
Divno, pomislila je, ulazeći u kuhinju i gaseći pod mlazom vode cigaretu.
- Kako se snađete... – obratila im se Ana, izlazeći iz kuhinje. – Nadam se da nećete praviti veliku buku... – htela je da doda kako je umorna, kako je napetost još nije prošla, ali umesto toga je odmahnula rukom i uz jedno ''laku noć'' ih ostavila same.
Uzela je telefon i ušla u svoju sobu.

Onako u polumraku, pri slaboj svetlosti koja je dopirala spolja, razgovarala je samo sa majkom. Učinilo joj se kako je vest o nepoloženom ispitu svoje kćerke veoma smireno prihvatila. Reklo bi se, kao da je očekivala tako nešto. Zapravo, zbog smrti neke starice iz dalje familije, njena majka nije bila raspoložena za pridike, što je Ani sasvim odgovaralo. Tako je i razgovor bio vrlo brzo završen.
Izašla je da ostavi telefon, nerado registrujući slabašni bol zuba. Bilo je očigledno kako je lek prestao da deluje, a da uzme novu dozu, bilo je rano.
- Da, da... – čula je glas devojke iz kuhinje. – Moji žive baš u Cirihu...
Ana se nečujno vratila u svoju sobu, uključila svetlo i zatvorila vrata.
Potražila je neku opuštajuću muziku na radiju i iz tašne izvadila kjnigu o vinima. I dok se među zidovima iznajmljene, male sobe razlivao zvuk laganog džeza, zavalila se udobno u fotelju i počela da traži sto trideset drugu stranu na kojoj je bio odgovor koji nije znala. Čitala je nerado ispisane rečenice, ali pročitani postupak bojenja vina makom, nikako nije dopirao do njene svesti. Činilo joj se kao da čita na nekom njoj, nepoznatom jeziku. Počela je i drugi put da čita tih desetak rečenica, kada je čula teške korake mladića i njegov bučni ulazak u kupatilo.
S kažiprstom među stranama knjige, utišala je drugom rukom radio i osluškivala zvuke koji su dopirale s druge strane zida.
Jasno se čuo tup udarac podizanja daske na WC-šolji, a zatim i kako je mladić dugo mokrio. Pošto je povukao vodu, nastupila je tišina, ali nije izlazio iz kupatila. Tek što je Ana ponovo otvorila knjigu, začuo se tuš, a zatim jedno: ''Fuck!'' To je sigurno zbog ledene vode, pomislila je Ana, zlobno se osmehnuvši. Mladićevo kupanje je bilo kraće od njegovog mokrenja, što Anu natera u hihot. Čim je mladić izašao, ona opet pojača muziku i pokuša da se usredsredi na tekst iz knjige.
I opet uzalud.
Počela je da zeva, da se opušta, toplota fotelje je uspavljivala, slova su počinjala da joj igraju pred očima, tako da je uz muziku zamišljala kako se nalazi u nekom zagušljivom baru na čijem podijumu se razaznaju samo tamne senke parova, dok tamnoputi klavijaturista najavljuje sledeću kompoziciju njoj u čast i sva lica se okreću ka malom, okruglom stolu za kojim sedi, dok jedan snop svetlosti nakratko pada upravo na nju...

- To... me... boli... – čula je kao iz daljine glas devojke, koja je stenjala pod ravnomernim nasrtajima mladićevog tela. – Probudićemo... ''onu''...
Ana se stresla od hladnoće, pogledavši kroz poluotvorene trepavice na mali budilnik, na stolu kraj fotelje. Bilo je već pola četiri. Sa radija je dopirao piskutavi, ženski glas koji je govorio o arhanđelima. Namrštila se, dlanom instiktivno obuhvatajući desni obraz. Imala je utisak da su joj desni otekle. Pokušala je da ustane, knjiga joj je skliznula sa kolena, ali utrnulost je vrati nazad u fotelju.
- Opusti se... – govorio je mladić svojim kreštavim glasom, teško dolazeći do daha.
Gospode, pomislila je Ana, pa zar su u hodniku našli da se je...
Tog trenutka se uz prasak razbila Sofijina jedina kristalna vazna u... hodniku kraj ogledala.
Ana je osetila kako joj onaj poznati osećaj mučnine podiže celu utrobu nagore, prema grlu, i kako će svakako povratiti, ako podrigne zbog belog luka iz kobasica koje je pojela, a čije golicanje je osećala ispod poklopca ždrela.
- Ne prestaj sada! – nešto jačim glasom je izgovorila devojka i Ana oseti kako joj beli luk ispunjava usnu duplju i ceo sendvič koji je pre nekoliko sati pojela, počinje preteći da se diže.
S dlanom preko usana, poletela je ka vratima terase, ali se saplela na ivicu tepiha i pala. Nije još osećala noge zbog utrnulosti i nije bila u stanju da kontroliše svoje pokrete. Jedino što je uspela, bilo je da dohvati bravu i otvori vrata terase, a zatim je tako ležeći, sve povratila. Nakašljala se kratko, gnušeći se bolesnog smrada i kiseline i otpljunula nekoliko puta, sve dok je osećala nadiranje pljuvačke u ustima. Tada se sporo pridigla na kolena i opsovala sve čega je mogla da se seti, jer je shvatila da je povratila na svoje patike. Prosto se sažalila na njih, posmatrajući kako se šarena masa polusažvakanog i polusvarenog sendviča slabo puši na toj kasnonoćnoj svežini.
Ustala je i sporo zatvorila vrata za sobom, svesna nemile obaveze kako će ih morati oprati. Naježila pri samoj pomisli kako će joj biti teško da neutrališe smrad sa ruku. Imala je podosta iskustva, kada se radilo o pranju ispovraćanih stvari, ali miris koji je ostajao na koži se čak ni limunovim sokom nije dao otkloniti.
Obrisala je usta peškirom koji se sušio preko stolice, isključila radio i svetlo, i tako u polumraku, obukla jaknu i kućne papuče, odlučna da ode odatle. Pažljivo je oslušnula, verujući kako je vojnik, sasvim razumljivo, vrlo brzo utolio svoje fiziološke potrebe. Tišina s druge strane vrata je ohrabrila i ona izađe.

Pažljivo je koračala, osluškujući.
Svetla su bila pogašena, sva vrata zatvorena. Da nije znala kako su njih dvoje zasigurno u Sofijinoj sobi, još je mogla da pomisli kako je sama. Morala je da uključi svetlo u hodniku, jer se pribojavala da ne nagazi neki komad razbijene vazne. Nije se iznenadila kada je u uglu ispred kuhinjskih vrata ugledala svoj peškir, kojim je devojka cele te večeri bila umotana. Jedini komad kristala koji su imale u kući, bila je ta vaza za cveće koju je Sofija dobila od kolektiva prilikom neke davne proslave Osmog marta. Sada nije imala ni to. Debelo dno je bilo jedino što je ostalo celo. Na stotine komada ''hand-made'' kristalne vaze bilo je rasuto poput sunčevih zraka ka suprotnom zidu, kao preteći ćilim njoj, koja se usudila da prođe tuda. Reznice žutih gladiola je podsetiše na akvarijumske ribe na suvom, dok je voda preplavila skoro polovinu hodnika, nestajući ispod ormarića sa cipelama i mladićevog ruksaka.
Ana stisnu usne i poče stopalom da otklanja parčiće, praveći tek toliko mesta koliko joj je bilo neophodno da prođe i stigne do izlaznih vrata. Posle drugog koraka, tanke, platnene papuče su joj bile potpuno mokre. Odahnula je s olakšanjem kada je stigla do vrata i okrenula se još jednom pre nego što ih je otvorila, kao da je htela da upamti taj prizor. Isključila je svetlo i naježila se od škripe srče dok ih je otvarala, jer su sitni komadi kristala bili i ispod njih. Još jedan korak je delio od stepeništa kada je osetila kako joj uz tupi pucanj prodire u petu jedan komad razbijene vaze koji nije primetila. Pod zubima je osetila ukus metala, ali začudo, nije je bolelo.
Zastala je, nakratko se dvoumeći da li da se vrati u svoju sobu ili ipak izađe. I dok joj je dlan još bio na bravi, začula je kreštavi glas mladića.
- Zubi su ti tako oštri! Aaah... Pazi, grebeš ga!

Tog trenutka je hramajući izašla iz stana i uključila svetlo u hodniku. Oslonila se na zid i podigla rasečeno stopalo na koleno, pribojavajući se da ne ugleda krv iz posečene pete. Ali, krvi još uvek nije bilo. Videla je komad kristala koji je virio iz papuče, svesna da ga nekako mora izvaditi. Zadržala je dah i naglo odlepila đon od pete. Nekoliko sekundi se ništa nije dešavalo, a onda je iz posekotine počela da curi krv. Sporo. Krv, crvena poput onih makova na sto trideset drugoj strani njene knjige o vinima.
Skinula je jaknu i njome umotala celo stopalo. Uzela je komad kristala i rasečenu papuču, i krenula ka izlazu zgrade, ostavljajući jedan vlažni trag za sobom.
Svežina noći koja je uskoro trebala da se pretvori u praskozorje joj je prijala. Polako se pela ka brdu naspram zgrade, tražeći pogledom onu klupu na kojoj je bilo urezana besmislica ''orka sporo jede'', a sa koje je mogla videti kuhinjski prozor Sofijinog stana. Nalazila se iza tanke breze, čudno izuvijanog stabla u blizini svetiljke čija se neispravna sijalica na mahove gasila.
Mali park je bio pust, kao i uvek. Jedna mačka joj je prešla put na nekoliko koraka od klupe, zvuci automobila su dopirali s druge strane brda i od nekud, cvrkut ptica. Legla je na klupu, posmatrajući mesec i zvezde, pokušavajući da istegli kratku bluzu preko struka ne bili se tako zagrejala. Prekrstila je ruke na grudima, zavlačeći pesnice pod pazuhe i prešavši vrhom jezika preko zuba koji je počinjao sve više da je boli, namestila se što je mogla udobnije, nadajući se kako će zaspati.
Razmišljala je o tom bezveznom danu, pokušavajući da se seti kada se poslednji put tako glupo osećala. Čak nije mogla da nađe i adekvatnu reč koja bi njeno stanje mogla u poptunosti da definiše. To ''glupo'' joj je sasvim odgovaralo. I nije se mogla setiti. Sklopila je oči, dok su joj u ušima zvonile reči devojke o nesrećnom ishodu njene veze, o plastičnoj operaciji, depilaciji, onaj kreštavi glas bubuljičavog mladića... Počeše da joj izranjaju rečenice o sakupljanju makovog cveta drugog dana po otvaranju latica i do devet sati ujutro; o njihovom gnječenju u mermernim avanima, zatim filtraciji i izolovanju pigmenta; o dodavanju pigmenta vinu pre vrenja u određenoj kombinaciji sa hemijskim stabilizatorom slatkoće br. ...

- Ana! Anaaa!
Pokušala je da otvori oči, ali je sunčevi zraci osujetiše. Kada je htela da se pridigne, osetila je bol u vratu, ramenima i leđima, a utrnulost u nogama joj prekinu disanje na trenutak. Kada je uspela da podigne ruku i prekrije oči da bi videla svoju gazdaricu, koja je vidno uplašena, dozivala drhtavim glasom, učini joj se da prođe dosta vremena.
- Pobogu, dete! – Sofija se oslanjala jednim kolenom na zemlju kraj klupe na kojoj je ona ležala, dok su njene torbe od prugaste jute stajale ukrug. Nikada joj nije bilo jasno odakle snaga toj sitnoj ženi da tako teške torbe neumorno vucara od autobuske stanice do stana. – Šta ti radiš ovde? – upitala je zabrinuto.
- Izašla sam da prošetam... – osetila je jak bol u desnom uglu gornje vilice i s velikim naporom je govorila. - Mora da sam zaspala... – Ana se sporo pridizala.
- Šta ti je sa nogom? Da te nije ujeo neki pas?
- Ma, ne... Nije pas...
- Jel su došli sinoć Leposava i Anđelko? – Sofija je žustro ustala. – Nisam stigla da ti kažem za Lepu da će prespavati kod nas, a Anđelko mi je samo poslao poruku...
Nastavljala je da objašnjava Sofija, uzimajući jednu po jednu torbu, nestrpljiva da što pre uđu u kuću.
Ana je pokušavala da je prati u korak, nesposobna da joj pomogne oko prtljaga, a još manje je mogla da shvati o čemu je sve Sofija govorila. Pominjala je bratanicu i školskog druga svoga sina, nekog dobrodržećeg gospodina koga je upoznala u vozu, na putu, i s kojim je razmenila brojeve telefona, kako mora da zakaže farbanje kod svoje frizerke...

Tada Ana primeti dva struka maka iza jednog kamena, u blizini stepenica zgrade gde je stanovala. Latice su im se povremeno vijorile na jutarnjem povetarcu, a od sunčevih zraka je njihovo crvenilo izgledalo gotovo providno. Nastala je tišina u kojoj se čulo samo njihovo treperenje. I sve je stalo. Kao poliveno tečnim azotom. I ona je prestajala sporo da diše, želeći što jasnije da ih čuje. Nešto su želeli da joj kažu i ona im se sporo približi, kleknuvši kraj kamena da ne poremeti nastalu ravnotežu jutra. Jutra, kao naslikanog. Saginjala se, osluškujući njihov nerazgovetni šapat i ne osećajući više bol. Sada je potpuno prestala da diše i razgovetnije je mogla čuti njihove glasove, kao napisane na sivom kamenu.
Besmislenost prethodnog dana je odlazila u zaborav i njihova nasmejana lica su bila poslednje što je videla pre nego što se onesvestila.