"Get down, get down, Love Henry," she cried,
"And stay all night with me.
I have gold chains, and the finest I have
I'll apply them all to thee."
"I can't get down and I shan't get down,
Or stay all night with thee.
Some pretty little girl in Cornersville
I love far better than thee."

ponekad bi drvo zaplakalo. ptice joj se nasmejale. bunar joj odgovarao pesmom.
tako je prolazilo vreme mimo nje. ona ga nije osetila. nije žalila ni za čim. nije imala uspomene.
sećanja u koja bi zavirivala i brižljivo ih čuvala. ničemu se nije nadala.
osim možda susretu.ponekom prolazniku. kojih je bilo ali ni njih se nije sećala.. .
ujutru bi se dugo češljala. i pevala...

"He laid his head on a pillow of down.
Kisses she gave him three.
With a penny knife that she held in her hand
She murdered mortal he."

vetar je voleo njen glas. nosio bi njenu pesmu daleko.
ponekad bi joj privukao čoveka. zalutalog u dubokoj šumi.
retko bi se čovek usudio da priđe njenoj kući. vrane su graktale upozorenje.
obletale zalutalog i slutile zlo.
ali glas je bio jači. lepši. privlačio bi hipnotički.
što se više čovek bližio kući sve više bi se prepuštao.
bršljan bi šuštao. vrane pomahnitalo graktale. drvo jezivo jecalo. počinjao bi pljusak.
a devojka se i dalje češljala. i pevala.

"Get well, get well, Love Henry, " she cried,
"Get well, get well," said she.
"Oh don't you see my own heart's blood
Come flowin' down so free?"

lepo bi ugostila došljaka. napravila bi mu topli napitak. ne bi prestajala da peva.
nikada ne bi pričala. u njenim očima nije bilo sjaja. ali je ona sijala. usamljenost.
ako bi putnik zanesen njenom pesmom opijeno zapevao sa njom ona bi još lepše zapevala. i zasijala. uzimala bi ga za ruke i plesala.
zasijalo bi i sunce. i bilje bi zamirisalo. ptice se umirile.nemo posmatrale.
njena sreća bi trajala danima. dokle god se putnik ne bi prenuo iz snenog stanja. a to bi se moralo desiti.
nekako sećanje uvek pronađe put. sećanje na dom voljenu osobu ili prijatelja se uvek javi. zatreperi na trenutak dovoljno snažno da ga probudi.
tada bi se devojka smračila. i sunce. otrovi bi isparavali. ptice se budile.
ona bi pesmom pokušala da otima sećanja. da ih izbriše. uspevala bi. na kratko.
znala je to. i njena pesma bivala je sve tužnija.

"She took him by his long yellow hair,
And also by his feet.
She plunged him into well water, where
It runs both cold and deep."

njeno telo bi obuzeli grčevi. toliko je želelo da se odupre onome što sledi.
čovek bi se sve jače opirao zvucima. sve više prizivao i jačao sećanja.
želja da ode bivala bi sve jača.
onda bi zasiktali vetrovi. silno zatvarali sve prozore i vrata. nebo bi sasulo sav teret po njima.
glas bi prestajao da peva. nastajala bi tišina. samo mučno udaranje kiše. i kapanje krvi.
nebom bi preletelo stotinu leptira crvenih krila. ..
njeno slabo telo vuklo bi teško mrtvo telo do bunara.
tamo bi je čekale ptice. pomagale bi joj hvatajući krajeve pantalona i rukava svojim crnim kljunovima.
volele bi da osete toplu krv na njima.osladile bi se tada. oči su ih odavale.
bacile bi ga u bunar. devojka bi pevala molitvu...

"Lie there, lie there, Love Henry," she cried,
"Til the flesh rots off your bones.
Some pretty little girl in Cornersville
Will mourn for your return."

kiša bi prestala da pada.
devojka bi odlazila na počinak tmurna.
budila bi se sa suncem i otpočinjala svoje češljanje.
i pesmu ...

"Hush up, hush up, my parrot," she cried,
"Don't tell no news on me,
Or these costly beads around my neck,
I'll apply them all to thee.

"Fly down, fly down, pretty parrot," she cried,
"And light on my right knee.
The doors to your cage shall be decked with gold
And hung on a willow tree."

"I won't fly down, I can't fly down
And light on your right knee.
A girl who would murder her own true love
Would kill a little bird like me."

* Originalna verzija pesme “Henry Lee”

bila jednom jedna devojka. živela je sama. lepa i usamljena. nosila je breme. teret težak sto tona. tamni oblaci su je pratili gde god bi pošla. kada bi je videli ljudi bi joj prilazili i ubrzo napuštali pritisnuti teretom. zidovi njene kuće upijali su je. i plakali.
jednog dana izvadila je iz sebe čauru. malu i krhku. stavila je na topli dlan i dugo je posmatrala. imala je svoju čauru. bila joj je posvećena. svoj svet zaključala u nju. hranila je suzama. negovala je šaputanjima. želela da se rodi leptir. prolazilo je vreme. čaura je rasla, ali ništa više. leptira nije bilo. devojka je živela uz nju. grejala je dlanovima. i dalje je hranila. maštala o krilima. sanjala. i budila se u snovima.
jednoga dana devojka je iznela svoju čauru. iskopala u zemlji rupu. nežno je spustila u nju. pokrila je zemljom. i lišćem. i suzama. čaura je spavala. devojka i dalje živela. sanjala o krilima. nije zaboravljala čauru. odlazila je kod nje i prichala joj snove. i pevala joj o ljubavi. čaura je slušala. i dalje spavala.
došao je dan kada je umor savladao. teret premorio. snovi iscrpeli. legla je na zemlju. dlanove okrenula ka rupi u kojoj je uspavana čaura čekala. devojka je zauvek zaspala. njen topao dah udahnuo je čauri zhivot. ostala je njena sklupčana ljuštura na vlažnoj zemlji. iz zemlje je izrasla grančica. iz grančice mladica. iz mladice drvo sa prelepim pupoljcima. iz pupoljaka se rascvetali leptiri. stotinu leptira crvenih krila. oslobođeni snovi prekrili su nebo iznad nje. zauvek slobodni.

poželiš li nekad
da me sretneš tamo gde
hladan vetar odnosi naše snove
kao suvo lišće
sa kapaka kao olovo teških

poželiš li da me čuješ
tamo gde ptice pevaju
pesme o jezeru na čijem dnu
plameni jezici rasplinjuju
tajne naše

da me dodirneš
tamo gde oblaci su gusti
kao da su od snega
seku se nožem hladnim
podsećajući nas na bol

da me poželiš
tamo gde se želje račvaju
kao reka
gde ribe se nemo očima smeju
sudbini našoj

da me osetiš
u noći kada zrikavci zriču
o uzvišenosti njenoj
ja sam u svemu
sve me ima u sebi

poželiš li nekad
da me nema

bolest nam se zavlači u pore
pod čaršave
u jastuke
bolest nam je u tanjirima
osetimo je u vazduhu
u kostima

vidim nam je u osmehu
pogledom je sakrivamo
gušimo je u sebi
ne dopuštamo da ispliva
želimo da je se otresemo
ali ona je tu
prati nas kao senka
dok se potpuno ne preklopimo
prepustimo

opet

golicaju nas pauci iznutra
mrse nam se misli u želji
naša tela se raduju kiši

pitam se
da li je teško ne razmišljati?

misli porađaju bolesti!