Podižem pogled, i vidim kako se gitara, prednjica vijetnamke, debele usne sa pegicom na gornjoj i oči zelene kao močvara polako okreću ka meni moćnom planetarnom rotacijom. Ni jednome ne mogu da odolim.

“OK. Ajmo onda kod tebe. Ali farmerke ostaju, važi,” kažem ja.

Klima glavom. Izbegava reči koje sadrže glas “a”, najmucaviji glas.

Polumrak pod debelim zavesama u njegovoj sobi miriše na lizol. Stari, glomazni nameštaj svedok je boljih vremena. Prašina lebdi u pukotinama svetlosti. Bacamo torbe pod radni sto.

Premeštam se s noge na nogu. Parket škripi. Osluškujem bakine korake ispred sobe. Možda ovo i nije bila baš tako dobra ideja.

Moša seda na krevet, zbacuje Starke i pokazuje beskrajno dugačka, bela stopala sa žbunićima na zglobovima prstiju. Sedimo i razgledamo ih.

“Zo-zovite me slovo L”, kaže.

Ne verujem svojim ušima. Stopala? Njemu je krenula brada. Ima široka ramena. Svira gitaru. Lep je do ludila. Na pamet mi ne pada da pitam šta mu bi da pođe sa mnom, debelom i zrikavom. Ćutim i ne bunim se.

”Ma daj”, kažem mudro.

Ustaje. Gledam, u neverici, kako gitaru, koju nikad ne ispušta, odlaže uza zid.

Dok je okrenut leđima, u naletu hrabrosti svetlosnom brzinom skidam majicu, uskačem pod pokrivač i pomeram se do zida. Gledam ga sa sigurnog.

Ima neki meni strani, valjda muški način skidanja majice: povlači je s leđa preko glave. Pojavljuju se leđa, mršava, bela kao sir, sa pokojom bubuljicom. Volim ih naglom ljubavlju. Osećam se čudno.

Skidam naočari i gasim svetlo da mi ne vidi oči; obavija nas polumrak. On se oprezno uvlači pod pokrivač, pazeći da me ne dodirne. Ležimo licem u lice, u tišini. Oči nam se svikavaju na tamu.

Miriše na prašak, pastu za zube i još nešto, toplo i mračno. Laganim pokretom, odiže pokrivač sa mene i gleda me pogledom dugim hiljadu godina.

Čvrsto zatvaram oči i prisiljavam se da ležim nepomično, jedne podlaktice prebačene preko grudi, nadam se ležerno. U grlu mi tutnja.

“Ba-aš si lepa”, kaže on začuđeno.

”Ma daj, nemoj da me zezaš”, cedim kroz zube, i cimam pokrivač ka sebi.

”Ka-ad ti kažem”, kaže on i uglovi usana mu se pomeraju naviše.

Da li se on to ceri? Osećam razdirući stid i naviru mi suze.

O, ruga mi se. Ne bi se baš moglo reći da me je do tada neko video bez majice. Ne bi se baš moglo reći da je do tada neko želeo da me vidi bez majice. Odjednom mi je teško da udahnem.

“Je-je'l sve OK?” pita on, i podiže se iznad mene, oslonjen na lakat. Jače osećam njegov miris. Sklanja mi kosu s lica.

Mrmljam potvrdno, i dalje čvrsto zatvorenih očiju. Udišem njegov miris. Osećam nepoznati potok kako teče iz mene, sakriven farmerkama. Rvem se sa razdirućim stidom.
Čoveče, dokle će ovo ovako. Što se već ne desi nešto.

Hvatam ga za rame i vučem nadole, nespretnim gestom zamišljenim da deluje kao spontana strast. Osećam pod prstima kako mu rame podrhtava. Iz čudnog, pikasovskog ugla, približavaju mi se njegova vilica, paperjasta brada i duge donje trepavice.

“A tebi je l' sve OK? ”, pitam glasno i naglo se odmičem od njega, u paničnom strahu da ne ispadnem sebična.

“I me-heni”, kaže on. I strpljivo, iznova, počinje da prilazi.

Najednom mi je sve smešno. Kikot mi navire iz stomaka i kotrlja se grlom. U želucu mi raste kvasno testo i jure se leptiri. Smejem se naglas.

Pegave oči posmatraju me ispitivački, i opet počinju da prilaze, neumitno. Konačno, dodiruje me usnama. Meke su. Osećam kako mi vrućim vrhom jezička stidljivo ulazi u usta i oprezno opipava zube. Napad smeha popušta. Strah me je. Toplo mi je. Znoje mi se dlanovi i pazuha. Jaoj.

Nesigurno razmičem zube. Ljubimo se. Jezik mu je sladak i toplo-mokar. Dobro, to je OK. Kao da imamo majice na sebi, samo malo strašnije. Provirujem na jedno oko da izvidim situaciju. Vidim mu čvrsto zatvorene oči, pegavi koren nosa i loknu na čelu. Ostatak lica ne vidim; zariveno je u moje. Sve je u redu. Zatvaram oko, relativno zadovoljna postignutim.

Iznenada, čuje se bakin odlučan hod ispred vrata. Skačem uvis i grabim majicu. Osluškujemo. Srce mi lupa u ušima. Parket škripi prvo jako, a onda sve tiše i tiše; koraci se udaljavaju. Lažna uzbuna. Baka je na putu za kupatilo.

Sedim uspravno kao metla i borim se sa suzama i naletom adrenalina. Moša me vuče nadole, uz utešno mumljanje. Ljubi me u obraz. Topli jezičak opet mi ulazi u usta i tu se gnezdi. Smirujem se. Opuštam se. Dobro je, uf. Ide nekako.

Kočim se. Dlanovi su mu, kao guseničice, krenuli u lagacko kretanje uz i niz moj stomak, a na putu – mora biti - ka grudima i naniže, ne smem ni da pomislim. U trenu me obliva znoj. Najradije bih skočila i pobegla, ali nešto mi ne da. Radoznalost, i još nešto što ne prepoznajem, a što me boli u stomaku.

Odlučujem da je vreme da se ponašam kao odrasla osoba. Svesno zakucavam svoje šake na njegova ramena, i zabranjujem sebi da mu bilo ščepam, bilo odgurnem ruke. Stiskam oči i zdušno i odlučno pristupam ljubljenju. Ipak, čitavim kapacitetom svoga mozga ostajem fokusirana na određivanje precizne geografske lokacije jagodica njegovih prstiju u laganom puzanju naviše i naniže mojim potkožnim nervnim sistemom.

Iznenada, bljesak! Ne dišem. Dakle, to je to. Na bradavicama i među nogama su mi, po prvi put, ne-moji prsti. Nepoznato osećanje rasprskava mi se mozgom. Jesam očekivala, ali nisam očekivala. Odjednom sam čitava pod tih nekoliko malih, okruglih površina njegovih jagodica, i samo pod njima osećam, kao pod usijaim žižama. Odatle se nešto prelama, i puca mi kroz najtamnije delove stomaka sve do nožnih prstiju. Od iskustvenog čuda naviru mi suze i nezadrživi jecaji.

“Hej? Pa ti to pla-ačeš? ” kaže Moša, i naglo se odmiče. “Šta ti je? ”

Ćutim i jecam u jastuk.

“Ho-oćeš kući?”

“Hoću”, kažem ja nadureno, besno se iskobeljavam iz kreveta i navlačim majicu preko mokrog lica.

Hodamo niz ulicu ka mojoj zgradi i ćutimo.

O, kakav sam samo kreten ispala. Neopisiva glupačo, budalo, moronu, idiote. Kako si mogla da budeš takva guska, ponavljam u sebi putem.

Stižemo do moga ulaza. Ulazimo. O, da. A sada, Trenutak Raskida.

Sleđena, čekam da vidim kako će. Oči su mu uprte u patos, otvara usta, sprema se da progovori. To je uvek dugotrajan proces. Samo da ne zaplačem opet.

“Hej, izvini ”, kaže on, zagrcnuto. Ćutnja je duga.

“Ho-oćemo sutra opet kod me-ene?” pita.

Ja i dalje ne mogu da progovorim.

“Mo-ogli bi i da sviramo nešto. “ Finalni adut. Gleda me molećivo.

Još uvek onemela od straha, shvatam da neće raskinuti. Hrabro prilazim i obavijam mu ruke oko vrata. Grli me kratko, i izliva na vrat ogroman uzdah, a zatim odlazi, krijući oči.

Krilatim nogama odbrojavam poznati broj stepenica do svog stana. Greje me, po prvi put, osećanje moći. Ulazim, i dopuštam majčinim pitanjima o tome gde sam do sada da me šašolje po potiljku. U svojoj sobi neprimetno menjam gaćice, a onda odlazim da večeram, ogrnuta osmehom.