(odlomak iz romana)

/.../

Deca iz Patkovgrada na porođaju imaju u proseku 6 kilograma i duga su šezdeset centimetara. Bila je muka dobiti ih ali u Patkovgradu je radilo sve što je moralo da radi. Čak je i cveće izgledalo kao da je preterano nađubreno. Takva je bila Patkovgradova priča i takva je bila njegova sudba. Lepo, maleno i pitoreskno ovde nikada nije imalo istaknuto mesto. Od osnivanja zemlje, sve je raslo naveliko. Veće je uvek bilo bolje.
Patkovgrad beše jednom berićetno mesto.

Predsednik je jednog dana u septembru objavio rat protiv masnoća, baš kada je lišće počelo da menja boju, što se ovde dešavalo ljupkije nego na drugim mestima na zemlji, toliko je veličanstveno bilo da se zaprepastiš.

Rat je dobio ime Operacija Ahab II – lov na velikog belog kita. Predsednik je lično glavnokomandovao, a u generale je unapredio doktora hirurga Dejzi Dinkelson i psihijatra Paula J. Rasvatona.

Predsednik je rekao na teveu: »Istorijski smo bili zaštićeni od mora. Ali to više neće ići. Sada s mora prema nama plivaju kitovi. Ako se ništa ne preduzme, naša lepa zemlja rizikuje da propadne pod sopstvenom težinom i da zaspe u dijebetičarskoj komi kao što je Rimsko carstvo nekada davno zašlo u dekadenciju i zaspalo u pijanstvu.

Geslo čitave operacije, Sloboda je uzdržati se, imalo je da se čuje posle završetka vesti na televiziji. To je bilo ostavljeno na volju redakcijama i trebalo je da se shvati samo kao patriotska preporuka, budući da je Patkovgrad slobodna zemlja.

Obavezno je, međutim, bilo biti na raspolaganju za merenje težine, struka i sistematske preglede kada se pojave novoustanovljene Aharabdžije, bilo kada u kućama bilo kog čoveka. Pojedinac koji se reši najviše masti tokom prvog meseca, može kao nagradu da računa na smanjenje poreza.

Prvog dana rata, procenat telesne masti predsednika to jest glavnokomadujućeg iznosio je 18,25. Ako bi se to uporedilo s divljim životinjama u savani, bilo je mnogo, one su imale samo 4 procenta, ali u poređenju s običnim življem, nivo masti je bio prilično nizak. Prosek, kada su se svi izmerili, bio je svih 68 procenata.

Predsednik/glavnokomandujući je rešio da na svojoj internet stranici kontinuirano informiše sugrađane o tome kako ratni napori napreduju što se njega tiče, koliko je kalorija pojeo svakog dana i kako su one raspodeljene na ugljene hidrate, belančevine i masnoće te koliko je vežbao. Svima je preporučivao da rade isto.

»Sada vidimo kako nad Patkovgradom sviće nova era. Laku noć, i neka bog blagoslovi i one naše delove što će nas napustiti«, završavao bi svoj govor.

Pun zlih slutnji slušao je Kale taj govor u svojoj kući s kutijom krofni kao jedinim društvom, a začudo svaka krofna je imala falinku. Jeo ih je s uživanjem koje se graničilo s gađenjem koje se javljalo pllse dugog dana punog besmisla. Mislio je kako treba da učini nešto sa svojim životom. Da ipak postane slobodan. Slobodan od zavisnosti, manjka para, straha, tuge. Da se oslobodi svega što od tela i duše čini sužnjeve. Kale je znao samo jednog slobodnog čoveka, mislio je. Svog polubrata po ocu.

Jun fon Andešun nije slušao predsednikov govor. To nije imalo nikakvog uticaja, zato što ga je on bio napisao. Jun je tu otaljavao tezgu uporedo sa svojim poslovima i nije mogao da se odluči šta mu je draže. Pisanje mu je bilo u krvi.

Baš u ovaj govor je uložio dodatni napor budući da je trebalo da bude istorijski. Patkovgrad je morao da bira. U govoru je upotrebio i sintagmu »na raskrsnici«, jednom. Takva ključna sintagma treba da se upotrebi jednom ili tri puta, ali nikada dvaput. To je pročitao u različitim priručnicima za retoriku. I poručio je pouzećem DVD s Marlonom Brandom kao Markom Aurelijem i preslušao je više puta Markov čuveni govor. Jun je bio takav, kada bi se nečega dohvratio išao je do kraja. Iz te osobine, rađa se uspeh, mislio je on.

Dok je predsednik govorio on je mnogo sati provodio uz svoju građu s isključenim telefonom i teveom, s više naoštrenih olovaka i novom gumiarabikom pored bloka.

Na goloj podlaktici osećao je ostatke gumice za brisanje i to je bilo neprijatno. Bio je prilično frustriran. To što je radio obično je išlo kao po loju, ali ovo sad je zapinjalo. Posle višečasovnog rmbačenja bio je još uvek na početnoj ideji teksta, koji je morao da preda ujutro, kao domaći zadatak. Morao je da završi prvo poglavlje, a to će po svemu sudeći da potraje celu noć. Vrlo verovatno.

Jun fon Andešun je imao sreće, zdravlje i muževan izgled, telo grčkih proporcija, žene u količini u kojoj je želeo, dobar san te mnogo prebivališta čije su zidove ukrašavala ulja na platnu poznatih umetnika. Ali želeo je još nešto. Tako je žarko to želeo, da je san puhao u njegovom srcu kao vetar u nacionalnu zastavu. Želeo je da piše.

Već se nalazio u svačijoj svesti, ali on je tamo hteo na više načina. Junu fon Andešunu nnije bilo dosta da prodire u svet sobom samim.

To što je on postigao, mogao bi bilo ko, mislio je u trenucima potištenosti, ali da piše...bože kada bi sam mogao da napiše roman.

Dao je značajne sume novca najboljem patkovgradskom univerzitetu, smeštenom na drugoj obali kontinenta. A na fon Andešunov zahtev, ova stara institucija, koja se stvarno dobro držala kao takva, osnovala je katedru za kreativno pisanje s orijentacijom prema masovnom tržištu.

Svake nedelje leteo je svojim džambo-džetom do univerziteta gde je slušao predavanja, u detalje kako izgraditi zaplet, likove, preokrete, napetost, bočne zaplete, te kako napraviti odgovarajući kraj. On ne mora da bude srećan, ali treba da bude odovarajući, rekao je profa a Jun je to zapisao kao mudru izreku u svoju beležnicu i onda dumao u čemu je razlika.

Imali su i domaći zadatak - da pročitaju knjige, glavna dela, da vide kako su radili veliki majstori, oni koji su na dugi rok dospeli na tržište ali ne obavezno posle prvog izdanja; Jun je imao svoje mišljenje o spiskovima knjiga i mislio je da treba da se poprave. Ipak su njegovim parama plaćali dohodak profesora i tako to, a uz to je prirodno sledio i uticaj nad tim detaljima. Evo taj francuski roman Kandid, na primer, knjiga stara više stotina godina, a totalno, brate, nerealna. Pa uopšte nije bilo tako, pomislio je Jun kada ju je pročitao, što samo po sebi ne bi bilo čudno da se svet nije od tada toliko razvio. Velikog Getsbija bi takođe izbacio. To nije bila takva vrsta knjiga koje je on hteo da piše. Našao je da je delo bogohulno, lažno i neznalačko. Kao da je bilo napisano da zadivi histerične žene čovekom koji se sam obogatio. A bilo je iz sasvim drugog razloga. Ali kako će siromašni pisci da razumeju takve stvari?

Zato su Junu fon Andešunu bile potrebne olovke. On je znao nešto o životu što drugi nisu i to je hteo da saopšti svetu.

Ali kako je teško to bilo. Glava mu je kipela od priča i zabavnih likova, ali ih on nije stavljao na papir. Koliko god brzo bi pokušavao, to što bi zamislio bi još brže sagorevalo i dolazilo samo u obliku pepela. Ako bi počeo da čeprka po tim tužnim gomilicama, nastala bi samo šađ.

Sedeo je za svojom građom. Bio je tako loše volje zbog sebe i svog neumeća, i zbog toga što ništa nije uspevao da učini po tom pitanju uprkos tome što je bio onaj ko je bio, tako da je plakao bez suza. Čitao je misao koju je smislio. »Bilo je veče i Kale A. je ležao ispred tevea i pio svoj koktel za sapunice iz novog plastičnog termosa.«

»Ma nek se nosi ovo sranje!«, povikao je. »Ko će da čita kniigu o takvoj lenčugi? Sutra ukidam pare za univerzitet. U svakom slučaju niko ne čita knjige!«

Obavestio je svog pilota da je sutrašnji let otkazan. Nije mogao da dođe na predavanje a da nije uradio domaći zadatak a ništa nije ni napisao.

/.../

Prođe jesen. Drvo se svuklo, postalo je crnje i vlažnije. Jednog ružnog petkovdanskog popodneva u novembru, Juna fon Andešuna nazvao je predsednik države i vrhovni komandant oružanih snaga i rekao:

»Alo, momče staro.«

Još uvek je koristio taj izraz. Jun je mislio, što je bilo nejasno i njemu samom, da je baš lepo kada predsednik pozove. Postajao bi i polaskan i radostan, a naročito kada bi dan bio kao ovaj – tada bi vreme moglo da učini čoveka kao što je on, koji mišljaše da je usamljen, da dakle i njega natera da čezne za druženjem i kućnim komforom.

»Prva dama je na dobrotovornom putu da pomogne žrtvama rata«, reče predsednik.
»Usamljen sam i treba mi neko da me razvedri.«
»Rado«, reče Jun. »Šta bi hteo da radimo?«
»To treba neko drugi da smisli, pretpostavljam.«
»Žrtvama kojeg rata pomaže tvoja žena?«
»Daaa, o tome ne znam tako mnogo«, oklevajući reče predesednik. »Rat protiv masnoća mora biti. Ahab.»
»Uz dužno poštovanje, gospodine predsedniče, kakve žrtve može da ima taj rat? Jedina žrtva je valjda masnoća, a s time ćeš se svakako složiti, zar ne? A za nju nas nije baš mnogo briga, rekao bih.«
Predsednik se nasmeja na svoj gromoglasni način.
»Proklet da sam, June. Touché. Imaš pravo kao i uvek. Ali samo referišem kako ona veli. U stvari nemam pojma šta je mislila pošto ne može biti žrtava u ratu u kojem svi služe i ne bih se ni ja brinuo oko toga. Ona uvek ima više različitih dobrotovornih aktivnosti u isto vreme.«
»Onda će i tebe da počisti?«, reče Jun s osmehom koji predsednik naravno nije mogao da vidi.
Nije dobro. Pogrešnu stvar je rekao. Čuo je kako je predsednik uspravio u stolici i ukočio.
»Počisti? Ali ja sam čistoća, ne prvljavština. Zar nisi pročitao brojke na mojoj stranici?«
»Ne treba ništa da mi objašnjavaš«, reče Jun. »Ja sam ti prijatelj.«
Predsednik se oduševljeno zakikota.
»Ti si upravo to i večeras će predsednik ove zemlje kraljevski da se zabavi sa svojim prijateljem.«

Jun se najslabije razumeo u to kako se zabaviti, ali kada državne vođe traže uslugu, nije se smelo odbiti. Predsednik je izrazio želju da zajedno s Junom poseti jedan od posebnih pornografskih klubova. Jun je razmišljao o nekoliko izgovora da pobegne iz situacije, ali nijedan nije izgledao dovoljno dobar. Odbio je da ne koristi sopstveni prevoz. Gusta novembarska magla hladila mu je obraze, cipele su greble po škljocale po vlažnoj kamenoj stazi.

U klubu Hungry hearts koji se nalazio na uglu Pedeset sedme ulice i Avenije Aleksisa de Tokvila puštali su halucinantnu muziku čiji je smisao bio u tome da upije čoveka, ali Jun je bio protiv. Njega ništa nije upijalo, nikada nije gubio samokontrolu.

Sto je bio spreman u loži za predsednika i društvo. Bilo je mnogo posetilaca koji su se gužvali, tiskali, znojili i isparavali. Jun nije mogao da shvati da je tamo i da se meša s tim ljudima; mesto je smrdelo na ljude i kikiriki.

Na stejdžu su sedele ogromne žene bez odeće. Predstavljao ih je čovečuljak s pantalonama podignutim do bradavica i s bleštavim suspenzorom nategnutim preko stomaka, govoreći koliko su teške i kako se zovu. Najteža žena je težila tri stotine devetnaest kilograma ali bi sigurno dostigla tristadvadeset tokom večeri. Jun fon Andešun ju je gledao dok mu je čuđenje raslo. Njen tragični izraz lica ga je uplašio; mislio je da to deluje samo na njega. «O bože neka joj samo dobro plate«, mrmljao je sam sebi.

Predsednik Pig je gledao pun žara, obuzet prizorom, da ne kažemo egzaltirano, bez reči i prekrštenih nogu. Povremeno bi prema Junu slao vabeće, vlažne poglede, inače je svu pažnju usmeravao prema bini. Tamo je svaka od žena jela svoju krepmpitu dok su sekunde odbrojavale na semaforu. Jele su kašikom, neke su počinjale od ivice, druge iz sredine. Žena koja je prva bila gotova, ona s tragičnim licem, odmah je dobila novu krempitu. Istovremeno je pila litarsko pakovanje milk šejka i jela dimljena rebarca koja je držala u ruci kojom nije kopala po krempiti. Druge nisu imale snage da drže isti tempo kao ona. Publika je zviždala i pljeskala. Junu je došlo da povrati.
»Lako će da pobedi«, reče predsednik i stručno mahnu u pravcu žene.
»Zar ti nije muka kada gledaš ovo ovde?«, upita Jun.
»Ne, ovo je divno.« Predsednikovo lice je izražavalo blaženi smeh. Okrenuo se prema Junu. »Bio sam u porno klubovima u celom svetu, u svakom velegradu, ali ovo ovde, to samo Duck City može da pruži, ovo je najprlajvije što sam ikada video. Niko ne može da prešiša Duck City!«
Jun pokuša da gleda u stranu ali mu se pogled vratio na binu. Najbrža i najdeblja je primila kutiju krofni s prelivom u raznim bojama i različitih ukusa. Njih je trebalo sada da pojede.
Jun polete sa stolice. Utrnuo u celom telu, zurio je u kutiju. Kako je ovo bilo moguće? Nikada nije tolerisao, finansijski podržavao, ohrabrivao, promovisao, ili lično učestvovao u perverzijama ili razularenostima. Naprotiv, bio je neobičan čova pristojnog izgleda. O njemu nikada nije bilo moguće videti ili čuti skandal, i to je bila jedina njegova nagrada pred bogovima koji su hteli znati ono što su paparaci videli, pa zašto sada tu stoji jedna od njegovih kutija na uvid svima, u toj odvratnoj stvari? Ko im je dao pravo da koriste njegove krofne kao materijal za pornić u ovoj bestidnoj priči.
Jun stavi ruku na predsednikovo rame.
»Čekam u susednom baru.«
Prvo što je odlučio da će sutradan da uradi jeste da telefonira upravniku porno kluba i da mu naredi da njegove krofne izbaci iz tačke. Čekao je u susednom baru, a predsednik nije ušao da ga potraži pošto se šou završio.