ZIMSKE RUŽE

Zaista, možda se sve zaista nije ni desilo onako kako mi se učinilo, još manje kako mi se evo sada čini, ali za onih mrazeva i stakla su mogla prskati od naših prigušenih glasova. Mogao si, nalik vrapcima čije su izmrzle senke drhturile i po nenaseljenim tišinama, pritajiti srce sve dok najzad ne spadnu i smetovi docrtani rukom prehlađenog dečaka. Mogla sam, čini mi se, doveka slušati kako škrguće nepreglednost u koju nikada nismo ni zalazili. Verujem, verujem, možda se zaista i ne možeš setiti onoga što nisi rekao: Dišem da ti bi se umila ledenim cvetovima sa okana. Možda sam tako, još jednom, mogla biti čistija i od snega koji i po ovoj hartiji sipi i, evo, ne čini mi se, možda i ne čini mi se, sve brže zavejava sva još uvek nenapisana, a ipak slova.

SVEĆE OD SNEGA

Znaš li, pitaš, da severni narodi koji rečima mogu da otope posvudašnju stud, umeju da naprave sveće od snega? A hladna svetlost plamsa, nastavljaš drevnu priču, sve dok se neko od novopridošlih glasno ne začudi. I da li si čula da za ono što mi nazivamo ljubavlju i onda kad to nije, u njihovom jeziku postoji više reči nego što tri zajapurena deteta mogu nabrojati na svoje promrzle prste? Najpre ime kojim sa prevelike udaljenosti promuklo doziva onaj koji voli, potom ime kojim strah od neimenovanog odagnava onaj koji je voljen, na preostale prste desne ruke, kažeš, devojčica umesto nasleđenog prstenja niže imena za srodnosti prirođene kao belezi na koži, ali i za sve one naklonosti koje su kao izlišna znanja. Nešto mlađi od nje, kosooki dečačići, kao što čuvaju inje na promrzlim dlanovima, nose i privrženosti, među sobom različite i po tome što ih ili nikad nije ni bilo ili ih nikad neće ni biti. I uvek, pre nego se vrate u kuću od prepričanog leda, dodaješ, pri nabrajanju zaboravljaju neko od imena za nežnost otežalu kao kaljače, za onu koja je kao oglodani ulov; za pripadnosti napuklije od ledohoda, katkad za one od kojih pobeli i mrak. Što nismo nazvali istim imenom- - prećutali smo, priznajem, mada ni u ovom snegu za nama više ne ostaju dvogubi tragovi, a to jedno je od čuda koje nikada nikom ni šapatom ne smem reći.

IGLENI VRHOVI

Da bih ti na košulju prišila dugme koje mi je još onda ostalo među oznojenim prstima, odavno povadila sam srmu iz svog, još uvek nezaraslog, jezika. Ali nikako mi za rukom nije polazilo da isprepadam nevidljive, stešnjene na samom iglenom vrhu. Pokušavala sam uzdasima koji su se prepredali sa neizgovorenim i probala odblescima na raskriljenim oknima. Ni potonulim oblucima nisam i nikada uspela. Nisu se preplašili ni od malića prinetog usnama, još manje od uzvika koje uvek prestiže vlastiti odjek, niti od koraka onih koji odlaze ne znajući čak ni da neće umeti da se vrate. Tek iz poljupca poslatog sa dlana prhnuli su svaki na svoju, a poneki i na jedinu od neukrštenih strana. Još uvek te ne boli? - pitaš, a sve do maločas, od uzdrhtale kapljice na tvom izbeljenom skutu mislila sam najstidljiviji da je od anđela. Zakopčaj se, hladno mi je.

RAMOVI ZA ODRAZE

Kao u maločas spomenutim stihovima, odasvud mirisalo je na inje i najlakše je bilo opiti se otopljenim grudvama, oduvek. Jer, svakim smo trenom bivali stariji tek za koliko je celac u detinjstvima, za koja i sad verujemo da su naša, bio dublji i belji. A nismo znali da jagodice ne bride samo od hladnoće. Ipak, uz razmagljena prozorska okna naučili smo kako da dahom zagrejemo i svoje, sve dublje, promrzline. Otad, sigurno, svet razaznaješ, kao i ja, jedino kroz svoje unatrag ispisano ime. Poželiš li reči, prošaptaću: naše slike na neugaženom osmehnuti su anđeli. Jedno u drugom zadrhtaćemo tek ako ih i zimus, u ovo nepregledno blistanje, budu svukla naša nerasanjena tela. A, vidiš li, ni sneg se, izgleda, više ne topi. Ovo što kaplje, to mora da je, odnekud, iz samih nas.

UZVODNA OGLEDALA

Nepripitomljen, a sve ranjivija zver. I sve više te nema. Ni tamo gde nisam i kad ima te po uzvodnim ogledalima. Ipak, jezik moj u sebe i u tebe je uramljen. Ne kažem još: ogledalce, ogledalce, zverinjak pod mojim si ključem, a već znam: sve i da hoću, nemaš ti kuda iz naših razapetih koža. A neretko, kad plen suviše je lak, uzdrhtim da i nije plen, pa basnom zamenim ovu bajku o Nikom. I iznenada prenem se nežna kao prema životinjama. Tek, moje je srećna da budem, koliko na početku priče. A starija negoli sad. Osim sobom, ni ozlediti ne možeš me više. A naravoučenija niotkud će nas stići kad dahom pojasnim ivice, kad svet još jednom rastoči se na ogledalo i na svet. I meni, evo i meni, jedino nokti još, ali sporo rastu. Sve brže i brže lepa sam.

NENAJAVLJENA PONOĆ

Od istanjenog brojčanika, oznojene sekundare, zakočenog točkića i onoga što ne umemo ni nabrojiti, najzad sklopili smo i časovnik koji kuca čas kao moje, čas kao tvoje srce. Zato nikada i nećemo saznati koja od kazaljki zaostaje. Jer ako ne usnim do trena u kome otpašće prva od njih, zauvek preobraziću se u tebe. Niko ne može postati ono što već nije bio, pomisliš, uveren da nisam čula od sve usporenijih otkucaja. A ne priklopiš li do ponoći kapke, moraćeš sate da odbrojavaš unazad, sve dok se najzad ne budemo sreli u proteklom. Biće to još jedan od nenajavljenih prelazaka na zajedničko računanje vremena i mi ćemo se, po prvi put, ugledati u svakoj sekundi koje nikada nisu niti će ikada biti otkucane.

KAMEN SA SRCA

Ko ne zna gde da dene kamen pao sa srca, neka ga optoči glasom i tako težim učini domali prst leve ruke. Ili neka njime započne trag koji će pozobati izgladnele ptice. Ako mu se ukaže prilika, neka ga krišom ubaci u cipelu onoga ko se sprema za polazak ili neka načini od njega srce za grudvu kojom će i sam, neka se još odsad i tome nada, uskoro biti pogođen. Ili ga pritisni na nadlakticu, tamo gde, pogledaj, u ovom trenu umire pčela. Možeš ga stezati i među prstima sve dok svoj lik ne opaziš u svakom od paramparčadi ničijeg okna. Kažu, ipak, najteži od kamenova valja ušiti u rasporenu utrobu iz koje su te spasili na kraju svoje priče. A najtvrđi možeš prisvojiti kako bi se katkad video i u zabravljenom ogledalu. Priznaj, začućeš iz njegove najveće dubine, priznaj, ni u tebi ništa se ne menja.

PUTEVI ZAČINA

Sedma je od godina u kojima je prvi zalogaj i poslednji i zato ne reci sve dok možeš da ne kažeš: Stočiću, postavi se. Jer, u isti mah pred sobom ugledaćeš beskvasne hlepčiće, sve od kojih nisi okusio, a onda i ono što, od zajmljene pljuvačke i hlebnih mrvica, ne jednom do sada načinili smo. A nijedno nasititi se neće čak ni na mestu gde oduvek ukrštaju se putevi bibera sa putevima soli. Ipak, za jednu trpezu u isti čas sedamo. Nad svakim od dana pognuti kao nad jedinom zdelom, oboje, još uvek, oboje, za istu molimo se glad.

POČETAK BAJKE

Jednom, a možda i nije bilo. Kad sretnemo se kao pogledi koji se ne traže. Kao ono što nismo imali sa onim čega nema. Jer buduća ukrštanja već izbegnuta su nepažnjom skretničara. Mudrošću onih koji ne znaju, pozvati po imenu ovo ništa. Nešto. Ne zagledati se kroz dah uštirkan na prozorima. Preko onoga u sebi ne naginjati se, isto. Ako kasnim, svejedno je koliko, prošaptao si ili mi se i to učinilo. Ali, najvažnije, ipak, nismo zaboravili - na svaki od ovih načina još uvek može da počne bajka. Sneg ionako veje kao prašak za zarastanje rana. Drhtim. Razgrćeš smetove. Drhtiš. A zima može, sad zaista može, i da ne dođe.

USLOVNA KAZNA

Nemoj odviše brinuti ako predugo potiljkom okrenut si svemu za šta misliš i da jeste sve. Jeste, isprva će ti kolena nažuljiti koštice trešanja pojedenih udvoje, a potom ćeš sam raznizati mahune pasulja uz koji maločas peo si se nad oblake. Ubrzo, neko će se naći da raspe grašak koji nikada nisi osetio pod rebrima. Pre nego što se uspraviš, u potkolenice još će ti urasti semenke nerasečenih lubenica ili zrno bibera u kome spava nerođeni sin.
Tek tada, iz usta, lako ćeš zaliti sve na čemu klečao si, znaš to i da ti ne kažem.