Kad god me neko pita kako sam mogao da pišem u zatvorskoj ćeliji, u uslovima koji guše, uvek odgovorim da mi je režim kojeg sam se pridržavao dozvoljavao da održim neophodan nivo koncentracije kako bih ispunio visoke standarde koje zahtevaju tako velike novine kao što je Tajms (The Times).

Pisci u zatvoru i zatvorenici koji pišu stvorili su opus koji ima globalan značaj. Od Boetija u Rimu u VI veku (zatvoren i pogubljen od strane cara Teodoriha zbog navodne zavere sa Vizantijom 525.g. – prim. prev.), oni su trijumfovali nad zatvorom zahvaljujući volji i književnoj izvrsnosti. Malori, Banjan, Servantes, Vanbro i Volter mogu, na prvi pogled, izgledati kao jedna potpuno čudna skupina bez uzajamne povezanosti. (Sir Thomas Malory, 1405.-1471., autor dela Smrt Artura, zbirke francuskih i engleskih priča o kralju Arturu, zatvaran je više puta zbog različitih zločina – krađe, silovanja itd.; John Bunyan 1628.-1688., hrišćanski pisac i propovednik, zatvaran zbog propovedanja hrišćanstva bez dozvole, poznat i kao "Džoni Jabukovo Seme - Johhny Appleseed; potom Cervantes, 1547.-1616., španski pisac, pesnik i dramski pisac, zatvaran zbog utaje novca kada je radio kao sakupljač poreza, Vanbrugh 1664.-1726., arhitekta i dramski pisac, učestvovao je u zaveri da se na engleski presto dovede Viljem Oranski zbog čega je bio zatočen u Bastilji kao špijun; Voltaire 1694.-1778., pisac perioda Prosvećenosti, filozof, zatvaran zbog satiričnih tekstova o regentu Luja XV, Filipu II; prim. prev.) Tek kada se pogledaju njihove prethodne osude veza između njih je očigledna . U zatvorima tokom pola milenijuma svaki od njih je uspeo da prevaziđe svoj trenutni položaj crpeći snagu i inspiraciju upravo iz situacije u kojoj su se našli.

Do vremena Oskara Vajlda, zatvorski scenario je dobio oreol monaštva. "Mračno je u ćeliji isto kao što je u srcu mračno", pisao je Oskar Vajld iz zatvora (Reading Gaol, zatvor u Ridingu, Berkšajr, prim. prev.), apatičan i bez nade. Ali pre nego što nas ponese patos njegovog beznađa treba se setiti da je De Profundis napisao isključivo za Alfreda Daglasa (Alfred Douglas – Vajldov ljubavnik zbog kojeg je i bio zatvoren, prim. prev.). Klasična atmosfera mučeništva u Vajldovim rečima krije daleko manje egostičnog Vajlda. Treba pogledati njegovu poemu (The Ballad of Reading Gaol) i samilost koju pokazuje u njoj; ili zabrinutost (nakon puštanja iz zatvora) da li je novac koji je poslao zaista stigao do mladića koji mu je zapao za oko.

Zatvorenik C.3.3. nije jedini pisac u zatvoru koji je pogođen nesrećom svog bližnjeg. Nakon Prvog svetskog rata, posebno saosećajan opis zatvorskog života (Among the Broad-arrowed Men) je bio posvećen "lutalicama, odbačenima, onima koji činili loše i onima kojima je činjeno loše". Kao autor tog dela naveden je zatvorenik sa brojem B.2.15.

Lutajući Džim Felan (Jim Phelan) se pridružio ovoj narastajućoj legiji kriminalaca - književnika kada je, nakon pljačke banke, 1927.g. bio osuđen na smrtnu kaznu koja je preinačena u doživotnu. Nazivajući sebe "istraživačem nove nauke" (pretpostavlja se da je mislio na kriminalistiku) Felan je tokom izdržavanje kazne u zatvoru (Parkhurst) napisao rad koji se smatra prvim sociološkim prikazom zatvorskog života u Engleskoj. "Nijedan pisac koji je vredan čitanja nije normalan" on piše u svom Zatvorskom putovanju iz 1940., "1927. sam se zakopao na ostrvu i pisao sam. Bio sam srećan jer zatvor me nije mogao lišiti ničega".

Ponekad se zapitam da li sam ja "normalan" posle dvadeset tri godine provedene gotovo bez prekida po zatvorima. Bez obzira na sve, moje pisanje je uvek bilo svetionik nade u stalno prisutnoj tami.

Felanova jedina nada je bila da njegov rad bude objavljen nakon što bude pušten iz zatvora.

"Nakon puštanja" je ono što je problematično. Tokom prvih 60 godina dvadesetog veka osuđenici su morali da čekaju da budu pušteni pre nego što uopšte počnu da pišu. Iako su Felan i njemu slični dobijali u zatvoru sveske za pisanje, postojao je dug spisak stvari o kojima je bilo zabranjeno pisati, uključujući tu i teme vezane za zatvorski život i zločine, a naročito za uslove života u zatvoru. I kao da to nije bilo dovoljno – o čemu drugom bi uošte mogli da pišu? – morali su da se povinuju i tome da su te njihove sveske u vlasništvu zatvora i da svaki zatvorenik mora da preda svesku pre svog puštanja.

Teško je bilo tada. Čak i danas se na pisanje (naročito ako se piše o zatvorskom životu) gleda se sa podozrenjem. Dok sam bio još uvek u zatvoru, morao sam da se borim za pravo da objavljujem za honorar, po osnovu da će mi kada izađem moj talenat i rad omogućiti da živim i zaradim ne baveći se kriminalom.

Posle dvadesetak godina provedenih u trideset različitih zatvora, mogu da ispunim puno stranica. Moj glavni problem je šta da izostavim. Svaki potencijalni izdavač smatra da je 90 - 100.000 reči limit. Čini se da je u ovom našem vremenu serija i kratkih vesti i komentara, čak ni najpismeniji čitalac ne može da se izbori sa više reči. Zbog ovog limita teško da ću uspeti da pokrijem svoje prvo odsluženje kazne.

Obstuktivnost vlasti, da budem pošten, nije samo obična srdžba, niti je bez osnova. Kada se uzmu u obzir svi radovi koji su do sada bili objavljeni, nije iznađujuće što su vlasti obazrive. Na primer, knjiga Jan Brejdija, škotskog serijskog ubice (Ian Brady, The Gates of Janus), opisana je (od strane Džulijana Broadheda, urednika Zatvorskih pisanja: zbrika činjenica, fikcije i stiha) kao "pseudo-akademska i samozavaravajuća analiza jedanaest serijskih ubica". Jan Renkin (Ian Rankin) kaže da je to "jedina knjiga koju bih rado video kako gori."

Ali vlasti nisu dosledne u svojim presudama. Denis Nilsenova navodna autobiografija – škotski serijski ubica poznat pod imenom Serijski ubica sa Masvel Brda (The Muswell Hill serial killer), je prihvaćena za izdavanje u Velikoj Britaniji. Kasnije je konfiskovana od strane upravnika zatvora (HMP Full Sutton, zatvor u istočnom Jorkširu, prim. prev.) zbog "mogućeg efekta koji bi ta knjiga mogla da ima na pojedince uključujući preživele i porodice žrtava". Ne vidim kako je ta autobiografija mogla da sadrži materijal više uznemiravajući od onih užasnih crteža kako Nilsen kasapi tela svojih žrtava. Ti crteži su bili reprodukovani i objavljeni u "zvaničnoj" biografiji Nilsena koju je napisao Brajan Master (Brian Master, Killing for Company) bez ikakvog protesta od strane vlasti.

Najmlađi zatvorski pisci bi mogli da idu u smeru kojim su išli Vajld i Brendan Bian (Brendan Behan, 1923.-1964., irski pesnik i pisac, član Irske republikanske armije zbog čega je više godina proveo u zatvoru, prim. prev.), čiji je autobiografski roman (Borstal Boy) uzburkao javnost tokom poznih pedesetih. Oni mogu kao što je Vil Self (Will Self, engleski romanopisac i kolumnista) jednom rekao da saopšte "subjektivnu istinu situacije u kojoj su se našli na način kako to niko drugi ne može da uradi."

Ali mučili bismo se da prepoznamo britanskog Dostojevskog ili Solženjicina, Gramšija ili Ženea, Abota ili čak Edvard Bankera, među onima poput Džon Mekvikara (John McVicar), Džimi Bojla (Jimmy Boyle), Hju Kolinsa (Hugh Collins), Norman Parkera i Noel "Žilet" Smita (Noël "Razor" Smith).

Ovo je jedan od razloga zašto sam čekao pre nego što ću izaći u javnost, želeći prvo da usavršim veštinu dotle dok ne osetim da sam spreman i dovoljno bogat da ispričam priču o sopstvenom životu.

Naravno, ne mogu se porediti (po posvećenosti, u svakom slučaju) sa američkim zatvorenikom koji je prodao svoju krv kako bi mogao da plati poštarinu za rukopis koji je slao izdavačima. Ali, moj pravac je jasan. Nameravam da prikažem zatvor na način koji će prosvetliti i zabaviti buduće generacije. Nadam se da će u budućnosti čitaoci biti u mogućnosti da pročitaju moj rad i da kažu: “Tako je zaista bilo.” Tada i samo tada ću smatrati da je moj rad u zatvorskom polusvetu završen.

Kao i Oskar Vajld, „ako bih mogao da stvorim samo jedno lepo umetničko delo onda bih mogao da lišim zlobu njenog otrova, kukavičluk prezira i da iščupam jezik poruge iz korena.“ U međuvremenu, moja misija se nastavlja.

Autor je pušten iz zatvora 25. jula.