Krenuli smo iz Pariza, kroz omaglicu, za Amsterdam, preko Lillea, Genta, Antwerpena, Rotterdama i Den Haaga. Kako su krajolici različiti iz oblasti u oblast, kako ranojutarnja svetlost kupa pejsaže sve novim i novim tonovima ! Sve se bistri, i sve, postepeno, u sunčano zajutarje, prima novi prosjaj. Sve do doline Somme se, takoreći, proteže pariski basen i predeli koji su mi poznati, sa kojima sam se srodio, koji su, da tako kažem, deo mene jer je to svet mog odrastanja. Neobičnost započinje oko osamdeset kilometara severno od Pariza (a radi neobičnosti, tj. oneobičavanja, pogleda, ukusa ili shvatanja se, ustvari, i putuje). Još uvek je reč o širokoj niziji, još je poljoprivredni kraj, još – rečeno rečnikom Lala – beskraj oranica. Valovito je, prava ravnica nastaje tek prema Flandriji, francuskoj, da ne prestane sve do severne granice Holandije, ali su kuće već drugačije građe i preovlađuje crvena cigla. Sve potapa ta jarka rumen, svud se jarkost cigala uzdiže nad crnim tlom : to treba videti, tako nešto treba zavoleti.
Prvu kafu smo popili kod kuće, drugu tek u Lilleu. Svratili smo u naš stari kraj, na Wazemmeu, ali nas konobarica, debela Marie, nije udostojila ni jednog « Dobar dan ». Zato nam se nasmešio Gainsbourg, « Sea Sex & Sun » je furao sa radija, Gainsbourg će biti naš beat, naš anđeo čuvar, naš Iblis, naš Učitelj mudrosti. Nije bio pijačni dan, sve su trgovine bile pod ključem, grad se tek budio, konobara Poljaka, koji je puštao srpske narodnjake i ubeđivao me da je to sada in, poslednji krik etno stvari, nije bilo, niti vlasnika kafane Le Stout, starog beatnika, ali nama je trebalo da se nagledamo tog grada u kome smo proveli dve lepe godine života i koji je bio pod znakom Amsterdama, jer smo ga prvi put posetili – tada sam već bio potpisao ugovor sa Univerzitetom Charles de Gaulle Lille III za rad u svojstvu lektora srpskog jezika i književnosti – po povratku iz holandske prestonice. Sama činjenica da možeš sesti u kola i doći u kraj u kome ti je bilo dobro, u kome si se ostvarivao i bavio tebi lepim, bitnim stvarima, stvarima duha – prevođenju srpskih i hrvatskih pesnika sa studentima slavistike – sama ta stvar je već vredna pomena. Video sam Wazemme, Cormontaigne i mostić koji vodi prema klinici gde nam se rodio drugi sin, Matija, i video dečije biblioteke u kojima sam starijem, Gavrilu, čitao svoje omiljene belgijske majstore stripa, posebno Macherota, koga mi je otkrivao, u toku naših beogradskih susreta, pesnik Vasa Pavković – eto, da, tako i na taj način čovek sebe bodri, tako se okružuje dobrim znamenjima. Tako smo i nastavili naš put, preletevši Flandriju, Belgijske krajine, jurivši širokim autoputevima, noseći, u sećanjima, svako za sebe, moja žena i ja, tragove naših kratkih izleta u Bruges, Gent, Ostende.
Od Rotterdama do Amsterdama niže se besprestani sled gradova i naselja, kao u Rurskoj oblasti, tako da se čoveku učini da promiče kroz ogroman američki megalopolis kome se ne nazire kraj, što, paradoksalno, pričinjava žestoko dobar osećaj. Postoji draž vožnje autoputem kroz prigradska naselja. Baudrillard piše o tome, u svojoj « Americi ». On je voleo da vozi Los Angelesom, satima, voleo je, naprosto, da tamo vozi danima. Da sedne u kola i da vozi, dok se predeli odvijaju pored njega kao u kakvom hologramu. Da ga je čitao, mogao bi za sebe reći: « Ja sam naslednik Crnjanskog. » Najfrapantnije su te ogromne fabrike, ta lučka postrojenja, sav taj preplet zgrada, sve te poslovne zgrade najčudesnije arhitektonske građe što prate i odraz su modernih potreba, tvorbe moderne tehnologije i modernih građevinskih materijala. To je najveća draž za oko, i najveća čar duge vožnje.
I najveći kontrast sa starim gradskim jezgrom svakoga grada. Mi smo se parkirali u predgrađu Amsterdama, iza kružno autoputa, u Lelylaanu, seli u prvi tramvaj (jedinica), i pošli ka čuvenoj četvrti muzeja. Ono što zapanji svakog znatiželjnog posetioca jeste sam način na koji su arhitekte osmislile nastavak starog gradskog jezgra. Najpre ide taj viktorijanski prevoj, ili prsten, koji se prostire duboko za Rijksmuzejom i koji je, verovatno, nekada predstavljao sam kraj grada, kod širokog Vondelparka (čije nas ime podseća na znamenitog pesnika holandskog Zlatnog veka), kao što je četvrt muzeja morala delovati inovativno i prostrano čoveku s kraja devetnaestog veka. Sa obe strane parka su otmene viktorijanske četvrti. Kako se približavamo obodima parka, tako se menja i arhitektura. Amsterdam je tek na tim obodima dobio na širini : nekoliko art deco trgova obuhvata, u obliku četvorougaonih ili pentagonalnih prstenova, taj deo grada koji je, tridesetih, bio zapravo sam kraj Amsterdama. Art deco je lepši u sredinama koje su negovale ciglu, kamen ili opeku nego u onima, poput, nažalost, naših (Beograd upravo u doba modernizma postaje metropola, grad širokih zasnova), gde se negovalo sistematsko fasadiranje cigle s relativno škrtom ornamentikom. Nordijsko rešenje, uz to, pruža određeni arhitektonski kontinuitet : ukoliko ne sasvim prostornim planom i oblikom zgrada (gradski obodi nisu u toj meri premreženi kanalima), onda upotrebom istovetnog fasadnog materijala. Ukrasni radovi ciglom su bogati i raznovrsni čak i u stambenim četvrtima. Takvi me prostori najviše podsećaju na London, i te tamne i zagasle fasade najživlje probude želju za njim. Posebno « Hotel de Filossof », u neposrednoj blizini parka, gde smo, po dolasku, obedovali, i čiji raspored soba i odaja skoro sasvim odgovara onome što nazivamo britanskim ekscentrizmom. Svaka je soba uređena u duhu učenja jednog od holandskih filozofa !
Odmah posle muzeja, u pravcu starog gradskog jezgra, nastaje koloplet uskih ulica, pasaža, sokaka svojstvenih starom Amsterdamu. U njih se stupa veoma lepom ulicom galerista, Spiegelstraatom, koja vodi do Cvetne pijace a ova, zatim, do najprometnije pešačke ulice, Kalverstraata, oko koje se nalaze neke od najvrednijih znamenitosti grada, poput skrivenih bašta ili nekadašnjih, tajnih, katoličkih kapela, smeštenih u privatnim kućama, koje nam svedoče da su čak i katolici, negde, negda, osetili, na vlastitoj koži, čari političkih progonstava! Neka ih (šapti u meni Novoverac) Ipak smo u zemlji protestanata. Međutim, nisam u toj ulici naišao na ono što me je najviše iznenadilo, više i od samog « ašikovanja » devojaka iza vitrina (vedre su, opuštene, prostitutke Amsterdama), nego na velikom kanalu Sigel, između dveju vitrina (u jednoj mlada mulatkinja, zove nas, mami, u drugoj prelepa, kratko podšišana plava žena srednjih godina, štedrih oblina, lepog lica i krajnje zagonetnog osmeha) gde se nalazi galerija « Eureka ». U toj galeriji, trenutno, prodaju sovjetske socrealističke slikare. Njihov manir karakteriše ekstatičnost više nego realizam, zanos jedne mističke strasti više nego težnja ka tačnom opisu prozaičnog i fideizam više nego mimetizam, a ipak su svoj pravac – izrazito ideološki obojeni, socijalističko-utopijski, pravac – nazivali realizmom. Hristoliki Lenjin je u središtu pažnje tih kompozicija poput Hrista sa decom žitelja američke srednje klase adventističkog slikara Harryja Andersona, koji je postao čuven po tome što je Isusa smeštao u savremeni američki milje (pedesete godine dvadesetog veka) i slikao ga u tehnici pseudorealizma, tehnički, dakle, slično svojim sovjetskim kolegama. Te se slike, s Lenjinom, sad prodaju počev od hiljadu i po evra ! vraćali smo se ka kvartu Crvenog fenjera a meni je neprestano bio pred očima Lenjin s kačketom na glavi, praslika Čea s petokrakom na čelu, Čea u strava futurističkom kožnjaku, ikonografija « The Avengersa » na političkom skupu u Havani! Savremeni Hristosi, ikone radništva. Jednog je sjebao Staljin, drugoga, valjda, Kastro. A oni, bezazleni, macani, nadmašili svojim zračenjem, harizmama, svoje prerane smrti.
Holanđani su, Bogu hvala, desakralizovali slikarstvo : porazbijali su kipove, zazidali vitraže, spalili slike svetaca i Hrista, srušili ikonostase, slatki moji protestanti, a onda lepo počeli slikati prozaičnu svakodnevicu i liriku intimnih prostora. Njihovi su svetački likovi geograf i astronom Vermeera, pijanac Fransa Halsa, Rembrantovi prijatelji ili njegovi portreti sebe sama i procesu starenja. Ikonostasi su sada grupni portreti gardista, bankara, članova osiguravajućih društava (kao što će to jednom, avangardnom pretvorbom tradicijskog sakralnog koda u drugačiju sakralnost, postati članovi polibiroa s gigantskih ikonostasa moskovskog Crkvenog trga, o čemu pronicljivo piše Mileta Prodanović u svom « Starijem i lepšem Beogradu ») : Holandija je postala slobodna, oslobođena Spanskih i francuskih tlačitelja, katolicizma, Vatikana, sad pare ostaju kod kuće (o Lutheru mudri!) i ne idu za Rim, i sada ta sredina uživa u potrebi za samoreprezentacijom. Hoće da vidi i shvati svoj odraz u ogledalu. Da pronikne u smisao te društvene i kulturne Preobrazbe, Promene – Alteration. Uzgred, jeste li znali da se njihov jezik, nizozemski, poput našeg, naziva na nekoliko načina ? holandski, flamanski, afrikanerski. Srpski, hrvatski, bošnjački. Trijumvirat ludih i sluđenih? Pa šta?
Trg Begijnhof, skriti, nekadašnja bašta srednjovekovnih bogomoljki, nezaređenih žena posvećenih nezi starih i bolesnika, tihi je zeleni kutak. Uzmeđu plesa vitih kućica i kibli, strmih, su hramovi. U engleskoj crkvi nas zapahnu prisni miris drvenih klupa. U skrivenoj, katoličkoj, miris tamjan: jedna je posvećena propovedi, druga pozornica kompleksnih sakralnih izvedbi. Obe su danas, u toj tihoj, odeljenoj luci, primeri ljudske težnje ka sakralizovanju, posvećivanju, ugrađivanju sebe u velebnije, više i, ukoliko je to mogućno, čistije.
Koliko je knjižara posvećeno anglo-američkoj književnosti! Koliko i one bude čežnju za Charing Crossom! Izvanredna, u Parizu nedostupna izdanja H. P. Lovecrafta, s kritičkim anotacijama S.T. Joshija, poezija Roberta Howarda, Harolda Pintera, poslednji Pynchon u džepnim izdanjima, antologije, pregledi, knjige kritika. Umna je naslada. I opet trgovine, barovi, kafei – te jake crne kafe koje poslužuju u ogromnim šoljama, kod nas bi služile za čaj – holandski kolači sa semenkama, sendviči s haringom (poslužuje vas osoblje koje ne koristi rukavice, unapred se računa da su im ruke čiste), treba se podavati toj igri kusanja ovdašnjeg, svakidašnjeg, treba videti, osetiti ovaj grad, u kome je Petar veliki učio, inkognito, brodogradnju, gde se podavao pijanstvu kao neki od nas, danas, džointu, a zatim osvojio severno more, stvorio svoj grad na njemu i severnu flotu u njemu, odvojio crkvu od države, ukinuo patrijaršiju i sebe proglasio za glavom crkve, preobrazivši Ruse kao što je njega preobrazio Amsterdam. I svugde, pomalo, daleki eho puritanske Ženeve, eho čistunstva, moralizatorstva, hitrog prekorevanja (pokažite da se samo na tren ne držite pravila, ma kojih) – oba je grada obrazovao kalvinistički svetonazor no, srećom po Amsterdam, ovde to nije učinio Kalvin lično.
Setnje duž kanala su najlepši doživljaj koji ovaj grad pruža. Jer, kako su sve zgrade uske a visoke, kako su uski sokaci između njih, jedini otvoreni prostori, sa više svetlosti, sa više perspektiva, s više otvorenog vidika su kanali. Amsterdam ima nekoliko širokih trgova u starom gradu, ali mi se njihov izgled nimalo ne dopada. Nisam sklon neogotici gigantskih palata i muzeja od crvenih i smeđih cigli užlebljenih u ionako uzane prostore – za razliku od izvorne, srednjovekovne, ova je sumorna. Sumorna opeka odbija tu retku svetlost, možda je i to razlog zašto stranci vole Pariz (zašto je van Gogh tražio svetlost) : iako su i u njemu ulice uske a zgrade relativno visoke, zagasito bela boja fasada, plavičasta boja krovova ipak otvara grad ka više svetlosti. To je i slučaj sa onim četvrtima Londona gde su cigle ofarbane u belo. Odmah sine ulica, odmah četvrt stekne novi prosjaj, vazduh zatreperi, sve biva kupano u svetlosti. Otuda i takva razigranost – tonova, oblika – u Carstvujušćoj Vijeni ili Sankt-Petersburgu.
Igre svetlosti u Amsterdamu su igre svetlosti i senki voda i stabala, to je ogledanje stabala u vodi kanala i odrazi rumenih boja listopadnog lišća. Naše oko privlači svako treperenje, svaki blagi prosjaj. Toj tihoj igri treperenja na površi vode se združuju mirisi opalog lišća i povremeni bruj bicikala. U svakom času iz snatrenja može da nas prene nimalo pažljiv biciklista : ovaj je grad stvaran po meri njihovih potreba. Setaču preostaje da se drži kapija i vitrina i, povremenog, teškog, omamljivog, mirisa džointa, koji ga vodi u pravcu muzeja konoplje, poslednjeg simbola slobodne Holandije. Usput će mu, lakonski, na uho šaptati Crnci : « cocaïne, extasy », « cocaïne, extasy », a on će se, namah (zašto?), da seti užasavajuće smrti reditelja Tea van Gogha, upucanog, pa klanog, zaklanog, doklanog, u po bela dana, na sred ulice. U gradu slobodnijeg govora nego što je Pariz.
Ukoliko je tačna intuicija Baudelairea – da su muhamedanci (paleo)protestanti istoka – a čini mi se da ne greši, tada jasnije vidimo pomak osvojenog stepena slobode holandskog čoveka: najpre političke slobode od inostranog zavojevača, udvojene duhovnom slobodom od katolicizma, te, konačno, slobode od sebe samog, od vlastitog protestantskog fundamentalizma, čiji se koren zapaža već u doba Promene: kalvinisti jesu razbijali kipove, palili slike, čak razbijali i zaziđavali dragocene katedralne vitraže – ali ne sve niti svugde. Upravo se tad i razvio otpor, i to u širim slojevima (narod je voleo zvuk orgulja), težnja ka čuvanju preostalog, kolektivni otpor (da, i toga je bilo) uništavanju duboreza, par preostalih slika – otpor ka pomami tog rušenja, otpor, a čemu drugom, nego radosti nihilizma koji jest ispoljavanja nagona ka smrti, otpor, dakle, nihilizmu, smrti. Odvojivši duhovno od svetovnog, Holanđani su oslobodili žive sile bića, i bili, ustvari, čisti naslednici Renesanse, a preteče modernih. Otvorili su slikarstvo i književnost za intimni život koliko i za život društva, a ispoljavanje religiozne svesti prepustili menama individualnih mističkih zanosa. Protestanti su tvorci modernog individualizma, Emersonove Self-reliance, i ne čudi što je Descartes živeo među njima. Od te, takve, dragocene svetovne samosveti je poginuo holandski reditelj. Ka takvoj samosvesti, ka kojoj je dospeo i tvorac « Derviša i smrti », ka takvom stepenu ironijskog otklona od Velike priče i sigurnosti dogmatskog mišljenja, ka Užitku Razgradnje Velike priče moraju doći svi što hoće biti verni sebi. Sebi, ne kolektivu, kolektivnoj mantri iz kojih su potekli. Zbog takvog misaonog korektiva je poginuo Teo van Gogh. Nismo obišli Oosterpark. Po povratku iz Amsterdama još jednom smo pogledali njegov « Interview ». Blistava ironija, blistavi film (triler, ljubić, melodrama? Metafizika, svakako, metafizika reditelja upucanog u naponu snage, umetnika koji je živeo i isključivo zato jer mu je bilo stalo do svog rastućeg sina, jer je ljubav prema sinu, danas nezaštićenom, nebezbednom, u Amsterdamu, bila jača od ravnodušnosti prema životu). I to treba znati. Holandija, Amsterdam, to su i ta dva van Gogha, slikar Vincent i reditelj Theo, te dve krajnje deprimirajuće, užasne, nepotrebne smrti.