Mary Austin
(1868.-1934.)

Romanopisac i dramski pisac, čuvena po pesmama i esejima o Indijancima sa kojima je živela sedamnaest godina u Mohave pustinji.

Pesma čoveka na samrti na tuđoj zemlji

Ovo je pesma plemena Čipeva koja je pevana mladima kako bi ih ohrabrila i pripremila, kako za život, tako i za smrt. Pleme Čipeva je nekada naseljavalo oblast oko Velikih Jezera, dok su danas raseljeni svuda po teritoriji SAD. Najviše ih boravi u državi Kanazas i na jugozapadu SAD.

Ako umrem ovde
Na tuđoj zemlji
Ako umrem
Na ovoj zemlji koju ne poznajem,
Ne brinem se, oluja,
Snažna oluja, vratiće me kući.

Ako umrem ovde, vetar,
Vetar koji juri kroz preriju
Odvešće me kući.

Oluja i vetar
Isti su svuda.
Zar je onda važno
Što ću umreti na tuđoj zemlji?

***

Pesma plemena Sijuks
Pesma vuka

Vukom
Smatram sebe
Ali jeo ništa nisam već dugo
I jedva stojim.

Vukom
Smatram sebe
Ali čuje se huk sove
I noći se se plašim.

***

Pesma plemena Čejen
Posmrtna pesma Bele Antilope

(Bela Antilopa, jedan od vođa južnog dela plemena Čejen, poginuo je u 75. godini života zajedno sa tri stotine pripadnika svog plemena u toku masakra koji je izvršila konjica države Kolorado 1864. - Sand Creek Masacre. Bela Antilopa je odbio da se povuče iz borbe, ostao je na bojištu i pevao svoju posmrtnu pesmu sve dok nije bio ubijen. Delovi tela ubijenih Indijanaca su potom bili izloženi u pozorištu u Denveru.)

Ništa ne živi dugo
Osim zemlje i planina.

John Rollin Ridge
(Cheesquatalawny - Žuta Ptica, 1827.-1867.)

Rođen je u plemenu Čiroki istočno od Misisipija. Otac mu je bio pripadnik Čirokija a majka bela. 1839.g. otac i deda su mu bili ubijeni od strane svojih saplemenika u znak odmazde jer su učestvovali u predaji plemenske zemlje belcima. Ridž je obrazovanje stekao u Masačusetsu i u misionarskoj školi u Arkanzasu gde je učio grčki i latinski. 1849. ubio je jednog pripadnika svog plemena, navodno zbog stare porodične svađe, a zatim pobegao u Kaliforniju gde je radio kao kopač zlata, trgovac i novinar. Tekstove u novinama je objavljivao pod imenom Žuta Ptica, imenom koje mu je deda dao još dok je bio dete. (Chees-quat-law-ny, Žuta Ptica).

Ljubavna pesma Čirokija

Pođi sa mnom ljubavi
Kada mesec izađe
Pođimo zajedno u potragu
Za obalom reke;
Moj laki kanu te čeka ljubavi,
Bićeš najlakši i najlepši teret koji je ikada poneo!

Dođi i spusti svoju belu ruku u moju,
Moj čamac je odmah tu, ispod vrbe,
Pod mojom spretnom rukom veslo će se podizati lako
Neće nam trebati pomoć vetra.

Na vodi smo sada, ljubavi,
Sami na talasu plime –
Sami! Ali što bismo žalili
Čak i da smo na celom svetu sami.

Zar je važno ako nikog drugog nema?
Tvoj glas cvrkutu nalik
I osmeh svetliji od zore
Od zemlje načiniće nebo!

Čuj ovaj nežni žubor
Dok veslo zaranja-
O, čuj ovu lepu muziku
Koju talasi prave dok udaraju o zidove našega čamca!

O, pogledaj nebo kako je čisto,
Ni oblačka, ničeg
Da naruše njegovu čistotu,
Reci mi – ako sada kažemo ne ljubavi,
Da li ćemo imati pravo da se ikad više smejemo ili nadamo?

To zeleno ostrvo ružama pokriveno
Potražimo ga ljubavi – ima li lepšega mesta?
A onda ćemo noćne sate pustiti da projure
Živimo da bismo voleli – Ništa drugo važno nije!

Czeslaw Milosz
(1911.-2004.)

Poljsko-američki pesnik, esejista i romanopisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Od 1960.g. je živeo u Kaliforniji i predavao na univerzitetu Berkli.

Bila je zima

Zima je stigla isto kao uvek što dolazi u ovu dolinu.
Posle osam sušnih meseci kiša je pala
I planine, kao seno žute, na kratko su postale zelene.
U kanjonima gde se sivi, okamenjeni koren lovora
Pretvara u granit
Nabujali potoci su sigurno već ispunili isušena korita,
A vetrovi koji duvaju sa okeana njišu teške krošnje eukaliptusa
I pod oblacima ispresecanim kristalnim kulama
Treperava svetla padaju na dokove.

Ovo nije mesto gde se sedi u kafiću pod širokim suncobranom,
Na trgu mermerom popločanim, i gleda u užurbane prolaznike,
Ili gde sa prozora u uskoj ulici flauta svira
Dok udarci dečjih sandala odjekuju
U praznim ulazima.

Oni su čuli za zemlju, praznu i pustu,
Oivičenu planinama. I krenuli su prema njoj
Ostavljajući iza sebe grobove sa krstovima napravljenim od bodljikavih grana,
I ugašena ognjišta u logorima.
Desilo se da su zimu proveli u snegu planinskog prolaza,
I sudbina im je bila da kosti mnogih svojih saputnika sa sobom ponesu.
Pa kad su se našli u vreloj dolini
Gde čak i indigo može da se gaji
Ona im se učinila lepom.
A još napred, gde magla
Mirno leži po uvalama obale duge,
Okean se kreće.

San: stene i kamenčići će napraviti mesto za sebe
Na tvom telu,
Do noći nevidljive životinje krenuće u ratni pohod,
Bazilike reptila, frivolna belina,
Spavaš na kaputu, dok tvoj konj pase
A orao odozgore procenjuje svoje šanse.

Kad se probudiš, vidiš samo deliće sveta:
Zapad, prazno prostranstvo vode i vazduha,
Istok, iza tebe, sećanje na snegom prekrivene četinare,
A severno i južno
Od tvojih širom ispruženih ruku
Ništa sem žute trave se ne pruža.

Mi smo siromašni ljudi, izmučeni i jadni,
Logorovali smo pod različitim zvezdama.
Na mestima gde smo šoljama zahvatali vodu iz blatnjave reke
I džepnim nožem sekli tanke kriške hleba;
Ovde ćemo se zaustaviti, prihvatićemo ovo mesto
Kao svoje, mada ga nismo sami izabrali.
Tamo odakle smo došli bilo je ulica i kuća,
Mora i ovde biti kuća, sedlara, i malih verandi sa stolicom ispred.
Pusto je ovde, ovo je zemlja
Gde gromovi cepaju već
Napuklu koru zemlje,
Gde visoki talasi, nad kojima patroliraju pelikani,
Čine da se osećamo malim i beznačajnim.
A naše vaze, donete sa nekih drugih obala,
Kao da su iskopana koplja nekog davno nestalog plemena
Koje se hranilo gušterima i kukuruznim brašnom,
Na to liče.

I ja sam sad tu, šetam po toj večnoj zemlji.
Malen, oslanjajućio se na štap,
Prolazim pored vulkanskog parka, ležem pored njegovog toplog izvora,
I ne znam kako da opišem to
Što je večno i svuda oko mene:
Zemlju za koju se tako čvrsto držim.
U grudima i u dubini stomaka osećam zahvalnost
Za svaki kamenčić, i ne znam da li je
To udaranje koje čujem moj puls ili
Puls zemlje na kojoj ležim.
Kada me u prolazu dotakne
Neka svilena haljina, kada ruke,
Koje su bile ko zna sve gde, dodirnu moje rame,
Ili smeh, sitan, od nekada davno, izazvan vinom,
Koji sam čuo pod svetiljkama
Ispod magnolije, tada osetim
Da je moj dom beskrajan.

Berkli, 1964.

Lawson Fusao Inada
(1939.r.)

Rođen je u Freznu, u državi Kalifornija. Tokom Drugog svetskog rata, zajedno sa celom porodicom, bio je smešten u "kamp za evakuaciju", odnosno u jedan od mnogih koncentracionih logora za Japance koji su bili podizani širom američkog jugozapada.

Iz našeg porodičnog albuma

I
"Pre rata"

"Pre rata"
to je Frezno, kuća sa drvenom ogradom,
dva psa.
Bleki, manji, moj,
Sa prosutim crevima
Po podu auta, umro je na putu prema veterinaru.
Džimi, vučjak mog oca,
Nije hteo da jede posle evakuacije.
Nije hteo da živi sa drugim gospodarom.
Ugasio se, pretvorivši se u kost i kožu.
Više nego ponosni,
Zvali smo ga pas jednog gospodara.

II
Blato

Blato u barakama-
Blatnjava soba, odaja puna blata.

Blato u rovovima
oko baraka.

Blato u cipelama
Dok marširamo ka menzi.

Blato u močvari
Gde muškarci seku drva.

Blato po šinama-
Ispod natovarenog vagona-
Utisnutih u blato teškim točkovima.

III
Pustinjska pesma

1. Ono što smo sakupili

Pošto je malo toga imalo da se radi,
Odveli su nas na strelište
Da sakupljamo čaure metaka.
I kad su završili, pustili su nas da po dinama kopamo
Ne bi li našli kakve larve.

Pošto je malo toga imalo da se radi,
Jedan od njih jurio je štene
Sa spuštenim repom
I upucao ga pravo u glavu.

2. Oklopi

Pustinjska kornjača-
Nešto nemo i čvrsto-

Nešto da ukrasi
Pustinjsku japansku baštu:

Puno kvrga drvo, glatke
Čaure metaka kao ogradica.

Čuvar je
Smrskao jednu kornjaču
Oklop je pukao i nešto sluzavo iz njega je iscurilo.

3. Sve je to normalno

Fazan je istočnjačka ptica,
I sasvim je normalno
Što je jedan doleteo u naš logor.
I, iznureni glađu,
Naterali smo fazana da
Zaigra drevni ples iznad vatre,
Na crnoj plotni šporeta na ugalj.

4. Pesma

Sva živa bića u kavezu
Čudno se ponašaju.
Neka pristanu
Da grupno budu puštena
Iz zatočeništva.

5. Telad

Zato što zubar,
Logično, vozi mesarski kombi,
Ja se vozim sa svojim ocem
U klanicu popodne.

Ni čekići, ni meci,
Nisu mogli da ih nateraju da zatvore oči.

6. On predaje

On vadi oči
Pticama, a čupa nožice
Gušterima
I kažnjava mrave
Posmatrajući ih kroz lupu.
Sa mudrim pogledom a dečjim licem
On predaje
O svačijem mestu u prirodi,
I svemu onome što mora biti
Preneto drugima.

IV
Pesma o Čikagu

Kada je opasnost popustila,
Kada su počeli da nas ponovo smatraju pitomima,
Moj otac i njegovi prijatelji
Pošli su vozom u Čikago
Zbog posla u fabrici
Za pakovanje opruga.
Jedan prijatelj je tamo pustio brkove
I tražio da ga zovu Karlos.
I svi smo tamo napravili dom
Sa ostalima nama sličnim-
Pacovima, buvama, crncima.

Pat Mora
(r. 1942.)

Čikana, pesnikinja, esejista sa granice Teksas-Meksiko. (Čikana – Chicana – žena meksičkog porekla u SAD.) Do sada su objavljenje tri zbirke njene poezije, više zbriki eseja i dečjih knjiga. Pesma koja se ovde može pročitati je naslovljena La Migra što je termin koji upotrebljavaju američki policajci na granici sa Meksikom za sve one koji ilegalno prelaze granicu.

La Migra

I
Hajde da se igramo Lamigre
Ja ću biti policajac
A ti budi Meksikanka.
Staviću značku i naočare
A ti ćeš da se sakrivaš i bežiš,
Ali nećeš moći da pobegneš
Jer ja imam džip.
Mogu te odvesti gde god hoću
Ne postavljaj nikakva pitanja
Jer ja ne znam španski.
Mogu te pipati gde god hoću
Ali ne buni se
Jer ja imam čizme i
Šutnuću te – ako moram-
A imam i lisice.
O, da, i pištolj imam.
Spremi se, trči!

II
Hajde da se igramo Lamigre
Ti budi policajac
A ja ću biti Meksikanka.
Pukla ti je guma
I tvoj položaj otkriva odsjaj tvog sjajnog džipa.
Sve na tebi je teško:
Šešir, naočare, značka, čizme, pištolj.
Ja dobro poznajem ovu pustinju,
Znam gde mogu da se odmorim,
I gde ima vode.
O, nisam ja sama.
Čuj nas kako pevamo,
Kako se smejemo, zajedno sa vetrom:
Agua dulce brota aqui, aqui, aqui;
Ali kako ne govoriš španski,
Ne razumeš našu pesmu.
Spremi se!

(Napomena prev.: Agua dulce brota aqui, aqui, aqui – Slatka voda izvire ovde, ovde, ovde.)

Gregorio Cortes

Početkom XX veka tenzije između Meksika i SAD su narasle zbog nerešenih problema vezanih za granicu i izbijanja Meksičke revolucije. Vesti o linčovanju Meksikanaca u Teksasu izazvale su velike nemire širom Meksika što je još više zaoštrilo odnose. Taj period u istoriji ovde dve zemlje obeležen je bujanjem tzv. korida (corridos), balada sa granice.
Najčuvenija od tih balada je El Corrido de Gregorio Cortez. 12. juna 1901. g. Kortez je ubio šerifa Brek Morisa (Brack Morris) kako bi se osvetio za smrt svog brata kojeg je šerif ubio. Šerif je pokušao da uhapski oba brata za zločin koji oni nisu počinili Nakon ubistva šerifa, Kortez je uspeo da pobegne u Meksiko, zavaravši poteru od preko stotinu ljudi.

Balada o Gregorio Kortezu

U oblasti El Karmen
Nesreća se desila;
Šerif je mrtav;
Ko ga je ubio niko ne zna da kaže.

U dva popodne
Za manje od pola sata
Znali su da je čovek koji ga je ubio
Gregorio Kortez.

Pustili su pse tragače za njim
Koji su ga pratili iz daleka
Ali loviti Korteza je bilo
Kao pratiti zvezdu.

Svi rendžeri u okolini
Na konjima su leteli za njim;
A svi oni samo su hteli
Od hiljadu dolara nagradu.

U oblasti Kjansis
Uspeli su da ga sateraju u ćošak;
Iako ih bilo preko tri stotine
Uspeo je da im umakne.

Onda je šerif rekao glasom
Kao da će da zaplače:
"Kortez, predaj oružje svoje;
Hoćemo te živog."

Onda je Gregorio Kortez rekao
A glas mu je bio kao zvuk zvona:
"Ne predajem vam oružje
Sve dok me u ćeliju ne zatvorite."

Onda je Gregorio Kortez
Sa pištoljem u ruci rekao:
"O, zar toliko rendžera je potrebno
samo da se smakne jedan Meksikanac!"

May Swenson
(1919 - 1985.)

Rođena je u Juti u mormonskoj porodici. Živela je i radila u Njujorku ali je jugozapad ostao stalno prisutan u njenoj poeziji. Objavila je jedanaest zbirki poezije i dobitnica je niza književnih nagrada (Bollingen Prize, MacArthur Fellowship). Bavila se i prevođenjem švedske pozije na engleski jezik.

Vreme

Nadam se, vreme, da nikad neće baciti laso na tebe.
Nadam se ti nikad neće staviti uzde.
Nadam se da nikad neće tvoju snagu
Pretvoriti u motor i staviti ti točkove.

Nadam se da će astronauti uvek morati da čekaju
Dok ne izađeš iz prerije
Jer tvoj je udarac smrtonosan
A tvoja narav gora od megotonske ekspolozije.

Nadam se da će tvoja oštra i divlja kosa
Rasti uvek
I lepršati svuda po svojoj volji.
Da će tvoja glatka koža uvek podrhtavati
Dok se sa nje slivaju kapljice znoja.

Pokaži nam teror,
Zarij svoje zube u naše brodove,
Pregazi nam kuće,
I nek tvoj rep obara naše avione kao muve.

Pre nego što naprave granatu od naše planete
Nadam se da ćeš doći kao kometa,
Kao mustang – u očima vatra, propete prednje noge -
Da ćeš porušiti ograde i pregaziti nas sve u divljem trku.

Ai
(r. 1947.)

Otac joj je bio Japanac a majka afroameričko-indijansko-irsko-nemačkog porekla. Živi u Arizoni. U pesmi koja sledi govori glasom J. Robert Openhajmera, vođe "Menhetn projekta" u Los Alamosu u Novom Meksiku, gde je atomska bomba bila prvi put napravljena.

Svedočenje J. Robert Openhajemera

Kada sam doživeo prosvetljenje
Odbacio sam noć kao staru kožu.
Oči su mi se ispunile svetlom
I pao sam na zemlju.
Ležao sam u Los Alamosu,
Dok sam u isto vreme
Jurio prema Hirošimi,
Brzo, i sve brže,
Sve dok zemlja
I jutro
Nisu nestali ispod mene.
Neki kažu da je u trenutku mog pada
Bila eksplozija,
Vreli vetar koji je zbrisao sve pred sobom,
Ali ja se sećam samo tišine,
Mirnog svetlo plavog jutra,
Ljuljuškanja u kolevci od kumulusa.
Bio je mir.
Tamo,
Korenje drveća Života i Smrti,
Drveća koje je Vilijam Blejk zvao Umetnost i Nauka,
Sjedinili su se i uvezali
U Gordijev čvor
Koji čak ni Aleksandar ne bi mogao da preseče.

Za mene, ideologije
Su za budale kako bi se izborili
Sa sopstvenim iluzijama.
Bolje je zakoračiti u prazninu.
Zar to nije u stvari ono što
Svako od nas želi? –
Kao što se oni koji trpe mučenja
Na kraju poistovete sa svojim mučiteljima i tako oslobode
Tako i mi tek kada prihvatimo ono najgore u nama samima
Tek tada postanemo slobodni.

U srednjoj školi, govorili su mi,
Svi naučnici
Kreću od pitanja «šta ako»
I to je tačno.
Nedostatak mašte
Mi nadoknađujemo radoznalošću.
Uvek sam bio motivisan
Strašnom željom za saznanjem.
Hoćete da mi kažete, gospodo,
Da vi vi to isto ne želite? –
Kolaps svega,
Veliki pad, sladak kao med
Kad se spušta niz grlo,
Bilo šta, samo da vas što više približi vama samima,
Onome što zaista jeste.

O, rađati se ponovo i ponovo
Iz te mračne, metalne materice,
Slatki i opojni miris raspadanja
Mrtvi spremni da ustanu
I da me prigrle.

Ali ja mogu da kažem šta god hoću,
Zar ne?
Kao krevet koji nameštamo i razmeštamo po svojoj volji,
I istina se stalno menja,
A najčešće biva oblikovana
Kolektivnom željom za uništenjem.

I tako ja sedim ovde,
Dok me grizu sopstveni košmari.
Moja duša je rana koja nikad
Neće zarasti.
Jedino što osećam jeste
Ta želja, čista i snažna.
Za uništenjem, prazninom.
I sada, na kraju parade
Jedino su važni:
Naša vojna spremnost,
Naši građani
U stalnoj patriotskoj groznici
I puni nacionalnog ponosa,
Naši bezbrojni neprijatelji,
Naša beskrajna potreba da se branimo.

Mi smo dobri vojnici,
Ne žalimo nikad niti oplakujemo,
Već kupimo oružje od naših mrtvih.
Kao likovi iz jeftinih novina
Pod naslovom
"Avanture izgubljenog plemena"
marširamo kroz istoriju
dok se ona ljuljuška napred i nazad
u svojoj ležaljci od zvezda.
Skidamo već iscepanu odeću
Univerzuma, sloj po sloj,
Sve dok ne ostane samo
Sočno, crno meso,
Veliko ništa, i vreme.
Cepamo se atom po atom
Do elektrona i pozitrona,
Sve dok ne postanemo
Praznina.

Tokom devedesetih godina 19. veka religijski pokret poznat pod imenom Ples duhova je postao veoma rasprostranjen među indijanskim plemenima širom Amerike. Mnoge pesme koje su bile uključene u ovu ceremoniju i koje su pratile tzv. kružni ples koji je bio centralni ritual ceremonije, nisu bile sastavljene od reči već od zvukova – mrmljanja, jecanja, itd.


Inicijator ovog pokreta je bio prorok mira Džek Vilson (Jack Wilson; indijansko ime – Wavoka), koji se zalagao za mir i toleranciju između Indijanaca i belaca.
Međutim, kod nekih plemena, poput plemena Arapaho (Kolorado) učenje Džek Vilsona je bilo potpuno odbačeno, dok je ritual ostao isti. Naime, kod ovog plemena, kružni ples je bio praćen pesmom koja je imala za cilj prizivanja proroka ili Vihora koji će doneti velike promene i zbaciti belce.
Pesma koja sledi je upravo pesma ovog plemena koja je izvođena u toku rituala Plesa duhova. (Prim. prev.)

Deco moja, kad sam u početku voleo belce,
Deco moja, kad sam u početku voleo belce,
Dao sam im plodove,
Dao sam im plodove.

*

Otac naš, Vihor,
Otac naš, Vihor,
Sad nosi krunu od gavranovog perja,
Sad nosi krunu od gavranovog perja.

*

Gavrana – e-hej!
Video sam kad se na zemlju spustio,
Kad se na zemlju spustio
Život nam je ponovo dao.
Na nas se sažalio.

*

Mogu da čujem sve,
Mogu da čujem sve,
Gavran sam ja,
Gavran sam ja.

*

Otac naš sažaliće se,
Otac naš sažaliće se,
Otac naš daće mi krila da letim.

*

Kako svetao je mesec,
Kako svetao je mesec!
Večeras, dok jašem sa tovarom bufalovog mesa,
Večeras, dok jašem sa tovarom bufalovog mesa.

*

Kružim svuda –
Kružim oko
Granica zemlje
Granica zemlje -
Sa svojim dugim krilima,
Sa svojim dugim krilima.

*

Aj-e-he – deco moja,
Aj-e-he - deco moja,
Aj-e-he – ostali smo opustošeni,
Aj-e-he – ostali smo opustošeni.
Belci su ludi.

*

Oče, smiluj mi se,
Oče, smiluj mi se.
Plačem zbog žeđi,
Ničeg nema – nemam šta da jedem.
Ničeg nema – nemam šta da jedem.

*

Deco moja, deco moja,
Gledajte! Zemlja samo što se ne pokrene.
Gledajte! Zemlja samo što se ne pokrene.
Otac mi tako kaže,
Otac mi tako kaže.

*

Deco moja – e-e-je!
Deco moja – e-e-je!
Predajem vam je,
Zemlju – e-e-je!
Zemlju – e-e-je!

*

Oče, Zornjača!
Oče, Zornjača!
Pogledaj nas, do svitanja plesali smo,
Pogledaj nas, do svitanja plesali smo.
Smiluj nam se – hi-i-i!
Smiluj nam se – hi-i-i!

Robinson Jeffers (1887 - 1962.)

Rođen je u Pitsburgu ali veći deo života je proveo u Kaliforniji. Objavio je više od deset knjiga poezije, dok je njegov prevod i adaptacija Euripidove "Medeje" doživeo veliki uspeh posle prvog izvođenja u Njujorku 1947.

Lešinar

Hodao sam od ranog jutra i legao da se odmorim na jedan goli brežuljak tik iznad okeana.
Kroz polusklopljene kapke video sam lešinara kako krstari visoko na nebu.
Ubrzo, prošao je opet, ali niže i bliže, i tada sam shvatio da mene ispituje.
Ležao sam nepomično i čuo perje kako šušti odmah iznad mene, sve bliže i bliže.
Mogao sam videti golu, crvenu glavu između moćnih krila kako se savija ka meni.
I rekoh mu: „Draga ptico, gubiš vreme. Ove stare kosti još uvek rade, nisu one za tebe.“
Ali kako lepo je izgledao klizeći kroz vazduh na moćnim jedrima.
Kako lepo je izgledao, nestajući u magli iznad litice.
Iskren sam kada vam kažem da mi je sada žao što sam ga razočarao.
Biti rastrgnut njegovim kljunom i tako postati sam deo njega, deliti sa njim ta krila i oči-
kakav uzvišen kraj tela, kakav veličanstven svršetak, kakav život nakon smrti!