- Gospodine! Gospodine!
Okrećem se na drugu stranu.
- Gospodine! Sedam sati je! Izvolite brzo ustati.
- Ama, pustite me, šta hoćete... Zašto?
- U osam sati je smaknuće, opet ćete zakasniti.

Smaknuće u osam? Naravno, na ovo sam zaboravio. Brr, ovako rano ustati, soba je još hladna... i uostalom zašto? Oh da, moje smaknuće... Zbog ovakvih stvari ne daju čoveku da spava.
Šta da obučem? Smoking prepodne? Ma, biće dobro i obično crno odelo...

- Halo! Halo!
- Molim...
- Gospodine pišče? Izvolite doći, svi su već tu, ne možete ostaviti gospodu da čekaju.
- Dobro, dolazim.

No, samo što nisam na ulici. Hu, ala mi se spava. Ipak je neprimereno ovako rano izvršiti smaknuće. Nemam vremena ni da doručkujem. Žele da čovek ustane u sedam, samo zato da ga u osam ubiju. Upropastiće mi dan, a o životu neću ni da pričam.

Kojim trolejbusom da idem? Gde je mesto smaknuća? Gle, Milan.
- Szervusz!
- Szervusz Milanče! Znaš li gde je mesto smaknuća?
- Naravno da znam, sedneš na sedamdesetosmicu, kod poslednje stanice levo. Zašto?
- Danas je moje smaknuće.
- Istina, naravno...čitao sam u jutarnjem izdanju... Hmm, hmm, zaista... Primi moje saučešće.
- Hvala. Šta kažeš na to, svinjarija, ne?
- Dosta svinjarija se dešava u današnje vreme, mani... Dve sobe su mi rekvirirali, baš sada, kada hoću da se oženim... Totalno sam smušen. Znaš kako sam nesrećne, osetljive prirode, ovako nešto mi oduzme volju na nekoliko dana...
- Hajde bre Milanče... biće bolje...
- Lako je tebi da pričaš. Ti si jedan veseo čovek, osim toga, nemoj pogrešno da shvatiš, iskreno ti kažem, i samoživ si čovek, neosetljiv si na tuđe probleme. I sad vidim, ni ne slušaš me, ne možeš ni pet minuta da se pozabaviš mojim problemom.
- Ne ljuti se, dragi Milanče...
- Ne, ne... szervusz..
- Szervusz.

Sigurno ću zakasniti. Nema trolejbusa. Evo ga napokon.
- Želite povratnu kartu?
- Samo u jednom pravcu.

Opet neko.
- Ipak sam te sustigao... Sinko, šta da pišemo u nezvaničnom listu?
- O čemu?
- Pa ovaj... o tvom današnjem... ovom...
- Ah, o mom smaknuću? Briga me, pišite šta hoćete.
- Dobro, opet si neosetljiv... Nemaš neku ideju?
- Nemam. Ince sređuje stvari, neće biti nikakvih problema.
- Apropo, da nemaš jedno slobodno mesto, sestričina bi volela da gleda... znaš, ona je tvoj veliki obožavalac...

Evo tu smo. Izgleda, to je to... Baš ih puno ima s obzirom na... Ljudi me još nisu zaboravili... Istina je, da danas za sve postoji publika.

- Szervusz Ince. Ima ih puno?
- Dosta ih je. Samo požuri, već je trebalo da počne.
- Dobro, idem.
Brr! Što je ružno. Poslužiće. Da, tu sam.
- Dragi gospodine... jedan autogram...
- Izvolite.

Eh, kad bi završili sa formalnostima. Verujem, da sam se jako dobro držao, Gospodine barone, ne? Szervusz Desire, i ti si tu? Šta kažeš na sve ovo? Kako? Da nisam predao rukopis Semli? Ma mani se, zar nisam obećao da će biti gotov za iduću nedelju? A ko je ovo? Ah, pop.
- Ljubim ruke velečasni.
- Ispovedi se, dragi sine.

Klečim, podižem ruku na zakletvu.
- Ispovedam se. Ne mogu drugačije. Što sam učinio, ne mogu da ispravim. Ne i ne, ni ovde ispred krvnikove klupe, nisam spreman da se pokajem, i nisam spreman da odstupim – tu ispred krvnikove klupe, još jednom, svečano izjavljujem, da smatram za budalaštinu, da, za budalaštinu, da još uvek u četiri sata treba zatvoriti prodavnice, kad dan traje do sedam i ne mora se trošiti stuja, jer zbog toga su naredili zatvaranje u četiri. Ovde stojim, drugo nemam šta da kažem – a sad, idemo.. Pazi – gotovo – vatra!
Pa, ova nedelja je dobro počela.