1.
lepa je i dobra ova jesen marija u kojoj su suze
kako kažeš odavno usute da se kroz njih gledamo
prisutne
prisnosti nabujale od pažnje da ne ozledimo kap
u oku drugoga dok njuši list i kaže žut je a i crven
najviše jer je neko tako hteo da osetiš najviše
sama sa plamenom
u šetnji sa kišobranom zapričana sa samom
lepotom i dobrom jeseni u čijoj magli se jasno
kaže da bilo koja treća reč je kleveta
makar i od dobre namere
ako prisnost ovu vikne nesmotreno tuđim imenom
kao kada ti se od želje učini da na drugoj strani
iste ulice vidiš prijatelja odbeglog
iz lične istorije i zbuniš prolaznika
svako bi tada rekao nedužnog.

2.
seta i ljubav prema življenju moji su
roditelji marija od kojih imam sve što imam
nežnu kožu bebe u godinama neumesno nazvanim
poznim a jednako lepim i dobrim u jesen punu
praznika koje čestitaš dan unapred a slaviš svih dana
slaveća
topla soba i vatra u koju moraš podsećam te s vremena
na vreme dunuti mirisom zelenog čaja ili zadahom belog
luka koji ljude deli na one kojima smeta smrad
naspram osmeha čiste prisnosti u bilo kojoj
nijansi blizine neosetljive
na neosetljivost.

3.
čudan je osećaj za vreme ljubavi.
u čudu se pitam čini mi se
otkako postojim ko koga treba da izračuna
to vreme mene ili da ja uzalud gledam na sat
tako što ću na njemu uvek videti oca.
čudim se neznanju o godinama.
kada smo na primer kupali dedu dušana
dok mu se duša još vrzmala po telu bez pulsa
koža mu je bila tako nežna da smo umalo zaboravili
kako nam za dedom valja i žaliti ipak pre
ili kasnije suze će stići
i te jeseni čudom omađijani
jer nemoguće je da pokojnik nije
koliko juče dobro možda prekjuče
rukom dečaka cimnuo plod pomorandže
nedozrele kao što je zauvek ostala baka u svojoj
petnaestoj majka četvoro dece i sama neodrasla
osim kose koju ne možeš ni da zamisliš koliko je
gusta od mudrosti bila da smo svi potonji u njoj
stanovali.
kiša u beogradu toga dana bila je marija zapravo
more i zavrnuta nogavica moga oca dečaka dok smelo
po kliskom kamenju hoda da dohvati loptu
i da se potom igra na plaži nastavi
i ono ura da se čuje kad zada gol neko
od neplivača.

4.
a neko bi rekao uspomene.
toliko je nepismenih u prisnosti.
brojevi na časovniku su isto što i cene
u samousluzi koja je u ovom veku otvorena
i nedeljom umesto da obuzda tu strast pazarnu
i pusti nas da makar jedan dan štujemo ljubavi
prisutne samo onda kada je sve drugo zatvoreno.

5.
je l da da se u beogradu i dalje lepo sanja
uprkos sve brojnijim uprkosima
kolapsima saobraćaja zgrada mostova ljudi
divljaštvu koje prodire čak i u prodavnice
zdrave hrane
je l da da nad dunavom beogradskim deca još uvek
puštaju zmajeve kao što su to činila
u svom prvom detinjstvu.
majke brinu majke savetuju i zovu svako malo
da se u naše dobro uvere jeste pomalo
smešno što sada to čine u sebi smerno
psujući sitne brojeve na mobilnim telefonima
dok nas u iste strahove ko zna kada ispletene
oblače da budemo lepe
što lepše za famoznog princa
jer on možda čuči i u ovoj trafici na kojoj piše non-stop
a dotle ko ga šiša jer jesen je i sve je tu
ko zna od kada
bog te pita
kako je moguće
toliko toga biva u nama
da nije čudo što u vozu
sve i da je metafora
ni kao igla ne može da stane
autobiografija.