Jer sam volela život, neću žaliti što umirem.
Amelija Bur

1.

Kada ustane iz kreveta, zavrti mu se u glavi. Savije glavu između nogu, a rukama obuhvati ćelavi potiljak. Svetlost koja prolazi kroz rupice na spuštenim roletnama obasjava profesora, kao da ga je slikao kakav barokni umetnik. Broji do deset i pokušava da se smiri, premda u tome uspeva samo delimično, i dalje oseća nelagodnost u stomaku. Kada skupi dovoljno snage da se pridigne, uhvati rukama ivice kreveta i učini strahovit napor da se odvoji od čaršava. Zastane na momenat pokušavajući da održi ravnotežu, gleda u svoje bose noge. Levi nokat (misli) ima grozan oblik, i u korenu se pojavljuje, i ravnomerno širi, žuto-zelena, neravna površina od koje mu pripadne muka, iznova i iznova, svaki put kada je vidi. Oslanjajući se levom rukom o zid, pokušava da načini prvi korak. Kada se napokon oslobodi vrtoglavice, i kada načini dva, tri samostalana koraka, okreće se i na zidu ugleda ovalnu, masnu fleku: upravo na to mesto on svako jutro nasloni levu ruku, pokušavajući da se odupre omamljujućoj vrtoglavici. Duboko uzdahne i uputi se ka kuhinji da popije čašu vode.

2.

Jutro je osvanulo oblačno i nepodnošljivo vlažno. Kiša je pljuštala još od sinoć, a barice su skupljale po uleglim pariskim trotoarima, saobraćaj je sada, zbog toga, bio blokiran. Brisači su mahnito, neuspešno, frustrirano, brisali od kišnice prozore kola. Profesor ih je posmatrao sa svog prozora. U ruci je imao šolju čaja: mešavina limuna i zelenog čaja. Iz stana će izaći tek kada se gužva raščisti, a od prozora se odmaći tek kada zadovolji svoju radoznalost. Voli da posmatra ljude, uzbuđuje ga efekat koji gužva ima na ljudsku psihu, zasmejava ga kada izgube sve živce i počnu da divljaju, kao životinje u kavezu, kao ludaci zatvoreni između četiri debela zida u prljavoj ludari. Siguran je, sasvim, da neke ljude zna od ranije: kao da se svako jutro zaglave ispred njegovog prozora. (Uostalom, to i nije nemoguće.) Jedan čovek smireno čita novine postavljene na volan, drugi nervozno cupka nogom, treći udara po volanu u taktu neke bučne i nezgrapne muzike; profesor to zaključuje po tromosti ritma koji otkucava; četvrti dodiruje svoje genitalije, jedan mladić čita dnevne novine i briše čelo, neka žena se, staloženo i sa ogromnom pažnjom šminka, nanosi karmin na usne i sa savršenim strpljenjem neurohirurga oblikuje ivice svojih usana, čineći ih, tako, senzualnim, krupnim i sočnim. Profesor bi možda poželeo da ih dodirne, ali ga odvraća njen nos: kriv je i nezanimljiv. Nakon što nanese karmin, žena napući usne i učini kratak pokret kojim ga razmaže, i profesora to oduševi; on, zatim, pokuša da je imitira. Ta žena računa na zastoj u saobraćaju, inače bi njen izgled ispaštao. Jedna postarija gospođa se probija između kola, polušavajući da pređe ulicu. Profesor jasno vidi kako joj se obrazi ritmično naduvavaju i izduvavaju. Otpivši gutljaj vrućeg zelenog čaja sa limunom, profesor odluči da je njegova lenjost da položi vozački ispit, zapravo neka vrste intuitivne mudrosti. Kada pokuša da to ponovi naglas (neke rečenice se ipak mogu razumeti samo kad se izgovore), u praznom stanu, sopstveni glas mu se učini preterano grubim, oseti da ga grlo grebe, pokuša da se na silu zakašlje i hrapavo grlo podmaže šlajmom. Poče, zatim, da recituje alfabet naglas, kako bi se navikao na zvuk sopstvenog glasa. Svako treće slovo, on zalije gutljajem čaja. Na zadnjem sedištu jednog auta, sedeo je dečak u plavim pantalonama i zelenoj majci. Pogledao je u profesora i nasmešio se. Profesor mu isplazi jezik. Otpi još jedan gutljaj čaja i ponovo namaknu zavesu. Onda je posmatrao svet zamućen i deformisan. Naslonio je čelo na zavesu, zavesa se naslonila na prozorsko staklo, a staklo se blago ispupčilo, ali je taj njegov konformistički potez ostao nevidljiv običnom ljudskom oku. Profesor na tren sklopi oči.

3.

Misli da bi mu sladoled od banane pomogao ali nema snage da ustane i ode da ga kupi. Sladoled od banane je jestiv na svega jednom mestu u Parizu, i to je mesto dovoljno daleko, da on, u ovakvom stanju, ne može da ode i da ga kupi. Telefoniraće Danijelu i zamoliti ga da donese malo sladoleda i neki lek, nešto protiv bolova, oseća strašne bolove u leđima, vrat mu je ukočen. Ali Danijel neće doći do večeras, a tada profesor možda više ne bude želeo sladoled i onda će sladoled propasti, jer Danijel neće želeti da ga pojede, kaže da ga boja čini praktično nejestivim; taj i takav problem, kakav se sada ukazao, učini da profesor odluči da ne želi da jede sladoled; štaviše, celokupna rabota oko pozivanja Danijela i diktiranja liste lekova i rasprava o tome gde kupiti (i koji) sladoled, postade najednom toliko naporna (a da se još nije ni dogodila), da čak ni mekan ukus tog sladoleda, ni način na koji obloži usnu duplju i preplavi je svojim suptilnim ukusom, nije vredan truda. Danijelova slika se nalazi na radnom stolu, i dok gleda u nju, krajičkom oka spazi i pisaću mašinu, beli papir uvučen u nju, do pola iskucan, i nezavršenu rečenicu koja čeka, okrnjena i odsečena, svoj završetak.

4.

Podiže ruke da počne sa kucanjem i zaustavi ih iznad mašine. Posmatra ih kako se tresu, poplašen i iznenađen, on nalazi ritam u drhtavici. To nije bilo kakav ritam, to je neobično prepoznatljiv ritam; ritam koji ga podseća na jedan džez standard, pesmu koju godinama nije čuo, a uz koju je jedanput, pre dvadeset i tri, ili četiri, ili pet godina, u toaletu jednog smrdljivog kafića imao seks. Kada se ritam drhtavice promeni, on u njemu vidi jednu dečju pesmicu koju mu je majka pevala kad je bio mali, mada nije bio siguran da li je to bila majčina omiljena pesma ili neka druga, ali se sa sigurnošću setio da joj je sedeo u krilu: njegove je guzove žuljala majčina noga, pa se meškoljio, pokušavajući da zauzme najudobniji moguć položaj. Zatim ruke počeše da sviraju Danijelovu omiljenu rok pesmu, pa Mocartovu Malu noćnu muziku, koju nikako nije voleo. Naposletku, profesor tresnu rukama po stolu, smotavši ih u pesnicu, kao da hoće da kaže: ja sam gazda; ili: moje ruke drhte u ritmu pesme koju ja odaberem. Onda blago dodirnu jagodicama dugmiće na tastaturi, i odluči da završi rečenicu što ju je još sinoć započeo. Danas, kazao je naglas, još uvek se čudeći slabosti sopstvenog glasa, kao da nisam svoj.

5.

Graške znoja se mestimično pojavljuju po glatkoj glavi, slivaju se postrance, padaju ispred uha, slivaju se niz vrat, a neke dospevaju do dubokih bora na čelu i tu zapinju, zastaju, i onda u vidu mlazeva padaju na profesorova ramena i vrat. Usta su poluotvorena, donja usna se trese (ritam: nebitan, spor). Oseća sopstveni zadah; miris truljenja dopire iz najdubljih delova njegovog tela. Jezik beo, usne modre, um začuđujuće lucidan. Želi da kuca, želi da piše, treba da završi knjigu, treba ustati, treba se pomeriti, odšetati to police... Bade mantil je skliznuo postrance i razgolitio mu noge i naježenu kožu i dve ogromne modrice koje svaki put ugleda sa nevericom. Tada se profesor mogao podsetiti sopstvenih reči izgovorenih par meseci ranije: mislim da sam zakačio, kazao je brzo; mislim da ipak postoji, progunđao je u slušalicu i prekinuo vezu. Mislio je da je okrenuo nepoznat broj, da je sve priznao nekom strancu, ali se naposletku ispostavilo da je nazvao Danijela u kancelariji, ali da, u delirijumu, nije mogao da mu prepozna glas. Zagledao se u Danijelovu sliku i već je bio suviše slab, suviše nejak, da bi se zaustavio, kada je osetio da mu se celo telo klati, sve jače i sve više, a onda je njegova glava udarila o pisaću mašinu, a naočare skliznule na patos. «P» u uhu, «V» u desnoj nozdrvi, «A» posmatra krajičkom oka, usta poluotvorena, pljuvačka se polako cedi, gusta, beličasta, viskozna, kapće između dirki mašine.

6.

Upitao ga je ne tako davno, pre dva ili tri meseca, prijatelj, mentor i veliki uzor, postoji li ta bolest, taj rak, taj virus o kome priča senzacionalistička američka štampa. Moguće je da se i ovoga prisetio dok je nesigurno iščekivao novi spazam, moguće je da se setio i svog odgovora, pomalo budalastog, njemu samom neuverljivo distanciranog, na koji je dragi prijatelj veoma lako naseo: slušaj, kazao mu je, potanko sam proučio problem i dosta sam o tome pročitao, da, namršti se, kao da donosi nekakvu tešku odluku, postoji, reče, nije to nikakva bajka, Amerikanci su je detaljno opisali. Dok se toga seća, sasvim izvesno oseća žestok ples creva, prste nervozno primiče pisaćoj mašini, i shvata da je stvarna, stvarnija od bilo čega što je do sada osetio. Zažalio je, nakon tog razgovora, što prijatelju naprosto nije rekao: mislim da je i ja imam... Njegovo telo prože snažan grč. Zatrese se: glava udari o pisaću mašinu, raskrvari čelo, zatim padne na dirke (strahovit bol u slepoočnicama), a bol u stomaku poče da se širi svugde po telu. Do njegove krhke svesti dopre i zagađena krv koju njegovo srce pumpa (kakvo srce? zaraženo srce), i hiljade virusnih čestica što plutaju poput malih tempiranih bombi okeanom njegove krvi, i to da će umreti, obavezno, neizostavno umreti, od nečeg banalnog, od influence, od najobičnije prehlade, ubiće ga benigna gljivica, proliv, tečno govno, sluzavo, krvavo ili regularno, služeno vruće, pohovano ili sa mlekom, posoljenom nekakvom naizgled bezopasnom bakterijom koja čeka, spretno, lovački, perfidno i uskače u krv, izjeda moždane barijere, slama sistem odbrane koji jedva i da postoji, i ubija, tu, na licu mesta, lako i efikasno, svršava sa profesorovom karijerom i njegovim životom, naglo, jednostavno, elegantno, robotski precizno. Svaka misao može biti poslednja, već sledeća može biti samo gnoj i krv, a profesor ne čini nikakav napor da misli razumno, sistematično. Leži u nesvesti i pred očima mu proleću ideje, scene iz prošlosti, nepovezane rečenice i iznenadne slike, koje je davno potisnuo. Razmišljao je o svom odgovoru i s malom gorkom utehom računao na sećanje; pružiti vlastitim primerom demonstraciju sopstvene filozofije, oh kako časno i kako antički od njega, kako hrabro, kako principijelno, kako profesorski požrtvovano, ne plašiti se odlaska, biti istrajan pred procesom umiranja i tako ga pobediti. Ja sam ničeovac, rekao je jednom, i te je reči mumlao neprekidno, kao molitvu, dok je Danijel ulazio u stan. Setio se tih reči, tako jakih reči (pokušava da diše, još samo malo svežeg vazduha da mu ispuni pluća), i sada je momenat da to pokaže – biti jači od sebe, iznad sebe, ne predati se, ne zaplakati, ne žaliti, starati se o sebi, baš sada – jer sada je najteže.

7.

Po pisaćoj mašini se lagano sliva tamnocvrena krv, da bi se zaustavila na sredini stola, u vreme kada se profesor borio da oči drži otvorenim. Oko krvi se nalaze pravilno raspoređene šare lakiranog drveta, Danijelova fotografija (poza sasvim beznačajna, svakodnevna, naslonjen je na drvo u parku, smeši se i srećan je), uredno složeni otkucani listovi knjige, četiri neotvorene koverte, pisma od izdavača i dopis iz arhiva, jedan časopis u kome je izašao prikaz njegove poslednje knjige i jedna nevaspitana i nestručna kritika koja ga je pošteno nasmejala. Konzerva od koka-kole koja služi za čuvanje olovaka: mnoštvo crvenih i zelenih kojima je ispravljao rukopise (od cele gomile možda svega jedna radi), crni marker i plava olovka za beleške po marginama. Profesor posmatra sasvim običan inventar svoga stola, dok polako zatvara kapke, suviše slab da ih drži otvorenim. Poslednje što vidi je njegova sopstvena krv, i kada ugleda svoje lice na glatkoj površini kapljice, on oseti nekakvu neodoljivu odvratnost i poželi da pobegne. To je inficirana krv, reče jedva razgovetno i zatvori oči; zatvori ih zauvek.

8.

Osetio je eventualno nekakvu nelagodnost u plućima, i to je bilo jedino što je osetio; jedino što je mogao osetiti. U početku nije mogao da čuje, niti da otvori oči. Nije bio u bolovima, ali je bio suviše slab. Pluća su radila nezavisno od njegove želje, širila se i skupljala kako ona hoće, navođena odmerenim ritmom respiratora. Kada skupi dovoljno snage da pomeri usne, oseti hladnu, plastičnu cev, zagrcnu se; cev je gurnuta duboko u njegovo telo, kao kolac. Danijel primeti njegove usne – kao da ih je napućio, i to ga neodoljivo podseti na ženu koja stavlja karmin. Profesor slabo čuje glasove oko sebe, lekare, sestre, pacijente, posetioce, posve je siguran da je Danijel iznad njega, i da mu ponekad dodiruje glavu i stegne ruku. Tako je miran, Danijel kaže doktoru, a ovaj klimne glavom. On se bori, Danijel kaže doktoru, a ovaj samo klimne glavom; iznutra, on gori, on obavlja sizifovski posao, on kaže samom sebi: ustani! otvori oči! pomeri ruku! reci nešto! Doktor kaže da će se vratiti kroz sat – dva da obiđe profesora, potapše Danijela po ramenu, a Danijel reče, dok je lekar bio na vratima: on je Ničeovac. Uhvati profesora za ruku i kaže mu: ti si Natčovek.

9.

Umro je slavni filozof, osvanulo je sutradan u novinama, jedan od najvećih sinova Francuske, pisalo je, a u saglasnosti sa njegovom porodicom (a njegova je porodica mrtva, tu je samo Danijel i niko drugi), objavljen je i lekarski izveštaj: smrt kao posledica gnojnog menigitisa praćenog sepsom i diseminovanim septičkim trombima. Isprva je radikalna antibiotska terapija dala pozitivne rezultate ali se situacija gotovo preko noći do te mere pogoršala, da je svaka nada izgubljena, kada je slavni filozof i profesor naglo upao u šok. Preminuo je u jedan sat i petnaest minuta, dvadeset i petog juna, hiljadu devet stotina osamdeset i četvrte. Po intelektualnim krugovima Pariza vesti se šire brzinom svetlosti: umro je od side, umro je od bolesti koja ne postoji. Prema nekim pričama, profesor se sa smrću susreo hrabro, kao što se susretao sa intelektualnim izazovima za života. Danijel i danas tvrdi da je profesor mogao umreti bez suza jer nije mogao plakati, jer u svoju smrt nije verovao. (Mi to ne možemo znati.) Biće sahranjen u mestu u kom je rođen, a na grobu će pisati ime i prezime, godina rođenja, godina smrti, i na kraju, sasvim jednostavno: profesor; jer je to izgleda sve što je bilo bitno. Ograda groblja je zarđala i sablasno škripi, pozdravljajući svakog neželjenog gosta. Nedaleko od groba se nalazi profesorova porodična kuća- kuća u kojoj je rođen i u koju se poslednji put vratio svega dva meseca pred smrt, već tada načet podmuklom infekcijom koja će svoju kulminaciju videti u najgorem. Vratio se da dovrši knjigu Staranje o sebi, a kada je izašla iz štampe, jedan je kritičar primetio kako je profesor konačno promenio ton, kako je ova knjiga plod zrelog uma, a ne delo histerika i genija, stila koji se razvio do svog prirodnog kraja. Stila koji je odrastao.