Petar

Bio je uhapšen zbog pucanja na cirkuski auto. Ne onaj što je prenosio šatore i akrobate, već onaj dosadni, raspali trabant sa sklepanim megafonom na krovu. Stoga je izveden pred sud i tu mu je izrečena kazna od pet godina. Ni sam nije znao zašto toliko. (Advokat mu je pričao da je to zbog nezakonitog posedovanja oružja, pa još i zbog pucanja, remećenja javnog reda i mira…) Nije ga, doduše, preterano bilo briga. Ionako je život provodio u lenčarenju u dvosobnom stanu.
Živeo je sa majkom zrelom za umiranje. Otac je odavno ispunio životni ciklus, naletevši na nagaznu minu u ko zna kom ratu. Elem, živeo je tako sa majkom i večito upaljenim televizorom. Katkad bi ga pozvali oni iz komunalnog da farba znakove na ulicama. Rado bi pristajao na taj posao: obožavao je miris farbe. Valjda se zato i prijavio da ga radi honorarno.
Kada je izašao iz pritvora, ispred rđom nagrizlih metalnih vrata zatvora, čekala ga je samo majka. Suvo ju je poljubio, kao da je to radio svih ovih godina. I jeste, ali u pitanju je bila slika. Doduše, ni majčin pozdrav nije bio topliji. Valjda su je sve te serije navikle na stalni plač i mizernost, pa je vremenom postala imuna na takve stvari.
" 'Ajde, sine, požuri. Neću da plaćam čekanje!"
Majčin glas povratio mu je bujicu sećanja koju je držao zatvorenu u skrivenom kutku glave. To je bila jedna od stvari kojih se pridržavao kako bi mu tamničarski život bio lakši. Da zaboravi. Ipak, nije sve zaboravio.
Seli su u taksi. Majka je izgovorila ime ulice. Bilo je to drugo ime od onog koje je on držao u glavi.
"Da se nisi preselila?"
"Bože, Petre, ne. Pa odakle mi pare? Penzija je ionako mala. Lekovi su poskupeli za ovih pet godina skoro deset puta, a ti si se zavukao u taj ćumez i ni dinara da mi pošalješ!"
"Kao da sam ja hteo da budem unutra!"
"Pa da nisi, ne bi uradio tu glupost!"
Petar je zagrizao pesnicu, pritom probivši meso. Crvena, crvena krv potekla je niz avetinjski ten bivšeg osuđenika.
"Ej!" Taksista se ljutito okrenu. "Nemoj da mi zasereš presvlaku! 'Si čuo?"
Majka, koja je sedela pored taksiste, naglo se okrenula. Čim je videla krv, pogledala je prema nebesima i prekrstila se.
"Pa šta to radiš, Pero, sine mamin?! Evo ti maramica da se obrišeš!"
"Hvala, imam svoju." Izvukao je paketić požutelih papirnih maramica iz džepa sakoa. Prvo se postarao da valjano obriše krv oko rane, a onda se bacio na tapkanje samog ugriza. Nije bilo duboko, tako da se cela stvar ubrzo završila.
Sedeli su ćutke dva bloka, kada majka započe: "E da, onaj tvoj Kosta ti je dao ovo. Kaže da je čekao pet godina da uradi ovako nešto i da ti je zahvalan do nebesa što si ga inspirisao ili tako neka glupost." Pružila je anđeosko beli koverat. Na njemu nije bilo ničega do vodenog žiga u obliku nekakve žabe. "A, da, ulica je promenila naziv dok si ti bio unutra. Znaš, mnoge stvari su se promenile…"
Petar nije obraćao pažnju na majku. Otvorio je koverat i u njemu pronašao pisamce:

"Dragi Petre,
Stvarno mi je žao što nisam mogao da te sačekam, ali veruj mi, imam pune ruke posla. Kao što ti je majka već prenela, a možda i nije zbog čega ti ovo i pišem, bio sam inspirisan tvojim utamničenjem, te sam odlučio da napravim jedan akt u tvoju slavu. Nikada nisam voleo cirkuse, te smatram da je tvoj postupak stopostotno pravedan.
No, očekujem te noćas, u pola devet, u mojoj galeriji. Biće tu i Igor i Mihajlo, a ja ću uraditi nešto što će urezati tvoj čin u kamene temeljce istorije.
Nisam ti o ovome govorio u posetama, kako te ne bih mučio razmišljanjem o još jednoj stvari.
Veseli pozdrav!"
Konstantin…

 
Potpis je bio i više nego kitnjast, ali Petar je dobro poznavao način potpisivanja svog druga, novootkrivenog umetnika. Jednog od onih što se poseru na parče hartije i onda pričaju kako su time rekli mnoge stvari.
Taksi je stao, pored trospratnice, na kraju najduže ulice u gradu. Svi su sedeli ćutke. Petar nije ni shvatio da su stigli, jer je sve vreme prevrtao pismo. Stalno ga je čitao ispočetka. Tek kada je taksista upitao da li je ovo prava adresa, sklonio je pogled sa papira.
Klimnuo je taksisti. "Mama, plati. Nije da sam imao mnogo prilike za zaradu u zatvoru."
Majka samo zavrte glavom, pa stavi taksisti pare u ruke. Pošto gospođa nije pogledala koliku je cifru taksimetar otkucao, dala je valjan bakšiš. Vozač ga je zadovoljno prebrojao i ubacio u rever. Petar na sve to frknu, pa izlete iz kola, pravo ka majci koja je već šibala prema ulazu.
Živeli su na šestom spratu, u stanu sa vratima odmah do lifta. Koliko li je samo puta otvorio vrata i ugledao zelenu vratnicu sa staklenim prozorom koji se protezao po sredini. Naravno, morao bi da sačeka dobrih šezdeset sekundi, pre no što bi mogao da nastavi, pošto je gospođa Savić jednostavno bila jako, jako, jako matora i samim tim spora. Vremenom je to preraslo u rutinu i na neki način ga je zabavljalo. Ovaj put, nikoga nije bilo da im smeta pri ulasku.
Kada je zakoračio u stan, zapljusnuo ga je stari vonj drevnih polica i vekovne prašine. Vonj nevetrenja iz čistog hipohondričnog straha od prehlade i upale pluća. Vonj neopranog posuđa i neopranog veša.
"Znaš gde ti je soba i to. Smesti se lepo i pusti mamu da odgleda seriju. Mogao bi i neku kaficu da nam skuvaš, a?" Mama se već izgubila u svojoj sobi i polako tonula u sliku plastične kutije.
Petar se odgegao do svoje sobe. Obrušio se na krevet. Posteljina je bila jedina ne prašnjava stvar u sobi. Izgleda da mu je majka zadržala barem malo razuma. U kupatilo mu se nije išlo, ali želja da sa sebe spere godine zatvora bila je jača od straha šta će tamo zateći.
Možda se i prevario. Pošto wc musavih pločica, požutele šolje i razbijene kade ispunjene bubašvabama ipak nije ulivalo mnogo gostoprimljivosti. Pre no što se okupao, pokušao je da, koliko toliko, sredi prostoriju. Pločice je ribao do iznemoglosti, a kada je prešao na šolju, prsti su mu dobili finu pokoricu žuljeva. Vodom je poterao bube iz kade, a izolir trakom zapušio rupu na njoj. Lavabo pun dlačica i crnih trunčica nije ni hteo da dira. Sve što može nad njim obaviti može i nad kadom. Stoga se na brzinu svukao i oprao natenane, toplom vodom i velikim mirišljavim sapunom. Pred izlazak iz zatvora posetio je zatvorskog berberina, tako da bradu i kosu nije morao da sređuje.
Ponovo je navukao odelo i odlučio da se malo prošetka kroz stan. Da vidi šta treba hitno popraviti, a šta baciti u zaborav. Dok je obavljao vizitu, društvo mu je pravila turpijica kojom je doterivao nokte. Majka je verovatno čula da je izašao iz wc-a, pa je dreknula: "Hoće li ta kafa!?"
"Hoće, hoće", viknuo je majci iz predsoblja. Seo je na tronožac. Navlačio je cipele, pritom nabadajući brojeve na telefonu. Veza još nije bila uspostavljena kada se on ogledao u ogledalu i poravnavao kravatu. Kao da osoba sa druge strane može da ga vidi.
Veza je uspostavljena.
"Halo?"
"Halo, Mihajlo! Pa, gde si ti, čoveče!"
"Petre, jebem mu mater! Pa izašao si!"
"Nego šta da jesam!"
"Haha!!! Super, čoveče! Dolaziš uveče kod Koste na izložbu? Pravi je samo za tebe!"
"Naravno, ne bih propustio šansu da vas vidim ni za šta na svetu."
"Odlično, odlično!"
Liniju ispuni pucketava tišina.
"Šta ima, ovako?"
"Nema ništa i ima svašta. Izveštaj koji sam ti podneo od prošle posete nije se mnogo promenio, ali ipak si bio vezan pet godina. Ima raznih stvari da se priča."
"Dobro, dobro. Ali nećemo preko telefona. Sačekajmo do uveče, a?"
"Naravno! Ajde onda, vidimo se uveče!" Spustio je slušalicu. Petar takođe.
"Ide li ta kafa?"
"Ide!"

Igor

"Ej bre, Igorice, nemoj da te sanjam tu! Radi, ne zabušavaj! Aj', m'rš po pivo!"
Stariji majstor je tutnjao sa vrha skele kao besni tenk. Mladi Igor, sa svojih dvadeset i pet leta, sedeo je u podnožju, sjedinjen sa hladom. Pio je poslednje ostatke piva iz dvolitarske, plastične flaše.
Na povik majstora se uopšte nije trgao. U početku se štrecao. Čak je cvikao da ne dobije šut kartu. Ali onda je shvatio kako su tanki sa radnom snagom i kako ga neće izbaciti sa posla sem ako ne bude previše provocirao. Stoga je sebi dopuštao ovakve trenutke luksuza.
Ušao je u malu trgovinu koja se nalazila preko puta skele. Od nje, do hlada svog radnog mesta delila su ga čitava tri koraka preko uske ulice. Onda bi ga spasiteljska klima radnjice prigrlila i on bi se teško vraćao na posao.
Strpao je šest dvolitarki u metalnu korpu i značajno tresnuo njome o pult kod kase. Izvadio je poveću butku novca i počeo da broji, pošto je već znao cenu, sve sa bakšišem.
Napojnica bi uvek nasmejala i razveselila prodavačicu. Možda ne toliko višak novca, koliko sam šegrt. Jer, on je bio mlad, jak i oznojan. A ona nije znala za bolje. Ipak, Bog ju je nadario savršenim oblinama, tako da je njen prekovremeni rad u magacinu dućana, za njega, predstavljao pravo zadovoljstvo.
"Opet kupuješ pivo, a Igore?"
Mladić namignu i obesi kez: "Šta ćeš? Teraju me majstori."
Devojka se smešila kao dirke klavira: "E, moj Igore, nije to posao za tebe. Za tebe je nešto ovako, kao što ja radim."
"E, Violeta, pa šta bi ti radila kad bi' se ja ovde zaposlio?"
Ova se usiljeno nasmeja: "Pa i to što kažeš!"
Igor je trpao flaše u kese koje ova, samo njemu, nije naplaćivala pedeset para.
"Nego", nastavi trenutak kasnije, "zašto ti radiš ovaj posao? Mogao bi da budeš i neki maneken ili šta slično."
Igorica se slatko nasmeja.
"Aman, ženo, kakav maneken. Ja volim pivo. Zato i radim ovaj posao. Možeš da ga piješ koliko hoćeš. A i što ga više popiješ, to te drže sve niže na skeli, kako ne bi pao. Zato sam ja stalno na dnu. Mešam malter, nosim koji džak i idem po pivo. I onda ga opet pijem."
Violeta se nasmeja širokim Igorovim leđima. Uspela je da mu dobaci jedno: "Vidimo se uveče!", pre no što je on već bio u hladu skele.
Radni dan je bio poodmakao. Igor se ponovo odmarao od to malo posla što je radio. Baš negde u to vreme, iznad njega se pojača senka. Tromo je uspravio pogled da vidi šta mu to daje bolju hladovinu. Nad njim, stajao je čovek u crnim pantalonama i lakovanim cipelama. Bela košulja je pucketala na vetru. Istom onom vetru na kome su se pomerali plava brada i par vlasi kose.
"Srećan rad majstore!" Košulja se smeškala.
"Hvala" Nasmešio se i Igorica. "Otkud ti?" Nije se trudio da ustaje. Samo je pružio ruku koju je pridošlica srdačno prihvatio.
"Petar danas izlazi, tako da ono za uveče sigurno važi. Došao sam da proverim da li dolaziš."
"Dolazim, već sam ti rekao."
"Nema problema. Onda te neću više zadržavati u poslu, pošto vidim da si veoma zauzet." Tip se nasmejao, mahnuo i otišao. Igor učini isto, isključivši ono poslednje.

Mihajlo

"Bolje bi ti bilo da nije neka prašena." Klinac u kapuljači je nadvio glavu nad grudi koliko god je to mogao. Iako se trudio da održi glas dubokim, bilo je jasno da nema više od petnaest godina.
"A tebi bi bolje bilo da skratiš jezičinu. Si čuo?" Mihajlo je pokazao žgoljavom rukom da se gubi. Mali ga je gledao još par sekundi, pa zatim otišao.
Mladić je ostao sam na keju, izložen jedino pogledu neke mačke. Još jednom je izbrojao novac, kako bi bio siguran da ga nisu prevarili. Onda je izvukao cigarete u mekom pakovanju i pripalio dve. Jednu je pušio, dok je drugu samo držao upaljenu. Sve vreme gledao je ka drveću koje se nadvijalo nad rekom. Iz mreže grana i korenja, pojavila se ženska osoba, duge plave kose.
Kada je bila sasvim blizu, nasmešila se. Uzela je cigaretu i povukla dim. Naslonila je glavu na koščato rame i jednom rukom obgrlila mladića.
"Koliko ćeš još da se bakćeš sa decom?"
"Ne znam, Majo", reče, gledajući u nebo. "Ostalo mi je još tri dana da isplatim. Možda još dve-tri isporuke. Šta ja znam."
Stajali su tako obasjani svetiljkama i senkama noćnih leptira koji su se rojili oko užarenih lopti. Kada su im cigarete dogorele, bacili su ih na popucalo tle. Krenuli su ka gradu.
Nije im dugo trebalo da stignu do parka. Seli su na jednu od klupa koju su nasumice izabrali. Iz nekog razloga, stalno bi to bila jedna te ista klupa, samo što to nisu ni primećivali.
Katkad bi pored njih prošao neko koga su znali, pa bi tišinu prekidali javljanjem. Inače, sve vreme su ćutali. Nisu imali više šta jedno drugome da kažu. Opet, nisu imali ni hrabrosti da to priznaju, te su se čvrsto držali jedno drugog, kao davljenik odlomljene daske broda.
Mihajlu je, posle jedno dva sata tišine, ipak sinulo da ima novosti.
"E, da. Pozvani smo kod Koste na izložbu."
Maja ništa nije govorila.
"Čuješ li?" Mihajlo je to ponovio malo tiše, misleći da je devojka zaspala.
"Čujem, ali ne hajem." Devojčin glas bio je kao ledenica.
"Šta ti je sad? Pa Kosta je dobar čovek. Sto puta nam je pomogao. Davao nam je da spavamo kod njega i sve to."
"Aha, a gde je bio kada su ti trebale pare da se skineš?"
"Rekao mi je još na početku tog sranja da mi neće pomoći ako se uvalim u neka veća govna. I uvalio sam se."
"Da je pravi drug, pomogao bi ti i tada!"
Mihajlo naglo ustade sa klupe. Maja, koja je bila naslonjena na njega, umalo ne pade na išarano drvo.
"Puno sereš, znaš! Dovoljno mi je pomogao!" Nešto mirnije: "A i nije mi on jedini drug."
"Da, nije. Ali je jedini koji je mogao to da ti plati!"
"Daj, bre, Majo, smiri se malo. Nije mi tu pomogao, ali ko da je bitno? Vidiš da smo se snašli."
"Da, jako smo se snašli. Valjaš ta govna kako bi platio skidanje sa istih."
Pošto su primetili da ih prolaznici gledaju sve čudnije, primirili su se. Mihajlo se vratio na mesto pored Maje. Ona se ponovo naslonila na njega. I dalje su ćutali.
"Izvinite, kol'ko je sati?" Momak je upitao nekog starca sa pekinezerom. Ovom je trebao čitav eon da pomeri rukav mantila i pogleda na kazaljke.
"Petnajst do devet."
"U jebo te!" Mihajlo je skočio sa klupe. Povukao je usnulu devojku za rukav. Trčali su do galerije, nekoliko ulica niže.

Konstantin

Čovek retke plave kose i brade sedeo je na rubu kreveta. Igrao se sićušnom napravicom za uvijanje cigareta. Jednu je, zapaljenu, već držao u ustima. Ničime se nije trudio da prikrije svoje nago telo od žene koja se rastezala po krevetu. Ona je bila prekrivena svilenim čaršavom. Kada je završila istezanje, uspravila se na laktu. Nije marila na crne vlasi šiški koje su joj smetale pri gledanju.
"Šta misliš, zašto se glumice i glumci uvek sakrivaju jedni od drugih kada se tucaju?"
"Kako to misliš?" Kosta blago okrenu glavu ka njoj.
"Pa, uvek kada se potucaju, zvoni im telefon ili pejdžer ili se neko nađe na vratima ili tako neka glupost. Mislim, kako to da uvek uzimaju posteljinu i slične stvari da se pokriju. Kao da ovaj ili ova nisu videli to telo par sekundi ranije?"
"Možda je neko na vratima?"
"Kažem ti, ponekad im zvoni telefon ili šta slično."
Konstantin se bacio na krevet pored devojke. Malićem joj je smakao pokrivač sa dojki.
"Eto, sada smo razbili i taj kliše."
Žena se zakikota. Bacila se u jastuke pored Kostine glave. Ovaj je pribio obraz uz njen obraz. Tiho je stenjala.
"Trebao bi da se obriješ. Mnogo me bocka ta tvoja čekinja."
"Ej, pazi sta pričaš!" Kosta se smejuljio. "Kako to da budem umetnik bez brade?"
"Možeš biti lepi umetnik, a?"
"More, daću ja tebi umetnika." Zavukao se u svileni pokrivač…

"Nego, Mirjana, je l' ti hoćeš da radiš ono ili šta? Nemoj da se predomisliš." Konstantin i Mirjana su ležali, zagrljeni.
"Rekla sam ti sto puta da hoću. Samo se pazi da mi ta farba ne pukne svuda po meni, jerbo neću da ti ga zacrvenim."
Kosta se grohotno nasmejao. "Ne boj se, sve je isplanirano." Isteglio je ruku koliko je god mogao, kako bi dohvatio ručni sat sa komode. Pogledao je vreme, a onda je, kao oparen, izleteo iz kreveta.
" 'Ajde, spremaj se. Ne bi bilo lepo da zakasnimo!"

Art?

Galerija belih zidova, između kojih se protezalo pedeset kvadrata pločica, bila je krcata ljudima. Na zidovima nije bilo ni jedne jedine slike. Svi stalci su uklonjeni zajedno sa uobičajnim statuama koje su stajale ulepšavajući pogled slučajnom prolazniku. Sada je samo jedan mali deo prostorije bio lišen posetilaca. Bio je to snežni čaršav na kome je stajao Kosta. Bio je obučen u belu košulju preko koje su se spuštali tregeri zakačeni za crne pantalone. Na glavi je držao široki panama šešir, a na nogama nije imao ništa do sopstvene kože i malo prljavštine. Pored njega, stajala je žena u bade mantilu. Za one koji su ga znali, njegova žena. Za one koji ga nisu znali, njegova žena, jerbo je žuta štampa odlično radila svoj posao.
Konstantin je čekao da dođu svi njegovi drugovi. Petar i Igor su stigli odavno. Pozdravio se sa njima, ali nije mnogo pričao. Morao je zabavljati gomilu isfoliranih gospođa i gospodina. Kada su se lica Mihajla i njegove devojke pojavila u zadnjim redovima, široko se nasmejao i raširio ruke:
"Dragi moji i drage moje. Drago mi je što ste došli ovde da prisustvujete performansu koji ću održati u čast mom krivo osuđenom drugu, Petru." Upro je rukom u Petra i dao raji malo vremena za aplauz. Onda je zatapšao par puta, kako bi se masa smirila. Nakašljao se, pa nastavio: "On je bio utamničen zbog pucanja na cirkuski kamion. Ne vidim zašto bi se takvo delo kažnjavalo zakonom, jer ko od nas stvarno voli cirkus?"
Pustio je da se gomila ismeje njegovom zaključku. Blago se naklonio, pa produžio.
"Hvala, hvala. Bilo kako bilo, danas sam ja ovde da prikažem patnju koju je on osećao. Bol koji je osećao zbog izdaje sistema. Klaustrofobiju koju je osećao zatvoren u prostoriji ne većoj od ovog čaršava ovde, ispod mojih stopala." Okrenuo se Mirjani: "Draga?"
Crnokosa zbaci bade mantil, tako otkrivši svoje savršene linije tela. Podigla je ruke uvis i par puta se zanjihala, kao u nesvestici. Onda se sručila na prostirku. Grčila se. Kosta ju je brzo uhvatio za ruke. Vukao je po platnu. Rulja je tek tada primetila crvenu tečnost koja je curila iz njene vagine. Po Konstantinovom licu videlo se da zna šta radi, ali grimizni trag koji je ostavljao nije imao nikakvog smisla. Cela predstava nije trajala duže od pet minuta.
Kada je završio, Kosta je obrisao znoj sa čela i poklonio se. Njegova žena se i dalje uvijala u rumenom čaršavu. Umetnik je pucnuo prstima. Negde iz mase pojavila su se četvorica u crnim ogrtačima i maskama venecijanskih klovnova. Umotali su Mirjanu u crveni prekrivač i odneli je kroz mala vrata, u ostavu.
Gosti su tapšali kao jedan. Čulo se i par "Bravo! Bravo!" Kosta je primio hiljade pohvala, stisaka ruku i poljubaca ružnih, namođenih baba. Posetioci su se ubrzo razišli, pošto nije postojalo nikakvo posluženje. Ostali su samo drugovi, Maja i Mirjana.
Devojke su se ovlaš pozdravile sa Perom, pa otišle u nepoznatom pravcu. Mihajlo, Kosta i Igor su pozdravljanju odvojili pola sata. Onda su počela razna zapitkivanja: kako je i šta bilo; kako se oseća; da li mu treba pomoć oko nečega i sve tako. Kosta je od nekuda izvadio domaću rakiju, a Mihajlo malo trave i četvorka je ubrzo bila dobro našljokana.
Negde oko ponoći, rakija je bila popijena, a drugovi izmoreni od dima. Stoga su pokupili svoje stvari i krenuli kući.
"Ionako moram da radim ujutru. Moram da ofarbam kuću neke babe." Kosta je objašnjavao dok je zaključavao galeriju.
"Ne razumem zašto radiš taj posao." Igor je zevao. "Mislim, imaš ovu galeriju i sve to."
"To je zbog mirisa farbe", objasni Konstantin. "Još kao mali sam ga obožavao. A i nije loše da imaš neki posao pride. Ko zna, možda će sutra ove moje govnarije ipak biti shvaćene i ja ću propasti."
"To sa farbom izgleda da muči i mene", primeti Petar.
"Da, izgleda da nas sve nešto muči." Svi su se nasmejali, pa krenuli kući.
Društvo je šetalo zajedno do prvog ćoška, gde su im se putevi delili. Pozdravili su se i dogovorili da se sutra nađu kod 'Tome" na jednoj ljutoj i malo priče. Posle toga, svako je otišao na svoju stranu.

Petar

Mamurluk je popustio kada se vratio do stana. Ipak, i dalje je osećao slabu vrtoglavicu. Zato mu je trebalo dosta vremena da u mraku ubode ključ u bravu. U stanu, sva su svetla bila ugašena. Samo je plavičasti sjaj televizora osvetljavao dnevnu sobu, čineći je da izgleda kao mrtvačnica.
Pera ugasi spravu i sede na kauč pored svoje majke. Starica se naglo trgla iz sna. Po tami, nije mogla da razazna da konture čoveka pored nje pripadaju njenom sinu. Zavrištala je kao sirena. Petar je pokušao da je smiri. Stavio joj je ruku na usta i govorio: "Mama! To sam ja, Petar! Mama!"
Nije vredelo. Starica se otrgla i nastavila sa vriscima. Od straha je pala na debeli tepih. Vikala je: "Lopov! Lopov!" Pera je pohrlio ka njoj, ali nije vredelo. Matora se opirala i uopšte nije čula šta joj ovaj priča. Na kraju, Pera ode do prekidača i upali svetlo. Majka se valjala po podu još koji trenutak, a onda je ugledala lik svog sina.
"Pero, sine, mamu je napao lopov!" Tromo se podigla u sedeći položaj. "Dođi, pomozi mami da ustane. Joj, zlato moje! Pa da ti nisi došao ko zna šta bi bilo!"
Petar ju je ćutke pridigao. Smestio ju je na kauč i pokrio ružičastim ćebetom. Majka je mumlala nešto o policiji i lopovu. O tome kako je mogla da bude silovana i još koješta. Pera nije mogao da je čuje. Bio je u drugoj sobi. Stajao je na stolici od pletenog pruća i preturao po starim stvarima. Našao je kutiju koja mu je trebala. Skočio je sa stolice i polako krenuo niz hodnik. U dnevnoj sobi, zatekao je mamu kako i dalje mumla mraku. Seo je naspram nje, na mali drveni tronožac. Iz kutije je izvukao šaržer i par metaka. Napunio je magacin i ubacio ga u pištolj.
"Majko?", reče, posle dva minuta buljenja u ženin obris u mraku.
"Reci, sine?"
"Žao mi je."

Igor

Par kamenčica se odronilo sa zgrade i palo blizu Igorovih stopala. Ovaj se povukao još više ispod skele. Pio je poslednje gutljaje isparelog piva.
Violeta je po ko zna koji put izašla ispred prodavnice. Mahnula bi jednom, pa stidljivo odskakutala unutra. On bi se trudio da uzvrati mahanje. Ipak, previše ga je mrzelo da se bakće oko toga. Zato bi nabacio široki kez, svaki put kada bi ova izašla. To se činilo dovoljnim.
Negde oko podneva, majstori su ga poslali po pivo. Igor se pridigao tek posle dobrih deset minuta pripreme. Kod Violete u prodavnici, pretrpeo je grdnje neke bakice koja je čekala punih pet minuta zbog toga što su njih dvoje pričali. Nije ni sačekao da baba završi svoje - namignuo je prodavačici i pošao ka skeli. Još samo par koraka ga je delilo od hladovine, kada se pred njega sruči telo jednog od radnika. Krv iz napukle lobanje poprskala mu je kolena i kesu sa pivom. Začulo se hiljadu vrisaka i povika. Ostali majstori su sišli sa skele, brzo i spretno kako to samo majmun može da uradi kada silazi sa drveta.
Mladić je bio mrtav i to je bila činjenica. Neko je pozvao hitnu pomoć, a milicija, koja je bila u blizini, bacila se na rešavanje slučaja. Pošto je bio vrlo jednostavan: dečko se izmotavao i izgubio ravnotežu, brzo su se pokupili i otišli.
"Da ne veruješ", počeo je najstariji majstor. Obraćao se Igoru, pošto su svi ostali otišli kućama.
"Da, da ne veruješ." Mladić je držao pogled prikovan za lokvu krvi na zemlji.
"Tja, izgleda da ćeš ti morati sutra da preuzmeš njegov posao."
Igor polako podiže pogled. Dugo je piljio u majstora.
"Šta je?"
Kroz glavu mu je proletalo kako radi i radi i kako nakon završenog posla staje nogom u kantu i sapliće se. Potom je padao nebrojano časova i žestoko lupio o beton. Mrtav.
"Hej, Igorice, šta je?"
Mladić se povratio iz misli: "Ništa, ništa. Sve je u redu. Dajem ostavku." Otkasao je do svoga fiće i zaputio se u nepoznatom pravcu.

Mihajlo

"Kako je Mirjana?" Mihajlo je pogledao u crno teme svoje devojke.
"Ne znam", poče ova, "valjda će biti dobro."
"Nadam se. Šta joj je uopšte?"
"Ne znam, Kosta je bio sav usplahiren i nije mi mnogo rekao. Kazao je da će pozvati kada bude novosti."
Maja se uspravila na parkovskoj klupi.
"Nego, kada treba da prodaješ?"
"Ne prodajem više." Momak nije skidao oči sa temena, na čijem mestu se sada nalazio nos.
"Molim? Kako ne prodaješ? Od čega ćeš da platiš račune!?"
"Smislićemo nešto."
Maja je skočila na orošenu travu. "Ne, nećemo mi. Ti ćeš to rešiti, pošto mi više i ne postojimo." Onda se zaputila preko parkića. Dok je žustro hodala, zgazila je nekom detetu na šaku i ovo je počelo da cmizdri. Mihajlo se nasmejao.

Konstantin

Budio bi se sa petlovima. Ipak, ustajao je tek sat vremena kasnije. Koristio bi tih šezdeset minuta za malo sanjarenja i razmišljanja. Posle toga bi se okrenuo ka svojoj ženi. Poljubio bi je u obraz i otišao da se spremi za posao. Ni ovo jutro se nije razlikovalo od prethodnih. Samo što Mirjana nije bila tu.
Kosta je unezvereno gledao po spavaćoj sobi. Spavaćica nije bila bačena preko stolice pored prozora. Tu bi je uvek ostavila kada bi je skinula. Nasmešio se panici koja ga je bila uhvatila. Pridigao se iz postelje. Tromo krenuo ka kupatilu. Kroz poluodškrinuta vrata, bleštalo je svetlo sijalice.
"Draga", započe Konstantin. "Mogla si da kažeš da više voliš da pajkiš u wc-u…" Umorno je gurnuo bele vratnice. Pred njegovim očima stvorila se slika ispovraćanih pločica i krvi. U sredini tog haosa, nalazila se Mirjana, glave naslonjene na šolju. Kosta je uzviknuo njeno ime hiljadu puta, dok ju je hvatao u naručje i nosio ka krevetu. Sve što je uspela da iscedi bilo je slabo ječanje i koji treptaj oka.
Ruke su mu se toliko tresle da je tek iz trećeg pokušaja uspeo da okrene hitnu pomoć. Rekao je adresu i ženino stanje. Glas sa druge strane žice je insistirao da mu kaže šta se tačno desilo. Činilo mu se da nebrojano puta ponavlja kako ne zna, pre no što je glas rekao da je u redu i da su kola krenula.
U ambulantnim kolima su joj prikačli toliko cevčica, igala i raznih aparata da je ličila na robota. Sestra, koja sada više nije imala šta da radi, govorila je Kosti da se smiri i kako je sve u redu. Ovaj je nije ni čuo. Samo je čvrsto stezao ženinu ruku i tiho je dozivao.
U bolnici su je odmah poslali na ispitivanje. Konstantinu je neki od doktora pričao kako više ništa ne može da uradi. Kako treba da se smiri. Kako u kuhinji ima dobre kafe.
Već je bilo pola osam. Popio je litre kafe, popušio je kilometre cigara. Ništa nije moglo da ga smiri. Doktora nikako nije mogao da nađe, a sestre su mu govorile da će mu se već neko obratiti ako bude bilo vesti. Rekle su mu i da ne brine, čim mu do sada niko ništa nije rekao. Ipak, oko osam časova, prišao mu je onaj isti doktor koji mu je otkrio tajne tople kafe.
"Šta joj je?!"
"Izgleda da ima trovanje. Čini se da je od nekakve farbe."
"O, Bože!"
"Šta je bilo?"
"Pa, mora da je od farbe koju je koristila juče uveče. Znate, ja sam umetnik i moj prijatelj…"
"Dobro, manite prijatelja. Šta vam je žena radila?"
Kosta je duboko udahnuo. Otpio još malo kafe i uvukao dugačak dim. Pošto je izbacio veliki oblak između sebe i doktora, počeo je.
"Imala je tu kesicu u vagini koja je bila napunjena bojom. Onda je probušila kesicu i ja sam slikao njome po platnu."
"Gospode Bože." Doktor je bio preneražen. "Dobro, sačekajte ovde. Obaveštavaću vas o stanju vaše žene." Okrenuo se da ode.
"Kako je sada?" Kosta ga zaustavi pitanjem.
"Ne najbolje, ali biće sve u redu."
Konstantin je nalio sebi još jednu šoljicu kafe. Utom mu zazvoni telefon. Nije ni pogledao ko ga zove. Samo se javio: "Halo?"
"Halo, Kosta, Maja ovde. Je l' tu negde Mirjana?"
Bradonja duboko udahnu.
"Kosta? Halo?"
"Ja sam u bolnici. Mirjani je loše."
"Molim? Šta joj je?"
"Dobila je nekakvo trovanje. Valjda od one boje sinoć, ne znam. Nisu mi mnogo rekli. Ne znaju ni oni sami, valjda."
"Užas! Pa je l' hoćeš da dođem?"
"Ne treba. Stvarno, lakše mi ovako. Nazvaću te ako bude bilo novosti."
"Kako joj je sada?" Kao da nije čula ovo poslednje.
"Kažu da je zajebano, ali da će biti sve O.K. "
"Nadam se. Slušaj, obavezno me zovi kada ti jave nešto novo. 'Si čuo?"
"Važi, važi…" Ugasio je mobilni.

Kosa

Mihajlo je bio na pet minuta od bolnice. Ni sam nije znao zašto je pošao tamo. Kosta bi javio da je došlo do ikakvih promena. Valjda je hteo da se nađe drugu u nevolji. Ili mu je samo bilo jako dosadno na parkovskoj klupi. Nebitno.
Na recepciji je radila slatka devojka, ne starija od dvadeset i pet godina. Posle kratkog ćaskanja sa njom, Mihajlo upita gde može naći Mirjanu Mladenović. Devojka je kuckala nešto po tastaturi, pa objavila:
"Nju je primio doktor Trifunović. Idi ovim hodnikom pa levo. Piše na vratima. A ako nije u kancelariji, sekretarica će već pogledati gde je smeštena."
Mladić se zahvalio uz smešak. Krenuo je niz hodnik. Levi koridor je bio ispunjen prigušenim neonom. Na stolicama za čekanje niko nije sedeo. Jedino što je bilo živo u hodniku jeste telo bradatog ćelavca koji se skupljao u uglu.
"Kosta, šta ti je?!" Mihajlo je pokušao da pridigne druga. Ovaj se otrgao stisku. Nastavio sa jecanjem.
"Kosta…"
"Mrtva je. O.K.? Jebeno mrtva!" Pridigao je zajapurenu glavu ka Mihajlu. Na podlaktici, gde mu je bila naslonjeno lice, ocrtavali su se tragovi suza i slina.
Mihajlo se skljokao pored Konstantina. Zagrlio ga je jednom rukom. "Žao mi je."
"Znam, znam." Nije mogao da izdrži, a da ne rida.
"Ne možeš ovde ostati. 'Ajde, vodim te kući da legneš i to."
"Ma kakvoj kući?! Šta ću tamo?!"
Mihajlo nije znao šta da radi. Svaka reč sada je bila suvišna.
"Ne možeš ostati ovde", ponovio je. "Hajde, barem sedi ko čovek na stolicu."
"Ne!" Nekoliko trenutaka kasnije: "Znaš šta ćemo?"
"Šta?"
"Idemo u brvnaru."
Mihajlo ga je odmerio. Krvave Kostine oči prikovale su njegove. Klimnuo je glavom.
"Može. Ionako me je Maja ostavila."
"Žao mi je." Uspeo je da iscedi dok je ustajao.
"Ne mari."
Zagrljeni su izašli iz bolnice. Seli su u taksi i odvezli se do Konstantinove kuće. Tamo je Mihajlo smestio svog ucveljenog druga na zadnje sedište crvenog mini morisa koji je Mirjana vozila, a on sam je seo za vozačevo mesto. Pre no što su stigli do brvnare, svratili su do prodavnice. Mihajlo je potrošio sve pare na hranu i par flaša rakije, dovoljno za bar tri dana u planini. Nastavili su put.

Brvnara

Put do brvnare bio je dugačak. Ipak, prijatni okoliš skretao je misli sa sivog asfalta. Sumrak je već liznuo nebo, kada su se kola zaustavila pored žućkastog fiće.
"Izgleda da je i Igor došao."
"Samo da nije poveo onu glupu kasirku", tmurno će Kosta.
"Valjda nije."
Do kuće su nastavili ćutke, po stazi od nasutog šljunka. Vrata su bila otključana. Na trosedu ispred televizora sedeo je Igorica. Bio je sam. Spavao je.
Mihajlo je otišao do wc-a. Konstantin je za to vreme seo pored usnulog druga. Ugibanje jastuka na ležaju ga je probudilo.
"Otkud ti?", uspe da procedi.
"Eto, došli malo."
"Došli?" I dalje je bio grogi.
"Tu je i Mihajlo."
"A Petar?"
"Ne znam. Nismo ga zvali."
Igor se uspravio. Uvio se ćebetom kao indijanski poglavica. Otpio malo piva iz konzerve koja je stajala pored troseda. "Dobro, otkud vi?"
Čulo se kako Mihajlo povlači vodu, a ubrzo potom se našao i u sobi. "O, budan si."
"Ma da. Šta radite ovde u ovo doba?"
Mihajlo je gledao u Kostu. Ovaj je samo blenuo u trepereću sliku televizora. Tišina je već postala neprijatna.
"Dobro, hoće li mi neko, kog kurca, reći u čemu je stvar?!" Igor je bio besan. Bacio je ćebe na pod i ustao. Prekrstio je ruke i stao ispred televizora. Konstantinu to kao da nije smetalo. I dalje je buljio u sliku. Samo što su umesto nje sada tu bile Igoricine noge uobličene u ćirilično slovo l.
"Mirjana je mrtva."
"Molim?!" Zbunjeno je pogledao u Mihajla. Ovaj sklopi oči i klimnu glavom. Igor je pao na kolena ispred Koste.
"Žao mi je. Jebo te... Stvarno mi je žao." Oči su mu zasuzile, ali nije hteo da plače. Ne bi imalo smisla kada već njen muž to ne radi.
"Znam, znam..." Konstantin zagrli Igoricu i briznu u plač.
Mihajlo nije znao šta da radi. Zato je odlučio da skuva kafu i da sipa rakiju. To će ih sve barem malo primiriti. I stvarno jeste.
Niko ništa nije pričao. Niko ništa nije radio. Samo su buljili jedni u druge ili u neke kutke velike dnevne sobe.
"Od čega?", usudi se da upita Igor.
"Nebitno. Mrtva je." Kosta ugrabi ćebe i prekri se preko glave. Kroz par minuta čulo se slabo hrkanje.
"Mogli bi i mi da spavamo."
"Da znaš. 'Ajde, idi ti po krevete iz šupe, mene stvarno mrzi."
"Ja da idem? Ja sam spremio kafu i to!"
"Puši ga. U ovakvom trenutku se prepireš." Izašao je.
Vratio se kroz desetak minuta sa po jednim prašnjavim poljskim krevetom ispod svake miške. Pažljivo ih je spustio na zemlju i rasklopio. Za to vreme, Mihajlo je iskopao neku ćebad iz komode na kojoj je stajao televizor. Kada su legli i malo se primirili, Mihajlo poče.
" 'Si budan?"
"Tu i tamo", pospano će Igor.
"Znaš, ostavila me je."
"Ko?"
"Pa Maja, jebo te."
"Aaaa... Žao mi je i to."
"Da, da..."
Zaspali su.

Mihajlo je trljao oči ne bi li skinuo krmelje. TV je radio. Konstantin je i dalje bio pokriven preko glave. Jedino je Igor falio.
Jedva je ustao. Odavno nije spavao na sličnom ležaju, pa su ga leđa bolela. Noge su mu utrnule, a ruke promrzle. Čak ga ni stalna bleja na parkovskoj klupi nije navikla na nezgodno spavanje.
Odgegao se do kupatila i obavio jutarnje potrepštine. Ukočenost je polako popuštala, te se sa nešto manje napora prebacio do trema brvnare. Tamo je sedeo Igor, zavaljen u stolicu od pletenog pruća. Pijuckao je kafu i gledao u planinske vence koji su okruživali njihovo malo utočiste.
"Des' "
"O, dobro jutro. Je l' onaj ustao?"
"Nije, a i nešto mi se čini kao da neće skoro. Stavio sam mu dosta onog sranja za smirenje i još nešto za spavanje."
"Kada?"
"Juče u kafu."
"Što i meni nisi to stavio, baš sam nešto umoran, a ne mogu da spavam."
"Šta ćeš, nisam znao."
"Ma, zezam se."
"Znam, bre. Nego, šta radiš?"
"Evo, uživam. Zamislio sam da sam sam na pustom ostrvu. Nigde nikoga, samo ja, jedan pas i frižider pun klope i pića. Gledao bih tako u pučinu jedno deset godina, a tamo se ništa ne bi dešavalo. Ni na ostrvu se ništa ne bi dešavalo. Možda bi pas ponekad bio glasniji, ali onda bih ga gađao kakvom konzervom ili tako nečim i on bi prestao da mi dosađuje. Zamislio sam i još da posle tih deset godina vidim ogromnu pečurku dima na horizontu i da znam da je to kraj svih stvari na ovom svetu, pa i mene."
"Sam? Sa psom?"
"Da, šta fali?"
"Ništa, ništa. Šta ćeš onda ovde, sa nama?"
"Pa nemam psa."
"Crkni, pederu."
"Daj opusti se."
"Ne mogu, bre. Nervozan sam nešto."
"Razumem te." Igor odmeri Mihajla. "Idi po kafu i smiri se malo."
Mihajlo posluša druga.
Mrštio se sve dok nije osetio prve miomirise smeđeg napitka. Onda je otpio gutljaj i kao da su svi problemi bili rešeni. Dok je spremao sebi piće, a i dok ga je ispijao, povremeno bi bacio pogled na Kostu. Ovaj se prevrtao. Stenjao. Jednom mu je uhvatio pogled koji je išao prazno do plafona. Nije mu ništa govorio. Pustio ga je da bude malo sam. Zato je izašao na terasu, da se pridruži Igorici u maštarenju.
Ovaj je, bez treptaja, buljio u udaljene masive. Mihajlo je hteo da popričaju, ali bilo mu je žao da vraća druga sa pustog ostrva ili gde god da se on nalazio u tom trenutku. Samo je seo na tronožac i naslonio se na zid. Nije ni primetio kako ga dremež polako oduzima.
Probudio ga je slab zvižduk koji je dopirao iz Igorovih usta. Iako mu nije smetao, prokomentarisao je:
"Šta zviždiš, jebo te?"
Igorica nije obraćao mnogo pažnje na opasku. Samo ga je pogledao i namignuo, ne prekidajući melodiju koju je smišljao u trenutku.
Mihajlo se proteglio koliko je god mogao. Leđa su mu pošteno pukla. Uzdahnuo je bolno.
"Je l' ustao Kosta?"
Prekinuo je sa zviždanjem. "Ne znam. Probudio sam se nešto pre tebe."
"Da proverim?"
"Mani ga. Ako hoće, sam će izaći. Pusti ga malo samog da se izduva."
"Valjda si u pravu. Nego, 'ćeš da prezalogajimo nešto i popijemo malo, a?"
"Može."
Mihajlo se za tili čas našao u kući. Uzeo je veknu hleba, malo salame i sira. U drugoj ruci nosio je flašu rakije. U prolazu, bacio je pogled na Konstantina. Ovaj je ležao prekriven preko glave. Ipak, mogao je da čuje blago štucanje prilikom jecanja.
Jeli su i pili, ćaskajući o raznim glupostima.
"Tja, šta ti je čovek", poče Igor. Zagrizao je novo parče hleba.
"Što?"
"Pa pazi." Iz usta su mu ispadale trunke hrane. "Mrzimo se međusobno zbog gomile gluposti. Tipa, boja kože, nacija i ostala sranja. Neki se kolju samo zato što se drugačije prezivaju."
"I?" Mihajlo je cugnuo malo ljute.
"I? I ništa. Svi se mi nadamo da ćemo upoznati još jednu inteligentnu rasu. Neki dokaz da nismo sami i slično. Ali čemu to? Mrzimo se zbog onakvih gluposti, zamisli kako će tek da se mrzimo kada nam prodavac umesto rukama, bude pakovao pomorandže pipcima ili tako nešto."
"Ma, koga još boli dupe za to. Jebo te, ponekad stvarno smoriš sa takvim nekim idiotarijama."
"Ne s'vataš poentu, jebi ga. Droga ti je pojela mozak." Dolio je sebi rakije.
"Nosi se ti. Kakve si ti to visoke škole završio pa da mi sada tu mudruješ tu?"
"Ja sam..."
Dalju raspravu prekinu pucketanje šljunka pod gumama automobila. Bio je to policijski patrolni auto. Kola su se dovezla najbliže moguće kući. Kada se motor ugasio, iz vozila su izašla dva policajca. Drugovi su mogli da vide da su otkopčali dugmad na futrolama za pištolje.
"Dobar dan", poče krupniji milicajac.
"Dobar dan", skoro će u glas Mihajlo i Igor.
"Da li je ovde izvesni Konstantin Mladenović?"
"Što vas to zanima?" Igor je bio nervozan.
"Osumnjičen je da je ubio svoju ženu. Moramo da ga privedemo. Da li je ovde ili nije?"
"On... On je..." Mihajlo je zamucao da nešto kaže. Zbog posla kojim se bavio, bio je alergičan na policajce.
"Šta je on?", podrugljivo će jedan od pridošlih.
"On je..."
U tom trenutku začula se lomljava negde iza kuće. Desetak sekundi kasnije, policija je videla Kostu kako beži preko brežuljka iza vikendice.
"Stani, policija!" Uzviknuli su. Brzo su izvadili pištolje. "Stani! Pucaćemo!"
Konstantin nije prestajao sa bežanjem. Začuli su se prvi hici. Prvo su zapucali u vazduh. Onda ka beguncu. Namerno su mašili. Ponovili su naredbu. Kosta nije stao. Ponovo su zapucali. Ovoga puta nešto preciznije. Na ovo, Mihajlo je skočio na jednog od policajaca.
"Stanite! Pa nije on kriv!"
Avaj, ovaj je u tom trenutku ispalio još jedan metak. Na Mihajlovim grudima, uskoro se našla bordo fleka. Jedan od policajaca je brzo obavestio stanicu šta se desilo i zatražio hitnu pomoć. Drugi je potrčao uz brdo, kako bi uhvatio begunca.
Kosta je ležao u lokvi sopstvene krvi. Iz obe noge tekle su rumene bujice. Policajac ga je pažljivo podigao i poneo ka brvnari. Hitna pomoć je ubrzo bila tu, kao i još jedna plavo-bela kola.
Igor je skamenjeno gledao ceo događaj. Skamenjeno je posmatrao i kako se Konstantin previja u bolu. Kako mu policajac govori da ne napušta grad, jer će biti svedok. Kako Mihajlu zakopčavaju crnu vreću od glave do pete. Kako se cela stvar brzo smiruje na umirućem suncu....

Greh

Kada je poslednji čovek otišao iz vikendice, Igor je seo u kola i zaputio se ka gradu. Ni sam nije znao kako je uspeo da stigne do centra. Sve oko njega bilo je sivo i zamućeno. Prekriveno slojevima prašine koja mu je mutila vid.
Parkirao se ispred Petrove zgrade, pritom udarivši nov novcijati mercedes. Da je ovo uradio juče, veoma bi se zabrinuo. Sada, blentavo je pogledao u ogrebotinu, pa otišao ka ulazu zgrade.
Peške se popeo na šesti sprat. Mrzelo ga je da čeka lift. Hteo je što pre da popriča sa nekim. Sa nekim koga zna. Kome veruje.
Vrata je otvorila Perina mama. Bila je obučena u preusku crnu haljinu. Na licu je bilo previše šminke.
"Dobro veče."
"Dobro veče", tiho će mama.
"Da li je Petar tu?"
"Nije. Petar je mrtav."
"Molim?!"
"Da, tragedija. Ubio se..."
Igor se okrenu ka stepenicama. Petrova majka mu je nešto pričala, ali on je nije čuo. Prvo od velike mučnine i zaglušenosti u ušima. Onda od histeričnog smeha koji ga nije napustio ni kada je izašao iz zgrade. Jedva se dovukao do fiće, gde je nastavio sa smejanjem. Kada ga je to prošlo, skupio se u fetus i zaplakao. Ridao je tako glasno da je par prolaznika stalo da ga pita da li je sve uredu. Nije ih ni čuo ni video. Bol, tuga, zbunjenost... Sve mu se sručilo munjevitom brzinom i nije znao šta da radi. Samo se valjao u sopstevnim suzama i slinama. Nije imao gde da ode. Sa kim da porazgovara. Ni sa jednim majstorom nije bio tako dobar. Ni sa jednim... Onda mu je sinulo. Violeta uskoro završava smenu. Prvi put u životu želeo je da je vidi iz razloga koji nije imao veze sa požudom. Odlučio je da ide peške, jer je trgovina ionako bila blizu.
Mislio je da će mu vazduh i šetnja među drugim ljudima na ulici prijati. Prevario se. Bilo je previše sparno i samo se gušio, a drugi su ga gledali kao čudaka: zbog svog tog plakanja i naprezanja, lice mu je bilo crveno i oteklo. Ipak, stigao je do radnje preko puta građevine. Radnika noćne smene je znao na "ćao ćao". Tako je bilo i sada. Ovaj ga je uputio ka magacinu, gde je bila Violeta. Kada se pojavio na vratima, devojka je vrisnula.
"Pa šta ti se desilo?"
"Svašta. Vodi me kući."
"Tvojoj kući?"
"Ne, ne... Kod sebe. Moram da legnem. Molim te..." Nije više mogao da priča. Uplašena, brzo je pokupila svoje pinkle i povela Igora iz radnje. Morali su da promene dva prevoza kako bi stigli do njenog malog stana u predgrađu. Igoru je izlaženje i ulaženje smetalo. No, bio je sve smireniji. Ali preko lica mu se navlačilo nekakvo mrtvačko crnilo.
Kada su prvi gutljaji čaja našli svoj put do stomaka, ispričao joj je celu priču. Ova je puštala suze i jauke. Sve vreme ga je mazila i govorila: "Jadan moj Igor." Na kraju su legli da spavaju. Violeta mu je dala do znanja da ga želi, ali njemu to nije mnogo značilo. Samo ju je čvrsto zagrlio i buljio u plafon. Prodavačica je ubrzo zaspala. Igorica nije mogao.
Pred očima su mu sevali nadgrobni spomenici. Ružno lice žene koja je blago hrkala pored njega. Skela. Krv. Slike su se menjale neverovatnom brzinom. Nisu stajale. Probao je da zatvori oči. Tada je bilo još gore - sve je izgledalo realnije.

Ustao je. Polako. Nije hteo da probudi usnulu. Obukao se i uzeo od Violete nešto para. Čisto da ima za pivo.
Dugo je šetao gradom u potrazi za prodavnicom koja je radila u taj sitni sat. Kupio je dve litre piva u plastičnoj flaši. Još dosta vremena je prošlo, pre no što je odlučio da načne svoj omiljeni napitak.
Otpio je gutljaj. Nije mu prijao. Verovatno je pivo bilo staro ili je predugo stajalo na suncu. Bacio je flašu u travu pored trotoara. Osvrnuo se oko sebe u potrazi za novim mestom za šetnju. Negde na stotinak metara od njega, obasjan neonom, nalazio se most.
Ubrzo je gazio po betonskoj konstrukciji, zagledan u divlju bujicu. Slike su mu ponovo okupirale glavu. Nije mogao da ih potisne dublje u sebe. Da se natera da barem malo zaboravi.
Ružno lice. Skela. Krv…
Zakoračio je preko ograde mosta. Još čitavih pola časa je buljio u mutnu vodu. Onda joj se pridružio…