|
Knjiga
Anđeo amnezije
spustio je svoja topla krila na njene oči
Spavala je
Snom tragača sudbine koji se ne da stići
Meka koža njenih zagonetnih belina
Spaljena je na lomači vekova
Na crne vitice ugnezdile se šarene ptice s oštrim kandžama
Trgla se
Oblači svoju
nevinost u belu haljinu siromašnog kroja
Odlazi poslednjim vozom unatrag
Brzopleti
krvnici
Jure
Da joj reči iz usta
Ukradu
Od
belog do belog
Govorio sam
sebi
Ne znaš ti ništa ni o čemu
Ni zuba da probeli
Kud da se nosim sa nekim
Ništa da me uhvati
Nigdina da me traži
Ja sam se
smejao drugima
U kožu će im ući novostamenost
Na severu su crni obrazi ledili obzor
Središte je u žutoj boji ključalo
Nebitno je šta će se reći
U vilicama će im se istok zaglaviti
Nisam i neću
i ne znam
Uobrazilja je krvoločna
Zapadno od drveta beli se belo
A ni zuba da probeli
Zabelite me uskrsnućem
Izbeleće beline
Kolevka
Putnik
i Mesto
Zaboravili
su te u kolevci
U potčinjavanju početka
U zavezanom zavežljaju
Nisi se bunio
Naučio si da te nisu rode donele
I to ti je bilo dovoljno
Gledao si druge kako se drže za skut
Nekako drugačije
Od tebe do
tebe put je dugačak
Nepregledan
Kolevku nisi spalio
Posadio si je u vir svoje osećajnosti
Da ne bi zaboravio da te rode nisu donele
Stvorili te oni
Odvojili od sebe deo mesa i rebara
A nisu se setili da rode ipak postoje
Radosna
vest
Jer
Sin Čovječiji dođe da spase izgubljeno
Od blata
si pravio ptice koje su letele
Igrao se umiranja sa drugima
Dete kao dete
Nemirnog duha
Nebo ti je bilo blizu
Ispunilo se
Proroci su rekli
Bor, kedar i kiparis
Odneli su te na leđima
I prikovali
Hranilnicu
Zavičaj
i reči
Iznad žutih
vrhova zgrada tmurno nebo
Naslanjalo se niskim laktovima
Na misao o tvrdom i vrelom pesku
Tamo negde
Daleko od zavičaja
Od zelene punoće vazduha
Ovde
Gde oblaci mladu vatru na stari log porađaju
Koža nije tako skupa
S kolena na koleno prenosilo se učenje da je ona samo omotač
Približno iste boje
Svuda
Ova koža
Ta koža
Ona koža
Tamo
Ptice se možda ne sele
Ni zavese ne stvaraju iste šare na staklu
Sunce se ljubi u čelo zbog koordinata zadanih u jeziku
Ovde su sidra zarđala
Reči se trampe za krpice i tikvice
U kovčegu se čuvaju
Služe za pravljenje vanilica i slanje poruka
Tapkaju po mraku i skaču po trotoaru kao grad
Podvrgavaju se hirurškim zahvatima
A inače
Usna duplja ih uvek slatko povraća
Reči
Amnezija e Morte
Sile razaranja
Straža
Vitati ne
znadosmo u hladnom zavičaju
Zemlja koju obožavasmo beše suviše posna
Bez glave pođosmo u nepoznato da iskamo blagodat i mošt
Neke druge hraniteljke
Prođosmo gore visoke i prebrodismo reke široke
Začudiše nas besede onih od kojih smo pištu otimali
Kami su padali
na naše vratove
Koplja smo lomili na mekim rebrima mnogobrojnih vragova
Lik naš se prostirao kroz ves mir
Ne strahovasmo
mi pogani od duge nošti
U novim žilištima medovina nas i dalje životvoriše
Hteli smo
se nastaniti tamo
Gde su znamenija strašna
U boji zlata s prekrštenim rukama stajala
Ali nas je odbila velikota i nama strana čistota plavog
Sjajno su blještale klesane stene
I var je neki ušao u krv našu
Razga se
ukrštaše na lonu sunčevog odsjaja
Beše nam duša tako plodna i bitije ispunjeno
Vina je naša bila al’ je ispravismo
One čudne prekrštene ruke u svoje uzesmo
Da, tog lepog
jutra
Postali smo
Straža
|
