Negde iz modrine nateklog azura izranja jedno kameno ostrvo. Pluta, nepomično, po vodi, kao odron sa bespregledne komadine neba. Ližu ga s jedne strane nemini morskli talasi. S druge, čežnjivo gleda u zemljino kopno koje se svakim danom sve više i više odaljavalo. Noću, propinje se nad njim fasada golemog meseca i prosipa se preko njega kao mleko. Samo, prognano od kopna i živahnih svetiljki njegovih luka. Ako bi se dva snažna čoveka našla u čamcu, trebalo bi im najmanje dva sata da doveslaju do kopna. Ličilo je na zenicu tog nepreglednog morskog oka koja se iz dana u dan sužava, natapa vodom i solju, tone.

Ostrvo je živelo usporeno, nekako pokorno i podanički. Stanovnici svi pogrbljeni i bojažljiva pogleda, ali ne prema bogu, u čije lice bi srdito zarežali ako bi im se prikazalo, već prema ostrvu samom. Verovali su da će se isto rasrditi, prevrnuti i potopiti ako li makar oseti i jednu trunčicu njihove odmetnutosti od njegovih zakonitosti i pravila. Zavisili su od njegove prevrtljive ćudi, od vetra i kiše, vegetacije, ribe i vode, koza. Svaka kuća imala je makar jednu kozu, poneka bogatija i po pet-šest, ako se to uopšte i može nazvati bogatstvom. Celo ostrvo počivalo je na njima. Nije bilo neobično videti ih kako trčkaju svuda unaoklo, živahne i slobodne, jer drugde nisu imale gde da odu, okovane morem sa svih strana. Mekatale su sve u isti glas. Taj prekidajući zvuk  izdizao se iznad ostrva, kružio nad njim, ograđivao ga i još više udaljavao od kopna čije su zidine svakim novim meketom izgledale još više i nesagledivije. Priklešteni između mora s jedne i kozijeg meketa s druge strane, stanovnici tog ostrva živeli su kako su morali, a ne kako su hteli. Vremenom, svikli su na te zvuke, osećali u grudima neobičnu prazninu i muk ako bi isti samo sekund zanemeli. Ponekad, noću, zvuk kakve besane koze prepleo bi se sa zvucima crvčaka te bi tako zajedno tresli i drmusali plahe niti ostrvskog sna. Celo ostrvo bilo je išarano puteljcima čija je širina bila prilagođena tome da koza može njima da prođe. Krivudali su grdinama i stenama, uski i neprohodni, ti koziji puteljci, tekli svuda naokolo poput usahlih vena tog osamljenog ostrva.

Sedeo je tog dana na pragu svoje kuće i nekako setno posmatrao kako more guta dan. Njegov sin i snaja nešto su radili u kući, žena se užurbano vrtela oko drva za vatru, njegove četiri koze meketale su bezbrižno tu, iza kuće. Taj pitki, večernji mir, kad je mrak još uvek proziran i lak, dok ne naraste i potopi celo ostrvo, naglo je preseklo neko titranje u grudima. Hladan znoj probio je niz kičmene pršljenove. Ustao je polako, da se ne sruši od nagline, i odvukao se sporo u postelju. Cele noći probdeo je jureći izmaštane senke po plafonu, gledajući ih kako se rasipaju, pretaču jedne u drugu, ganjaju kao mlade kozice. Poneka bi i zameketala tu iznad njega, a on bi pružio ruku da je dohvati. Ali sve što je držao u ruci bili su obrisi bledunjave svetlosti čiji su se pramenovi, odmetnuti od meseca, prikradali njegovom zidu kroz prozor. Bol u grudima postao je te noći oštar kao turski jatagan. Ujutru nije mogao da ustane. Žena ga je zabrinuto gledala, kuvala mu neke čajeve od retkog bilja što je moglo da se uzbere na pokojoj padini ostrva, trljala mu grudi rakijom, stavljala mu hladne obloge na čelo. Sin, koji je morao da istera koze, sada je nervozno marširao iz kuće i u kuću, čas se naginjući nad ocem, čas izlazeći napolje da ga skučenost sobe i teškog očevog daha ne zgrome. Otac je disao je sa takvom mukom da se činilo da u jednom dahu usisava svaki molekul te prostorije u kojoj je ležao, natapajući krevet ledenim znojem.

Sutradan se već pročulo ostrvom da je teška muka zadesila njihovu kuću. Meštani su svraćali da oslušnu, gvirnu i priupitaju, bojažljivo prilazeći kući zamišljajući da prilaze kavezu sa zverinjama. Blizina bolesti i smrti, koliko ih je odbijala toliko ih je potajno i privlačila. Sevale su njihove radoznale oči u pomračinu te sobe, naličeći mu na nemirne svice što se komešaju zidovima. Dolazila je i ostrvska vidarka, stara, zborana i napola mrtva baba koja se kretala neobičnom vitalnošću za njen osušeni izgled, noseći u rukama i nogama snagu i žilavost najjače od ostrvskih koza. Lice mu je već bilo bledo, oči bezbojne i nemirne, usne iskrivljene. Stalno mu se pričinajvalo da kozja glava viri kroz prozor, gricka mu kosu i obrve. Starica ga je dojila nekim napitkom od kozijeg mleka, maljala mu grudi nekom bajalicom od kozijeg repa, bečila se nad njim i kolutala očima koje kao da su ispadale iz duplji i vrtele se poput čigre. Na kraju tog dana izašla je iz sobe tmurno odmahujući glavom. Žena je samo grcala stisnutih usana, a sin besno šutirao koziji drek koji mu se našao pred nogom.

Sutradan se ostrvski starešina nadneo nad tu kuću kao da će izvidati svaku pukotinu u njoj samim svojim prisustvom. Dugo i naporno razgovarao je sa ženom, a onda bojažljivo gvirnuo u sobu koja se, zapahnuta bolesnikovim teškim zadahom, nadula od neke vlage i memle, teška i kisela. Već ništa nije razaznavao od glasova, mešao je ženin i sinovljev, a ovaj starešinin, promukao i dubok, presecao je i jedan i drugi, namećući se kao nadređen i svečan. Naslućivao je reči kao “kopno” i “lekar”, ali jedva i kroz suzdržani meket u pozadini.

Sutradan su došla pred kuću dva snažna mladića, sinovi ostrvskog starešine, poslušni i priglupi momci. Sa krpama preko noseva i usta, ušli su u sobu koja već otužno zaudarala na smrt i raspadanje i, uz pomoć sina, izneli ga u dvorište. Činili su to pažljivo, kao da će neki nagliji njihov pokret iščupati udove bolesnika. Žena je zadržavala plač ogaravljenim šakama. Smestili su ga na kolica za drva i pažljivo vukli ka obali. Žena i sin sporo su koračali za kolicima ličeći na posmrtnu povorku. Blagi meket nazirao se u pozadini. Sad već nije ništa razaznavao. Ni da li je jutro ili uveliko dan. Morski vazduh nije imao ukus, graške znoja upijale su vetar, ni njega nije osećao. Samo snažne ruke starešininih sinova koje su ga smeštale u mali čamac i koje su prodirale u njegovo natrulo meso. Počeli su da veslaju. Položen na leđa mogao je da vidi samo nebo oivičeno rubovima čamca. Nebom su skakutale kozje senke. Vode ga na kopno, lekaru. Tada se onesvestio.

Kada se malo pribrao, noć se već nahvatala svuda unaokolo. Osećao je kako blagi morski talasi glođu sivi obalski kamen. Bilo mu je hladno. Da li je to kopno? Pokušao je da se pomakne, ali pri svakom pokretu osećao je da mu se mišići kidaju od kostiju. Kosti. Protrljao je oči. Pored njega je ležao stari kozji skelet. Po golim rebrima skeleta visili su pramenovi ostataka od vune. Zubi mu se zgrčiše.

***

Na sat vremena veslanja od ostrva nalazilo se nešto manje ostrvce, kao mlađi brat ovome na kojem su živeli, brat koji se odmetnuo pa samuje negde, još dalje od ljudi i kopna. Na njega su imali običaj da odvode bolesne i prestarele koze. Da umru. Zvali su ga “kozje ostrvo”. Bilo je posejano sa stotine kozijih skeleta koji su se rasipali svuda unaoklo, kao nemi stanovnici tog divljeg komada zemlje. Više nisu sami.