I

Pita me novinar šta pesmom želim da kažem,
da postignem, »Zašto pišete«, glasi pitanje,
a onda kada iskreno kažem da je moje zvanje
da zamumuljim, da sakrijem, ulepšam i slažem -

smeh! Ja velim, dalje, da je sve zbog slave
zbog para, obožavateljki, škljocanja aparata
da bih bio besmrtan, upisan slovima od zlata
u istoriju, među pametne akademijine glave.

Neverica. Misle da se šalim, da sam popio koju više,
jer očekuju onu poznatu, nabubanu, neiskrenu žvaku
da svako samo zbog »božanskog nadahnuća« piše.

A meni ne pada na pamet da kenjam tu staru kvaku
i da se foliram da sam samo posrednik, vlasnik dara
od Boga, a ja, kao, samo lupkam po tastaturi računara.

II

Ne, ja lažem i sebe i čitaoce željne laži;
lažem ih da nam se svima isti kraj ne sprema
da nam ništa u susret ne trči i da nikad ne drema
onaj crni, isti kraj, jer od toga je draži

svaki drugi zaplet, svaka druga ideja.
Jer, ko bi da celog života, svakog minuta
misli o tome kako mu u susret ide Smrt ljuta
terajući svaku radost kao čangrizava kreja?

Lažem da ima smisla i posle nas,
da muka ima poentu, patnja značenje
a slomljeno srce da je samo ačenje

i da je na poslednjoj vagi najvažniji tas
ono što, navodno, mi činimo naivnom dobrotom
a da će loše proći cinici koji se smeju grohotom.