Skamenjeno srce

Bio je lep, crn jednorog, ali parče njegovog srca se jednom davno skamenilo.
Niko nije znao da se u njegovom srcu krije kamenčić i niko nije znao kako je ranjen i kako mu kamen polako probada ostatak srca. Ona mu je skamenila srce, nije znala da je to uradila, ali njegovo srce je mislilo da njeno zna i da nije marilo za to i zato je kamen, osnažen time, uspeo, polako da ohladi ostatak njegovog srca i  potpuno zavlada njime. Ali ipak, ostatak ju je beskrajno voleo i kad god bi kamen zaspao, pokušavao je da dođe do nje.
Jedne noći, našla su se njihova srca. Njegovo skamenjeno, ali ipak iskreno srce, priznalo je njenom nežnom srcu da kamen još uvek postoji i da ga boli. Njeno nije znalo ni da je ikada postojao kamen, jer zavolelo je njegovo, već okamenjeno srce. Borilo se njeno srce da objasni, ali svaki put kad bi pokušavalo, kamen njegovog srca zatvarao je vrata, vešto krio vapaj iskrenosti njenog srca, od ostatka njegovog srca! I tako je,sada i njeno srce krvarilo, ali opet se podizalo od velike ljubavi. Onaj deo njegovog srca, koji je beskrajno voli, je to video, ali je nemoćan bio pred jačinom kamena.
Kamen je još uvek tu.
Jedne noći, plesala su njihova ranjena srca. Mesec je uživao, ples je ostavljao trag na površini vode. Ne! Nešto nije u redu! Mesec je pojačao sjaj, da bi bolje video. Tragovi nisu savršeni!
- Kamen! Ne možeš se ti od mene sakriti! , viknuo je.
Kamen je postao, zauvek, beznačajna prašina. On je poslednji kojem je srce bilo skamenjeno.
Noć je. Prostranstvo vode. Dva slobodna srca plešu. Trag za tragom, savršenstvo za savršenstvom!

Biser na pesku

Trčala je najsnažnije što je mogla, mislila je samo na to, da treba da stigne... Mora da stigne. Savila je glavu, rog pružila pravo, da bi lakše i brže prolazila kroz vazduh. Dugačka, bela, mekana griva, vijorila joj se na vetru. Pokleknula je, ali se ponovo podizala. Ne sme da stane...
Još uvek je trčala, još uvek su je noge nosile...
Stigla je. Svuda je bio crn pesak. Na pesku su se presijavali beli biseri. Podigla je glavu, videla je, čitavo prostranstvo svetlucavih, belih bisera, na crnom pesku. Koračala je pažljivo, koptama između... I najzad je potpuno klonula, padala je polako na pesak, biseri su se kotrljali, praveći joj, najnežniju postelju. Zaspala je. Njena, mekana, bela griva, sada je padala po biserima i pesku. Prilazili su joj polako, prekrivajući je. Bila je potpuno obasjana...
Postala ja i sama najlepši biser...
Samo Mesec i ona znaju.