19. avgust 1953.
Palmotićeva 22

Petre,

Nije bilo lako ući u zemlju koju je 1918. francuska štampa zvala skraćenicom RSFSR i u kojoj su po drumovima još harale revolucionarne bande, po šinama vozili vozovi bez voznog reda, a na trgovima se prodavao saharin ispod ruke kao najveća dragocenost. Gotovo tri meseca spremao se moj put i čekala bilo kakva dokumenta iz nekadašnjeg ruskog poslanstva koja će mi omogućiti prolaz do Moskve i dalje do Vitebska. Trebalo je naći razlog mog odlaska. Svakako da nismo mogli kazati: „Drugovi, pustite ovog našeg Dimitrija Gerasimoviča da vidi jednog vašeg lokalnog funkcionera Mošu Šahalaja koji slika rabine koji lete iznad Vitebska, jer želi da ga nagovori da se vrati u Pariz.“ Ne, trebalo je smisliti nešto što će revolucionarnim funkcionerima delovati ubedljivo. No, to možda i nije bila neka muka, jer smo i mi i oni bili opredeljeni nepojmljivim i drskim stvarima, pa izmišljotine u koje bi teško poverovao čovek s ulice, boljševici su bili spremni da prihvate zdravo za gotovo. Veći problem je bio s kim to završiti. Naši saradnici zaista su se potrudili, iako su svi timovi bili desetkovani, a ljudi na položajima koje smo znali ili su poumirali, ili izgubili mesto u novim posleratnim vladama. Gledao sam ipak kako se pred mojim očima iz dana u dan obnavlja život, kako nam se pridružuju novi ljudi i pronalaze novi kontakti, i u Evropi i s one strane, u Rusiji koju je još potresao građanski rat. Na kraju je pronađen dovoljno uverljiv razlog mog odlaska u Moskvu. Postao sam levičarski intelektualac (što u neku ruku nije bila laž) koji je u ime izmišljene Federacije levičarskih francuskih slikara išao u posetu RSFSR da vidi napredak tamošnjeg slikarstva i uspostavi neposredne veze francuskih i sovjetskih angažovanih slikara mimo francuske države koja je tada pomagala belogardejsku intervenciju.
Nekom je to očigledno imponovalo, a na oprez se u vremenu bez pravih prijatelja ponešto zaboravilo. Tako sam krenuo na put sa jednim kartonskim koferom podvezanim kanapom. Da je pala kiša, moj bi se prtljag raskvasio, a sve stvari ovlažile, ali namerno nisam hteo da uzimam neki od boljih kovčega, jer mi se činilo da „levičarski intelektualac“ ne treba da putuje sa koferom Luja Vitona. No, prevario sam se. Još u prvoj kompoziciji železnice, moj prtljag su progrizli miševi koji su u ta nehigijenska poratna vremena zajedno sa putnicima putovali evropskim železnicama. Stvari su počele da ispadaju, a ja nisam znao kako da okrpim kofer, što je bila tek prva neugodnost na ovom bestraga dugačkom putovanju. Da stvar po mene bude neprijatnija, svi putevi prema Sovjetskom Savezu vodili su preko Varšave, koja je postala jedna musava i užurbana postaja prema Istoku u kojoj neprestano pada kiša. Ta dosadna, rominjajuća i tužna rosulja sačekala me je početkom maja kada sam iz Pariza stigao u poljsku prestonicu. Možeš misliti, Petre, kakva su mi se osećanja kovitlala u glavi. Činilo mi se da iza svakog ugla vidim pana J. koji će me i sada izazvati na dvoboj i sa mnom završiti kao što je okončao sa Dorotom. Svaki visoki čovek sa crnim brkovima mogao je biti on, a svako dvoje ratne siročadi Dorotina deca! Ali ne boj se, na gospodina Jarošinskog nisam naišao, a i ja sam ga u svojoj umornoj glavi zamišljao onakvim kakav je bio 1905. i plašio se prikaza ljudi, koje više nisu mogle odgovarati četrnaest godina starijem čoveku. Ko zna šta se s panom J. dešavalo. Je li preživeo rat? Da li se sa decom prebacio u neki drugi poljski grad?
Nisam imao snage da to saznam i bio sam srećan kada sam se ukrcao u voz za Moskvu, ali tu su tek nastali problemi. Kupei su bili prljavi, ležajeva u toj kompoziciji nije ni bilo. Kada je putnicima najzad dopušteno da uđu u vagon-kantinu, tamo nije bilo hrane. Nudio se samo neki bledi čaj, a kad sam upitao da li ima limuna, dobio sam kratak odgovor „nema limuna“. Taj obeshrabrujući prelid bio je priprema za ono što me je čekalo. Čim je voz prešao na rusku stranu zaustavljen je, a neki ljudi u različitim uniformama počeli su da pregledaju dokumenta malobrojnih putnika. Moj kartonski kofer sa rupom nije im se učinio sumnjiv, ali su moje papire odneli i nisu ih vratili dobrih pola sata. Na kraju su mi ih tutnuli u ruke i rekli „Dobro došli, druže Gerasimoviču, za vas je u Moskvi priređen doček“. Odglumio sam sreću kao rđavi glumac varijetea, jer mi se učinilo da sve neće ići tako glatko i bio sam u pravu. Voz se taman spremao da krene, kada je samo cimnuo i odmah stao. Odjednom sam video kako se kolone nosila ubacuju u našu kompoziciju. Kao ratnom hirurgu, ranjenici mi nisu bili strani, ali onda je nekoliko teških ranjenika koji su mirisali na usirenu krv, pomereno da bi se u moj kupe ubacili nekakvi „funkcioneri“. Na kraju nisu došli ni ti funkcioneri, i voz je posle par sati zadržavanja krenuo.
Već na sledećoj stanici smo, međutim, opet zaustavljeni. Jedna deputacija od desetak delegata došla je da tu na peronu uruči medalje trojici ljudi koji su radili u vozu. Svi smo izvirili kroz prozore, a na peronu su već stajali postrojeni mašinovođa, jedan kondukter i onaj konobar iz vagon-restorana sa musavom pregačom koji mi je rekao „nema limuna“. Pronašao sam snage da mi se lice ponovo iskrivi u osmeh, jer sam pomislio kako se železnički kelner nagrađuje zato što mi je strogo uskratio limun. A on je stajao ponosno isturivši grudi, sa licem koje je izražavalo spremnost da sa sovjetskim ordenom na grudima, još usrdnije razređuje čaj putnicima i uskraćuje im limun. Posle kačenja ordena usledili su, naravno, govori koje sam dobro razumeo. Ne bih ti sada prepričavao te govorancije koje su se kretale transferzalom „narod–partija–svetlija budućnost“. Mnogo je interesantnije da napomenem da potom nismo putovali ni jedan sat kada smo na otvorenoj pruzi zaustavljeni da sačekamo ukrštanje sa oklopnim vozom. Pošto smo nekako propustili tu grdosiju čelika sa topovima izbačenim na sve strane, već na sledećoj stanici jedni ranjenici su zamenjivani novim, pa je onda voz na idućoj stajao bezrazložno još čitav sat, da bismo u Staroj Rusi svi bili izbačeni iz voza koji je rekviriran za potrebe rejonskog komiteta. Nova kompozicija stigla je tek kroz nekoliko sati, te je moj dolazak u Moskvu kasnio čitavih dvadeset sedam sati.
Na stanicu sam prispeo u dva sata iza ponoći, ali to nije iznenadilo jednog sitnog čoveka sa dugačkom bradom, obučenog u kožnu jaknu sa nekom šiljastom kapom na glavi koji je određen da me sačeka. Stajao je sam i premeštao se s noge na nogu kao odocneli putnik. A gde su ostali, gde je obećana dobrodošlica uz muziku i bar onoliku pompu kojom su nagrađena trojica ordenovanih železničkih trudbenika iz moje prve kompozicije? Ništa od toga. „Ja sam Kondrašin. Određen sam da vas pratim“, kazao je čovečuljak bez posebnog uvoda, a onda dodao sarkastično: „neprekidno ću biti s vama, zato se odmah naviknite na mene“. Pa dobro, privikao sam se na njega. Smestio sam se, ili bolje kazano smestili su me u hotel „Nacional“ koji je delovao ofucano i oronulo, ali meni je bilo svejedno. Prespavao sam noć ili dve kad sam sa drugom Kondrašinm krenuo put Vitebska. To je tek bila avantura.
Pošli smo predratnim autobusom koji je brektao i vozio s otvorenim poklopcima sa obe strane mašine. Kada se ovo izmučeno prevozno sredstvo ipak pregrejalo i tvrdoglavo kao raga stalo na sred puta, premestili su nas u poštanski furgon, pa u kompoziciju lokalnog voza. Imena malih mesta kroz koja smo prolazili nisu mi govorila ništa, te nisam znao da li do Vitebska putujemo ravnom linijom, ili se krećemo u krug da bi se „drug iz Francuske zastrašio i impresionirao“. U mestu Gomel zastali smo na čitav dan, jer su tamošnji funkcioneri želeli da obiđem lokalnu pivnicu iz koje su na brzinu uklonjeni kazani za vrenje hmelja i musavi predratni grafikoni rasta proizvodnje i na impovizovanom podijumu postavljena scena Prvog gomelskog narodnog teatra. Dok sam ja gledao neke devojke u narodnim nošnjama kako pocupkuju, duž mog puta ka Vitebsku izgleda se proširila vest o mom prisustvu, pa su se sva sledeća mesta utrkivala da mi nešto pokažu. Makar šta.
U Sebezu, jednom pravom kasapskom gradu, ispred zgrade opštine, o mesarske kuke za čereke zakačili su neke ružne mazarije lokalnih slikara. Tu sam najzad dobio i odbor za doček koji sam očekivao još u Moskvi. Lokalni uniformisani funkcioneri nabavili su jedan iskrpljeni crveni tepih i održali pet govora u moju čast. Možeš misliti: pet! Ona retorična sredokraća „narod–partija–svetlija budućnost“ sada je obogaćena dirižablima, novim cipelama i automobilima koji će se u komunističko vreme menjati gotovo svakog dana. Ali, to nije bilo ništa prema onome što sam doživeo u Ljoznu. Provodili su me čitavim gradom, a na svakom, pa i na najmanjem trgu nalazio se po jedan narodni orkestar balalajki koji je svirao u moju čast. Bilo ih je šest ili sedam orkestara, nisam mogao sve da ih prebrojim. Idem sa drugovima ulicom, kad natrčimo na muzičare, a oni čim nas vide – zasviraju. Naravno neku pretužnu rusku romansu sa promenjenim rečima. Primaš sa zlatnim zubom smeška se u mom pravcu i merka me nekim podlim i oblapornim pogledom čoveka na dužnosti. Kako su sve ove sastave uspeli da okupe, nije mi bilo jasno, ali tešilo me je jedino to što su mi kazali da je Ljozno mesto susedno Vitebsku. Šta li me je tek tamo očekivalo, mislio sam nadajući se trci cepelina, karnevalima i papirnim zmajevima u zemlji u kojoj mi se načas učinilo da je sve moguće.
Ipak, u Vitebsku mi je dobrodošlicu poželela samo tišina. Ulice su bile puste, a tek poneki oklopni automobil brzo je zamicao iza ugla. Drug Kondrašin me je odveo u lokalnu slikarsku školu i kazao: „Tu ćemo sačekati direktora“. Direktora? Pa da, Mošu Zahareviča. Mislio sam da će odmah izaći u hodnik, ali ne. Direktora smo čekali dobrih pola sata, kada se najzad pojavio Mark Šagal. Nisam mogao da ga prepoznam: konjičke pantalone, duboke husarske čizme (ne najbolje izglancane), bluza sa ukrivo zakopčanim zlatnim dugmetima i na glavi ista plavosiva šiljasta kapa koju je nosio i moj pratilac. „Vi ste?“, kazao je direktor suvo, a meni je došlo da skočim i poljubim ga. Da sam mogao da mu prepričam deo svog puta od Pariza, preko Berlina, Varšave, do Moskve i Vitebska, sa priključenijima u okolnim mestima, mislim da bi mi i on pao u naručje. Ovako, mogao sam jedino da prozborim: „To sam ja, Dimitrije Gerasimovič. Sećate me se iz Pariza? Spasao sam vas u jednoj uličnoj tuči, a posle smo se videli još nekoliko puta.“ „A tako“, kazao je drug direktor i otišao. Vratio se kroz pola sata. Bio je mnogo srdačniji. Činilo se da mu je neko telefonirao iz onih varošica koje su mi priređivale doček. „Pa otkud vi u Vitebsku?“, rekao je i seo na klupu do mene i druga Kondrašina. „Došao sam da u ime Federacije levičarskih francuskih slikara posetim RSFSR, vidim napredak vašeg slikarstva i mimo francuske države uspostavim neposredne veze francuskih i sovjetskih angažovanih slikara“, kazao sam kao prevarant, od reči do reči ponavljajući obrazloženje na osnovu kojeg sam dobio dozvolu za posetu sovjetskoj Rusiji. „Pa to je divno“, kazao je on, „dolazite iz Pariza i još ste levičarski intelektualac“ i od tog trenutka se kao nekad otvorio prema meni. Laknulo mi je. Učinilo mi se da će sve ići lakše, ali prevario sam se, jer me je čekao dug put do izbavljenja druga Šahalaja.
Gde sam bio smešten i šta se dešavalo, pišem ubrzo. Sad još moj potez i za kraj ovog pisma. Čini se da si namerno zapleo partiju da bi iskušao moje pamćenje, jer te nervira što ti imaš lepu garnituru a ja samo tablu u glavi. Ne nadaj se da ću nešto prevideti. Tvoj pokret pionom na de-4 deluje smelo. Odgovaram konjem na ef-1. Pozdravi iz Beograda (umalo napisah iz Rusije).

Levičarski intelektualac Gerasim