| |
Zašto
je veći deo poezije takvo smeće?
Kada
su u pitanju umetnost i književnost, većina nas se oslanja na
druge ljude da izaberu za nas ono što ćemo čitati, slušati ili
gledati. To nije zato što smo glupi ili što ne umemo samostalno
da mislimo, to je zato jer postoji suviše toga i zato što bismo
mogli da provedemo vekove (što većina smrtnika ne može sebi da
priušti), čitajući, slušajući ili gledajući potpuno smeće i samo
povremeno pronalazeći nešto što će nam se svideti. I tako, kao
što je slučaj sa mnogim stvarima u životu, koristimo ’stručnjake’
kako bi oni za nas izvršili filtriranje.
To nije ideja do koje sam ja sam došao. Drugi ljudi su rekli slične
stvari – na primer, Kris Anderson u svojoj knjizi The Long Tail
je otišao u detalje pokušavajući da objasni zašto radimo ovu vrstu
stvari, objašnjavajući mehanizme koje zajednički koristimo da
pregledamo umetnosti i književnost čiji smo konzumenti i implikacije
svega toga na posao i naše ekonomije.
Kao navika, naše oslanjanje na stručnjake nije uvek dobro. Kad
god se pojave eksperti, dobijete element sranja i ispraznog brbljanja
od strane tih eksperata koji se trude da sačuvaju svoj monopol
nad Istinom. Klasičan primer tog principa su pravnici i sveštenstvo,
ali i mnogi druge ekspertske klike čine upravo isto.
Kada je u pitanju poezija, situacija je posebno loša. Većina ljudi
voli poeziju do izvesnog stepena i ona im je čak potrebna u životu.
Upravo to je razlog zašto se mnogi reklamni slogani rimuju – u
osnovi, oni nam gode jer imaju onu moć koju igra reči ima nad
nama. Šale i duge, apsurdne priče kao i urbani mitovi su puni
sličnih stvari. Sve to je dokaz kako igra reči može da zarobi
našu pažnju i da se dugo zadrži u našim mislima. Mnogo pre nego
što su ljudi imali bežične slušalice za mobilne telefone, mogli
ste ih videti kako pričaju sami sa sobom u autima tokom saobraćajnih
gužvi. To je zato jer su pevali uz radio, uz svoju omiljenu pesmu.
Književni establišment je igubio kontakt sa običnim ljudima i
njihovom potrebom za poezijom. Umesto toga, on obezbeđuje okvir
za bizarni i ezoterični ukus koji preovlađuje među klanom ’eksperata’
čija se stručnost sastoji u ispitivanju sadržaja njihovih debelih
creva. To pomalo liči na one ljude koji su pevali ’tradicionalnu’
folk muziku tokom sedamdesetih. Oni bi pevali nekim čudnim nazalnim,
kenjkavim glasom koji je trebao da predstavlja ruralni akcenat
19. veka. Oni su sebe ubedili da je zvuk koji su pravili divan,
ali obični ljudi (igra reči: folks kao u rečenici iznad - folk
music; prim. prev.) se nisu slagali sa njima.
Ja bih rekao da je njihovo ’narodno’ pevanje imalo tako malo veze
sa istorijskom realnošću kao i sa pravim životom seljaka kao i
one dobro istimarene krave koju su Marija Antoaneta i njene pratilje
ručno muzle. Ona i njene prijateljice su se igrale mlekarica i
pastirki na poljima Versaja isto kao što su se i neki moderni
folk pevači igrali fabričkih ili radnika na farmi iz Devetnaestog
veka. Realnost je ipak sustigla Mariju Antoanetu u vidu Madam
Giljotine. Realnost se nije nametnula našem književnom establišmentu
i engleskim folk pevačima na tako brutalan način, ali masa ljudi
je jasno istakla svoje mišljenje time što ih je ignorisala. Posebno
uglancani pesnici ponekad budu izgurani na neku od naših državnih
radio stanica koje su nadriumetničke i’intelektualne’, pripremljeni
da se dopadnu velikoj i znojavoj masi sa nečim što većini ljudi
jedva liči na pravu poeziju. Međutim, ukoliko pokušate da pobedite
na nekom konkursu za poeziju sa nečim takvim, bićete ignorisani.
Ovo može zvučati malčice ekstremno, ali opet kažem, to nije samo
moje mišljenje. Daglas Adams je bio mnogo ektremniji kada je ismevao
poeziju u "Autostoperskom vodiču kroz galaksiju". Evo
šta on kaže o poeziji:
Vogonska
poezija je naravno treća najgora u čitavoj Vaseljeni. Druga je
poezija Azgota sa Krije. Kada je njihov slavni pesnik Gruntos
Lomni recitovao svoju pesmu ’’Oda grudvici gita koju nađoh pod
pazuhom svojim jednog letnjeg jutra’’, četvoro ljudi iz publike
je umrlo od unutrašnjeg kvrvarenja, a predsednik Srednjegalaktičkog
saveta za unazađenje umetnosti je preživeo tako što je odgrizao
sopstvenu nogu. Zabeleženo je da je Gruntos bio’’duboko razočaran’’
prijemom na koji je pesma naišla i da se upravo spremao da započne
čitanje svog epa u dvanaest knjiga ’’Moja omiljena grgoljenja
tokom kupanja’’ kada mu je sopstvena utroba u očajničkom pokušaju
da spase život i civilizaciju pokuljala pravo uz vrat i zagušila
mozak.
Najgora poezija od svih je nestala zajedno sa svojim tvorcem,
Polom Nensi Milston Dženings iz Grinbrdža, u Eseksu, Engleska,
tokom uništenja planete Zemlje.
Proštetnik Vogon Jelc se vrlo lagano nasmešio. Nije to učinio
toliko zbog efekta, koliko da se priseti tačnog redosleda mišićnih
pokreta. Upravo se terapijski izdrao na svoje zarobljenik i sada
je bio sasvim miran i spreman za malo zlostavljanja.
Zatvorenici su sedeli u stolicama za slušanje pozije, vezani.
Ford se borio za dah. Odrvenelim jezikom je prešao preko osušenih
usana i zaječao. Artur veselo reče:
"U stvari, baš mi se dopala."
Ford se okrete i zinu. Evo pristupa koji mu jednostavno nije pao
na pamet. Vogon iznenađeno podiže obrve, što mu je delotvorno
zaklonilo nos i, samim tim, nije delovalo loše.
"Oh, dobro", zabrunda on, prilično zapanjen.
"Oh, da," reče Artur, ’’čini mi se da su neke od metafizičkih
slika bile naročito delotvorne.’’
Ford je i dalje gledao u njega, prilagođavajući misli ovom potpuno
novom konceptu. Hoće li zaista biti u stanju da se tako bezočno
iz ovoga izvuku?
’’Da, nastavi’’, nagovarao ga je Vogon.
’’Oh... i, ovaj... a zanimljivim ritmički oblik’’, nastavio je
Artur, ’’kao da se suprotstavlja čitavom... ovaj ... ovaj...’’,
zaplete se.
Ford mu priskoči u pomoć, ubacivši: ’’ čitavom nadrealizmu prikrivene
metafore koja... ovaj...’’ i on se ušeprtlja, ali Artur se povratio:
’’... ljudskost toga...’’
’’Vogonstvo’’, prosikta Ford prema njemu.
’’Oh, da, vognostvo (izvinite) pesnikove osećajne duše’’ Artur
je osećao da je sada na domaćem terenu, ’’što uspeva da prodre
preko medijuma strukture stiha, sublimujući jednom, prenoseći
u transcedentno drugo i izlazeći na kraj s osnovnim dihotomijama
drugog’’, (dostigao je trijumfalni krešendo), ’’i slušalac ostaje
sa dubokim i živim uvidom u... u... ovaj...’’ (...koji ga iznenada
izdade). Ford priskoči svojim coup de grace:
’’U ono o čemu je pesma!’’ uskliknu. Uglom usana dodade: ’’Odličan
posao, Arture, to je bilo sjajno.’’
Vogon ih je ispitivački gledao. Na trenutak, gorka duša njegove
rase je bila dirnuta, ali potom je pomislio, ne – za to je malo
prekasno. Glas poče da mu podseća na zvuk koji proizvodi mačka
koja cepa najlonsku čarapu.
’’Znači, vi kažete da ja pišem poeziju zbog toga što pod svojom
zlom, grubom i bezosećajnom spoljašnošću zapravo želim da budem
voljen?’’ rekao je. Onda zastade. ’’Je li tako?’’
Frod se nervozno nasmeja. ’’Pa, mislim, da’’, rekao je,’’zar svi
mi, u dubini, znate, ne želimo... ovaj...’’
Vogon ustade.
’’Ne, uopšte niste u pravu’’, rekao je. ’’Ja pišem poeziju da
svojoj zloj, gruboj i bezosećajnu spoljašnost dam što oštriji
reljef. Ipak ću vas izbaciti iz broda. Stražaru? Odvedi zarobljenike
do vazdušne komore broj tri i izbaci ih napolje!’’
Ja
imam običaj da poeziju delim u tri grupe – ’pravo sranje’, ’ona
koja će najverovatnije biti neuspešna na konkursima’ i ’dobra’.
Kada je u pitanju pesma koja je predodređena da padne u prvu kategoriju,
pogledam je na trenutak ili dva. I onda pomislim – nema šanse
da čitam ovo. Bljak...!!!
Kategorija ’ona koja će najverovatnije biti neuspešna na konkursima’
ima nešto u onih prvih par stihova što mi privuče pašnju tako
da odlučim da želim da nastavim sa čitanjem. Međutim, dok čitam
otkrijem da ne ispunjava očekivanja i zato počnem da čitam sve
brže i brže. Dok stignem do kraja, shvatim da sam toliko brzo
čitao da ukoliko biste me izazvali da vam kažem o čemu je bila
pesma, pomučio bih se da vam odgovorim.
’Dobre’ me zgrabe i drže mi pažnju sve do samog kraja.
Toliko što se tiče mog sortiranja poezije. Kategrija tri – ’dobre’
stvari – obuhvata mnoštvo pesnika koji mogu biti smatrani ’dobrim’
ili ’lošim’ u zvaničnoj kategorizaciji i koji se protežu od Vilijama
Mekgonagala (William McGonagall) i Džefrija Čosera (Geoffrey Chaucer).
Kategorije jedan i dva uključuju većinu pesnika koji danas pišu,
i veliki broj onih ’velikih’ iz prošlosti. Ali ne sve.
I tako, da zaključim ovaj esej zašto je većina poezije takvo smeće,
evo mog objašnjenja zašto imamo situaciju gde postoji veliki broj
ljudi koji voli poeziju ali bivaju odgurnuti od nje.
Većina elita koja ima nekakvu moć prolazi kroz revolucije s vremena
na vreme. Političke dinastije bivaju svrgnute i hrabri novi svet
biva izgrađen na njihovom mestu od strane novih režima koji obično
zasnivaju svoj legitimitet na osnovu volje naroda, ili nešto slično.
Revolucije među umetničkim elitama su često slične ovima. Obično
se ’stari’ svet koji je bio svrgnut vidi kao elitistički i nedemokratski,
dok novi za sebe tvrdi da on to nije. Međutim, ubrzo, on počinje
da poprima sve karakteristike elite, dok brižljivo izbegava spoljnje
manire svojih prethodnika.
U svojoj biografskoj stranici na ovom sajtu, pomenuo sam publicistiku
koju pripremam. Tu koristim primer poezije da pokažem kako oruđe
i strukture mogu biti zloupotrebljeni. Ali upravo isti primer
pokazuje kako jedna elita uspeva da zameni drugu na način koji
ću ovde opisati:
U 18. i 19. veku, engleski jezik i kultura su proizveli neke dobre
pesnike. Oni su naginjali tome da pišu poeziju gde se krajevi
stihova rimuju do izvesnog stepena. Slogovi su obično bili uređeni
tako da imaju prijatan ritam i obično su svi stihovi imali ujednačen
ritam. Te su pesme bile cele strukturiane. Poezija je imala različite
formule koje su se mogle slediti – soneti, balade, kvatrine. Postoji
posebna akademska disciplina koja se bavi analiziranjem i kategorizacijom
različitim formi stiha.
Drugi ljudi su videli uspeh ovih pesnika i pomislili: ’’I ja bih
to mogao da radim...’’ Pa su počeli da pišu pesme koje se rimuju,
koje su poštovale metriku i koje su bile prepune referenci koje
su se odnosile na grčke bogove, jer je to bilo prilično lako.
Nisu svi ti pesnici bili veliki ali zato što su se njihove pesme
rimovale i poštovale metriku i razbacivale se klasičnim obrazovanjem,
neki ljudi su mislili da je to poezija, dok su neki drugi ljudi
bili odvraćeni od te poezije jer je ona često bila loša i dosadna.
U 20. veku pojavili su se još neki veliki pesnici. Oni su videli
šta se dešava i nisu hteli da imaju veze sa tim. Pisali su pesme
koje se nisu uvek rimovale i poštovale metriku i zato što su bili
veliki pesnici, to im je uspelo. Ali problem je nastao kada su
drugi ljudi, koji nisu bili toliko dobri, pomislili da je to još
bolje. Oni su pomislili da mogu da zapišu svaku introvertno, introspektivnu
i čudnu misao, i dokle god to iskasape u stihove koji su više
ili manje iste dužine, da je to onda poezija. I kao rezultat,
još više ljudi je bilo odvraćeno od poezije.
Ja ne pratim nikakvu posebnu strukturu u mojim pesmama iz neke
loše zamišljene obaveze prema prethodnoj inkarnaciji književnog
establišementa. Ali, niti izbegavam stare forme kako bih udovoljio
predrasudama sadašnjih držalaca funkcija u književnom establišemenut.
Ja samo radim ono što ja hoću i pišem ono što osećam. Možda sam
u raskoraku sa različitim elitama koje vide sebe kao današnje
arbitre kada je u pitanju poetski ukus. Ali ipak mislim da sam
ja uključen u nešto mnogo veće, šire i dublje nego bilo ko iz
te elite.
Nadam se da će se tebi, koji čitaš ovo, svideti nešto od onoga
što pronađeš ovde, ali čak i ako ti se ništa ne svidi, nadam se
da ćeš uspeti da pročitaš nešto do kraja bez dosade. Ukoliko postignem
samo toliko, onda sam dostigao veličinu koja mi je sasvim dovoljna.
Endi Morli, Blekburn, 30. 10. 2007.
Sa
engleskog prevela Danijela Jovanović
|
|
