Dok je šetao po Parku Kralja Aleksandra čekajući da stigne voz, Jovan je sa šljunčane staze zagrabio šaku sitnih kamenčića i bacao jedan po jedan gađajući naslon klupe sa druge strane staze, a kada se preko razglasa začulo da putnički voz na liniji Subotica-Sombor-Vinkovci ulazi u stanicu, naglo je ustao i odjednom bacio sve što mu je preostalo u šaci. Pregršt sitnih kamenčića zveknulo je o naslon drvene klupe i rasprštalo se na sve strane. Žena koja je izvela psa u šetnju trgla se i pogledala ga prekorno, a pas je počeo da laje, ali Jovan je već grabio krupnim koracima prema zgradi stanice.
Kada je među prispelim putnicima ugledao tanku priliku u beloj matroskoj haljini, sa žaketom uredno savijenim preko ruke, pritrčao joj je i snažno je zagrlio. Čarna je podigla pogled tražeći njegove oči, ali stisak je bio suviše jak da bi mogla da se odvoji. Zato je poslušno prislonila glavu na njegove grudi i obema rukama ga stegnula oko struka. Tako zagrljeni su prošli kroz park, presekli put ukoso u Karađorđevoj i produžili Železničkom u pravcu kuće Čarninih roditelja. Prisno je prošaputala:
- Dugo, tako dugo se nismo videli...
Mladić nije ništa rekao, samo je uzdahnuo i stegnuo je još čvršće. Devojka pomisli kako taj uzdah ne sluti na dobro, i nehotično pokuša da pomeri oba ramena, njegove ruke su je suviše stezale, a on je naglo pusti i odmače se.
- Ukočila sam se od sedenja u vozu...
- Ili se bojiš da će nas neko videti!
- Ne bojim se, ovo je Vilina ulica. Vila je dobra, ona nas čuva. Tako si mi rekao kada smo prvi put šetali ovuda.
- Hteo sam da ti kažem još nešto.
- Da?
Jovan je oklevao, nije znao kako da počne. Ispred jedne kuće bilo je drvo sa granama punim trešnjinih cvetova, i on priđe i nasloni se na njega. Kada je konačno videla njegove oči, devojka pomisli kako u njima nema ni nežnosti ni radosti, i kako je njena slutnja, nažalost, bila tačna.
- Kaži, šta si hteo?
- Nas dvoje treba nešto da raspravimo!
- Kako to misliš ?
- Ovako dalje ne ide. Je li tebi važniji otac ili ja?
- Znaš da si mi ti najvažniji.
- Dokaži. Ostavi ih i pređi kod mene.
- Kako da pređem? Ako odem od kuće, on to neće moći da podnese... Neće ni majka, ne mogu samo tako da odem...
- Misliš da će mi te dati ako dođem i zatražim tvoju ruku? Ne bi me pustili ni prag da pređem! Kaži da nije tako, ako možeš!
- Znam, ali vremenom ću možda uspeti da ih ubedim...
- Koliko još vremena treba da prođe?
- Ne znam, sačekaj još malo...
- Čekao sam dovoljno. Više ne mogu. Dosta mi je toga da te viđam samo na kratko i da se uvek krijemo kao lopovi.
- Ne znam kako...
- Ako hoćeš da provedeš život među knjigama, sakrivena od stvarnog sveta, samo izvoli. Ja te neću sprečavati. A kad noću ne budeš mogla da spavaš, ti uzmi knjigu pa neka te ona greje. - Okrenuo se da pođe, a onda je zastao i rekao nekako ubrzano, kao da se boji da ga ne prekine u pola reči:
- I, samo da znaš, to nije normalno! On ti je otac, i trebalo je da te vaspita kao normalno dete, a ne da pothranjuje tvoju maštu i ohrabruje te u tim glupostima. »Šetnje kroz vreme!«, »U kojoj godini si bila?«, nešto tako šašavo nikad nisam čuo! Samo nastavi da ga slušaš i pre ili kasnije ti ćeš poludeti.

Čarna je stajala i gledala ga netremice. Lomila se. I njoj je smetalo da govori majci laži i da se krišom sastaje sa Jovanom, ali znala je da drugog izbora nema. Uostalom, i otac je neke stvari skrivao od majke jer ih ona ne bi razumela.
- Samo bi se uzalud sekirala, a ne bi mogla ništa da promeni. Svako radi ono što mora. – Tako je govorio otac i Čarna mu je verovala. Ali, ipak je osećala grižu savesti pred majčinim zabrinutim pogledima i osećaj krivice je rastao svakim danom sve više. Htela je da se posavetuje sa ocem, da zatraži pomoć i razumevanje, ali on više nije imao vremena za nju. I u onim sve ređim prilikama kad bi joj se obratio, pričali su samo o ljudima i događajima iz knjiga ili iz njenih snova, nikad o stvarnim ljudima i devojčinim stvarnim problemima.
Jovan je i dalje nešto govorio, ali Čarna više nije razumevala njegove reči. Postale su toliko oštre, a lice mu se tako izobličilo od ljutnje, da je morala da skrene pogled. Iza njegove glave bila je jedna nisko polegla grana trešnjinog drveta, nekako nepravilno izrasla, debela i teška toliko da je celo stablo bilo nagnuto ukoso, kao da će se prevrnuti. Nikad nije videla drvo koje izgleda tako nestabilno. Na grani je bilo mnoštvo tankih grančica prepunih sitnih belih cvetova.

Čarna je i dalje ćutala, a u muškarcu je rastao bes. Prišao je sasvim blizu i uneo joj se u lice.
- Ne mogu više da te čekam! Moraćeš sad da odlučiš: ili on, ili ja!

U dnu belih latica svakog cveta nalazili su se tragovi nežne ružičaste boje. Čarna je prikovala pogled za njih i nije se usuđivala da ga odvoji.

- Čuješ li ti mene ili si već poludela? Ideš li sa mnom ili ne?
Dohvatio ju je za ramena i protresao. Kopča se rastvorila i njena crna kosa se prosula po ramenima i beloj bluzi sa širokom mornarskom kragnom. Crno na belom.
- Da ili ne?

Odnekud je odjednom dunuo vetar, pokidao cvetove sa krive grane i njihove bele latice upleo u devojčinu kosu. Belo na crnom.
- Da.

Najkraću i najtežu od svih reči Čarna je izgovorila jedva čujno, kao uzdah, i glava joj je klonula napred, prema njemu. On je pružio ruke, privukao je sebi i čvrsto stegnuo. Naslonivši obraz na njenu kosu glasno je odahnuo. Bela bluza se izgužvala, a iz kose su počele da ispadaju bele latice.
Čarna je stajala skoro celom težinom oslonjena na njega, glave zganjurene u njegovo rame. Miris njegovog tela svaki put bi je dovodio u stanje blage omamljenosti i ona ga je udisala sklopljenih očiju, kao neku vrstu opijata. Sunce je sijalo, i poznati zraci su se spleli oko njih.

To je trajalo nekoliko trenutaka, a onda se odjednom javio osećaj nelagodnosti. Toplina je počela da iščezava, a zelena i plava boja oko njih da gasne. I svetlost je počela da nestaje, kao da je veliki crni oblak zaklonio sunce. Tišinu su na kratko probili neki bučni zvuci, a u nozdrvama je osetila dotle nepoznat, ali oštar i strahovito ružan miris. Nešto kao gar, ali oštrije, jače.
I on ga je osetio. Podigli su glave prema nebu. Nije bilo oblaka ni ptica. Iznad njihovih glava su preletala neka neprirodna strana tela, a iz pravca železničke stanice podizao se gust crni dim, išao gore prema nebu i pretvarao se u veliki crni oblak koji je potpuno prekrio njegovo prozirno plavetnilo.
Kada je Čarna spustila glavu, videla je da su se na njenu belu bluzu nahvatale neke crne čestice nalik na ugljenu prašinu, ili ostatke paljevine. Pokušala je da ih skine rukom, ali one su se samo razmazale i još jače isprljale tkaninu. Sada je i dugačka suknja, sva u solej pliseu, bila prekrivena crnim česticama. Jovan se sagnuo da joj pomogne, ali nije vredelo. Koliko god da su pokušavali da ih uklone, među faltama su ostajali pepeljasti i crni tragovi.

Oboje su ćutali. Ponovo je bilo crno na belom, ali sada ga je bilo nemoguće ukloniti. Bilo je tri sata posle podne, 6. aprila 1941. godine. Nemačka eskadrila od jedanaest dvomotornih lovaca-bombardera iznenada se pojavila nad gradom mitraljirajući železničku stanicu i ložionicu, kao i vojnu rampu na putu prema Gakovu. Na stajanki ložionice stajalo je jedanaest lokomotiva spremnih da krenu na put po redu vožnje, ali nemački avioni su bili vrlo precizni. Onesposobljene su sve lokomotive i uređaji, ranjena su trojica mašinovođa, jedan ložač i ispirač kotlova, kao i još nekoliko ljudi koji su se slučajno našli na stanici. Malo dalje niz prugu, na vojnoj rampi na gakovačkom putu zateklo se nekoliko vojnika koji su brzo reagovali. Čim su shvatili šta se dešava, počeli su da ukrcavaju konje i topove u vagone. Konji su preplašeno njištali, otimali se i propinjali između vagona, a mitraljezi su štektali. Pogodili su petnaest vojnika, mahom kadrovaca iz Bosne, a na šinama su ostali i konji, oni srećniji koji su odmah usmrćeni, i oni drugi, koji su ostali živi dovoljno dugo da zapamte sav strah, užas i bol.

U oba slučaja žrtva je bila uzaludna. Nijedna kompozicija nije krenula, i nijedan metak iz protivavionskih mitraljeza jugoslovenske vojske, postavljene oko železničkog čvora, nije opalio. Bili su to preudešeni »Švarcloze« mitraljezi od pre Prvog svetskog rata koji su stajali neupotrebljeni na površini zemlje jer vojnici nisu bili obučeni kako da ih ukopaju u zemlju i stabilizuju tako da mogu gađati avione.
Crno proleće najavilo je svoj početak još u šest sati izjutra bombardovanjem Beograda, ali varoš je bila udaljena dugačkih dvesta kilometara od prestonice, a vesti su išle sporo, i njeni stanovnici u početku nisu hteli da poveruju. Kad su rano izjutra videli avione, među sobom su pričali da se to naši vraćaju sa bombardovanja Beča.
Povremeno zatvaranje očiju pred činjenicama ima svoje mesto u tradiciji ovog naroda, ali što duže traje, to buđenje biva bolnije. Prvi susret sa olovnim prolećem doživljavan je na različite načine u raznim delovima zemlje koja se zvala Kraljevina Jugoslavija, ali crnog praha je bilo dovoljno da prekrije svaki delić njene površine.
U godinama koje će doći, zemlja će više puta promeniti svoj naziv, ali proleća boje olova će je čekati, i to je jedna od stvari koje neće uspeti da promeni.

Toga dana počeo je i Čarnin novi život. Između bele i crne boje ušla je jarko crvena. Prodrla je naglo, i divlja i neobuzdana prosula se preko svega što je činilo devojčin dotadašnji svet.

U novi život krenuli su zagrljeni. Tako su hodali sve do kuće u tihom delu grada, u čijem velikom dvorištu su bile sagrađene pomoćne zgrade: jedna soba, šupa i u uglu dvorišta poljski toalet. U sobi je stanovao, a šupu je pretvorio u radionicu za koju je trebalo mnogo mašte da se nazove ateljeom, ali on ju je zvao baš tako. I tu je doveo jedinu ženu sa kojom je hteo da podeli dane svog postojanja.
Zagrljeni su prošli kroz ajnfort, ušli u baštu i stigli na mesto koje je trebalo da bude njihov dom. Zajedno su kročili unutra. Na trenutak su se razdvojili kada se on okrenuo da zatvori vrata. Kratak trenutak, svega jedna ili dve sekunde, ali dovoljno da razbije čaroliju. Pogledao je prema devojci. Kao da je vidi prvi put, posmatrao je ivicu njene suknje, uzani pojas nogu u čipkastim belim čarapama i bele cipele sa pravougaonim sjajnim kopčama kako stoje na golom zemljanom podu. U tih nekoliko sekundi preplavi ga osećanje sramote. Nikad ranije njegova soba nije mu izgledala tako jadna i bedna.
Devojka nije rekla ništa. Prišla je i ponovo ga zagrlila.
Uspelo je. Blizina je na čudesan način donela izbavljenje i spas.

(Odlomak iz romana Kuća sa druge strane)