Vladimir Glocer (1931) jedan je od prvih proučavalaca stvaralaštva Danila Harmsa, kojim je počeo da se bavi još pedesetih godina prošlog stoleća, ali i drugih svojevremeno nepoznatih i nepriznatih ruskih pisaca (pesnik Georgij Oboldujev, na primer), čiji je značaj u savremenoj književnosti i istoriji književnosti sve veći. Na početku svog književnog delovanja bavio se dečjom književnošću i radio kao književni sekretar Samuila Maršaka (1956-1959; 1960-1964) i Korneja Čukovskog. Glocer je učesnik i dragocen svedok mnogih važnih dešavanja u ruskoj književnoj istoriji druge polovine XX veka. S Vladimirom Glocerom razgovaramo o njegovom proučavanju dela Danila Harmsa i drugih članova grupe OBERIU, drugim njegovim interesovanjima i različitim događajima iz njegovog bogatog života.


– Kako je počelo Vaše zanimanje za Harmsa? Kada ste se i na koji način upoznali s njegovim delima?

VLADIMIR GLOCER: Prvi ko mi je pričao o Harmsu bio je Maršak, koji ga je svojevremeno, otprilike 1927. godine, uveo u dečju književnost.
Maršak je govorio o njemu s ljubavlju, rekao bih čak sa oduševljenjem. Poznate su njegove izjave o Harmsu, a ja bih naveo njegove reči iz pisma istoričaru književnosti Adrianu Makedonovu, koje je izdiktirao meni: da je to bio pesnik sa apsolutnim sluhom i nekakvom, možda podsvesnom, klasičnom osnovom.
Posle Harmsove smrti njegova žena Marina Malić (u poslednjem braku – Durnovo) je baš u pismu Maršaku, iako nije bila sigurna da će pismo dobiti, saopštila da je Danja umro u zatvorskoj bolnici 2. februara 1942. godine. Iz tog pisma smo mi znali od sredine sedamdesetih godina datum njegove smrti.
Ali moje upoznavanje s Harmsom nije se desilo 1956. godine kada sam došao da radim kod Maršaka kao književni sekretar, već gotovo dve decenije ranije, u mom detinjstvu. Moja mama je sačuvala neke moje dečje knjižice i časopise koje sam čitao kada sam bio mali, i već u zrelom dobu među njima sam otkrio časopis „Cvrčak” koji je uređivao jedan od Harmsovih prijatelja, pesnik i dečji pisac Nikolaj Olejnikov, koji je uhapšen i streljan 1937. godine. I na tim stranicama „Cvrčka”, koje je poštedelo vreme, nalazila se dečja Harmsova pesma Mačke: „Jednom kada sam išao kući stazom, gledam i vidim mačke sede okrenute leđima...” Zbog toga mi se kasnije, kada sam čitao tu pesmu, ona učinila poznata. Dečje pamćenje je čvrsto!
Maršak je cenio Harmsa za decu, i nije se oduševljavao Harmsom za odrasle. Ukratko, smatrao je da su Harmsove pesme iz sredine dvadesetih godina (mislim da verovatno druge, kasnije pesme nije poznavao, kao i Harmsovu prozu za odrasle) neka vrsta književnog štosa. I smatrao je da je baš u dečjoj književnosti Harms našao svoj pravi put.
I ja sam isprva poznavao Harmsa samo kao dečjeg pisca. Ono što je objavio u lenjingradskim dečjim časopisima „Jež” i „Čižak”, i u dečjim knjigama koje su izašle za njegovog života. Drugi legalni izvori, odakle bih mogao da upoznam Harmsa u to vreme (kraj 50-tih godina), nisu postojali.
Ali od sredine 60-tih u štampu su počela da se probijaju Harmsova dela za odrasle, a u samizdatu da cirkulišu njegove neobjavljene priče, dramske scene i pesme.
Očigledan izvor svih tih, uglavnom još nezvaničnih publikacija, bio je Harmsov prijatelj, koji je čuvao njegove rukopise, Jakov Semjonovič Druskin.
Druskina sam upoznao mnogo kasnije, i od njega sam počeo da dobijam Harmsova dela za odrasle otkucana na pisaćoj mašini. Kako sam upoznavao stvaralaštvo Harmsa za odrasle sve više sam se uveravao koliko je za njega samog bilo važno ono što je pisao za odrasle, a što nije mogao da objavljuje. A pošto sam bio navikao da proučavam pisca u celosti, a ne neku njegovu stranu, počeo sam da istražujem i pišem ne samo o Harmsu za decu. Ali pre svega – da objavljujem Harmsa za odrasle, njegove priče, pesme, dramske scene, zapise iz dnevnika, jer nije bilo moguće da se govori o piscu čija dela nisu poznata u njegovoj domovini. To jest, počeo sam tako što sam postao posmrtni publikator Danila Harmsa.

– Da li se Vaš odnos prema Harmsu menjao? Kako danas vidite Harmsa i njegovo mesto u književnosti?

GLOCER: Naravno, menjao se. Ali kako? Što sam ga više upoznavao, sve sam ga više voleo. Šta sam znao o njemu na početku, pre dolaska kod Maršaka? Poznavao sam njegove pesme i priče za decu koji su izlazili u dečjim časopisima „Jež” i „Čižak” ili bili objavljeni u posebnim knjižicama za njegovog života. Znao sam da je umro u zatvoru. I to je bilo sve. Trebalo je da otkrijem – prvo za sebe samog – Harmsa-odraslog pesnika, prozaistu i dramaturga, Harmsa-čoveka, Harmsa-ličnost. Da uđem u njegov svet. U svet njegovog okruženja, u svet važnih okolnosti njegovog života. Nisam nameravao da samo pominjem njegovo ime u svojim člancima – za to, verovatno, nije bilo potrebno posebno ulaženje u život i delo pesnika. Nameravao sam da ga proučavam kako bih zatim otkrivao njegov svet sve većem broju čitalaca. To je, kao što shvatate, drugačiji cilj nego što je upoznavanje pesnika zbog sebe.
Dakle, u skladu s tim kako sam ga upoznavao, on mi se dopadao, privlačio me je sve više i više. Sada mi se čini da znam o njegovom životu više nego o vlastitom. I on je, zamislite, sam tome doprineo. Dobro sam se izrazio.
Sada o tome kako danas vidim Harmsa i njegovo mesto u književnosti. Razume se, ne onako kao dalekih pedesetih godina. Naglašavam da je on tada bio skoro isključivo poznat kao dečji pesnik. Njegove drame Jelizaveta Bam, koja je za njegovog života izvedena samo jedanput, i dve pesme, objavljene u lenjingradskim zbornicima 1926. i 1927. godine, gotovo se niko nije sećao. A mnogobrojni rukopisi još nisu bili poznati i objavljeni. O njemu kod nas nisu ni pisali jer je bio represiran i čak nije bio ni rehabilitovan. Njegovo priznanje u domovini odvijalo se polako, godinama, i ja mogu da budem ponosan jer sam bio među malobrojnima (mogli bi se izbrojati na prste jedne ruke!) koji su doprineli njegovom priznanju.
Postepeno, kako su izlazila mnoga izdanja njegovih dela, uglavnom od početka osamdestih godina, on je postajao poznat i broj njegovih poštovalaca se povećavao svake godine. Ispostavilo se da je on u svom prilično kratkom životu (36 godina!) uspeo dosta da napiše, i što je najvažnije – da je to sačuvano, uprkos tri pretresa prilikom hapšenja, kada su oduzimali i rukopise, i uprkos slučajnim nesrećnim nestancima nekih izuzetnih dela – recimo, rukopisa velike pesme Trava, koja je napisana u progonstvu.
S vremenom Harms je počeo da osvaja i čitaoce van granica naše zemlje. Počela su da se pojavljuju izdanja u Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji, i mnoge publikacije izlazile su pre nego u domovini. Doduše, čak i u izdanjima na ruskom jeziku u inostranstvu bilo je mnogo tekstoloških grešaka, koje su, razume se, kvarile delo i otežavale recepciju. Međutim, činjenica je da su izdanja izlazila...
Tada je postalo očigledno da su do tada nepoznati Harms, kao i njegov najbliži prijatelj i istomišljenik Aleksandar Vedenski, bili po svoj prilici začetnici apsurdizma u savremenoj književnosti. Svet je istovremeno kao začetnike priznao i Beketa i Joneska. Ali oni su, pre svega, spadali u kasnije vreme. A zatim, ni Harms i Vedenski, ni Beket i Jonesko nisu mogli da znaju jedni za druge zbog toga što dela Harmsa i Vedenskog nisu objavljivana i zbog izolovanosti SSSR-a.
I tada su otkrivene iznenađujuće sličnosti i podudarnosti. Kada sam u februaru 1990. godine bio pozvan na oberiutski festival u Amsterdamu, podneo sam referat na temu Ruski apsurdizam – zapadni apsurdizam. I mogao sam, između ostalog, da navedem izuzetan primer sižejnih poklapanja kod Danila Harmsa i Samjuela Beketa.
Danas je – kažem to s radošću – Harms priznat kao književni klasik ne samo u našoj zemlji, već i u mnogim zemljama sveta. Broj njegovih izdanja, koja, nažalost, nisu uvek savesno i pametno priređena, toliko je velik da to izaziva kod mene, čoveka koji se s pijetetom odnosi prema njegovom književnom delu, određenu nelagodu. Harms, bez sumnje, zaslužuje drugačije vaskrsenje.
Takođe mislim da su, poput mene, i drugi čitaoci osetili privlačnost te ličnosti i jedinstvenost njene književne sudbine. Pisati iz dana u dan, bez i najmanje nade da to može biti objavljeno za života... Već samo to može da zainteresuje savremenog čitaoca za Harmsa. Ali, razume se, ne samo to.

– Sakupili ste mnogo sećanja savremenika o Harmsu, koja se međutim veoma međusobno razlikuju; povremeno nastaje utisak da memoaristi ne govore o jednom te istom čoveku, nego o različitim ljudima. Kako to objašnjavate? Kakva predstava o Harmsu nastaje iz memoarskih svedočanstava o njemu?

GLOCER: A šta biste vi hteli? To je gotovo pravilo svake zbirke uspomena. Sećaju se različiti ljudi. O različitim vremenima. Da, jednog te istog čoveka. Ali i on se mogao razlikovati u različitiim dobima. Mogao je biti drugačiji s dvadeset godina, s dvadeset pet, s trideset i tako dalje. Pogotovo Harms. Potpuno neobičan čovek, koji se po svom ponašanju, postupcima, pogledima, izjavama – bukvalno u svakom pogledu – nije uklapao u uobičajene, prihvaćene okvire.
Zar svaki čovek veruje u čudo? Recimo da veruju mnogi (mada to nije tako). Ali da li će mnogi pokazivati da je čudo moguće, da se ono može primetiti, izazvati, da ono postoji?! Složićete se da takvih ljudi ne da je malo nego ih je i vrlo teško naći. A Harms je demonstrirao istinitost, ostvarivost čuda. U mojoj knjizi Marina Durnovo. Moj muž Danil Harms ima epizoda o tome kako je Marina Vladimirovna (tada se prezivala Malič, to je njeno devojačko prezime, Durnovo je postala u poslednjem braku) na početku rata dobila poziv, obaveštenje o radnoj obavezi. Harms je, međutim, odlično shvatao da ona nije dovoljno jaka da kopa rovove. I rekao joj je da će učiniti da je oslobode od te obaveze. „Kako ćeš ti to uraditi?” – čudila se Marina. – „Ja ne mogu da ne odem – jednostavno će me pokupiti iz kuće...” Ali Harms je obećao da se to neće desiti. Išao je nekoliko puta na očev grob, molio se tamo i tražio od oca podršku. Na kraju je rekao Marini da ona mora da zapamti i stalno ponavlja, kada krene da se prijavi, dve prilično obične reči, za koje se ispostavilo da su magične: „crvena marama”. I mada tih dana nikoga nisu tek tako oslobađali od teških radova na radnom frontu, Marina, koja je u sebi ponavljala čudotvorne reči, oslobođena je od obaveze za koju nije bila sposobna. Druga stvar je što ta pošteda nije bila zauvek, te je kasnije, kao i svi stanovnici Lenjingrada, obavljala neke radne zadatke pre nego što je evakuisana.
Da, zaista, od zbirke uspomena koja vam je poznata iz moje publikacije u „Novom miru” može nastati utisak da su to portreti različitih ljudi. Ali ipak su to samo različiti rakursi, različite tačke gledišta, različiti aspekti jednog te istog lika. To je utisak koji bez sumnje nastaje od tog mozaika sećanja.
Uzmite takođe u obzir koliko su različiti ljudi koji se prisećaju Harmsa (gledam sada publikaciju u „Novom miru”): sestra Harmsovog prijatelja iz mladosti, koja je tada bila učenica topografske srednje škole (Ema Meljnikova), studentkinja prve godine u Institutu za istoriju umetnosti (Irina Ris), slikar koji je uhapšen zajedno s Harmsom i koji je bio s njim u progonstvu u Kursku (Solomon Geršov), glumica, specijalizovana za muške uloge, kojoj se Harms udvarao i kojoj je napisao možda najvažnija pisma u svom životu (Klavdija Pugačova), budući poznati stručnjak za Puškina koji je, po svoj prilici, proveo s njim samo jedan dan i zapamtio razgovor s Harmsom o njegovom ocu (Ilja Fejnberg), mlada i vrlo zgodna književnica, prijateljica Harmsovog druga Leonida Lipavskog (Suzana Georgijevska), slikar koji se viđao s njim u Dečjoj izdavačkoj kući i pio s njim, a kasnije bio kod istog islednika kao i Harms (Vasilij Vlasov), prevoditeljka, supruga poznatog recitatora lepe književnosti – s njom i s njenim mužem su se družili Harms i Marina Malič (Natalija Šanjko), grafički urednik časopisa „Čižak” u kojem je Harms objavljivao (Boris Semjonov)... Pa kako onda da se ne stvori osećanje da se memoaristi, kao što vi kažete, „ne sećaju jednog te istog čoveka, već različitih ljudi”! Međutim, verujte da su sva sećanja potpuno iskrena, verodostojna i da memoaristi nisu imali ni najmanju nameru da ulepšaju Danila Ivanoviča, ni da ga kleveću. Ja sam nastojao da mnogo godina posle njihovog susreta s Harmsom probudim njihova sećanja na izuzetnog, vrlo talentovanog čoveka tragične sudbine, i oni su u svakom pogledu izlazili u susret mom interesovanju, koje će, tako sam mislio, jednom, makar i kroz više decenija (a tako se i dogodilo), postati zanimljivo i velikom broju ljudi koji cene Harmsa. Zbog svega toga, čini mi se, imao sam pravo da nazovem taj izbor svedočanstava Eto kakav je Harms!
Da li su nam ta memoarska svedočanstva važna? Zaključite sami šta bi još moglo da nam pruži predstavu o njegovom plastičnom obliku kada ne bi bilo tih sećanja? Fotografija? Ali to je, da tako kažemo, zaustavljeni oblik. Dodao bih i da je sačuvano vrlo malo Harmsovih fotografija. Verovatno ih nema ni petnaest. A kako bi saznali za njegove reakcije koje su savremenici zapamtili da nemamo ove uspomene? Kako bi čuli njegov govor? A mnogi su zapamtili njegove upečatljive fraze, izjave, šale...
Imajte u vidu da su retko kod nekog pesnika spoljašnji izgled i unutrašnji svet bili tako tesno povezani kao kod Harmsa. I sam Danil Ivanovič je pridavao veliki značaj tome kako ga drugi vide. On o tome ima i beleške koje su sačuvane.

– Šta mislite o uspomenama Nikolaja Čukovskog o Harmsu, u njima je Harms takođe predstavljen s neočekivane strane. Da li ste poznavali Nikolaja Čukovskog? Kako ga se sećate? Kakav je bio odnos Korneja Čukovskog prema Harmsu?

GLOCER: Uspomene Nikolaja Čukovskog o Harmsu zaista mogu da zbune čitaoca. Za njih se saznalo 1989. godine, kada je izašla njegova posmrtna knjiga Književne uspomene. Ali to nisu bile cele uspomene Nikolaja Čukovskog o Harmsu. Udovica, koja ih je priređivala za štampu, ili neko drugi napravili su skraćenja koja su još više naglašavala skeptičan i negativan odnos Nikolaja Kornejeviča prema Danilu Ivanoviču kao čoveku. (On uopšte nije priznavao nijednog oberiuta, smatrao ih je „bezobzirnom grupom”). Oni su živeli u Lenjingradu bukvalno u susednim zgradama u Nadeždinskoj ulici. Harms u zgradi broj 11, a Čukovski – u zgradi broj 9. Ali oni uopšte nisu bili bliski. Harms nikada nije bio kod Nikolaja Čukovskog i mislim da ni Nikolaj Čukovski nikad nije bio kod Harmsa. Poznavali su se i družili mali Harmsov sestrić, koji je živeo s njim u istom stanu, i sin Nikolaja Čukovskog. I oni su se devedesetih godina raspitivali kod mene jedan za drugog. Iz uspomena Nikolaja Hardžijeva se vidi da Harms nije cenio Nikolaja Čukovskog ni kao pesnika, ni kao proznog pisca. Čak ga nije smatrao ni dobrim prevodiocem. Po svoj prilici, Nikolaj Čukovski je to osećao. Harms mu je u potpunosti bio stran kao pojava i po stilu života. Uz to, on sigurno nije dobro poznavao njegova dela za odrasle. A da ih je i poznavao, pitanje je da li bi mu se svidela. On je visoko vrednovao njegove pesme za decu. To je i tvrdio u svojim uspomenama. Ali smatrao je i da Jevgenij Švarc i Aleksandar Vedenski nisu pisali ništa lošije za decu. U vezi s Vedenskim se slažem, on ima divne pesme za decu. Ali meni nije poznato (i ne samo meni) da je Švarc pisao pesme za decu.
Naravno, sretao sam Nikolaja Čukovskog. Ali ne mogu da kažem da smo vodili ijedan sadržajan razgovor. On je gledao na mene s visine i pokazivao je da mu nisam simpatičan. Šta da se radi, i takve stvari se događaju. Mene to nije ozbiljno pogađalo, jer su prema meni bili dobri Kornej Ivanovič i Lidija Kornejevna. Kornej Ivanovič me je jednom prilikom čak branio od sina. Razume se, branio me je rečima.
Pitate kako se Kornej Čukovski odnosio prema Harmsu? O tome se ne može reći sve u kratkom odgovoru. Rekao bih, sa interesovanjem i nesumnjivim priznavanjem njegovih zasluga u dečjoj poeziji. Kada se Harms 1932. godine vratio iz progonstva, posetio je Čukovskog, i o tom susretu su sačuvani zapisi – u Dnevniku Čukovskog i u Dnevniku Harmsa. Eto vam još jednog primera kako dva čoveka govore o istom događaju na različit način! U svoje vreme sam o tome pisao. U Čukokali, čuvenom rukopisnom albumu Korneja Čukovskog, postoje šaljivi Harmsovi zapisi, koji su uneti, uzgred, tog dana 1932. godine, postoje pesme za decu koje je Harms zapisao. O Harmsu kao dečjem piscu Čukovski je vrlo pohvalno pisao u skoro svim izdanjima svoje knjige Od dva do pet, oduševljavajući se Harmsovom igrom reči. Ali desilo se i da se 1940. godine Čukovski negativno izjasnio o Harmsovoj pesmi Veseli starčić, koja je bila objavljena u „Čižaku”. Ja smatram da ta pesma nije zaslužila takav odnos. Isto tako je nesumnjivo da kada je Maršak početkom šezdesetih godina predložio Korneju Ivanoviču da potpiše pismo koje je napisao u odbranu dečje poezije Danila Harmsa, Čukovski ga je bespogovorno potpisao. I više putra se bunio što se Harms i njemu bliski pesnici (Vedenski, Jurij Vladimirov) ne uključuju u hrestomatije za decu.

– Ali šezdesetih godina Kornej Čukovski je mogao da se upozna s Harmsovim delima za odrasle. Da li je on poznavao tu stranu Harmsovog stvaralaštva?

GLOCER: Ne, ne, tokom šezdesetih godina još nije mogao. Jedino je sredinom šezdesetih mogao videti dve-tri male publikacije u lenjingradskom „Danu poezije” i u „Literaturnoj gazeti”. On je umro krajem oktobra 1969. godine. Tako da se manje-više nije mogao temeljito upoznati. Harmsov arhiv je još bio kod Druskina, i bio je dostupan samo dvojici-trojici istraživača, a ni vreme za široko objavljivanje Harmsa kod nas još nije došlo. Ali Kornej Ivanovič, koji je gotovo do kraja tridesetih godina živeo u Lenjingradu, mogao je čuti za veče „Tri leva sata”, na kojem je bila izvedena Jelizaveta Bam i gde je u prvom delu Harms recitovao svoje pesme. Čukovski je, svakako, znao da Harms ne piše samo za decu. Makar zbog toga što je Harms zabeležio u Čukokali jednu svoju pesmu za odrasle, vrlo dobru: „Probudio se Bog, otvorio oko...” I verovatno istom prilikom, pošto se to nalazi na istoj stranici almanaha – još jednu pesmu za odrasle: „Mi znamo ovo i ono...” Ali ne mogu da kažem da li je Čukovskog bilo kada posebno interesovalo njegovo stvaralaštvo za odrasle. U svakom slučaju ja od njega to nikada nisam čuo. Ni u objavljenom Dnevniku Čukovskog o tome, čini mi se, nema ni reči. Uostalom, potpunije izdanje Dnevnika je upravo objavljeno. Trebalo bi pogledati.

– Kako se odvijala Vaša saradnja s Jakovom Semjonovičem Druskinom? Kakvi su vaši utisci o njegovoj ličnosti? Kako ocenjujete njegov doprinos stvaralaštvu autora iz oberiutskog kruga i njegovo vlastito delo?

GLOCER: Za Jakova Semjonoviča Druskina sam saznao mnogo ranije nego što sam ga upoznao. Krajem šezdesetih godina u studentskom zborniku tartuskog univerziteta, koji je štampan na šapirografu, pročitao sam nečije vrlo zanimljive sudove o Harmsu koje do danas smatram najboljim sudovima o njemu. I zaključio sam da oni moraju pripadati dobokom, pametnom čoveku. Oni su tamo bili navedeni u jednom studentskom referatu na naučnoj konferenciji i bili su, zapravo, ono najvrednije u tom referatu. Ne sećam se više kako, ali shvatio sam da su to reči prijatelja Danila Harmsa i Aleksandra Vedenskog – Jakova Druskina, za koga sam već bio čuo. Ali sreo sam ga tek početkom sedamdesetih godina. Znao sam da on živi u Lenjingradu, ali da je nedostupan za ljude koje ne poznaje, da je bolestan i da nikoga ne prima, te da je doći kod njega tek tako, sa ulice, nemoguće. Ali pošto sam se upoznao s Tamarom Aleksandrovnom Lipavskom, kod koje sam sam se takođe raspitivao za Harmsa, Vedenskog i Olejnikova a koja je bila bliska prijateljica Jakova Semjonoviča, dobio sam od nje njegov broj telefona i nazvao sam ga. On me je pozvao da dođem istog dana. Po naravi on je bio sumnjičav čovek, što je bilo potpuno u skladu s pozicijom privatnog lica u sovjetsko doba i opreznošću čoveka koji je čuvao dragocene tuđe rukopise. U prvom razgovoru on me je odmah upitao kako sam saznao za njega. I ja sam mu ispričao vic o Jevrejinu, koga su pitali kako je uspeo da otkrije zvezdu kad u kući nema teleskop. On je, taj Jevrejin iz vica, odgovorio: „Ja sam je izračunao” . Druskin se nasmejao. I pošto se uverio da nisam neki špijun, počeo je da mi priča o Harmsu, Vedenskom i Olejnikovu, kojima sam se bavio, i ja sam od reči do reči zapisivao njegove misli i uspomene. Nažalost, on nije pristao da snimam na magnetofon – došao sam kod njega s glomaznim teškim magnetofonom „Kometa”, koji je bio tada u upotrebi. Sve sam pisao rukom – i nakon više sati beleženja ruka se veoma umarala. Onda se Jakov Semjonovič sažalio i dozvolio mi da drugi put uključim magnetofon. I njemu je bilo zanimljivo da čuje kako to ispada, kako zvuči njegov glas, i ja sam mu puštao snimak.
Stanovao je na Staro-Nevskom prospektu, u zajedničkom stanu. Nameštaj u njegovoj sobi (njemu i njegovoj sestri, čini se, pripadale su dve sobe u tom stanu) bio je izuzetno skroman, da ne kažem siromašan. Ali tako su tada živeli mnogi kulturni ljudi. On je bio već star, bolešljiv, teško je disao – ako se ne varam, i prvi put kada sam ga nazvao zamolio me je da se javim pošto mu daju injekciju. Ali sve su to, doduše, spoljašna, površna zapažanja. Ono što je najvažnije, čitava njegova pojava ostavljala je utisak duhovnog života, misaonog rada, idealističkog, nematerijalnog postojanja. Sećam se da me je pitao šta mislim ko je on. Pošto sam znao da je autor rada o muzici, rekao sam: muzikolog. Ne, ispravio me je: filozof.
Jakov Semjonovič mi je poveravao svoja sećanja na svoje umrle prijatelje, i ja sam shvatao da se ta sećanja i misli ne rađaju tog trenutka, već da ih je on promislio, proživeo, čak već i napisao. Delimično je to tako i bilo.
On je gledao u neke svoje beleške koje je napravio na bibliotečkim karticama, ali ipak nije govorio onako kako je bilo zapisano. Na svoju inicijativu pokazivao mi je Harmsove crteže, njegove rukopise i, kada sam odlazio, davao mi je kopije njegovih pesama otkucane na mašini – s tim da ih vratim kada dođem sledeći put i dobijem druge. Sve to, naravno, još nije bilo objavljeno. Ja sam pretpostavljao ko je prekucao ta dela, ali to je bilo Druskinovo pravo kako da širi dela njegovih pokojnih prijatelja.
Prema tome, on je bio važan svedok njihovog života i književne sudbine. Jer ko je još bio živ u to vreme? – Igor Bahterev, svakako, ali bilo je poznato da se pri kraju života Harms s njim faktički razišao. Aleksandar Razumovski, filmski radnik, takođe nije bio naročito blizak. To, uostalom, ne znači da ja nisam hteo da ispitam Bahtereva i Razumovskog o Harmsu i Vedenskom. Ali ipak je Druskin bio s njim do kraja.
Druskin je, uzgred, kao što znate, neposredno povezan s nekim Harmsovim delima. Setite se njegove poznate priče Veza, koja je napisana kao pismo i počinje obraćanjem „Filozofe!”, priče O tome kako su me posetili vesnici, priče, takođe u obliku pisma – Pet nezavršenih pripovedanja, sa obraćanjem „Dragi Jakove Semjonoviču”.
A ono čime se celog života bavio Jakov Semjonovič postalo mi je poznato tek pošto je za istraživače otvoren njegov fond № 1232 (gde se nalaze i dela Vedenskog, Lipavskog i Harmsa) u Rukopisnom odeljenju Javne biblioteke „Saltikov-Ščedrin” u Lenjingradu (sada se ona zove Ruska Nacionalna Biblioteka) – to se desilo početkom osamdesetih godina, posle Druskinove smrti. I još preciznije: pre objavljivanja u inostranstvu zbornika njegovih filozofskih radova i drugih publikacija, i, pre svega, njegovih Dnevnika, koji su objavljeni kid nas krajem prošlog – početkom ovog veka. Ja ću im se još vraćati. Najviše su me interesovale Druskinove interpretacije i komentari uz dela Vedenskog , i delimično Harmsa, s obzirom da je on, pored svega ostalog, mogao nešto da zna, da čuje lično od njih.
Ali, pre svega, ja nikad ne zaboravljam ulogu Jakova Semjonoviča Druskina u očuvanju rukopisa Harmsa, Vedenskog i Olejnikova. On ih je faktički spasao od propasti. Marina Vladimirovna Malič mu je dala deo arhiva 1942. godine, i on se nije rastajao od koferčića u kojem su bili ti rukopisi ni kada je silazio u sklonište za vreme nemačkog bombardovanja, ni kada je evakuisan iz Lenjingrada. A kasnije mu je, 1944. godine, Harmsova sestra Jelizaveta Ivanovna dala nekoliko fascikli s rukopisima koje su pronađene u ormanima u hodniku stana u kojem je Harms živeo. Da nije toga, mi gotovo ne bismo mogli govoriti o stvaralaštvu Harmsa za odrasle, ni o mnogim stvarima za odrasle AleksandraVedenskog i ne bismo videli veliki autorski spisak pesama Nikolaja Olejnikova. Sve se to nalazilo u Harmsovom arhivu.
Jakov Semjonovič je bio nesumnjivo verni i dirljivi prijatelj Danila Ivanoviča, Aleksandra Ivanoviča, Leonida Saveljeviča Lipavskog, koji je shvatao svoju odgovornost za njihovu posmrtnu sudbinu – to je neosporno.
Ali moram da priznam grešku u mojoj knjizi „Marina Durnovo. Moj muž Danil Harms” – delimično zbog moje krivice, delimično zbog krivice Marine Vladimirovne – napisao sam da je Marina Vladimirovna, kada je saznala za Harmsovu smrt, otišla baš kod Jakova Semjonoviča da mu saopšti. Tako sam napisao jer se ona, kada mi je pričala, kolebala, do koga je otišla u šoku zbog nesreće: do Jaše Druskina ili do Seve Petrova? Ali, nažalost, nisam obratio pažnju da je ona u svom prvom pismu meni, koje sam dobio pola godine pre susreta s njom, pisala da je tada otišla kod Petrova. Želim da u narednim izdanjima moje knjige ispravim tu grešku.

– Među naučnicima koji se bave proučavanjem Harmsa postoje različiti prilazi njegovom delu, moglo bi se reći da su se formirale različite grupe koje se međusobno ne slažu dobro i zapravo ne komuniciraju. Kako je do toga došlo? Kako se to odražava na proučavanje Harmsovog dela? Koliko je takvo stanje produktivno, po Vašem mišljenju?

GLOCER: Verovatno mislite na grupu naših domaćih istraživača – publikatora, tekstologa, komentatora, autora članaka o Harmsu. Oni se mogu podeliti u dva ešelona. U prvom su oni koji su počeli da se bave Harmsom šezdesetih-sedamdesetih godina. Tu svrstavam sebe (ja sam počeo još ranije), pokojnog Anatolija Aleksandrova, Mihaila Mejlaha i Vladimira Erlja. U drugom su oni koji su počeli da se bave njim osamdesetih-devedesetih godina: Ana Gerasimova, Valerij Sažin, Andrej Ustinov, Aleksandar Kobrinski, možda... Dalje se broj proučavalaca povećava. Dakle, među proučavaocima Harmsa iz prva dva ešelona, naravno, postojala su i postoje neslaganja. Govorim o neslaganjima u vezi s proučavanjem njegovog dela. Druga ne bih hteo da uzimam u obzir, mada ću i njih pomenuti.
Pre svega postojao je različiti pristup objavljivanju Harmsa. I, između ostalog, u vezi s tekstologijom. Ta neslaganja donekle su uslovljena piščevom književnom sudbinom. Podsetio bih vas da je gotovo čitav Harms „za odrasle” sačuvan u rukopisu – rukopisu u pravom značenju reči. U njegovom arhivu samo su jedno ili dva dela bila otkucana na pisaćoj mašini. I drama Jelizaveta Bam, koja je pronađena u drugom arhivu. A za njegovog života, kao što se sećate, objavljene su samo dve pesme „za odrasle”, a od toga je jedna (iz 1927. godine) sa cenzorskim intervencijama. Cenzura nije mogla da prihvati naslov Pesma Petra-Jaškina-komuniste, pogotovo što pesma počinje ovako: „jurili smo poput hvata / na poslednju bitku / naša koplja su otupela...” i tako dalje. Cenzura je osetila u tim stihovima – u kombinaciji s naslovom – ironiju, podsmevanje komunistima i precrtala je reč „komunista” u naslovu. Oštro, crvenom olovkom. Ja sam video korekturu sa cenzorskim ispravkama.
To jest, hoću da kažem kako zbog toga što Harms nije objavljivan za života, tekstolog nije imao na šta da se osloni, osim, veoma često, rukopisa u jednom primerku.
A rukopisi zahtevaju posebno pažljivo razmatranje i, naravno, razumevanje Harmsovog rukopisa. Potrebno je razumevati rukopis. Nažalost, mnogi publikatori nisu umeli da čitaju Harmsov rukopis, pogrešno su čitali reči, propuštali su čak čitave fraze. Kod Harmsa tri slova vrlo međusobno liče: k, n, p. Neke, koji su žurili s publikacijama, to je zbunjivalo. Tekstolog mora temeljito da prouči kombinacije različitih slova u rukopisu, onda on neće grešiti. Tako, na primer, prva rečenica čuvenih Harmsovih Anegdota iz Puškinovog života nije „Пушкин был поэтом и все что-то писал”, nego „Пушкин был поэтом и все чего-то писал” . Publikator je pogrešno pročitao „что-то” i kasnije je više puta u svojim izdanjima insistirao na toj grešci. „Чего-то” je nesumnjivo suptilnije. Tako bi („чего-то”) za Puškina rekao malograđanin. Razume se, to nisu jedini tekstološki problemi u vezi s Harmsom.
Drugo pitanje je u vezi s tim što je Harms stalno razmišljao o onome što je pisao. Pošto bi završio ili posle nekog vremena pročitao svoju pesmu ili priču mogao je da je precrta ili dopiše posle nje „Loše”, „Vrlo loše”, „Varijacije nisu uspele”, „Siže nije jasan i loše je izražen” i tako dalje. A to su mogle da budu i pesme i priče koje nisu uopšte bile loše, a ponekad i neke od njegovih najboljih. Da li bi trebalo uzimati u obzir ta razmišljanja? To zahteva raspravu.
A ono što je najvažnije – kod Harmsa se na svakom koraku krši normativni pravopis. Recimo, on piše „пережевание” umesto „переживания”, „синфония” umesto „симфонии”, „вогзал” umesto „вокзал”, „анегдот” umesto „анекдот”. Treba li to uzeti u obzir? I to treba raspraviti. Jedni misle da je to dodatna boja u njegovoj paleti, i da izvrtanje sadrži novu nijansu smisla (Harmsova žena, Marina Vladimirovna, smatrala je da je on to radio kako bi tekst učinio još smešnijim), drugi misle da je posredi obična nepismenost. Fonetsko pismo.
Zbog toga što su smatrali da su prva domaća izdanja Harmsa tekstološki neispravna pojedini istraživači su kritikovali one koji su priredili ta izdanja. I ta kritika nije bila bez osnova. I ja sam objavio u „Literaturnoj gazeti” povodom prvih tomova Celokupnih dela Danila Harmsa, koje je priredio Vasilij Sažin, članak pod naslovom Nije to, nije tako, nije tamo...
Druga stvar je što je često ton polemike kod pojedinih učesnika izlazio izvan okvira pristojnosti. I to su čitaoci članaka, replika i recenzija doživljavali kao svađu među proučavaocima Harmsa. Ja taj ton izbegavam.
Svakako, van okvira književnih normi su optužbe koje ne baš pošteni ljudi upućuju drugim istraživačima, recimo, da je neko poludio od bavljenja Harmsom. S takvim „kritičarima” ne želim ne samo da polemišem, već i da se poznajem.
Bilo je i drugih ne naročito prijatnih metoda rada s Harmsovim delom, o kojima najradije ne bih govorio. Danil Harms i njegova rukopisna zaostavština nesumnjivo nisu ničije lično vlasništvo, i smešni su mi pokušaji da se neko proglasi za glavnog, „prvog” proučavaoca Harmsa, da se odbacuju, uklanjaju drugi. Pre svega, naučna vrednost radova tih „prvih”, nažalost, nije velika, ma kako da oni sebe pozicioniraju. A drugo, sve to je, po mom mišljenju, u suprotnosti s duhom pesnika kojim su ti ljudi počeli da se bave.
Ali ja ne sumnjam da će ta pena nestati i da će se Harms proučavati sve ozbiljnije i dublje. A komešanje kojekakvih „prvih” biće zaboravljeno. S vremenom pojaviće se i vrlo temeljito – nazovimo ga, kao što je uobičajeno, akademskim – izdanje Danila Harmsa, koje će prirediti grupa stručnjaka, a možda i uz pomoć onih koji su počinjali da ga proučavaju.

– Delo Aleksandra Vedenskog doživelo je drugačiju sudbinu, ono nije tako poznato, mada se radi o autoru koji nije slabiji od Harmsa. Da li je to samo zbog složenosti njegovog dela? Njegova dela poslednjih godina gotovo se ne objavljuju. Zbog čega se to događa?

GLOCER: Svakako, Vedenski nije slabiji od Harmsa, ni Harms nije slabiji od Vedenskog. Osim što su bili najbliži prijatelji – najvažniji jedan za drugoga – oni su izvrsni, ali različiti pisci. I to je, po meni, jedan od razloga njihove različite posmrtne popularnosti. Osim razloga koji nisu književni, u svakom slučaju, nisu u vezi s njihovim delima, rekao bih da je Harms, s njegovom prozom, između ostalog, ciklusom Slučajevi, ali i pričama izvan tog ciklusa, pristupačniji od Vedenskog. Kod Vedenskog, kao što znate, nema čiste proze, odnosno dela u tom žanru koji čitaoci obično radije čitaju. I čak ako se porede njegove pesme s Harmsovim pesmama, posebno iz tridesetih godina, one su komplikovanije za čitaoca.
Bez sumnje postoji mnogo čitalaca koji obožavaju Vedenskog, kojima je veoma zanimljiv i na određen način razumljiv ceo Vedenski – recimo u onom obimu koji je kod nas objavljen u pesnikovim delima u dva toma iz 1993. godine. Ali ja mislim da ga treba predstavljati tako da se čitalac u njega zaljubi, a za početak treba ponuditi ono što je kod njega najbolje, jedan izbor: pesme, drame, pre svega Jelku kod Ivanova. I taj izbor treba tako prirediti da čitalac može da se snađe u Vedenskom, da ga sagleda u kontekstu vremena pomoću predgovora, komentara koji nije kvazinaučan i slično.
Sada kod nas povremeno izlaze zbornici poezije dvadesetog veka, koji sadrže i pesme Vedenskog (antologija koju je priredio Jevgenije Jevtušenko imala je nekoliko izdanja, antologije izdavačkih kuća „Eksmo”, „Elis Lak” i druge). Izlazili su i zbornici koji su bili posvećeni isključivo oberiutima i u koje su bile uključene pesme Vedenskog („Поэты группы ОБЭРИУ”, 1994, „...Сборище друзей, оставленных судьбою”, 1998, poslednje izdanje ove knjige je pravo piratsko izdanje). Vedenski se izvodio i u pozorištu, pre svega – Jelka kod Ivanova.
Naravno, pesnik se može objavljivati i onako kako je to urađeno u dvotomniku moskovskog izdavača „Gileja”. Ali u tom slučaju se ne sme zaboravljati ono o čemu čitalac ne razmišlja i ne mora da razmišlja, ali mora da brine izdavač – poštovanje autorskog prava.
Kao što je poznato, Aleksandar Vedenski je poslednji put uhapšen 27. septembra 1941. godine i poginuo je na putu na robiju 19. decembra iste godine. Naravno, nikakvo obaveštenje o njegovoj smrti – niti uopšte o tome šta se s njim desilo posle hapšenja porodica nije dobila. Kaznena vlast, ona je i kriminalna, uopšte nije brinula za duševni mir ljudi. Može se zamisliti kakav život su posle smrti muža i oca proživeli njegova udovica Galina Borisovna Viktorova i dva sina (jedan je iz prvog braka žene A. Vedenskog, dečak je imao tri godine kada mu se majka ponovo udala). Porodica se zatekla pod nemačkom okupacijom u Ukrajini, u Harkovu, gde je Vedenski živeo od 1937. godine i gde je uhapšen, i šest puta se selila za vreme okupacije, ali je brižno čuvala pesnikove rukopise, koji nisu zaplenjeni prilikom pretresa.
Postoje istraživači koji otvoreno, bez srama, ne žela da uzimaju u obzir zakonitog naslednika Vedenskog. Oni su čak uveravali izdavače da Vedenski nema naslednike. I računali su u procentima koliko je nepoznatih rukopisa sačuvano u samoj porodici (po njihovom mišljenju, malo). To su sramotni računi! – i u svetlosti pesnikove sudbine, i u svetlosti nesreće njegove porodice. Oni su još neverovatniji jer su među delima koje je porodica sačuvala – genijalna poslednja pesma Vedenskog Šta. Kada i nekoliko autografa pesama.
Razume se da nasdnik ne želi da ima posla s takvim izdavačima i s takvim istraživačinma. Ali ja znam da on nikad neće odbiti onoga ko pošteno nabavlja autorska prava i ne objavljuje piratska izdanja.
Što se tiče stranih izdanja Vedenskog, u inostranstvu, koliko je meni poznato, takođe više vole da ne poštuju autorska prava pesnika i dramaturga. Recimo, u Francuskoj, u SAD. Naslednik preko svog zapadnog predstavnika mora da se bori s prekršiocima koji smatraju da autorska prava za Vedenskog ne postoje ili da se ona ne moraju uzimati u obzir.
Čini mi se da sam odgovorio na vaše pitanje.

– Bavili ste se i drugim autorima, između ostalih, i Georgijem Oboldujevim, čije stvaralaštvo se u zapadnoj literaturi povezuje sa oberiutskom poetikom. Da li je to osnovano? Da li ste poznavali pesnika? Kakve su Vaše uspomene na njega?

GLOCER: Poćeću od kraja vašeg pitanja. Ne, Georgija Oboldujeva nisam poznavao. On je umro 1954. u pedeset šestoj godini, kada se još nisam njime bavio. I prema tome nemam nikakva vlastita sećanja na njega. Mada sam, kada sam počeo da proučavam pesnika, sakupio uspomene o njemu onih ljudi koji su ga videli i razgovarali s njim.
Za života on nije bio naročito poznat kao književnik. Tokom dvadesetih godina pripadao je malim grupama pesnika. To su bile skupine odabranih ljudi. Tokom tridesetih bio je u progonstvu. Zatim je ratovao, bio je ranjen na frontu. Posle rata mnogo je bolovao. I ako se njegovo ime pojavljivalo u štampi, to je bilo uz prevode gruzijskih, jermenskih i turkmenskih pesnika. I osim toga, ako je neko uopšte obraćao na to pažnju, a to je teško zamisliti (čak nisam siguran da je tom prilikom njegovo ime emitovano), u dečjoj emisiji sa smešnim naslovom „Tritutik”, za koju je napisao pesmu. Malobrojni prevodi Pabla Nerude i Adama Mickijeviča predstavljali su izuzetak. Za života objavio je samo jednu lirsku pesmu „Juri nepotkovan ždrebac...”, u časopisu „Novi mir” 1929. godine. Siguran sam da se te publikacije skoro niko nije sećao. I to da on čitav život piše pesme, osim supruge, znao je vrlo ograničen krug ljudi.
On je bio pesnik koji nije objavljivao. Apsolutno nije objavljivao. Zbog toga što vreme za njegove stihove još nije došlo. Kao pesnik on je bio ideološki i estetski tuđ sovjetskom duhu, koji je, s retkim izuzecima, prožeo sve što je bilo objavljivano. Pokušaji da pri kraju života objavi svoju veliku poemu, može se reći, roman u stihovima, nisu uspeli. Mislim da je on pokušao samo jednom ili dvaput da ponudi nekoj redakciji svoje originalne pesme. Ne, njegove pesme nisu odgovarale tom vremenu.
Ali kada sam početkom šezdesetih godina počeo da sarađujem na Kratkoj književnoj enciklopediji, urednica tog izdanja Irina Pitljar predložila mi je da napišem o Georgiju Oboldujevu. Nisam poznavao njegove pesme, ali ona mi je dala njegovu zbirku otkucanu na pisaćoj mašini, i ja sam se udubio u njegovu poeziju.
Bilo je teško da se napiše – i to baš za enciklopediju – o Oboldujevu u to vreme. Zapravo, autor samo jedne objavljene pesme nije imao prava da bude uvršten u enciklopediju. Prevodi to takođe nisu omogućavali, i radilo se, naravno, o mojoj i urednicinoj zaveri – oboje smo cenili njegovu poeziju. Zbog toga, kada je drugi urednik, koji je tokom odmora zamenjivao Irinu Pitljar i koji je priznao da nije čuo za tog pesnika (što je bilo razumljivo!), počeo u mom prisutstvu da rediguje moj članak, stajao sam i ćutao, iako inače nikad ne dozvoljam da mi urednik menja bilo šta: neka rediguje, samo da ime Georgija Oboldujeva uđe u enciklopediju!
Da, nisam poznavao Oboldujeva, ali poznavao sam njegovu suprugu, udovicu, poznatu dečju pesnikinju (tada još nije objavljivala svoje lirske pesme) Jelenu Blaginjinu. Ona mi je ljubazno stavila na raspolaganje sve biografske podatke o pesniku i pomogla mi da proverim prepise njegovih pesmama koje sam posedovao.
Taj prepis je kasnije poslužio, kada je Genadij Ajgi uz moju pomoć pripremao minhensko izdanje Georgija Oboldujeva. U tom izdanju Ajgi je nastupio pod pseudonimom Terezin, koji sam ja smislio za njega. Uzmite u obzir da je to 1979. godina kada je bilo zabranjeno da stanovnik SSSR-a objavljuje u inostranstvu. Senka događaja oko objavljivanja „Doktora Živaga” u inostranstvu još je bila na svemu.
Uzgred, člančić u enciklopediji takođe je izvršio uticaj: Oboldujevljeve pesme počeli su da objavljuju prvo u zbornicima i novinama, a od kraja osamdesetih – u časopisima, zbornicima i čak kao posebnu knjigu 1991. godine. Najobimnija zbirka njegove poezije izašla je krajem 2005. godine. Ja sam za nju napisao predgovor.
Koliko je Geoprgij Oboldujev bio blizak oberiutima? Ne mislim da je bio blizak. Pre svega, oberiuti su bili peterburžani, u ono vreme – lenjingrađani, i osim toga nisu objavljivali, a Oboldujev je moskovljanin. Malo verovatno je da je do njega stizalo nešto od njihove poezije. Možda Zabolocki. Ali ko bi ga sada znao! Možda je i stizalo. Postoje nekakve poetske paralele, ali prilično prikrivene. Možda je očigledniji, posebno u pesmama iz dvadesetih godina, uticaj Pasternakove poezije. Uzgred, Oboldujev je poznavao Borisa Pasternaka. Jednom rečju, neće biti jednostavno utvrditi povezanost Oboldujevljeve poetike s poezijom nekog od njegovih savremenika. Po meni, ona predstavlja sintezu vlastitih poetskih postupaka – to je posebno važno – i poezije Hlebnjikova, Majakovskog, Mandeljštama.

– Kojim ste se još autorima bavili? Šta Vas je, kao istraživača, interesovalo u književnosti?

GLOCER: Za skoro šest decenija književnog rada proučavao sam mnoge pesnike. Ne mogu da ih sve nabrojim. I, razume se, nisam proučavao samo pesnike. Pokušaću da pomenem bar neke.
Recimo, među mojim stalnim junacima bila je tajanstvena i zagonetna (to nije jedno te isto!) pesnikinja iz Srebrnog veka, poznata pod pseudonimom Čerubina de Gabriak. Rođena je iste godine kao i Maršak, 1887., a umrla je 1928. Njeni upečatljivi lirski stihovi očarali su mnoge, među ostalima, tako književno osetljive ljude kao što su Inokentije Anjenski, Maksimilijan Vološin, Mihail Kuzmin, Nikolaj Gumiljov, Aleksej Tolstoj. Nažalost, ona je povređena, kao što se ponekad dešava ženama, u ljubavnoj vezi, u koju su bili umešani Gumiljov i Vološin. I posle te tragedije dugo nije mogla da se povrati. Kasnije su došli sovjetska vlast, proganjanje zbog religioznih razloga, pretresi, izgnanstvo i rana smrt od raka u četrdeset drugoj godini. Treba konstatovati da je i ljubomorna Ana Ahmatova doprinela da ona bude zaboravljena, jer je celog života uništavala sećanje na nju, nije mogla da joj oprosti vezu s Gumiljovim, do koje je došlo uoči njenog braka. Više puta sam pisao o Čerubini, objavljivao njene pesme i nadam se da ću još napisati podrobnije kada se približim rešenju zagonetke o njoj.
Pomenuo bih takođe Sofiju Fedorčenko, autora vrlo zanimljive knjige Narod u ratu, koja je posvećena Prvom svetskom ratu, Februarskoj revoluciji 1917. godine i Građanskom ratu u Rusiji. Ta knjiga, koja se sastoji od tri dela, napisana je u obliku krajnje lakonskih vojničkih izjava o svemu na svetu: o miru, porodici, ženama, ljubavi i tako dalje, izjava, koje sve zajedno stvaraju verodostojnu predstavu o narodu u ratu. Fedorčenko me je prvo zainteresovala kao dečji pisac, ali zatim sam shvatio da nisu dečje pesme njen najveći doprinos književnosti, već knjiga Narod u ratu, koja je imala vrlo dramatična sudbinu.
Ukratko, priča je sledeća: kada je Fedorčenko objavila prvi deo svoje knjige, prvi tom, od nje su tražili da u predgovoru napiše kako su vojničke izjave autentične, folklorne. One su zaista bile tako prirodne da je čak i Aleksandar Blok pomislio da su to folklorni zapisi. Ali kada je uticajni sovjetski pisac Demjan Bedni isto tako pogrešio oko dokumentarnosti knjige i saznao da je pogrešio, počeo je da napada književnicu. Njegov uništavajući članak je nosio naslov: Mistifikatori i falsifikatori nisu pisci: o Sofiji Fedorčenko. To je bio udarac, i Fedorčenko nije mogla od njega da se oporavi – oduzele su joj se noge i bolovala je do kraja života. Kada sam počeo da se bavim njome uspeo sam, uz pomoć dokumenata koje sam otkrio, da dokažem kako je ono što su mislili da su autentični folklorni zapisi zapravo delo same književnice.
Šta je, po mom mišljenju, osnova mojih istraživanja? Nikada se nisam bavio onim što je već bilo poznato, otkriveno, što su svi znali. To me nije inspirisalo i nije mi bilo ni najmanje zanimljivo. Nastojao sam da otkrijem nešto novo u onome što je već bilo poznato ili nešto potpuno nepoznato. I nastojao sam da se ne ponavljam, jer sam uvek osećao da na svetu ima daleko više onoga o čemu još nisam pisao, nego što sam stigao da napišem. Moju pažnju kao istoričara književnosti privlačili su zaboravljeni ili poluzaboravljeni autori i oni čiju je književnu sudbinu poremetila represija ili tragedija, koja je uticala na njihov put u književnosti, kao i oni koji nisu doživeli priznanje za života. Jednom rečju, ja sam, sada to vidim, stalno težio da se za njih – makar i posthumno – uspostavi pravda.

– Vi ste prvi pokušali da stvorite objektivniju predstavu o književnim zaslugama poznatog stručnjaka za Ljeromontova Eme Gerštejn – ona o tome govori u svojim uspomenama. Recite nam nešto o Vašim odnosima. Ostaje utisak da Ema Grigorjevna, bez obzira na veliki obim njenih memoara, nije stigla da napiše sve što je želela. Da li su one njene uspomene koje nisu ušle u sastav knjige izgubljene ili su ipak sačuvane u nekom obliku?

GLOCER: Ne znam na osnovu čega zaključujete da sam ja „ prvi pokušao da stvorim objektivniju predstavu o književnim zaslugama” Eme Gerštejn. Da, ja sam pisao o njoj u istoj onoj Kratkoj književnoj encikopediji, i sa iznenađenjem sam saznao iz jednog intervjua Eme Grigorjevne da je mojim člankom bio nezadovoljan Nikolaj Ivanovič Hardžijev, koga sam veoma poštovao. Pisao sam o njoj, čini mi se, dvaput i u „Literaturnoj gazeti”. Ali poznavao sam je više decenija. Ona je umrla u dubokoj starosti, sačuvavši zdravu pamet i pamćenje, i gotovo je doživela devedeset devet godina.
Ali u pravom smislu reči njene zasluge za studije o Ljermontovu ocenila je Ana Ahmatova. Sećam se recenzije Ane Ahmatove u „Literaturnoj gazeti” povodom izvanredne knjige Eme Gerštejn Ljermontovljeva sudbina. Sećam se i pisma u njenu odbranu, koje su napisali Ana Ahmatova – ona je poznata takođe i po svojim radovima o Puškinu, puškinist Sergej Bondi, Maršak i Vsevolod Ivanov i objavili u „Novom miru” Tvardovskog. (Tako kod nas uvek govore – „Novi mir” Tvardovskog, kada se želi naglasiti da je nešto bilo objavljeno u „Novom miru” u doba njegovog procvata, dok je njegov urednik bio Tvardovski).
Naravno, Ema Grigorjevna nije stigla da napiše sve što je želela. Ona mi je često govorila, dotičući se nekih stručnih tema ili tema iz književnog života: „To još moram da napišem...” ili: „Tek ću napisati o tome”. Čovek jednostavno ne uspeva, ma koliko dugo živeo, da napiše sve. U svakom slučaju, ja ne poznajem nikoga ko je stigao da kaže sve. Ali ona je puno toga ipak stigla. Njeni radovi o Ljermontovu odlikovali su se i novinom, i originalnošću tumačenja, ona nikada nije ništa preskakala: sve je bilo pregledno, jasno i na neki način važno, tako da je čitalac sagledavao i doba kojem je Ljermontov pripadao, i motive njegovog ponašanja, i same događaje. Za mene je uvek bilo zadovoljstvo da čitam njene radove.
A pred kraj života, otprilike od osamdesetih godina, ona se gotovo potpuno posvetila memoarima. Ona je bila bliska sa Ahmatovom i Mandeljštamom i smatrala je da je dužna da pošteno, bez ulepšavanja, ispriča o njima. Neki čitaoci, pre svega iz književnog sveta, nisu bili zadovoljni kada su njene uspomene objavljene. Tobože, da li je trebalo o tome pisati? Ali ona je smatrala da sve u životu velikih pesnika – i to, čemu je bila svedok i šta je zapamtila – može biti značajno, važno, i može pomoći da potomci razumeju njihove sudbine.
Ema Grigorjevna je bila veoma pametna, a kao pisac ozbiljna. Sve što je ispričala u Memoarima ona je doživela, to je bio deo njenog života. Zbog toga su njene uspomene tako privlačne. Na primer, njena veza sa sinom Ane Ahmatove i Nikolaja Gumiljova i ona neprocenjiva pomoć koju mu je pružala dok je bio u zatvoru i progonstvu.
Ne mogu da odolim da Vam ne ispričam jednu epizodu koja ilustruje kako se preokreće život, kako se kasnije menjaju odnosi. Pre toga samo da primetim da, kao što je poznato, Lav Gumiljov u starosti nije izbegao neprijatnu bolest – antisemitizam. A Ema Grigorjevna je, kao što shvatate, bila Jevrejka. Pokojna pesnikinja i kritičarka Tatjana Bek pričala je kako je zbog nečega telefonirala Emi Grigorjevni i uzgred joj pomenula da je ranije na televiziji bila emisija „o njenom prijatelju Lavu Gumiljovu, tačnije, njegov monolog”. Na to je Ema Grigorjevna „odgovorila s pravom mladalačkom strašću: ‚Nemam televizor, ali i da imam, odmah bi isključila tu nakazu!’”
Voleo sam telefonske razgovore sa Emom Grigorjevnom, kada me je zvala, ponekad i po više puta dnevno. Možda ću nešto od tih razgovora, koje sam zapisao, jednom objaviti.
Ona je predstavljala živu uspomenu na književni svet prošlosti, kojem nisam mogao pripadati zbog mojih godina.
A siromaštvo, koje ju je mučilo gotovo dve trećine života, svakako ju je omelo da napiše sve što je želela.

– Radili ste i sa omladinom. Naša zajednička poznanica, Irina Vrubelj-Golupkina, u intervjuu sa Emom Gerštejn pominje svoju pripadnost Glocerovom „hederu”. Recite nam nešto o tom Vašem delovanju. Ko je spadao u Glocerov „heder”?

GLOCER: Pitate za meni možda najdražu stvar – za moj rad s decom. Radio sam s decom kontinuirano više decenija, sve dok nisam morao da prestanem zbog mojih porodičnih prilika i nemogućnosti da na neki način vodim svoj život. A slutim da je rad s decom i bio moja vokacija. U svakom slučaju s decom sam se osećao tako dobro kao što se nikada nisam osećao i nikada se ne osećam sa odraslima. I čini mi se da su se deca prema meni dobro odnosila. Kao i ja prema njima. Ja sam ih jednostavno voleo i volim ih još uvek. Sećam se tih decenija kao nečeg neponovljivog.
Sada, nakon više decenija, mogu da otkrijem jednu tajnu – ono što nisu znala i, naravno, nije trebalo da znaju deca s kojom sam radio, a nisu naslućivali čak ni njihovi roditelji: ja zapravo ništa nisam dobijao za svoj rad iako je on oduzimao sve moje vreme. To je bila nastava svake nedelje s tri grupe različitog uzrasta, koja je zahtevala ozbiljnu pripremu. Osim toga, ja sam još dodatno plaćao taj svoj rad, trošeći vlastiti novac za različite potrebe kružoka. Iako tada nisam imao drugih izvora prihoda i nisam bio bogat čovek, a, ako ćemo pošteno – jedva sam sastavljao kraj s krajem.
Počeo sam da vodim književne kružoke u moskovskim dečjim bibliotekama od 1949. godine. Priređivao sam rasprave o knjigama za decu, susrete s dečjim piscima i tako dalje.
Irina Vrubelj-Golupkina, koja je pohađala nastavu šezdesetih godina – danas je ona glavna urednica poznatog izraelskog časopisa na ruskom jeziku „Ogledalo” – već gotovo četrdeset godina živi u Izraelu i na jevrejskom zove kružok, čiji je bila član – heder.
Književni kružok, koji je ona pohađala, bio je u Dečjoj biblioteci „Lomonosov” na Puškinskom (Strasnom) trgu, u centru Moskve. Nekoć sam i ja, kao đak, dečak, bio čitalac te biblioteke, stoga je u njoj i nastao moj kružok. Irina Golupkina je bila u starijoj grupi u kružoku.
A inače kružok se sastojao od tri grupe: mlađa (za decu od sedam do deset godina), srednja (od jedanaest do petnaest) i starija (za decu od šestnaest i sedamnaest godina). Imali smo nastavu jednom nedeljno.
Mada ja svu decu smatram nadarenom – treba samo umeti prepoznati tu nadarenost u njima – u kružoku su bila deca koja su već ispoljila književne sposobnosti i ona koja su tek ispoljavala sklonost ka književnosti, a zapravo – svako ko je to želeo. I ubrzo bi se ispostavilo da oni ili već pišu pesme ili prozu, ili samo što nisu počeli da pišu, pošto su došli u kružok. A ako i ne bi počeli da pišu, siguran sam da su se u kružoku osećali ravnopravno jer niko, a pre svih ja, nije ni na koji način izdvajao one koje pišu.
To je bio nadahnut rad, stvarno nadahnut, i mislim da je to bio ne samo za mene. Recimo, s malom decom sam čitao bajke i biline sjajnog pisca primorca Borisa Šergina, sa srednjom grupom – Gogolja, sa starijim – opet priče Šergina, najbolje savremene pesnike, klasičnu poeziju i prozu. I uvek smo – uvek! – razgovarali o onome što smo čitali.
U kružoku je izlazilo nekoliko rukopisnih časopisa. Glavni je bio „Beskrajni časopis”. Zvao se tako jer nije izlazio onako kao što obično izlaze časopisi – № 1, № 2, № 3 i tako dalje, već je sastavljan od pojedinih stranica koje su išle onim redom kako je redakcijski odbor prihvatao pesme, bajke, priče, dnevničke zapise. I ako bi ona, recimo, prihvatila pesme u oktobru 1959. godine, na vrhu stranice bi stajalo: „Oktobar 1959. godine”, ako se radilo o februaru 1961. godine – „Februar 1961. godine”, i tek kada bi se skupio solidan obim stranica otkucanih na pisaćoj mašini, onda bi ih koričili. Mlađi su imali svoj časopis koji se zvao „Ku-ku-ri-ku”. Ponekad su upravo za taj časopis deca pisala svoje prve pesme, priče i bajke. I postojao je još časopis „Če-en-če?” („Šta da čitamo?” ) – svojevrsni kritički časopis, koji su činile recenzije, beleške o knjigama, književne parodije i slično.
Ponešto o tim časopisima i o njihovim autorima ispričao sam u svojoj knjizi Deca pišu pesme, koja je objavljena 1964. godine s predgovorom Korneja Čukovskog.
Bilo mi je važno da ispunim članove kružoka, gradsku decu, koja su iz dana u dan morala da idu po istim ulicama, iz škole kući, iz kuće – u školu, svežim i neočekivanim utiscima. I često sam, s dve grupe dece (mlađi i srednji ili srednji i stariji) išao na razna zanimljiva mesta: u luku, u zoološki vrt, u pekaru i tako dalje i tako dalje. I onda su oni pisali o svojim utiscima. Sećam se divne primedbe moje učenice, dvanaestogodišnje Irine Gajgal, koja je sa ostalima išla u rečnu luku i bila na šlepu koji je iz inostranstva dovezao u Moskvu krompir (ako ne grešim, iz Poljske): „Evo, i krompiru se posreći da putuje više od čoveka”. Ne zaboravite da je to napisano u ono vreme kada su ne samo deca retko putovala u inostranstvo, već i odrasli.
Pozivao sam u goste u kružok poznate naučnike iz različitih oblasti. Sećam se da su u kružoku bili i pričali o svojim putovanjima okeanolog, etnograf, okeanograf, ihtiolog. O, koliko interesantnih stvari su oni ispričali i pokazali deci!
Želeo sam da svaki čas, svaki svoj susret s decom učinim takvim da ih oni zapamte zauvek. I danas, nakon mnogo godina, kada srećem svoje učenike, uveravam se da sam to uspeo. Sada su to već vrlo zreli ljudi, imaju preko pedeset, a ponekad i preko šezdeset godina. I oni se sa zadovoljstvom sećaju i naših rukopisnih časopisa i naših časova.
Čudno je to – uvek mi se činilo da sam imao mali kružok i da je u njemu bio ograničen broj dece. Ne stotine, ne hiljade, naravno. I, eto, zamislite – među mojim učenicima ima pesnika, ima i genetičar, i pisac romana, i rektor univerziteta, i slikari, i učitelji književnosti (njih je najviše), čak i ministar, stručnjak za starorusko slikarstvo, istoričar umetnosti, i novinar, i restaurator, lingvista, graditelj metroa, ekonomista, urednik književnog časopisa, fizičar, koji, uzgred, piše romane, i nastavnik ruskog jezika – drugim rečima, teško mogu da nabrojim sve profesije mojih bivših učenika.
I oni se svi, naravno, sećaju svoje prepiske sa čuvenim dečjim piscima – italijanskim pesnikom i piscem bajki Đanijem Rodarijem, švedskom pripovedačicom Astrid Lindgren. Lindgren je čak za vreme svoje posete Moskvi došla kod nas u kružok, gde su obožavali njenog Karlsona.
To vam je ukratko o mom „hederu”. Uvek se s radošću sećam tih decenija svog života.

– Šta još niste stigli da uradite? Šta biste još želeli da napišete?

GLOCER: Mnoge stvari. Mnogo toga još nisam stigao. I moram biti svestan da teško da ću stići neke stvari koje sam odavno planirao. Imam ipak gotovo sedamdeset šest godina. Ali neću govoriti o zamislima i onome što nisam uradio. Reći ću samo da još uvek nisam objavio vrlo mnogo stvari koje sam već napisao.

Maj 2007. godine