1
Kolenima oslonjen na klimavu klupu, grickam golemo parče toplog
hleba zacakljeno bistrinom meda iz dedinog pčelinjaka. Brojim modru
raskoš šljiva. Savijaju grane, lupkaju o prozorsko staklo umusano
lepljivim hodom godina. Pre par sati smo puteljkom kraj ledenog
izvora stigli u staru kuću na brdu, da smirimo šljive u kace. Osetim
peckavu izmaglicu njihovog vrenja. Kad zatvorim oči, preliva se
plavetnilo, kad ih otvorim – posmatram sobu. U uglovima, ispod
sljuspanog stropa, vise tralje stršljenovih staništa koje je otac,
prethodno nas udaljivši od kobnih žaoka, raskidao štapom i nadimio
kandilom. Na zidu ukrašena metalna sinija – trag nekadašnje
gordosti. Pri tavanici, na daščanim policama: osušene tikve, kablice
za kiselo mleko, kalajisani legen, avani u kojima je deda mrvio
lekovite trave skupljene na obroncima Grmeča. Poslednji uzdah koji
ostaje od prošlosti. Po podu orasi koji pucaju i pri najmanjem
stisku. Na izbrazdanom drvetu oraha skriveno sedim, čitam stripove i
pomalo prisluškujem zagrcnute razgovore odraslih. U sobi su krevet
(pod njim prepolovljen kanister od motornog ulja, noćna posuda da se
izbegne susret s vučijim čeljustima, utisnutim na pojati), grubi
tronošci, po zidu šarene torbice iz kojih izviruju dvojnice koje
nameravam poneti kući, pa raspiriti na času muzičkog. U uglu ostaci
odžaklije lepljene glinom. Nju je poodavno zamenila plehana peć u
kojoj hvataljkom mašica lupkam užagrene cepanice koje se mrve u žar
što leti svuda po sobi. A onda pod prozorom zazviždi Koste i učas se
pentram na njegovo magare i senovitim putem krećem ka voćnjaku gde
se već montira čudo rakijskog kazana...
2
Kad se sa stolice pridignem na prste, mogu s vrha bukovog ormana
dohvatiti desetak lugarskih kapa u svim zelenkastim nijansama, pa
čak i jednu posebnu, plavu, gotovo maršalsku, s uklještenim klasjem
od matžutog zlata koje grli petokraku žabu. Probavam te užegle kape,
okrećem, prevrćem njima, neke mi padaju preko očiju. Nabacujem ih na
račvasti par jelenskih rogova iznad vrata. A u škripavom zamku
parada naftalinskih uniformi. Rasklapam komesarske torbice, brojim
plajvaze, razvijam tajanstvene mape puteva goroseča i hajvana. Ali,
sve to valja pospremiti pre tetkovog povratka, jer on jednim
pogledom, razbistrenim svetinjom službe, uočava i najmanji nesklad.
Kad je tetak tu, muvam se oko šivaće mašine, pomeram pedalu od
kovanog gvožđa sve dok ne zaškrgoće mehanizam, pokrene se dilžansa
kroz krajišku preriju. Na podu su čupavi biljci, neki i vise uz rub
kreveta, po čijoj ivici pred spavanje prstom iscrtavam put. Uvek
isti pravac: Bihać, Šibenik i malo dalje, čak iza čvornovatog ispuna
na drvetu – Pariz.
Ispod lugarnice, uz demonski pisak sirene, voz bolno razdire utrobu
podzemlja. U sobi se sve poremeti: zatresu se, potklobučene vlagom,
fotografije na zidu, progruša se mleko u kabliću, zacvokoću zubi
utrnuli od radoznalosti, zazveckaju bardaci, tuli koščata jelenska
glava... Pa sve mine. I nigde nije slađe zaspati, nego ispod mekih
perina, nakon što protutnji sudbina.
3
Ljubimo se ispod lažnog Harlekina koji, nacrtan na poleđini
okrenutog rama, gura kamen svoje tuge uzbrdo, ka grlu svakodnevice.
Šizofrenija parfema, znoja, usplahirenih dodira... Volim način na
koji me ova devojka boli po celom telu, pogled kojim u plavo
obasjava podstanarski stan podliven opalskom zamagljenošću, njene
plišane uspomene, prgave i prenežne kretnje, glas koji vri
ushićenjem ili sumnjom... Divna je kad se igra mojim prstima, gužva
skripte, udara me u grudi u pola noći dok se kotrlja voštana suza
sveće. Razbacana odeća, haotičnost strasti, ukroćeno vreme,
Arijadnine niti zanosa... Reč je za nju ili milovanje ili šamar,
nikad ogledalo istine. Nasukan sam na to neodoljivo lice. Komešaju
se i klonu metafore. Kljuca zvono za buđenje.
4
Već tri meseca ne izlazi iz kuće. Sedi ispod pepeljavih zastora,
zuri u prazno, samo cirka i kotrlja prazne boce po psihodeličnom
zelenom podu. Soba je krcata stvarima – brodolom u srcu grada.
~~
U tu sobu smo, zagrejani da osnujemo bend, unosili kutije koje je on
cepao palicama posrćući za žustrim ritmovima. Kasnije je nabavio
kasete Šainove škole gitare, barkao prstima po žicama, duvao u
jagodice, lepio trzalicu za jezik, dok je nepodnošljivi, jednolični
glas pojašanjavao kako obuhvatiti kobilicu i zatezati čivije...
Uskoro je batalio trud. "Nisam ti ja, bre, za svirkanje." Ni ja
nisam našao pravi instrument da prati moju muzikalnost (dvojnice
ostadoše u Bosni), pa smo se našli.
~~
Sad priča samo kad ja navratim. Ustajala krv teskobe. Iz dubine sobe
stih o "pet hiljada ljudi sa dignutim čašama" koji smo voleli davno,
u nekom drugom životu iz koga smo proterani, kad nas nije budila
grmljavina nad Vukovarom i besna lupa cokula pod belim uprtačima na
stepeništu.
"Na koga da pucam, reci mi", govori grozničavo zavijajući cigaru, a
duvan i trava se mrve po umazanom stolu, "na tvoju Almu, na
Francija?... ne mogu, pa makar crk`o". Pa zatim, muklo: "Uuh, noćas
sam sanjao reku: blistava, čista voda... a krvava, čoveče!"
~~
Sedim mu, spretan kao divokoza, na ramenima,
lepim omote singlica i postere čupavih idola po stropu. Bekelje nam
se, mrdaju kukovima u tesnim farmerkama. Svaki čas uviruje njegova
majka, cokće, traljavo se prekrsti i jadikuje: "Ama što žurite,
jebaligavi, obećo je kum Boško doneti foto – tapet iz Ljubljane."
Mi je gledamo s razumevanjem, ali, čim izađe, pokidamo se od smeha.
"Da se svakog jutra budim pod Triglavom, kao bloody Kekec, e
neeću", poteže pivo i smeje se moj kralj Vilovnjak....
~~
Ćutimo, čekamo...
...
U sobu ulazi tek nas petoro. Čaše su ipak u rukama. Ćutke, pognutih
glava, odasipamo po malo rakije na izborani zeleni pod...
