Tumačenja koja su pratila moj prevod Kafkinog Procesa navela su me da ponovo razmišljam, kako o pravcu kojeg sam se držao u radu na tekstu, tako i o razlozima koji su me naveli da jasno izjavim kako "ne verujem da mi je Kafka mnogo blizak". Ako je tako, zašto sam onda izabrao ili prihvatio da ga prevodim? Da vidimo.

Prevesti knjigu nije isto što i sklopiti brak ili udružti se s nekim u poslu. Mi možemo osetiti da nas privlači neko ko se prilično razlikuje od nas, i to upravo zato što se razlikuje: da nije tako, pisci, čitaoci i prevodioci bi se raslojili na kaste, strogo zatvorene poput onih u Indiji, ne bi bilo poprečnih veza, niti unakrsnih oplođavanja, svako bi čitao samo pisce koji su mu po krvi srodni, svet bi bio (ili bi izgledao) manje raznovrsan, a nove ideje se ne bi rađale.

Dakle, ja volim Kafku i divim mu se zato što on piše na način koji je meni potpuno nedostupan. U svom pisanju, u dobru ili zlu, znajući to ili ne, uvek sam težio prelazu iz nejasnog u jasno, onako (čini mi se da je Pirandelo to rekao, ne sećam se već više gde) kako radi neka crpka-cediljka, koja usisava mutnu vodu i izbacuje prečišćenu: čak sterilnu. Kafka ide suprotnim putem: on bez kraja odmotava priviđenja koja crpi iz neverovatno dubokih slojeva, i nikad ih ne pročišćava. Čitalac oseća kako ona klijaju iz zametaka i spora: vrve od značenja koja bi da se iskažu, ali mu se nikada ne pruža pomoć da zdere ili zaobiđe veo ako bi video šta on skriva. Kafka nikada ne dodiruje zemlju, nikada ne pristaje da ti dâ kraj Arijadninog konca.

Težište romana Proces nije prevashodno neobična sudbina bankarskog činovnika Josefa K., već upravo sam proces, koji je poput zle kobi neočekivano zakucao na vrata njegove skromne podstanarske sobe da bi se vremenom neumoljivo nadvio nad čitavim njegovim, dotada običnim i mirnim životom. ”Proces” je, dakle, i naslov i tema Kafkinog romana, a Josef K. kao optuženi samo je objekat njegovog funkcionisanja. Osnovnu građu Procesa čini stvarnost imaginarnog suda, koji zasedajući povremeno bez ikakvog objašnjenja i motivacije u zagušljivoj atmosferi mračnih hodnika i prašnjivih tavana najzabačenijih predela prljave periferije bezimenog velegrada, traži žrtvu – objekat svoje egzekucije – kako bi njegovo postojanje i funkcionisanje postalo vidljivo. Pored junakove nesagledive krivice, nije ništa manje uznemirujuća činjenica da ni pomenuti sud nije u stanju da K-ovu navodnu krivicu na bilo koji način dokaže. Prema tome, nije samo optuženi Josef K. onaj što uzaludno pokušava prodreti do prave suštine suda, već se i ovaj trudi da prodre u svest svoje žrtve, kako bi je uverio u opravdanost svog postupka i pokrenuo na aktivno kajanje.

Kafka shvata svet (svoj, a još bolje naš današnji) s pronicljivošću koja zapanjuje i koja nanosi bol poput suviše jake svetlosti: često pokušavamo da između sebe i nje postavimo zaštitno staklo, da se zaklonimo; drugi put pak popuštamo pred iskušenjem da u nju pogledamo i tada ostajemo zaslepljeni. Kao kad posmatramo sunčev krug, i kasnije ga još dugo vidimo nad predmetima koji nas okružuju, tako, čitajući Kafkin Proces, odjednom primećujemo da su svuda oko nas i da nas opsedaju glupi, nepravedni, često i smrtonosni procesi. Proces pokrenut protiv preleznog i kukavnog bankarskog službenika Jozefa K. završava zaista smrtnom presudom; nikada izgovorenom, nikada napisanom, koju u najbednijem i najjednostavnijem ambijentu, s činovničkom sitničavošću, izvršavaju dva krvnika-lutke, što mehanički obavljaju svoj zadatak, nemo razmenjujući isprazne izraze učtivosti, bez i jedne izgovorene reči. To je stranica pred kojom ostajemo bez daha. Čuvena i toliko puta tumačena rečenica koja stoji na kraju knjige kao nadgrobni spomenik ("... činilo se da će ga stid nadživeti") uopšte mi se ne čini zagonetna. Čega bi to trebalo da se stidi Jozef K., isti taj koji je odlučio da se bori do smrti, i koji na svim ključnim mestima knjige objavljuje svoju nevinost? On se stidi mnogih protivrečnosti, svoje nedoslednosti, i suština njegovog bića (gotovo kao i svih nas) jeste u tome što je nedosledan, neistovetan sa samim sobom u vremenu, nepostojan, neuhvatljiv, ili čak u istom času podeljen, rascepljen na dve ili više ličnosti koje su u raskoraku.

On se stidi što se prepirao sa sudom u katedrali, a ujedno i što se nije dovoljno odlučno suprotstavio sudu potkrovlja. Što je straćio život u nedostojnim kancelarijskim ljubomorama, u statičnim i mahnitim rabotama. Što je živeo kada više nije trebalo da živi: što nije našao snage da podigne ruku na sebe kada je već sve bilo izgubljeno, pre nego što su ga posetila dva tupa nosioca smrti. Ali, u tom stidu, prepoznajem i drugu komponentu: na kraju svog mučnog puta, Jozef K. oseća stid zato što postoji taj mračni i pokvareni sud, koji prodire kroz sve što ga okružuje, a kojem pripadaju i zatvorski kapelan, i prerano poročne devojčice koje uznemiravaju slikara Titorelija. Napokon, to je ljudski a ne božanski sud: koji se od ljudi sastoji i koji su ljudi stvorili, i Jozef, s nožem već zabodenim u srce, oseća stid što je čovek.

Završna rečenica čuvenog romana F. Kafke "Proces" jeste moralni i mentalni pečat totalitarnom svetu. "Stid će nas nadživeti" poručuje Kafka aforistički. On to poručuje: ne komunizmu, ne nacizmu, nego svetu, ljudima, koji su izvori nasilja i njegove istovremene žrtve. Svet je masovno suicidan, stid kao katarzično osećanje stalno raste, ali umesto katarzičnog dejstva, on guši i postaje sredstvo masovnog duhovnog suicida. To je kolektivna dijagnoza nekad prisutnija kao sudbinski znak pojedinih naroda u nekim istorijskim periodima. Ta činjenica ne menja značenje sudbinskog znaka čovečanstva da stid nadživljuje ljude i narode, mrtve pre prave smrti.

Kafkin aforizam, kojim se završava čuveni roman oporuka je duha; kratka, u jednom dahu, bez suvišnih značenja, ogoljena u strahoti jedinstvene oporuke. Nema uzmicanja, nema intelektualnog ni estetičkog problematizovanja, samo gola istina. Kad istinu pokušamo da izbegnemo, ona se ustostručuje, postaje bezglasni huk koji nemilosrdno raskrinkava sve naše kolektivne i pojedinačne samoobmane.

Ovaj strašni Kafkin aforizam poručuje da samo to treba zapamtiti, propustiti kroz um, duh i srce, ono što je od njih u nama ostalo: "Stid će nas nadživeti", aforizam na kraju najistinitijeg romana stvarnosti koja se u svojoj nasilnoj suštini nikako ne menja.

prevela s italijanskog Tanja Majstorović