NATAŠA

Bilo Na stepenicama, Nataša je naletela na komšiju od preko puta, Barona Volfa. On je pomalo tromo išao uz gole, drvene stepenice, gladeći rukom gelender i tiho zviždukajući kroz zube.
"Gde tako žurite Nataša?"
" U apoteku po lek. Lekar tek što je bio ovde. Ocu je bolje."
"Oh, to su dobre vesti."
Brzo je prošla u svojoj šuštećoj kabnici i bez šešira.

Naginjući se preko gelendera, Volf joj je dobacio jedan brz pogled. Na trenutak je odozgore obuhvatio pogledom onaj glatki, devojački deo njene kose. Zviždukajući još uvek, popeo se na poslednji sprat, bacio na krevet torbu natopljenu kišom, i onda temeljito oprao a zatim i osušio ruke.

Potom je zakucao na vrata starog Kerenova.

Kerenov je živeo u sobu preko puta sa ćerkom, koja je spavala na kauču sa neverovatnim oprugama koje su se uvijale i izuvijale kao metalni čuperci kroz meki pliš. Tu je bio i sto, neofarban i prekriven novinama uflekanim mastilom. Bolesni Krenov, smežurani starac u noćnoj košulji koja mu je dosezala do peta, uz škripu se ponovo zavalio u krevet i povukao prekrivač baš kad se Volfova velika obrijana glava pojavila na vratima.

" Uđite, drago mi je što vas vidim, uđite, uđite."

Starac je teško disao i vrata njegovo noćnog stočića su ostala poluotvorena.
"Čujem da se ste gotovo sasvim oporavili, Alekseju Ivaniču," Baron Volf je rekao sedajući pored kreveta i udarajući kolena.

Krenov mu je ponudio svoju žutu, lepljivu ruku i odmahnuo glavom.
"Ne znam šta ste čuli, ali ja vrlo dobro znam da ću sutra umreti."
Načinio je oštar zvuk usnama.
"Glupost," Volf ga je veselo prekinuo i izvadio iz prednjeg džepa ogromnu srebrnu tabakeru. "Hoće li vam smetati ako zapalim?"

Dugo se igrao sa upaljačem, okrećući njegov zupčasti valjak. Krenov je napola zatvorio oči. Njegovi kapci su bili plavkasti, kao žablja koža. Sive čekinje su pokrivale njegovu isturenu bradu. Ne otvarajući oči je rekao: "Tako će biti. Ubili su mi dva sina a mene i Natašu proterali s naše rodne grude. I sad mi treba da odemo i umremo u nekom stranom gradu. Kako je to glupo, kad se sve uzme u obzir..."

Volf je počeo da priča glasno i jasno. Pričao je kako Krenov još uvek ima puno vremena pred sobom, hvala bogu, i kako će se svi vratiti u Rusiju na proleće, zajedno sa rodama. A onda je nastavio da priča o slučaju iz svoje prošlosti.

"To je bilo kad sam lutao po Kongu, " pričao je i njegovo krupno, donekle debelo telo se lako njihalo. "Ah, daleki Kongo, moj dragi Alekseju Ivaniču, kakva nepoznata divljina – znate... Zamislite selo u šumi, žene sa grudima koje vise, svetlucanje vode, crne kao karakul, među kolibama. Tamo, ispod džinovskog drveta – kiroku - leže pomorandže kao gumene lopte, a noću iz unutrašnjosti stabla dolazi zvuk kao šum mora. Imao sam jedan dug razgovor sa jednim lokalnim malim kraljem. Naš prevodilac je bio belgijski inženjer, još jedan radoznali čovek. Uzgred, zakleo mi se da je 1895.g. video ihtiosaurusa u močvarama nedaleko od Tanganjike. Kralj je bio premazan kobaltom, ukrašen prstenjem i sav otečen sa stomakom kao žele. Evo šta se desilo – "

Volf, uživajući u svojoj priči, nasmešio se i pogladio svoju bledo-modru glavu.

"Nataša se vratila," Krenov je tiho i sigurno ubacio, ne podižući kapke.

Postajući ružičast u trenutku, Volf je pogledao oko sebe. Trenutak kasnije, negde u daljini se čula brava ulaznih vrata a zatim i užurbani koraci duž hodnika. Nataša je brzo ušla, sa blistavim očima.

"Kako si tata?"

Volf je ustao i rekao sa lažnom nonšalantnošću: "Vašem ocu je sasvim dobro, i meni nije jasno zašto je u krevetu... Spremam se da mu pričam o jednom afričkom vraču."

Nataša se nasmešila ocu i počela da odmotava lekove.

"Pada kiša," tiho je rekla. "Vreme je užasno."

Kao što se obično dešava kada se pomene vreme, ostali su pogledali kroz prozor. To je učinilo da se plavičasto-siva vena na Krenovljevom vratu zgrči. Zatim je on ponovo zabacio glavu na jastuk. Napućivši usta, Nataša je brojala kapi, dok su joj trepavice merile vreme. Njena glatka crna kosa je bila ukrašena kišnim kapima kao biserima, a ispod očiju su joj se nalazile ljupke modre senke.

II

Kad se našao ponovo u svojoj sobi, Volf je dugo hodao, sa zbunjenim i srećnim osmehom, čas teško padajući u fotelji, čas na kraj kreveta. I onda je, iz nekog razloga, otvorio prozor i zagledao se u mračno, klokotavo dvorište. Na kraju je više puta na mahove slegnuo jednim ramenom, stavio zeleni šešir i izašao.

Stari Krenov koji je sedeo povijen na kauču dok mu je Nataša nameštala krevet za spavanje, primetio je nezainteresovano, niskim glasom, "Volf je izašao na večeru."

Onda je uzdahnuo i i čvršće stegao ćebe oko sebe.

"Spremno je," Nataša je rekla. "Uđi ponovo u krevet, tata."
Svud okolo se pružao mokri, večernji grad, crne bujice ulica, pokretne, svetlucave kupole kišobrana, sjaj trgovačkih izloga koji se slivao dole na asfalt. Zajedno sa kišom je i noć počela da teče, ispunjavajući dubine dvorišta, trepereći u očima prostitku tankih nogu, koje su lagano išle gore-dole na prometnim raskrsnicama. A negde iznad, kružna svetla reklame bi povremeno sevnula kao osvetljeno vreteno za predenje.

Kako se približavala noć, Krenovljeva temperatura je porasla. Termometar je bio topao, živ – živa se visoko popela na maloj crvenoj lestvici. Dugo je nerazgovetno mrmljao, grizao usne i blago tresao glavom. Zatim je zaspao. Nataša se svukla uz slabu svetlost sveće, i videla svoj odraz u mračnom staklu prozora – svoj bledi tanki vrat, crnu pletenicu koja je pala preko ključne kosti. Samo je stajala tako, u nepokretnoj obamrlosti, i odjednom joj se učinilo da je soba, zajedno sa kaučom, stolom uprljanim opušcima cigareta, krevetom na kojem je, sa otvorenim ustima, znojavi starac šiljatog nosa nemirno spavao – sve to je počelo da se kreće, i da plovi, kao paluba broda, u crnu noć. Uzdahnula je, prešla rukom preko toplog golog ramena, i, delimično zbog vrtoglavice, se spustila na kauč. Zatim je, sa neodređenim osmehom, počela da spušta i skida svoje stare, mnogo puta zakrpljene čarape. Još jednom je soba počela da pluta i ona se osećala kao da joj neko duva topli dah u potiljak. Široko je otvorila oči - crne, duguljaste oči, čije su beonjače imale plavičast sjaj. Muva je počela da kruži oko sveće i kao zujeće crno zrno graška se sudarila sa zidom. Nataša se sporo zavukla ispod ćebeta i istegla, osećajući, kao posmatrač, toplotu svog sopstvenog tela, svoje duge butine i gole ruke zabačene iza glave. Osećala se suviše lenjom da ugasi sveću, da otera taj svilenkasti osećaj kao da joj insekti gmižu svud po telu koji je učinio da nevoljno stisne kolena i zatvori oči. Krenov je duboko uzdahnuo i podigao jednu ruku u snu. Ruka je zatim pala kao mrtva. Nataša se malo pridigla i dunula prema sveći. Raznobojni krugovi su počeli da joj plivaju pred očima.

Osećam se tako lepo, pomislila je, smejući se u jastuk. Sada je ležala sklupčana, i samoj sebi se činila neverovatno malom, i sve misli u glavi su joj bile kao tople varnice koje su se nežno raspršavale i klizile. Upravo je tonula u san kada je njena obamrlost bila razbijena dubokim, mahnitim jaukom.

"Tata, šta je bilo?"

Pipkala je po stolu i upalila sveću.

Krenov je sedeo u krevetu, snažno dišući, dok su mu prsti čvrsto stezali kragnu košulje. Nekoliko minuta ranije, on se probudio i sledio od straha jer mu se od sjajnog brojčanika sata koji je ležao na stolici pored učinilo da je otvor cevi puške koja nišani na njega. Čekao je zvuk pucnja, ne usuđujući se da se pomeri, a zatim je, izgubivši kontrolu, počeo je da vrišti. Sada je gledao u svoju ćerku, trepćući i osmehujući se plašljivim osmehom.

"Smiri se tata, nije to ništa..."

Njeni goli tabani su se meko vukli po podu, ispravila mu je jastuke i dodirnula čelo, koje je bilo lepljivo i hladno od znoja. Uz duboki uzdah i još uvek potresan grčevima, okrenuo se prema zidu i promrmljao, "Svi oni, svi… i ja, isto. To je noćna mora… Ne, ne smeš."

Zaspao je kao da uranja u ambis.

Nataša je ponovo legla. Kauč je postao još neravniji, opruge su je čas pritiskale po boku, čas po plećki, ali na kraju se namestila i ponovo utonula u isprekidan, neverovatno topao san koji je još uvek osećala ali kojeg se više nije sećala. Onda se u zoru ponovo probudila. Otac ju je zvao.

"Nataša, nije mi dobro. Daj mi malo vode."

Dok je u njenu pospanost prodirala svetlo-plava zora, malo nesigurno je krenula ka lavabou učinivši da vrč zazveči. Krenov je pio pohlepno i puno. Rekao je, "Biće grozno ako se nikad ne vratim."

"Vrati se na spavanje tata. Pokušaj da još malo odspavaš."

Nataša je ogrnula svoj flanelski ogrtač i sela u podnožje kreveta svog oca. On je ponovio iste reči "Ovo je grozno" nekoliko puta, a zatim se zaplašeno nasmejao.

"Nataša, stalno zamišljam kako idem kroz naše selo. Sećaš se mesta pored reke, blizu strugare? I teško je za hodanje. Znaš – zbog piljevine. Piljevine i peska. Noge mi utanjaju. To golica. Jednom, kad smo išli u inostranstvo…"
Namrštio se, boreći se da prati tok svojih nesigurnih misli.

Nataša se sa neobičnom jasnoćom setila kako je on tada izgledao, setila se njegove svetle male brade, njegovih sivih kožnih rukavica, njegove kockaste kape za putovanje koja je ličila na gumenu vrećicu za sunđer – i odjednom je osetila da će da zaplače.

"Da. Tako, to je to," Krenov je govorio nezainteresovano sa otezanjem, gledajući u jutarnju maglu.

"Spavaj još malo tata. Sećam se ja svega."

Nezgrapno je uzeo gutljaj vode, protrljao lice, i oslonio se ponovo na jastuke. Iz dvorišta se čuo jak, melodičan poklič petla.

III

Otprilike oko 11 sledećeg jutra, Volf je zakucao na Krenovljeva vrata. Neko posuđe je zazvečalo sa strahom u sobi i Natašin smeh se prosuo. Odmah zatim je iskliznula u hodnik, zatvarajući pažljivo vrata za sobom.

"Tako mi je drago – ocu je mnogo bolje danas."

Nosila je belu bluzu i bež suknju sa dugmićima duž kukova. Njene izdužene, sjajne oči su bile srećne.

"Užasno nemirna noć," brzo je nastavila, "a sada se potpuno smirio. Temperatura mu je normalna. Čak je odlučio da ustane. Upravo su ga okupali."
"Sunčano je danas," Volf je rekao tajanstveno. "Nisam otišao na posao."

Stajali su u poluosvetljenom hodniku, oslonjeni na zid, ne znajući o čemu još da pričaju.

"Znate šta Nataša?" Volf se iznenada osmelio, odgurujući svoja široka, meka leđa od zida i gurajući ruke duboko u džepove svojih izgužvanih, sivih pantalona. "Hajde da napravimo izlet u prirodu danas. Vratićemo se do šest. Šta kažete?"

Nataša je stajala sa jednim ramenom uza zid, takođe se lako odgurkujući.

"Kako da ostavim oca samog? Ipak..."

Volf se iznenada razvedrio.
"Nataša, dušo, hajde – molim vas. Vašem ocu je danas dobro, zar ne? I gazdarica je u blizini u slučaju da mu nešto zatreba."
"Da, to je istina," Nataša je sporo rekla. "Ja ću mu reći."

I, uz jedan laki okret suknje, vratila se ponovo u sobu.

Potpuno obučen ali bez okovratnika, Krenov je nesigurno tražio nešto na stolu.

"Nataša, Nataša zaboravila si da kupiš novine juče..."

Nataša je bila zaokupljena kuvanjem čaja na alkoholnoj peći.

"Tata, danas bih volela da odem na izlet u prirodu. Volf me pozvao."

"Naravno draga, moraš da ideš," Krenov je rekao, i plavičaste beonjače njegovih očiju su se ispunile suzama. "Veruj mi, danas mi je bolje. Samo da nema ove smešne slabosti..."

Kada je Nataša otišla on je ponovo počeo sporo da pipka po sobi, tražeći još uvek nešto... Uz tihi uzdah je pokušao da pomeri kauč. Onda je pogledao ispod njega – ležao je opružen na podu, i ostao tu, dok mu se u glavi vrtelo.Uz napor se lagano uspravio, mučeći se da dođe do kreveta, da legne... I opet je imao osećaj da prelazi neki most, da čuje zvuk pilane, da žuta debla drveća plutaju, da mu stopala uranjaju duboku u vlažnu piljevinu, da hladan vetar sa reke duva, hladeći ga potpuno...

IV

"Da – sva moja putovanja... Oh, Nataša, ponekad se osećam kao bog. Video sam Palatu senki na Cejlonu i pucao na malene smaragdne ptice na Madagaskaru. Tamo domoroci nose ogrlice od kostiju, i tako čudno pevaju noću na obali kao da su muzikalni šakali. Živeo sam u šatoru nedaleko od Tamatave, gde je zemlja crvena a more tamno plavo. Ne mogu vam opisati to more."

Volf je ućutao, igrajući se sa šišarkom. Onda je prešao mesnatim dlanom duž lica i prsnuo u smeh.

"I, evo me ovde, bez pare, zaglavljen u najjadnijem od svih evropskih gradova, sedeći u kancelariji dan za danom, kao neka propalica, žvaćem glasno hleb i kobasice noću u nekom restoranu za kamiondžije. A, opet, nekad sam…"

Nataša je ležala na stomaku, sa raširenim laktovima, gledajući u sjajno osvetljenje vrhove četinara dok su nežno uzmicali prema tirkiznim visinama. Dok je gledala u nebo, svetle okrugle tačkice su kružile, igrale i rasipale se u njenim očima. S vremena na vreme bi nešto prolepršalo kao nekakav zlatni grč od bora do bora. Odmah do njenih prekrštenih nogu je sedeo Baron Volf u svom širokom, sivom odelu, sa spuštenom obrijanom glavom, još uvek se igrajući sa osušenom šišarkom.

Nataš je uzdahnula.

"U Srednjem veku," rekla je gledajući u vrhove borova, "spalili bi me na lomači ili bi me proglasili za sveticu. Ponekad imam čudne osećaje. Kao nekakvu vrstu ekstaze. Tad postanem gotovo bez težine, osećam se kao da negde lebdim, i razumem sve – život, smrt, sve… Jednom, kad mi je bilo deset godina, sedela sam u dnevnoj sobi i crtala nešto. Onda sam se umorila i počela da mislim. Iznenada, veoma brzo, ušla je žena, bosa, u izbledeloj plavoj haljini, sa velikim, teškim stomakom, i lice joj je bilo malo, mršavo i žuto, sa neobično nežnim, tajanstvenim očima... Ne pogledavši me, brzo je prošla pored mene i nestala u susednoj sobi. Nisam se uplašila – iz nekog razloga sam mislila da je ona došla da opere podove. Nikada više nisam srela tu ženu, ali znate li ko je ona bila? Devica Marija..."

Volf se nasmejao.

"Zašto tako mislite Nataša?"
"Znam. Pojavila mi se u snu pet godina kasnije. Držala je dete, a kod njenih nogu su bili heruvimi uzdignuti na laktovima, kao na Rafelovoj slici, samo što su oni bili živi. Sem toga, ponekad imam i druge, male vizije. Kada su odveli oca u Moskvi a ja ostala sama u kući, evo šta se desilo: na stolu je bilo malo bronzano zvono kao ona koja stavljaju kravama oko vrata u Tirolu. Odjednom, ono se podiglo u vazduh, počelo da zvoni a zatim palo. Kakav divan, čist zvuk."

Volf ju je čudno pogledao, zatim bacio šišarku daleko i progovorio hladnim, neprozirnim glasom.

"Moram nešto da vam kažem Nataša. Vidite, ja nikad nisam bio u Africi ili Indiji. To je sve laž. Sad mi je gotovo trideset, ali, sem dva ili tri ruska grada i tuce sela, i ove zaboravljene zemlje, ja nisam video ništa. Molim vas oprostite mi."

Nasmejao se melanholičnim osmehom. Odjednom je osetio nesnosnu žalost zbog grandioznih fantazija koje su istrajavale u njemu još od detinjstva.

Vreme je bilo jesenji suvo i toplo. Borovi jedva da su škripali dok su se njihovi zlatni vrhovi njihali.

"Mrav," Nataša je rekla, ustajući i rukom istresajući suknju i čarape. "Sedeli smo na mravima."
"Da li me prezirete?" Volf je pitao.

Nasmejala se. "Ne budite smešni. Na kraju, sad smo kvit. Sve što sam vam rekla o mojim ekstazama, Devici Mariji i malom zvonu je bila fantazija. To sam smislila jednog dana, i nakon toga, naravno, imala sam utisak da se to zaista desilo..."

"To je dovoljno," Volf je rekao, raspoložen.
"Pričajte mi još o svojim putovanjima," Nataša je rekla, bez sarkazma.

Uobičajenom kretnjom, Volf je izvadio svoju tvrdu tabakeru.

"Vama na usluzi. Jednom, kada sam plovio na škuni od Bornea do Sumatre..."

V

Blagi obronak se spuštao prema jezeru. Stubovi drvenog pristaništa su izgledali kao sive spirale u vodi. Iza jezera se nalazila ista crna šuma borova, ali tu i tamo su se mogla nazreti bela debla i izmaglica žutih listova breze. Na tamno-tirkiznoj vodi su se videli odblesci oblaka, i Nataša se iznenada setila predela Levitane. Imala je utisak da su u Rusiji jer jedino možeš biti u Rusiji kad ti takva vrela sreća steže grlo; bila je srećna što je Volf pričao takve divne besmislice, i što je sa malo buke bacao sitne, ravne kamenčiće, koji su magično klizali i poskakivali po površini vode. Ovog vikenda se ljudi nisu mogli videti; samo su se mogli čuti povremni oblačci uzvika ili smeha, a iznad jezera je lebdelo belo krilo – jedro jahte. Dugo su se šetali duž obale, zatim se popeli uz klizavi obronak, i pronašli putić gde je kupinovo žbunje ispuštalo daške crne pare. Malo dalje, odmah pored vode, bio je kafe, sasvim prazan, gde se nisu mogli videti ni kelnerica niti mušterija kao da je negde izbila vatra pa oni svi otrčali da je vide odnoseći sa sobom šolje i tanjire. Volf i Nataša su šetali oko kafea a zatim seli za prazan sto i pretvarali se da jedu i piju i da okestar svira. I dok su se šalili, Nataši se učinilo da čuje daleki zvuk prave narandžasto obojene muzike duvačkih instrumenata. Zatim, sa tajanstvenim osmehom, otrčala je do obale. Baron Volf je teško trčao za njom. "Čekajte, Nataša – nismo platili!"

Nakon toga su našli zelenu livadu, oivičenu trskom, kroz koju se zbog sunca činilo da voda svetli kao tečno zlato, i Nataša je, šireći nozdrve, ponovila nekoliko puta, "Bože, kako je divno..."

Volf je bio uvređen jer nije bilo eha i postao je tih, i, u tom prozračnom, suncem okupanom trenutku pored širokog jezera, nekakva tuga je proletela sa melodičnim zvukom krila bube.

Nataša se namrštila i rekla, "Iz nekog razloga imam osećaj da je ocu ponovo loše. Možda nisam trebala da ga ostavim samog."

Volf se setio da je video starčeve mršave noge, sjajne sa sivim oštrim dlakama dok se vraćao u krevet. Pomislio je: a šta ako zaista umre danas?

"Nemojte tako govoriti Nataša – dobro mu je sad."
"I ja to mislim," rekla je i ponovo postala vesela.

Volf je skinuo svoju jaknu, i njegovo gojazno telo u prugastoj košulji je odisalo aurom toplote. Hodao je vrlo blizu Nataše; ona je gledala ispred sebe i svideo joj se taj osećaj toplote koja korača odmah pored nje.

"Kako ja sanjam, Nataša, kako ja sanjam," govorio je, mašući malim štapom koji je zviždao. "Da li zaista lažem kada predstavljam moje fantazije kao istinu? Imao sam prijatelja koji je tri godine služio u Bombaju. Bombaj? Moj bože! Muzika gografskih imena. Sama ta reč sadrži nešto gigantsko u sebi, bombe sunčeve svetlosti, bubnjeve. Zamislite samo Nataša – taj prijatelj nije bio sposoban ništa da ispriča, nije se sećao ničeg što nije bilo vezano za posao, vrelinu, groznice i ženu nekog britanskog pukovnika. Koji od nas dvojice je zaista posetio Indiju?... Očigledno je – naravno, da sam ja taj. Bombaj, Singapur... Na primer, mogu se setiti..."

Nataša je šetala pored same ivice vode, tako da su talasi veličine deteta zapljuskivali njene noge. Negde iza šume je prošao voz kao da se kreće duž žice nekog instrumenta, i oboje su zastali da bi slušali. Dan je postao još više zlatan, još više blag, a šume na dalekoj strani jezera su sada imale plavičastu senku.

U blizini stanice je Volf kupio papirnu kesu punu šljiva, ali ispostavilo se da su kisele. Sedeći u praznom drvenom odeljku voza, bacali su ih u intervalima kroz prozor, i žalili što u kafeu Volf nije ukrao neki od onih kartonskih podmetača koji se stavljaju ispod krigli za pivo.

"Tako divno lete, Nataša, kao ptice. Pravo je uživanje gledati ih."

Nataša je bila umorna; čvrsto bi zatvorila oči, a opet, da je bila noć, bila bi savladana i uzdignuta osećanjem vrtoglave lakoće.

"Kada budem pričala ocu o našem izletu, molim vas, nemojte me prekidati ili ispravljati. Možda ću mu reći stvari koje nismo videli. Razna mala čuda. On će razumeti."

Kada su stigli u grad odlučili su da idu pešice do kuće. Baron Volf je postao ćutljiv i pravio grimase na divljačku buku automobilskih sirena, dok je Nataša izgledala kao da je nose jedra, kao da je njen umor održava, podarivši joj krila i učinivši je bez težine, a Volf se činio modar, modar kao veče. Jedan blok pre njihove kuće, Volf je iznenada stao. Nataša je prošla pored. Zatim je i ona stala. Pogledala je okolo. Podigavši ramena, gurajući ruke duboko u džepove širokih pantalona, Volf je spustio svoju bledo-modru glavu kao bik. Bacajući poglede u stranu, rekao je da je voli. Zatim, brzo se okrenuvši, otišao je i ušao u prodavnicu duvana.

Nataša je neko vreme stajala, kao da visi u vazduhu, a zatim sporo krenula prema kući. I ovo ću, takođe, ispričati ocu, pomislila je, napredujći kroz plavičastu maglu sreće, u sred koje su ulične lampe izgledale kao drago kamenje. Osetila je kako postaje slaba, kako joj vreli, bešumni talasi idu duž kičme. Kada je stigla do kuće videla je oca, u crnom kratkom kaputu, držeći jednom rukom nezakopčanu kragnu košulje i vrteći ključeve od vrata drugom, kako izlazi u žurbi, pomalo pogrbljen u večernjoj magli, i ide prema kiosku za novine.

"Tata," pozvala ga je i krenula za njim. Stao je na kraju trotoara i iskosivši glavu, pogledao je sa svojim prisnim tajanstvenim osmehom.
"Petliću moj mali, sedoglavi. Ne bi trebalo da izlaziš," Nataša je rekla.

Njen otac je nakrenuo glavu na drugu stranu i rekao veoma tiho, "Najdraža, ima nešto divno u današnjim novinama. Jedino sam zaboravio da ponesem novac. Možeš li da odeš gore i doneseš mi ga? Sačekaću te ovde."

Gurnula je vrata, ljuta na oca, a opet, u isto vreme joj je bilo i drago što je on tako veseo. Brzo se popela uz stepenice, lagano, kao u snu. Požurila je duž hodnika. Mogao bi da se prehladi dok me čeka...

Iz nekog razloga je svetlo u hodniku bilo upaljeno. Nataša je prišla vratima i čula tihi razgovor iza njih. Brzo je otvorila vrata. Kerozinska lampa je stajala na stolu, jako se dimeći. Gazadrica, sobarica i neka nepoznata osoba su blokirale prolaz do kreveta. Svi su se okrenuli kad je Nataša ušla, i gazdarica, sa uzvikom jurnu ka njoj...

Tek tada je Nataša primetila svog oca na krevetu, ne izgledajući ni malo kao što ga je malopre videla, već kao mrtav, mali starac sa voštanim nosem.
 

oko 1924., prevod sa ruskog Dmitri Nabokov
Prevod sa engleskog Danijela Jovanović